Masovno ubistvo u Novom Sadu ugrozilo je realizaciju najvećih Vučićevih korupcionaških projekata, vrednih nekoliko desetina milijardi evra. Za tragediju na Železničkoj stanici odgovorne su kineske i domaće kompanije, koje su izvodile radove, kao i nadzorni organi, među kojima su mađarski Utiber i francuski Egis, koji projektuje beogradski metro. Ako Vučićevi „stručnjaci“ nisu znali da renoviraju kamene blokove, koji su obezbeđivali nadstrešnicu, može samo da se pretpostavi kakvu štetu bi izazvali ti i takvi stručnjaci prilikom svakodnevne upotrebe 7,5 tona eksploziva i 1,1 tone sumporne kiseline u rudniku Rio Tinta. Da bi zgrnuo što više novca iz svojih kriminalnih i koruptivnih akcija, Vučić je sve građane stavio pod nadstrešnicu, pa i sebe.

Predrag Popović

Pod nadstrešnicom Železničke stanice u Novom Sadu ubijeno je četrnaestoro ljudi. Istovremeno s tim žrtvama smrskane su i nade Aleksandra Vučića da će uspeti da bez problema realizuje koruptivne infrastrukturne poslove vredne više od 25 milijardi evra, najviše kroz EXPO, beogradski metro i Rio Tinto.

Vučić ne mari za poginule, oni su samo nova imena na dugačkom spisku njegovih pokojnika, nesrećnika koje nosi na duši. Po običaju, krvave ruke pokušaće da opere na Pinku, Hepiju, u Informeru, Kuriru i ostalim promoterima njegovih laži i prevara. Tuđim novcem podmićivaće porodice ubijenih, ne bi li ih ućutkao i odgovorio od namere da traže istinu i pravdu. Uvek je to radio.

Udovici Ranka Panića, mladog radikala kome su policajci pendrecima i cokulama naneli smrtonosne povrede dok je telom branio Vučića na protestu zbog hapšenja Radovana Karadžića, tadašnji generalni sekretar Srpske radikalne stranke obezbedio je posao i platu od 40.000 dinara. Da bi Ružica Đinđić zaboravila ko je vodio hajku na njenog streljanog supruga Zorana, poklonio joj je tuđu vilu na Dedinju. Mileni Popović, veseloj udovici Olivera Ivanovića dao je poslanički mandat i status starlete. Sinove Stanike Gligorijević, koja je ubijena na naplatnoj rampi u Doljevcu, utešio je jednim traktorom. Porodici Cvijan je ulio toliki strah u kosti da su pristali da ekspresno spale telo i prećute smrt svog sina, muža i oca Vladimira. Poslednju kupovinu mrtvih duša Vučić je obavio pre nekoliko dana, kad je naredio da se izgradi kuća za porodicu Adamović iz Kaća u zamenu za život njihove Milice, koja je ubijena na novosadskoj Železničkoj stanici. U svom morbidnom stilu, Vučić se tim poklonom, za koji nije izdvojio nijedan jedini svoj dinar, pohvalio na Instagramu.

Politička karijera Aleksandra Vučića formatirana je hiljadama grobova i neobeleženih stratišta žrtava njegovih ratnih i posleratnih avantura. Od Virovitice do Prizrena nalaze se krvavi tragovi njegovih verbalnih i fizičkih zločina, na kojima je gradio politički status i sticao poslaničke i ministarske mandate. Nikad nije odgovarao za to, kao ni za poginule u helikopterskoj nesreći u Surčinu, podavljenim ljudima u Obrenovcu, ubijenima u Malom Orašju i Duboni, pa se sad nada da neće ni za masakr pod novosadskom nadstrešnicom.

No, ovaj slučaj može mnogo ozbiljnije od svih prethodnih da ugrozi Vučićeve interese. Ne zbog broja žrtava, nego zbog finansijske štete, koja brine tiranina.

Bes građana, koji su shvatili da se svi nalaze pod nekom smrtonosnom nadstrešnicom, Vučić je pokušao da amortizuje ostavkom Gorana Vesića, ministra građevinarstva i saobraćaja. Istog časa kad su obavešteni o tragediji u Novom Sadu, Vučić i Vesić su napravili izlaznu strategiju, kojom su nameravali da izbegnu odgovornost. Lagali su da nadstrešnica nikada nije rekonstruisana. Kad su inženjeri, koji su učestvovali u tom projektu, priznali da je rekonstrukcija vršena dva puta, prvo 2022, a potom i od januara do aprila 2024, što su potvrdili i video snimci, koje su napravili i sada objavili građani na društvenim mrežama, pao je njihov lažni alibi.

Vučić je zahtevao od Vesića da ne podnosi ostavku, da izdrži bar desetak dana. Vesiću se nije svidela uloga mete u koju će gađati svi opozicionari, medijski kritičari i normalni građani. Vođen istančanim instinktom za preživljavanje, Vesić je odbio Vučićev zahtev i podneo ostavku, s očiglednom namerom da politički preživi i pad naprednjačkog kartela s vlasti, koji je sve bliži.

Vučić za Vesićevu političku i ličnu sudbinu mari koliko i za lanjski sneg. Ako prigusti, vođa kartela će se bez po muke odreći i ostalih saučesnika, koji su uključeni u korupcionaški projekat, iza koga je ostalo minimum 14 grobova. Ako ne obuzda pritisak javnosti, zahtevaće ostavke ili smenu Miloša Vučevića, Tomislava Momirovića, Maje Gojković, Milana Đurića ili bilo koga drugog. Da bi spasao voljenog sebe, Vučić bi niz vodu pustio i sina Danila, pa čak i brata Andreja.

Kako ne bi, kad je njegova koža u igri.

– Pogledajte šta opozicija radi. Traže ostavke premijera, ministara, raznih funkcionera. Znaju da Miloš Vučević, Vesić i ostali nisu odgovorni za ovu nesreću. Znaju, ali traže njihove ostavku. Znaju i da to ništa ne znači. Čak i kad bi svi bili smenjeni, na njihova mesta bi bili postavljeni drugi ljudi. Međutim, ne traže oni smenu Miloša, nego žele da mene oteraju kako bi bez izbora preuzeli vlast. E pa, neće moći! – rekao je Vučić i nije mnogo slagao.

Svi, uključujući i njegove ministre, svi znaju da je Vučić najodgovorniji za ovaj i ostale zločine nad državom i narodom. Apsolutna vlast podrazumeva i apsolutnu odgovornost. A on je napravio sistem, koji se zasniva na njegovoj patološkoj sklonosti ka tiraniji i korupciji, kao osnovnoj privrednoj delatnosti.

Po definiciji, koju je Nasim Nikolas Taleb opisao u knjizi „Koža u igri“, tokom upravljanja krizom ne treba obraćati pažnju na ono što ljudi govore, već samo na ono što rade i koliko toga stavljaju na kocku. Dakle, nije bitno šta Vučić priča, nego šta radi i koliki ulog je stavio na sto.

Do juče, Vučić se kockao tuđim životima. No, novosadska nadstrešnica je, osim 14 ljudi, smrskala i njegove korupcionaške projekte, na kojima je nameravao da zgrne plen od nekoliko desetina milijardi evra.

– Posle ove užasne tragedije u Novom Sadu, aj sad vi nekome recite da potpiše nešto. Moraćete da čekate po tri godine za nešto što nema potrebe da čekate, ali više nije ni važno. Tako da imam strah po tom pitanju – kaže Vučić, svestan činjenice da više ne može da računa na slepu poslušnost saučesnika iz zajedničkog zločinačkog poduhvata, koji njegov kartel već 12 godina sprovodi nad Srbijom.

Da bi sačuvao svoju kožu, Vučić je odgovornost za pad nadstrešnice prebacio na stručnjake, na inženjere koji su pravili projekat rekonstrukcije Železničke stanice i nadgledali njegovu realizaciju. Međutim, na taj način je demantovao svoje tvrdnje o tome da ima poverenja samo u stručnjake, koji treba da donesu konačnu odluku o eksploataciji litijuma u Jadarskoj dolini. Ako su stručnjaci krivi za novosadsku tragediju, može samo da se pretpostavi kakvu katastrofu će izazvati u eksperimentalnom rudniku. Ako nisu znali da običnim betonskim blokovima obezbede nadstrešnicu, koliku tek pretnju predstavlja iskopavanje i prerada rude? Prema projektu, koji je predstavio Rio Tinto, svakog dana, u periodu od 20 godina, u jadarskom rudniku koristiće se od 3.500 do 7.500 kilograma eksploziva kako bi se sa dubine do 800 metara izvlačilo oko 5.000 tona rude. Potom, ta ruda će se mleti, drobiti i tretirati sa oko 1.100 tona sumporne koncentrovane kiseline, i tako svakog dana.

Šta može da krene loše? Pa, sve!

Vučićevi stručnjaci, videli smo to, nisu znali kako da slože kamene kocke na beogradskom Trgu Republike. Isti ili slični stručnjaci projektovali su zgrade u „Beogradu na vodi“, koje polako tonu pod savsku vodu, dok s njih otpadaju prozori, krovovi i terase. Ti stručnjaci su deonicu autoputa od Uba do Lajkovca, umesto na kamenu, gradili na glini i blatu, čime su stvorili štetu od oko sto miliona evra, ali bar nikoga nisu ubili. Takođe, oni su put i terasu kroz Grdeličku klisuru projektovali četiri puta, uvek pogrešno. U Termoelektranu „Nikola Tesla“ umesto uglja ubacivali su blato, pa su izazvali štetu od 2,4 milijarde evra i kolaps energetskog sistema. Posle svega, ko može da im veruje kad kažu da je bezbedna svakodnevna upotreba 1,1 tona sumporne kiseline i 7,5 tona eksploziva u Jadru? Kako objasniti da su za zločin u Novom Sadu krivi stručnjaci, a da njihove kolege neće izazvati još teže posledice po ljude i životnu sredinu oko rudnika Rio Tinta?

Za Vučića još veći problem predstavlja upravo ono što je i sam priznao – više neće moći da podmićivanjem ili zastrašivanjem prinudi stručnjake da potpisuju sve što on traži, a zbog čega će samo oni da odgovaraju. Koliko god bili pohlepni i uplašeni, moraju da budu svesni da je sva odgovornost na njima. Ako neko bude morao na robiju, pre će biti da će ta sudbina zadesiti njih, nego Vučića i korumpirane politikante iz njegovog okruženja.

Ne zna se koliki mito je od Rio Tinta uzeo Vučić. On pominje razne cifre. U početku je tvrdio da bi Rio Tinto, ako ne dobije dozvolu za eksploataciju litijuma, mogao da traži odštetu od milijardu evra. Kasnije je to podigao na dve i tri milijarde. Iako Vučić i u tom slučaju teret prebacuje na državu, jasno je da samo on ima obaveze prema Rio Tintu.

Osim toga, pad nadstrešnice je ugrozio i Vučićev megalomanski koruptivni projekat EXPO.

– Strah me za EXPO, posle tragedije u Novom Sadu, možda nećemo stići da završimo objekte za EXPO – kaže Vučić.

Strah je opravdan. Uz to što sada inženjeri neće bespogovorno izvršavati njegova naređenja, poslušnost će otkazati i izvođači radova, jednako strani kao i domaći.

Za renoviranje Železničke stanice u Novom Sadu i pruge Beograd-Budimpešta angažovan je konzorcijum kineskih kompanija China Railway International (CRI) i China Communications Construction Company (CCCC). CRI trenutno, osim na tom projektu, radi na pruzi Sombor-Vrbas, a već je dogovoreno da radi i na pruzi Pančevo-Subotica. Osim pruge Beograd-Budimpešta, CCCC je gradio i autoputeve Surčin-Novi Beograd, Surčin-Obrenovac i Preljina-Požega. Ta kompanija je nastala spajanjem China Horbour Engineering Company i China Road and Bridge Corporation-a, koji je, u vreme režima Borisa Tadića i Ivice Dačića, gradio „Pupinov most“, kojim su preko Dunava spojeni Zemun i Borča.

Srpska filijala CCCC-a osnovana je 2014. godine. Od tada, prema zvaničnim finansijskim izveštajima, radi s promenjivim uspehom. Pre tri godine zabeležila je gubitak od 1,1 milion evra, potom dobit od oko 135 miliona evra, a prošle godine je zaradu povećala na 145 miliona evra. Ipak, njihove izveštaje o poslovanju treba primiti s rezervom, pošto podaci sa sajta Agencije za privredne registre pokazuju da CCCC redovno podnosi, kako se navodi u rešenjima Poreske uprave, „nepotpune i računski netačne“.

APR im je po nekoliko puta vraćao izveštaje na dopunu, što ukazuje na mogućnost da Kinezi nisu uspevali da precizno usklade zvanične podatke sa ciframa do kojih su dolazili neformalnim dogovorima. Uostalom, CCCC, kao i ostale kineske i druge strane kompanije, sa Vučićevim režimom sklapaju ugovore koji su označeni kao poslovna tajna, kako građani ne bi saznali koliko novca je potrošeno za nepotrebne i preskupe infrastrukturne projekte. Zbog taktvog načina poslovanja, Svetska banka je ograničila učešće CCCC-a u projektima koje ona finansira. Sankcije su izazvane njihovim sumnjivim poslovima, odnosno dokazanom podmićivanju državnih zvaničnika na Filipinima, u Bangladešu, Ekvatorijalnoj i Maleziji. S druge strane, zbog takvog poslovanja, koje ostavlja fleksibilan prostor za korupciju, Vučić sa zadovoljstvom angažuje ovu i ostale kineske kompanije.

Srpska filijala CRI-a prošle godine je ostvarila prihod od 612 miliona evra, što je duplo više nego 2022, ali ukupna dobit je čak sto miliona manja od one koju je zabeležila CCCC. Obe kineske kompanije visoko su kotirane na Fortune listi 500 najvećih firmi na svetu. CRI je ocenjena kao 35. kompanija, sa godišnjim profitom od 2,15 milijardi dolara, dok se CCCC nalazi na 63. mestu, sa profitom od 1,67 milijardi dolara. Nema zvaničnih podataka o tome koliko je milijardi dolara ili evra zgrnuo Aleksandar Vučić u poslovima sa CRI i CCCC.

Međutim, nema sumnje da su u pitanju koruptivne kombinacije. Da nisu, ne bi bilo potrebe ni da se ugovori skrivaju od javnosti, naročito ne onaj o rekonstrukciji Železničke stanice u Novom Sadu.

Kao taj ugovor, tako se od javnosti skrivaju i informacije o uzbuni, koja je nastala u vrhu CRI-a i CCCC-a posle ubistva ljudi pod nadstrešnicom. Prema tvrdnjama pojedinaca iz vrha Srpske napredne stranke, nekoliko kineskih menadžera, koji su učestvovali u rekonstrukciji, odmah su, dan nakon tragedije, otputovali za Kinu, i to zajedno sa premijerom Milošem Vučevićem. Umesto da budu pozvani na saslušanje, pa i pritvoreni dok traje istraga tog zločina, Kinezi su se sklonili na bezbednu udaljenost.

Vučić je ponekad, kad je bio sateran u ćošak, bio prinuđen da hapsi svoje najbliže saradnike. Uhapsio je Veljka Belivuka, a potom i Dijanu Hrkalović. No, nije smeo da iza rešetaka strpa Nebojšu Stefanovića, Slavišu Kokezu, pa ni Aleksandra Papića. Besmisleno je očekivati da sad uhapsi menadžere kineskih kompanija s kojima je okrenuo milijarde evra iz budžeta Srbije. Usled toga, teret odgovornosti za novosadski zločin prebaciće na srpske firme, koje su bile angažovane na rekonstrukciji Železničke stanice kao podizvođači.

Prva na udaru je batajnička firma Starting, čiji suvlasnici su Ljiljana Tripković i Nikola Trivić. Finansijski izveštaji pokazuju da je Starting prošle godine ostvario dobit od 1,3 miliona evra. Ta firma je, u konzorcijumu sa preduzećem Pick and Roll, radila na rekonstrukciji Univerzitetskog kliničkog centra Srbije, dok je u drugom konzorcijumu angažovana na radovima na pruzi Beograd-Subotica, na deonici Batajnica-Šid.

Starting je u Čačku sanirao most preko Zapadne Morave, kao i most preko Velike Morave kod Svilajnca. Ukupna vrednost tih poslova je bila oko dve milijarde dinara. Ugovor iste vrednosti, Starting je dobio u konzorcijumu, koji je angažovan za izgradnju saobraćajnice u Bulevaru patrijarha Pavla. Osim toga, preduzeće iz Batajnice je radilo na renoviranju objekata u Beogradu, Novom Sadu, Sremskim Karlovcima, pa i na izgradnji tri zgrade (Sole, Scala i Libera) u „Beogradu na vodi“.

 U nekoliko od tih poslova, Starting je angažovan u konzorcijumu sa firmom Lotex Group, koja se dovodi u vezu sa Goranom Vesićem.

Za radove na rekonstrukciji novosadske Železničke stanice, Starting je angažovao inženjera Zorana Đajića, koji je, dan posle tragedije, javno ukazao na odgovornost izvođača radova i nadzornog organa. Đajić je priznao da je, prilikom provere radova na stanici, primetio značajne propuste. Upozorio je i izvođače i nadzorni organ, ali niko nije reagovao. Đajić je dokaze dao novosadskom tužilaštvu i medijima, čime je kao krivce za smrt nedužnih ljudi okrivio kineske kompanije CRI i CCCC, kao i podizvođače, među kojima je Startig, pa i nadzorni organ u kome je glavnu reč vodila firma Project biro Utiber, koja se nalazi u vlasništvu mađarske kompanije Utiber.

Matični Utiber je povezan sa Lerincom Mesarošem, školskim drugom Viktora Orbana, koji danas važi za najmoćnijeg tajkuna u Mađarskoj. U mađarskim medijima primenjuje se pravilo „Gde je Mesaroš, tu je Orban“. A, gde je Utiber, tu su Vučićeve koruptivne kombinacije.

Utiber je angažovan i na izgradnji Nacionalnog stadiona u Surčinu. O kakvoj korupciji je reč najbolje ilustruju troškovi. Umesto prvobitnih 257 miliona evra, koliko je plaćen isti model fudbalskog stadiona „Sen Mames“ u španskom gradu Bilbao, cena je prvo skočila na 600 miliona evra, da bi poslednjim rebalansom budžeta povećana na 920 miliona evra. Tu nije kraj. Pošto su Vučićevi saradnici potrošili već 420 miliona evra na raščišćavanje terena i pripremu podzemnih radova, može se očekivati da se konačna cena udvostruči i približi cifri od dve milijarde evra.

Po istom principu, Utiber je učestvovao i u rekonstrukciji Železničke stanice. Kompletan projekat je plaćen 16 miliona evra. S obzirom da je renoviran prostor od ukupno 11.000 kvadrata, u sve tri etaže, ispada da je renoviranje jednog kvadrata plaćeno oko 1.500 evra, što je duplo skuplje nego da se napravila nova zgrada. Uz to, renoviranje pet perona i izgradnja jednog novog plaćeni su neverovatnih 50 miliona evra. Realna cena tih radova ne ide preko 10 miliona evra.

Vučić i njegovi kineski, mađarski i domaći, pa i ostali poslovni partneri očerupali su budžet Srbije, a dokazi o tome kako su obavili posao nalaze se u 14 svežih grobova.

Za Vučića poseban problem predstavlja to što je u nadzoru nad projektom rekonstrukcije pruge od Novog Sada do Subotice, uključujući i radove na novosadskoj Železničkoj stanici, uključena i francuska kompanija Egis. Na osnovu studije, koju je napravio Egis, počele su pripreme za izgradnju beogradskog metroa. Stručnjaci iz te kompanije, koji su radili na rekonstrukciji Železničke stanice, ignorisali su upozorenja na posledice koje može da izazovu loše izvršeni radovi. Sad može da se očekuje da u metrou naprave još veću štetu, s mnogo većim brojem žrtava.