Šta povezuje stanje u kome se Aleksandar Vučić našao u decembru 2024. sa onim što je zadesilo Benita Musolinija u aprilu 1945. godine? Kako je srpski „duče“ uspeo da protiv sebe ujedini opoziciju, studente, prosvetare, poljoprivrednike, Amerikance, Francuze, Ruse, pa i mnoge pripadnike Srpske napredne stranke? Kako je studentska pobuna oslobodila Srbiju od straha? Zašto pretnje, nasilje i tortura nad građanima ne mogu da pomognu naprednjačkom kartelu da ostane na vlasti? O ovim i drugim temama piše zamenik glavnog urednika Magazina Tabloid Predrag Popović, bivši urednik u Dnevnom telegrafu, Nacionalu i Pravdi, nekada blizak Vučićev saradnik i prijatelj.

Predrag Popović

Srbija se nalazi u najdubljoj političkoj i društvenoj krizi od marta 2003. godine, kad je opšti haos nastao ubistvom Zorana Đinđića. Preslab da se odupre vlastitoj patologiji, sad Aleksandar Vučić kao rešenje za izlaz iz krize predlaže političkim protivnicima da ga ubiju. Pre će dati glavu, nego vlast.

– Neće biti nikakve prelazne vlade, nikakve promene vlasti na ulici, bez izbora. Nikada me nećete pobediti! E, nećete, majčini sinovi! Ako hoćete vlast, moraćete da me ubijete. Evo, pozivam ih da me ubiju! – kaže Vučić u odgovoru na zahteve studenata i građana da budu kažnjeni krivci za masovno ubistvo u Novom Sadu.

Osim mentalnih poremećaja, Vučić ima i racionalne razloge za dizanje uloga u borbi za vlast do morbidnosti. Za normalnog čoveka, pad s vlasti znači prelazak u opoziciju. Za Vučića, to je smak sveta. Nestaće svet u kome on odlučuje o životu i smrti svih podanika, nekažnjeno vrši najmonstruoznije zločine, pljačka javne resurse i tuđu privatnu imovinu, uništava državu i narod. Posle svega, on nikada više neće moći da živi normalnim životom, da izlazi na ulicu bez telohranitelja, da ide u restorane, na utakmice, među ljude. Svestan toga, Vučić je poistovetio kraj vladavine sa smrću. Nije prvi tiranin koga je to zadesilo. Naprotiv, istorija je puna takvih primera.

„Nakon bitke kod Zame, gde ga smrt nije uzela, Hanibal se otrovao; u središtu divlje predstave, dok su mu uši ispunjene urlikom mase, Luj stavlja glavu na giljotinu. I tako, uvek u skladu sa istorijskim dostojanstvom koje nije lišeno razmetanja, umire Hitler; veličanstveno umiru Cezar i Pompej i mnoge druge velike figure koje nam svojim sudbinama dolaze iz istorije. Ne i Musolini. On umire lišen elegancije, čak vulgarno“, navodi Franko Bandini, autor knjige „Poslednjih 95 sati Benita Musolinija„.

Baš tako, kao „duče“, Vučić bez elegancije, vulgarno umire na svakoj konferenciji za medije. Prestravljen pobunom naroda, iz mišje rupe preti studentima, nastavnicima, prosvetarima, poljoprivrednicima, svim normalnim ljudima koji su ustali protiv njegove tiranije.

– Ispred zgrade ima oko šesto studenata. Šta mislite, da ih se plašim? Pa, mogu da izađem sa „kobrama“ i da ih sve razbacamo za šest-sedam sekundi – rekao je div-junak s mokrim pelenama.

Ubeđenje da je mnogo opasan, Vučić je stekao dok je razbacivao prvu suprugu Kseniju, kao i njenu naslednicu Tamaru. Svi pripadnici dvorske svite imali su prilike da svedoče o njegovom verbalnom i fizičkom zlostavljanju žena. Jednu je sahranio, a druga se još dobro drži.

No, pred studente i ostale građane koji protestuju, Vučić ne sme da izađe. Ni sam, ni sa „kobrama“. U ulične borbe šalje korumpirane parazite iz stranačkog kartela, koji moraju da dokazuju lojalnost tako što će vređati i nasrtati na ljude. U obračun sa „svetinom“, „lešinarima“ i „političkim pedofilima“, kako Vučić naziva građane, šalje crnokapuljaše sa tribina, iz javnih preduzeća, pa i iz Republike Srpske. To je još jedna od spona, koje ga poistovećuju sa nacističkim i fašističkim idolima. Kao što navodi Nikola Lakić: „Samo tri stranke u modernoj istoriji Evrope imale su paravojne formacije koje su prebijale i ubijale neistomišljenike – Nacional-socijalistički radnička partija Adolfa Hitlera, Republikanska fašistička partija Benita Musolinija i Srpska napredna stranka Aleksandra Vučića“.

Drugu vrstu veze prepoznaju pripadnici sve manjeg korpusa režimskih apologeta, kakav je profesor Čedomir Antić. Na pitanje novinara da li je ikada pomišljao na to da će biti na strani vlasti, protiv studenata, jedan od vođa studentskog protesta 1996/97. odgovorio je bezobrazno i histerično, u stilu bednika čije interese zastupa: „To vam je potpuno glupo pitanje. Zamislite da smo mi sad u Nemačkoj 1933. godini. I da mi vi kažete: ‘Znate pobunili smo se protiv cara da bismo uspostavili republiku, a sad su studenti za Hitlera i vi ste protiv njih. Znate li koliko je glupo to što govorite?“

Nije čudno što Antić studente poredi sa nacistima. Kad je on protestovao protiv vlasti Slobodana Miloševića, Mira Marković ga je poredila sa Hajnrihom Himlerom.

Identifikaciju je prepoznala u podjednako agresivnim javnim nastupima, pa i u fizičkom izgledu. Naravno, Mira je pogrešila. Himler je bio i ostao veran svojoj ideologiji. Antić je menjao stranke u istom ritmu kako su se one smenjivale na vlasti. Bio je u Demokratskoj stranci, potom u G17 plus, a u svaku je unosio istu primitivnu agresivnost. Kao funkcioner Dinkićevog štetočinskog udruženja, ucenjivao je vlast Tadića i Dačića da će oboriti vladu Mirka Cvetkovića ako general Ratko Mladić ne bude hitno uhapšen i izručen Haškom tribunalu. U to vreme, Vučić je žestoko optuživao Dinkića i njegove saradnike za lopovluk i izdaju. Sad je sve to zaboravljeno, pa Antić može opušteno da Vučiću pripisuje status cara. 

No, taj car je go. To vide svi oko njega, uključujući i kriminogene plaćenike sa Zvezdinih tribina. Predvođeni Markom Vučkovićem, biznismenom koji se predstavlja i kao vođa grupe „Ultra bojs“, navijači Crvene zvezde godinama podržavaju Vučićevu tiraniju. I ne samo da podržavaju, nego u njoj učestvuju. Oni su nasrtali na građane, koji su protestovali zbog rušenja starog savskog mosta. Nedavno su, na utakmici košarkaške Evrolige, uhvatili i izbacili iz Arene studente koji su doneli transparent „Ruke su vam krvave“.

Preko zvaničnog razglasa, „navijači“ su javno pretili i ostalim normalnim ljudima. Uzalud. Strah je promenio adresu. Na sledećoj Zvezdinoj utakmici, i to protiv Partizana, sa tribina je grmelo: „Vučiću pederu“. Građani su pokazali da se ne plaše režimskih kriminalaca, narko dilera, huligana i „kontroverznih biznismena“ koji se nazivaju navijačima. Vučićeve i Vučkovićeve bliske političke i poslovne veze, opisane su u pesmi Partizanovih „grobara“: „Kranove ti dala država, na rođendanu ti da navijaš! Tender dobijaš, put asfaltiraš! Da menjaš stranke, jedino to znaš!“ Koliko god se Vučković trudio, pevao na rođendanima prestolonaslednika Danila i mahao pištoljem, više nema uticaj na prave navijače. Propao je i Zvezdan Terzić, direktor Fudbalskog kluba Crvena zvezda. Javno je zahtevao od navijača da dođu na utakmicu sa Čukaričkim, a ne na studentski protest. Džabe. Marakana je bila prazna, a na šest hektara oko Slavije okupilo se više od sto hiljada ljudi.

Kao što je Vučić izvređan na Zvezdinom stadionu, tako je Ivica Dačić prošao na dečjem festivalu „Čarolija“. Kad je voditeljka, Tijana Dapčević, najavila izlazak na scenu „čika Ivice“, deca i roditelji dočekali su ga zvižducima. Na istoj predstavi isto se provela i ministarka Irena Vujović. Još gore je prošla ministarka prosvete Slavica Đukić Dejanović, koju su niški studenti najurili iz zgrade Univerziteta povicima „Slavicu u maricu“. Naprednjačka elita skorojevića bila je šokirana prizorima na kraju baletske predstave u Narodnom pozorištu. Balerine i muzičari iz orkestra pozdravili su publiku podizanjem ruku koje su ofarbane crvenom bojom, da podsećaju na krv nesrećnika, koje je ubio Vučićev koruptivni sistem.

Pošto javna tužiteljka Zagorka Dolovac nije dostupna studentima, nigde se ne pojavljuje, oni su joj uputili hiljadu pisama u kojima je pozivaju da radi svoj posao. Grupa studenata je jedno od tih pisama odnela pravo u Republičko javno tužilaštvo. Pred zgradom u Nemanjinoj ulici, i Zagorki su, kao i Vučiću, pevali „Izađi, mala“.

Umesto da izađe, Dolovac je poslala Branka Stamenkovića,svog prvog zamenika, nekadašnjeg tužioca za visokotehnološki kriminal, da pozove delegaciju studenata da dođu kod nje. Nema šanse! „Nema pregovora o našim zahtevima. Ispunite ih“, poručili su studenti, koji traže da se objave svi dokumenti vezani za rekonstrukciju zgrade Železničke stanice, uključujući i finansijske ugovore, kao i da budu procesuirani svi naprednjački batinaši koji su napadali građane na protestima.

Na Slaviji, među sto hiljada ljudi, bio je i Dejan Bodiroga, bivši kapiten košarkaške reprezentacije, danas direktor Evrolige. I aktuelni kapiten, Bogdan Bogdanović, iz Atlante je podržao protest, baš kao i njegovi saigrači iz reprezentacije Nikola Jović, Marko Gudurić i Aleksa Avramović. Uz studente su stali i mnogi drugi sportisti, koji su predstavljali Srbiju na Olimpijskim igrama i ostalim takmičenjima, kao što je košarkašica Jovana Nogić, odbojkašica Katarina Lazović Dangubić i njen suprug Nemanja Dangubić, bivši košarkaš Zvezde i Partizana, odbojkaš Aleksandar Atanasijević, zatim Nina Radovanović, Milica Gardašević, Anja Crevar… Na Slaviji je, sa studentima, bio i Saša Ilić, bivši kapiten fudbalera Partizana.

– Kao neko ko duboko veruje u snagu mladih ljudi i njihovu želju za boljom budućnošću, smatram da je važno da se njihov glas čuje. Srbija ima ogroman potencijal, a obrazovana omladina je njena najveća snaga. Ono što je svima nama potrebno je razumevanje i poštovanje. Uz vas sam – napisao je Novak Đoković na svom nalogu na Tviteru.

Da, izostala je otvorena podrška sportista, koji još nastupaju u domaćim klubovima. Iako su, bar većina njih, već postali milioneri, zahvaljujući ugovorima sa klubovima i sponzorima koji uzimaju pare iz državnog budžeta, oni ćute. Ne žele da se zamere Terziću, Čoviću, Drčeliću, Mijailoviću i ostalim Vučićevim kerberima. Nemaju hrabrost običnih poštara, čistačica i ostalih proletera, koji pobunom protiv tiranije rizikuju golu egzistenciju. No, sigurno je da i oni imaju dovoljno ljudskosti da shvate ko je odgovoran za masovna ubistva i ostale zločine.

U svakom slučaju, Srbija se umiriti ne može. Vučić nema načina na koji bi mogao da zaustavi pobunu. Upotrebio je stranačke funkcionere, lokalne batinaše, kriminalce u civilu i policijskim uniformama, ali ništa nije postigao. Po njegovom nalogu, pripadnici Bezbednosno informativne agencije privode poljoprivrednike, prete im oduzimanjem traktora i dozvola za rad. Prete i nastavnicima, novinarima i vlasnicima privatnih firmi koje sponzorišu pobunjene studente.

Ne pomažu ni administrativne mere. Da bi sprečio srednjoškolce da učestvuju u blokadama, Vučić je naredio da Ministarstvo prosvete uredbom ukine nastavu i pre roka pošalje đake na zimski raspust. Opet fijasko. Đaci hoće da idu na nastavu i da, naravno, petnaestominutnim blokadama saobraćaja pokažu da ne odustaju od zahteva za utvrđivanjem odgovornosti svih državnih funkcionera koji su doprineli rušenju nadstrešnice na novosadskoj Železničkoj stanici. I nastavnici odbijaju poslušnost, ne žele da zaključe ocene, bez čega ne može da se regularno završi školsko polugodište. Nikoga nisu uplašile ni pretnje Vladimira Đukanovića, advokata porodice Vučić i ostalih kriminalaca iz naprednjačkog kartela, koji je ustvrdio da su „deca vlasništvo države„. Studenti su mu odgovorili transparentom „bizon je vlasništvo zoo vrta“, ali i brutalnim izrugivanjem na društvenim mrežama.

Istu vrstu odgovora dobio je i Vučić, koji se čudio što studenti i dalje protestuju, a on im je, tobože, ispunio sve zahteve. U početku pobune, Vučić je na studente slao stranačke batinaške eskadrone, a najavljivao je da će „do detalja, do poslednjeg centa“ navesti ko je, od koga i koliko dolara i evra dobio „da obara državu“. Kad je shvatio da ni takvim lažima ne može da ih zaplaši, naredio je da se na fakultetima isključi grejanje. Ni to nije obeshrabrilo studente. Imuni na pretnje i strah, odbili su i njegove pozive na pregovore: „Tebe niko ništa nije pitao“ i „Vrati se u frižider„.

Bezizlazna situacija, u kojoj se sada našao Vučić, podseća na onu u kojoj se, sredinom aprila 1945, našao njegov politički i mentalni dvojnik Benito Musolini. Kad je već bilo očigledno da se raspao njegov fašistički mehanizam vlasti, Musolini je pristao na pregovore sa predstavnicima Komiteta nacionalnog oslobođenja i Korpusa dobrovoljaca slobode. Uz posredovanje milanskog kardinala, Musolini je na sastanak došao nenaoružan, ali sa brojnom pratnjom, u kojoj su se nalazili lojalni oficiri, ali i biznismeni. Ipak, „dučea“ nisu zanimali uslovi kapitulacije njegovih oružanih odreda, nego samo lični interesi. Iako je sve vreme uveravao najbliže saradnike da ni po koju cenu neće napustiti Italiju, kad je prigustilo, ratnim pobednicima je postavio samo jedno pitanje: „Da li ćete me pustiti da odem iz Italije?“

Pošto nije dobio garancije, vratio se u palatu, koju su štitile nemačke snage. Ipak, Musolini nije verovao ni Nemcima, saznao je da oni pregovaraju sa Englezima o njegovom izručenju. Zato je dva puta pokušao da pobegne u Švajcarsku. Nije uspeo.

– Živim za Srbiju! Nikada neću otići, neću pobeći iz Srbije – ponavlja srpski dučeVučić, ali niko mu ne veruje.

To i on zna, zato, mimo Ustava i zakona, predsedava sednicama Vlade. Uz direktni prenos na svim režimskim televizijama, vređa ministre i, pod pretnjama, zahteva da se agresivnije bore protiv studenata i građana. Da bi ih stimulisao, Vučić čak preti ostavkom na funkciju predsednika Republike. Ostaviće stranačke kolege na cedilu, neka se sami, siročići, bore za opstanak na vlasti. Ako to ne žele, moraju da dokažu lojalnost, moraju da sprovode verbalno i fizičko nasilje. Malo ko je spreman da izvršava takve naloge.

Vučićeva knjiga ludila spala je na dva slova, na Anu Brnabić i Miloša Vučevića. Neizlečivo zaražena virusom vučićevskog primitivizma, Brnabićka svakim nastupom dokazuje da je u pravu Dragan Đilas kad tvrdi da je ona „ograničeno inteligentna i neograničeno zla“. Ni Vučević nije bolji. Naprotiv.

– Neće nas srušiti zbog 15 mrtvih. Neće ni da je bilo 150 ili 1.5550 mrtvih – rekao je mentalni bolesnik na funkciji premijera ono što misli mentalni bolesnik na funkciji predsednika.

Tiranin i njegovi saučesnici u zločinima još nisu odredili tačan broj svojih žrtava, koji bi bio dovoljan da kod njih proradi savest. Za Vučića se zna da mu savest nije proradila ni posle ratnih poraza u Krajini, Bosni i Kosovu, pa i celoj bivšoj SR Jugoslaviji. Sve što je, od 1992. do 2012, stekao – poslaničke i ministarske funkcije, novac, kuće, stanove, automobile – sve je nastalo u njegovim ratnim avanturama. On se obogatio ratnohuškačkim parolama, a normalni ljudi su dobili grobna mesta ili, oni srećniji, izbegličku sudbinu. Vučića nisu zanimale posledice s kojima su se suočile žrtve njegovih političkih prevara. Nijedan dinar nije dao nijednom detetu, čiji roditelji su stradali zbog njegovih šovinističkih izjava.

Umesto zaslužene kazne, Vučić je dobio priliku da profitira i posle ratova, od 2012. do danas. Opljačkao i rasprodao javne resurse, na koruptivnim projektima zgrnuo je ogroman finansijski plen. Samo na „Beogradu na vodi“ uzeo je imovinu vrednu nekoliko desetina milijardi evra. Prisvojio je hiljadu hektara građevinskog zemljišta na najskupljim gradskim lokacijama. Njegove i firme njegovih ortaka iz kartela podigle su cela stambena naselja, preko kojih peru novac stečen švercom narkotika, oružja i svega ostalog. Istovremeno, javni dug Srbije podigao je na 40 milijardi evra, a taj trend mora da nastavi.

U 2025. godini, Srbija mora da se zaduži 9,9 milijardi evra samo da bi zajmodavcima isplatila prispele rate za glavnice starih kredita. Osim toga, za EXPO, Nacionalni stadion, beogradski metro, hidroelektrane Đerdap 3 i Bistrica, za solarne panele i železnički koridor, u budžetu je predviđeno uzimanje još 27,5 milijardi evra. Taj novac razgrabiće tajkuni iz Vučićevog kartela, a dugove će otplaćivati i sledeće generacije građana, koji su gurnuti u dužničko ropstvo.

Uz pljačku, Vučić je uzimao i danak u krvi. Pod njegovim režimom iz Srbije je pobeglo više od milion ljudi, uglavnom mladih, obrazovanih i radno sposobnih. Naprednjačka vlast rešava problem krvoliptanja Srbije tako što uvozi strane radnike. Taj biznis razvija nekoliko agencija, kakva je, recimo, VN Colsulting, koja uvozi radnike iz Indije, Bangladeša, Šri Lanke, Pakistana, Nepala, Kameruna i drugih azijskih i afričkih država.

Stranci, bilo da su u potrazi za poslom ili azilom, ne mogu da nadoknade gubitak domaćeg stanovništva, ni onog koje je pobeglo u inostranstvo, a naročito ne one, koji su ubijeni Vučićevim eksperimentima u vreme pandemije korona virusa. Za manje od dve godine u Srbiji je umrlo 48.000 ljudi iznad očekivane stope smrtnosti. Ni za taj zločin niko nije odgovarao, iako tragične posledice i danas traju.

Na druge načine i drugim sredstvima Vučić nastavlja smrtonosni pohod na Srbiju. Zalaganjem za otvaranje rudnika litijuma, Vučić priprema genocid nad stanovništvom u Podrinju. „Više nema političkih problema, rudnik Rio Tinta biće otvoren i počeće sa radom do 2026. godine„, rekao je Vučić. U istočnoj Srbiji, Vučić je genocidne radnje počeo ustupanjem borskog i zaječarskog regiona kineskoj rudarskoj kompaniji Zi Đin. No, za Timočku krajinu tek dolaze crni dani. Na Vučićevu inicijativu, Srpska napredna stranka je predložila, a Narodna skupština, u novembru 2024, usvojila zakon, kojim se ukida moratorijum na nuklernu energiju.

Tim zakonom omogućeno je francuskim nuklearnim kompanijama da u Srbiji grade skladišta za radioaktivni otpad. Francuska je do prošle godine takav otpad deponovala u Rusiji, Nigeru i Čadu. Kad je ostala bez tih opcija, rešenje problema joj je ponudio Vučić. Francuskim firmama je dao Srbiju, da od nje naprave prvu evropsku deponiju otrovnih materija.

S obzirom na sve to, nema sumnje da Vučiću, Vučeviću, Brnabićki i ostalim doglavnicima naprednjačkog kartela nije bitno koliko ljudi će biti ubijeno u njihovoj borbi za vlast. Od ishoda tog rata zavisi njihov ostanak na slobodi. A, taj cilj im je ugrožen sa svih strana. Na domaćem terenu, Vučićev režim su uzdrmali studenti, a ljuljaju ga i strani centri moći, naročito posle pobede Donalda Trampa na predsedničkim izborima u Sjedinjenim Američkim Državama.

Emanuel Makron, predsednik Francuske, početkom decembra pozvao je Aleksandra Vučića na svečanost povodom otvaranja obnovljene katedrale Notr Dam. Međutim, na insistiranje glavnog gosta, novog američkog predsednika, sa liste zvanica je skinut Vučić. Pošto je Vlada Srbije, 2019. godine, donirala milion evra za rekonstrukciju Notr Dama, Francuzi su morali nekoga da zovu iz Srbije, pa je izbor pao na premijera Vučevića. Kakav tretman mu je namenjen videlo se po tome što je stavljen u osmi red, daleko iza Vjose Osmani, predsednice lažne albanske države Kosovo.

Proglašavanje Vučića za nepoželjnog u blizini Trampa predstavlja samo protokolarnu prezentaciju stava. Mnogo ozbiljniju i oštriju poruku Vučić je dobio kad su američke vlasti demantovale njegovu najavu da će SAD uvesti sankcije Naftnoj industriji Srbije, koja je u većinskom vlasništvu Rusije. „Nema najave da će biti uvedene sankcije protiv NIS-a. Amerika ni na koji način neće naneti štetu privredi Srbije“, rekao je američki ambasador Kristofer Hil. Ovo nije prvi, ali jeste najvažniji Hilov demanti Vučićevih izjava. U mnogim situacijama, koje su bile značajne za Srbiju, Hil je podržavao Vučićevu tiraniju. Ipak, u novim okolnostima, dok se čeka smena u Beloj kući, američki ambasador je morao da kompromituje svog sponzora.

Kao opomenu, Amerikanci su podstakli francusko Ministarstvo pravde da objavi još jedan paket transkripata komunikacija sa „Sky“ aplikacije, koje su vodili srpski i crnogorski kriminalci, bliski Vučiću. Iako te transkripte poseduje i srpsko Republičko javno tužilaštvo, za plasiranje u javnost opet su izabrani crnogorski mediji.

U prepiskama sa „Sky“ aplikacije, koje su Veljko Belivuk i Marko Miljković vodili sa Milanom Vujotićem, jednim od vođa Kavačkog klana, u maju 2020, navodi se da „Aleksandar Vučić progoni Škaljarce jer misli da je Filip Korać hteo da ga ubije“, a i da je njegov sin Danilo ugrožen od tog crnogorskog klana.

– Malog Danila znamo već sedam godina. Mali nas voli dosta, preko njega imamo dobar kontakt – napisao je Belivuk u grupnom čatu.

Belivuk je Vujotiću objasnio da su Andrej Vučić i Nebojša Stefanović u ratu, koji je počeo razotkrivanjem afere sa švercom oružja preko firme GIM, koju je kontrolisao Branko Stefanović, otac tadašnjeg ministra policije, a sve je kulminiralo sa „Jovanjicom, Andrejevom plantažom“.

– Neko pumpa da je Vučić protiv nas, jer je Stef sa nama. E brate naš, da ti kažemo iskreno, nismo mi ni Vučićevi ni Stefanovićevi, obojica su pičketine. Nas hapse svaka 3-4 dana. Pravimo mi neke pametnije kontakte – napisao je Belivuk, a na to se nadovezao Miljković: „Nemaju ni Vučić ni Stefanović muda da stanu ni za nas, ni za govna (Koraća i Škaljarce). Svi su oni foraši. Nisu hrabri da uđu u problem, hoće da lepo žive, neće da ratuju. Nisu ratnici. Pa ne mogu u zemlji da reše problem sa konobarima, a kamoli nešto drugo. A zamisli koliko su zajebani kad godinu dana nisu mogli da nađu ko će da prebije konobara koji mu je ošamario sina.„

U tim transkriptima citirane su Belivukove vrlo negativne izjave o Zvonku Veselinoviću i Milanu Radoičiću. To dodatno ukazuje na odluku američkih centara moći da konačno završi sa tzv. Balkanskim kartelom, na čijem čelu se nalazi Aleksandar Vučić.

Kao što su se protiv Musolinija ujedinili socijalisti, klerikalci, industrijalci, seljaci, intelektualci i omladinci, tako su Vučiću suprotstavili svi normalni ljudi. Bez obzira na ideološke, političke i socijalne razlike, svi su ujedinjeni u želji i akciji na smeni Vučića i njegovog kartela s vlasti.

Kao što su Musolinija izdali Nemci, tako i Vučića ostavljaju na cedilu Amerikanci, Francuzi, Nemci, Rusi, Kinezi, svi…

Iako je u bezizlaznoj situaciji, za budućnost Srbije, a i za Vučića, bilo bi dobro da izbegne sudbinu svog političkog i mentalnog dvojnika Benita Musolinija. Umesto rafala sa 18 metaka, Srbija zaslužuje katarzu, koja je moguća samo kroz fer i pošteno suđenje Aleksandru Vučiću i njegovim saučesnicima iz naprednjačkog kartela.