Dok lije krokodilske suze zbog kritika, koje opozicionari iznose na njegov račun, Aleksandar Vučić uništava državu i narod. Dok on jede sibirski „marky’s caviar“ i pije „chateau petrus“ vino u svom omiljenom restoranu „Gostilna pri Lojzetu“ u slovenačkom gradiću Vipava, kod vrhunskog kuvara Tomaža Kavčiča, koga je proglasio počasnim konzulom Srbije, Vučić opljačkanim i osiromašenim građanima predlaže da jedu paštetu od 37 dinara. U toj bahatosti ne zaostaju njegovi ortaci iz kartela, kako Siniša Mali, tako Irena Vujović, Tatjana Vukić i ostali. Oni su u crno zavili milione majki, a progone svakoga ko pomene kraljicu majku Angelinu. O pohlepi i licemerju vladajuće kaste piše zamenik glavnog urednika Magazina Tabloid Predrag Popović, bivši urednik u Dnevnom telegrafu, Nacionalu i Pravdi, nekada blizak Vučićev saradnik i prijatelj.

Predrag Popović

U naprednjačkoj bari ima mnogo krokodila, koji, uplašeni i ucenjeni, plaču nad sudbinom koja ih čeka. I u toj disciplini, šampionska titula pripada vrhovnom krokodilu, Aleksandru Vučiću.

Poznato je da kod pravih krokodila suze nastaju zbog toga što su mu povezane suzne i pljuvačne žlezde, pa refleksno lije krupne suze dok proždire plen. To radi i Vučić u političkoj, pravosudnoj i medijskoj močvari, koju je pretvorio u poligon za prezentaciju vlastite patološke potrebe da se predstavlja kao žrtva dok normalnim ljudima uništava živote.

Ulične proteste zbog izbornih krađa, otimačine javnih resursa ili ugrožavanja životne sredine, Vučić je gušio upotrebom policijskih i stranačkih batinaških eskadrona. Dok je prolivao tuđu krv na beogradskim, novosadskim i ulicama drugih gradova, vrhovni krokodil je plakao pred kamerama Pinka i Hepija, razočaran ljudima koji ne žele da ćute dok ih pljačka i zlostavlja. U zatvorskim ćelijama, na optuženičkim klupama i naslovnim stranicama režimskih biltena završavali su nepodobni novinari i politički aktivisti, koji su kritikovali tiranina zbog izdaje, prodaje i predaje Kosova i Metohije. Ipak, uvek je najglasnije ridao zbog „napada“ na njegovu porodicu. Zbog psovki, koje su Vučićima upućivane na društvenim mrežama, uhapšeno je i procesuirano više od dve hiljade građana, pod uptužbom da im ugrožavaju sigurnost i prete ubistvom.

Aleksandar Vučić je kriminalizovao celu svoju porodicu. Njegov brat Andrej je percepiran kao simbol kriminala, korupcije i nasilja, o čemu su ostali tragovi i u komunikaciji sa „Skaj“ aplikacije. Kad je došao na vlast, Vučić je svog sina Danila poverio na čuvanje grupi Veljka Belivuka i Aleksandra Vidojevića, zvanog Aca Rošavi. U svim medijima, i režimskim i nezavisnim, objavljene su desetine fotografija na kojima su pozirali Danilo, Aca Rošavi, Boris Karapandžić i ostali pripadnici monstruoznog klana, poznatog po klanici u Ritopeku. Za potrebe svojih patoloških marketinških akcija, Aleksandar Vučić je koristio i roditelje. Pred predsedničke izbore 2017. godine, u studio TV Hepi doveo je mamu Angelinu i zvaničnog oca Anđelka, da se pred njima, kao i pred milionima gledalaca, žali na zločeste novinare koji pričaju da mu je otac, kako je rekao, „neki Albanac Salih Salihu“.

Kasnije, kad je shvatio da je besmisleno da pominje nepostojećeg Salihua pored živog i zdravog Fahri Musliua, pokrenuo je stotine medijskih kampanja, kojima je pokušavao da dokaže da mu je tata Anđelko Vučić. U tim akcijama pomagao mu je i sam Musliu, koji je sa očinskom nežnošću podržavao Aleksandra i sa vučićevskom beskrupuloznošću, brutalnim lažima, vređao svakoga ko im smeta. Nezainteresovan za bruku koju nanosi Angelini i Anđelku, vrhovni krokodil ih je terao da poziraju s njim na naslovnim stranama Informera, Kurira i Politike. Isto tako, terao je i sve svoje sluge sa stranačkim i državnim funkcijama da leleču nad Vučićima, čiju sreću kvari uspomena na nekog Musliua.

Po starom scenariju, i nedavno su čelni ljudi naprednjačkog kartela odigrali još jednu predstavu pod kodnim nazivom „Lament nad tiraninom“. Uz tradicionalno zaklinjanje na vernost i lojalnost gospodaru, svi su predlagali nezakonite mere progona novinara, koji su pominjali carsku porodicu Vučić i nestašnog Fahriju. Opet su ti junaci, zaštićeni funkcijama, policijom, sudstvom i podobnim medijima, lažima i uvredama crtali metu na čelu Milovana Brkića, glavnog urednika Magazina Tabloid.

– Hvala porodici Vučić na svemu što su istrpeli i što trpe svaki dan, na svemu što su morali da preture preko svoje glave kako bi se Srbija menjala i kako bi jačala. Hvala im na hrabrosti, upornosti i trpeljivosti. Već godinama, oni koji nemaju šta da nađu i zamere Aleksandru, udraraju po njegovoj porodici. Nisu pošteđena ni njegova deca, ni njegovi roditelji. Pristojna i normalna Srbija, kao i mnogo, mnogo ljudi van granica naše zemlje će uvek biti uz njih – poručila je Ana Brnabić, a njen primer su sledili mnogi njoj slični ministri i ostali naprednjački papkari.

– Postoje ljudi kojima ništa nije sveto i koji izviruju iz najmračnijih kutaka društvene patologije – rekao je ministar spoljnih poslova Marko Đurić, koji obavlja unutrašnje poslove u najmračnijem kutku ispod Vučićevih pelena.

Opijen mirisima, koje patološki širi njegov politički stvoritelj, Đurić je stao u odbranu časti kraljice majke Angeline od „besramnih napada“ i „bednih pokušaja da se po ko zna koji put omalovaži porodica predsednika Srbije, na način koji kod pristojnih ljudi izazva gnušanje“.

Istim rečnikom i sa istim nivom inteligencije, ministarka privrede Adrijana Mesarović je zaključila da su „majke svetinja“ i da „umesto da im se ukazuje najveće poštovanje jer su stub porodice i društva, jedna majka trpi uvrede i poniženja od strane besčasnika. To je najveća sramota! Zašto im je kriva majka našeg predsednika? Zato što njemu ne mogu ništa! Neće mu ni moći, jer je postavio temelje jedne nove, uspešte i poštovane Srbije, zemlje u kojoj građani cene porodicu i tradiciju.“

U odbranu časti porodice Vučić uključila se i ministarska ekologije Irena Vujović, koja misli da se razume u čast zato što se gnezdila čas kod jednog, čas kod drugog Vučića.

– Sramno je i neprihvatljivo da jedan opozicionar, u pokušaju da se politički obračuna sa Aleksandrom Vučićem, na ovako prizeman i bestidan način vređa majku predsednika države. Pokušaj da se unize pristojni i pošteni ljudi poput Anđelka i Angeline Vučić, samo zato što su roditelji Aleksandra Vučića, krajnje je podlo i nečuveno. Iznošenju u javnost ovakvih laži što pre mora da stane na put, kako bi pojedinci poput Milovana Brkića bili sankcionisani za sve neistine i laži koje tendenciozno plasiraju kako bi se ukaljao ugled časnih ljudi – rekla je ministarka Vujović.

Osim starleta na ministarskim funkcijama, čast mame Angeline branili su kondukteri sa poslaničkim mandadima, poput Igora Bečića, limari i vatrogasci na funkcijama predsednika opština, kao i ostala bića, koja je Vučić podigao na nivoe vlasti, koji stostruko prevazilaze nivoe njihovih kompetencija.

Za Vučićem cvile svi, ali niko tako tužno kao on. To ne čudi, pošto on, kakav god bio, bar zna šta znači reč „lament“, a jednom je u ruci držao knjigu pesama Miloša Crnjanskog „Lament nad Beogradom“. Čak bi je i pročitao da je imao vremena. U skladu sa definicijom „lamenta“, Vučić je političku praksu prilagodio bespomoćnom kukanju nad tužnom sudbinom koju ne može da promeni, pa mora da prihvati situaciju takvu kakva jeste, odnosno kakva mu je nametnuta podsećanjem na Fahriju.

– Gubitnici, koji opet napadaju moju majku Angelinu, ponovo koriste najodvratnije reči i laži o njoj. Po već oprobanom receptu, kada ne znaju kako da pobede one koji su uspešniji od njih, moji politički protivnici su krivca prepoznali u mojoj majci Angelini. Opet su koristili najodrvratnije reči i laži, sve praveći se kako to čini samo jedan od njih, a to je baš onaj kojeg su svi tako zdušno podržavali u svakoj izjavi protiv moje porodice. Majka i otac su me prvi put zajedno posetili u zgradi Predsedništva Srbije. Zahvalan sam im za brigu i ljubav koju su bratu i meni poklonili, kao i našoj deci. Moja poruka političkim gubitnicima je da su za mene njihove porodice i njihove majke svetinja u koju nikada neću da diram, a vi kako hoćete. Pobediću vas, svakako – napisao je Aleksandar Vučić na svom nalogu na Instagramu, uz fotografiju sa mamom Angelinom i zvaničnim tatom Anđelkom.

Pošto naprednjački paraziti kreiraju uverenje da je Aleksandar Vučić bog, može se pretpostaviti da će u sledećoj kampanji protiv Brkića ili bilo koga drugog, pokušati da dokažu da je Angelina devica. Čak i da to je to tačno, bez odgovora ostaje pitanje šta je sa majkama Vučićevih političkih protivnika i medijskih kritičara.

Autor ovog teksta dobro pamti jecaje Cuke Ćuruvije, koji su 14. aprila 1999, odjekivali u kapeli na Novom groblju, prilikom sahrane Slavka Ćuruvije, vlasnika Dnevnog telegrafa i magazina Evropljanin. Ćuruvija je u tu kapelu, u sanduku, stigao posle višemesečne političke, policijske, pravosudne i medijske kampanje, koju je predvodio tadašnji ministar protiv informisanja Aleksandar Vučić. Hajka je završena sa 17 metaka u leđima i jednim u oko nepodobnog novinara. Zahvaljujući montiranoj optužnici i sudskom postuku, koji je vođen po nalogu Vučića, nakon njegovog drugog dolaska na vlast, niko nije osuđen za taj zločin. Porodici Slavka Ćuruvije nije za utehu, ali bar su mogli da ga sahrane kako pristoji, kao čoveka. A to se ne može reći za Vladimira Cvijana.

Kad se, u jesen 2013, pobunio protiv Vučićevog despotizma, Cvijan je bio prinuđen da napusti državne i stranačke funkcije, privremeno i Srbiju. Posle petogodišnjeg progona, njegovo telo je prinađeno u Dunavu. Ekspresno kremirani, njegovi zemni ostaci sahranjeni su na Lešću, pod spomenikom na kome je pisalo samo ime, kako ni slučajni prolaznici ne bi saznali za smrt bivšeg savetnika dvojice predsednika države, narodnog poslanika, člana predsedništva vladajuće stranke i uglednog advokata. Omerta je razbijena tri godine kasnije, kad je Magazin Tabloid objavio informacije o Cvijanovoj smrti. Ipak, njegovi roditelji i ostali članovi porodice, uključujući i udovicu Aleksandru, ni danas ne smeju da progovore o toj tragediji.

Ni Vučić, a naročito njegov hor licemera, ne pominje majku Vladimira Cvijana. Ne pominju ni Staniku Gligorijević, koja je ubijena na naplatnoj rampi u Doljevcu. Dva momka su ostala bez majke, baš kao što je snimak sigurnosne kamere ostao bez dva minuta, koja bi otkrila da li je ubistvo izvršio Vučićev saradnik Zoran Babić.

Mnoge majke, supruge, sestre, ćerke i ostali ožalošćeni ostali su prvo bez najmilijih, a onda i bez pravde. Spisak „Vučićevih pokojnika“ – od Olivera Ivanovića, Miroslava Nikolića, Dragoslava Miše Ognjanovića, Dejana Jovića, pa do Milana Malenović, urednika u ovom Magazinu – svakodnevno se dopunjuje novim imenima. Samo u dve i po godine pandemije Kovida 19, usled Vučićevih političkih i poslovnih avantura, umrlo je 48.000 ljudi više od očekivanog proseka. Statistika ne obuhvata žrtve, koje su izgubile život posle „Vučićeve pobede nad virusom“, a čija smrt je izazvana njegovom zabranom kretanja i lečenja.

Dok brane kraljicu majku Angelinu, ljuti naprednjaci ne pominju majke Srba, koje Vučićevi albanski partneri iz Prištine love na Kosovu i Metohiji, hapse ih, zatvaraju i sude im za navodne ratne i ostale zločine. Ne pominju ni milion majki, koje su tokom ovih tragičnih 12 godina ispratile svoju decu u inostranstvo, što dalje od tiranije naprednjačkog kartela.

– Mi Vučići ne umemo dovoljno otvoreno da pokazujemo emocije, ali smo uvek zajedno – kaže Aleksandar Vučić.

Retko se dešava, ali to mu treba verovati.

Vučići ne pokazuju nikakve emocije prema svojim žrtvama. Baš ih briga za sve proterane, osiromašene i opljačkane. Ne zanima ih što javni izvršitelji gule kožu s leđa naroda. Više od 700.000 penzionera ne dobija celu penziju, jer im se trećina ili polovina pleni zbog neplaćenih dugovanja. Vučić ih je gurnuo u bedu i naterao da biraju da li će da, od svojih crkvavica, kupe lekove i hranu, ili da plate račune. Ko ne plati račun, nađe se na udaru njegovih izvršitelja.

– Ponosna sam na svog sina – rekla je Angelina.

Čega se normalan stidi, time se ona ponosi. Da ima stida, osetila bi bar nelagodu dok čita vest o tome kako je 40 policajaca i 12 batinaša, koje je angažovala kancelarija javne izvršiteljke Mirjane Dimitrijević, otela stan njenog vršnjaka,( i kuma) osamdesetogodišnjeg Ljubiše Ćirića. Ipak, možda su emocije proradile kod Angeline i drugih Vučića – i bes je emocija – kad su čuli da su aktivisti Združene akcije „Za krov nad glavom“ pre neki dan sprečili izvršitelja Ratka Vidovića da izbaci devet porodica bivših radnika preduzeća IGM Trudbenik iz privremenog smeštaja u barakama na Slanačkom putu. Kad je ta firma otišla u stečaj, radnici su, umesto otpremnina, dobili rešenja da napuste objekte i izađu na ulicu, očevi i majke, zajedno sa decom. Kad su Vučićeva izdavačka preduzeća Pravda Pres i Pravda Plasman otišla u stečaj, nikome ništa! Zaposleni su ostali bez nekoliko plata, ali ne treba ih žaliti, većina ih se udomila u Vučićevoj medijskoj industriji laži.

Na lažima i prevarama Vučić je napravio paralelni univerzum. U jednom, onom realnom, zlopati se 88 odsto normalnih građana, dok 10 pripadnika kaste novobogataša uživa u „zlatnom dobu“, koje su, pljačkom i krađom, stvorili za sebe. 

Vučić, Ana Brnabić, Siniša Mali, Tomislav Momirović i ostali tajkuni iz vladajućeg kartela gladnom narodu preporučuju da jedu parizer od 87 dinara, paštetu od 37 i jaja od po 11 dinara. Istovremeno, za svoja prefinjena nepca, naručuju specijalitete iz „Gostilne pri Lojzetu“. Tomaž Kavčič, vlasnik tog restorana u Vipavi, toliko je dobar kuvar da mu je Vučić dao titulu počasnog konzula Srbije u Sloveniji. Sa svojom svitom, najčešće sa ministrom Malim i televizijskom voditeljkom Minjom Miletić, Vučić često ide tamo, u „Dvorec Zemono“, a još češće naređuje da Kavčiča dovoze avionom iz Slovenije u Vilu Bokeljku, da ovde priprema „marky’s caviar“, koji je nešto ukusniji od maminih lignji u belom sosu.

U Vučićevom paralelnom univerzumu egzistiraju bića poput pomenute ministarke Irene Vujović. Nakon što je investirala sebe, i ono što najbolje zna da radi, u Vučiće, ministarka Vujović je kupila akcije u Investicionom fondu „Vista rica“. Osnivači tog Fonda su Tatjana Vukić, članica Predsedništva Srpske napredne stranke, i advokat Vojislav Nedić, otac Novaka Nedića, generalnog sekretara Vlade. Vukić je direktorka naprednjačke „Fondacije za narod i državu“ i predsednica Nadzornog odbora Dunav osiguranja. Advokat Nedić je pažnju javnosti privlačio brojnim slučajevima u kojima je zastupao razne kriminalce, uključujući i Veljka Belivuka u postupku u kome je bio okrivljen za ubistvo Vlastimira Miloševića. Zbog spornih aktivnosti u tom slučaju, koji su doprinele da optužnica protiv Belivuka i Marka Miljkovića bude odbačena, danas se sudi Dijani Hrkalović. Istovremeno, Belivuku se sudi zbog sedam drugih ubistava, a neke od njegovih saradnika, koji se brane sa slobode, Novak Nedić i dalje koristi za torturu nad građanima koji protestuju.

Tatjana Vukić na istoj adresi, na kojoj je registrovana „Vista rica“ ima i agenciju za finansijski kolsanting „A mi manera“, koja je prošle godine ostvarila prihod od oko 3,5 miliona evra. U državi koja grca u dugovima od 40 milijardi evra i društvu koje je ima mnoge karakteristike robovlasničkog sistema, Vukićka i simbolično, nazivima svojih firmi, pokazuje vučićevsku bahatost. „Vista rica“ na španskom znači „bogati pogled“ ili „pogled bogataša“, a „a mi manera“ znači „moj način“. Nazivi su dobro izabrani, pošto Vukićka svakodnevno fakturiše po 10.000 evra za poslove koje obavalja za državne institucije.

Svi Vučićevi milijarderi i multimilioneri napravili su imperije zahvaljujući poslovima sa državom, odnosno isisavajući republički, gradske i opštinske budžete. Tako su nastali Zvonko Veselinović, Željko Drčelić, Dragoljub Zbiljić, ali i nešto sitniji naprednjački tajkuni, koji se provlače ispod radara. Kako to u praksi izgleda nedavno je opisao antikorupcijski tim pokreta Mi – Snaga naroda, Branimira Nestorovića.

Javno komunalno preduzeće Beograd put, prema tvrdnjama tog pokreta, fiktivno iznajmljuje bager od Aleksandra Svilara, kuma tehničkog direktora. Taj posao traje već dve i po godine, po ceni od 50 miliona dinara.

– Postoje i drugi sumnjivi poslovi, koje smo otkrili istražujući ovu situaciju. JKP Beograd put raspisao je dve javne nabavke u kojima se pojavljivao samo jedan ponuđač. Prvi ugovor sa firmom Gradcoop zaključen je 5. septembra 2023. godine na iznos od 19.955.500 dinara bez PDV-a, dok je drugi potpisan 18. juna 2024. na iznos od 29.921.000 dinara. U oba slučaja Gradcoop je bio jedini ponuđač, a ponuđena cena poslova je bila umanjena za smešnih 0,3 odsto u odnosu na procenjenu vrednost. Ovi podaci ne ostavljaju prostor za sumnju, jasno je da se radi o organizovanoj korupciji. Prema našim saznanjima, navedene mašine gotovo da nisu radile, a plaćene su kao da su bile aktivno korišćene – navodi Nestorovićev pokret Mi – snaga naroda, uz zahtev da tužilaštvo hitno sprovede istragu.

Za potrebe porodice Vučić i njihovih ortaka iz kartela, Srbija uzima ogromne kredite. Novcem iz stranih banaka i fondova Vučić finansira megalomanske nepotrebne projekte i krpi rupe u javnim preduzećima, koje je opelješio. Dugovi neprestano rastu, ali tiranin ne mari, ionako ne namerava da ih on vraća. Rok za otplatu nekih od kredita, koje je on uzeo i podelio, ističe tek za 35-40 godina. A, na stara, gomilaju se nova zaduženja. Naprotiv, za izgradnju objekata u okviru projekta EXPO biće potrebno da vlast uzme kredite vredne dodatnih 17,8 milijardi evra. Uz to, u skupštinsku proceduru su nedavno pušteni predlozi za uzimanje i kredita za druge namene.

Ministar Mali je 9. jula ove godine potpisao ugovor sa Evropskom bankom za obnovu i razvoj za projekat obnovljivih izvora energije u sistemima daljinskog grejanja. Uz bespovratnu finansijsku pomoć od 138.360.000 evra i investicione grantove od još 7,5 miliona evra, Srbija će od EBRD-a uzeti dodatnih 30 miliona evra zajma. Pred narodnim poslanicima uskoro će se naći Zakon o potvrđivanju ugovora o zajmu od francuske agencije BPI France Assurance Export, koja postupa u ime i za račun Francuske, u vrednosti od 121,5 miliona evra.

 Pored toga, Vlada Srbije je potpisala ugovor, kojim Evropskoj investicionoj banci daje garancije za projekat ugradnje pametnih električnih brojila, koji sprovodi Elektrodistribucija Srbije. Kreditom od 80 miliona evra, vlast će finansirati kupovinu tzv. pametnih brojila od firmi čiji vlasnici su Vučićevi politički i poslovni ortaci. Oni će podeliti novac, koji će otplaćivati generacije građana Srbije.

Vučići i njihovi partneri prisvojili su ili rasprodali državne javne resurse. Sve je njihovo, i firme i ljudi, a još se ljute kad opljačkani građani pokušavaju da se suprotstave njihovom zločinačkom poduhvati. Vučić je nekoliko puta priznao da je odrastao na pokvarenoj francuskoj pašteti u crevu, koju je morao da jede iako joj je istekao rok trajanja, a danas, uz sibirski „marky’s caviar“ i pije „chateau petrus“ vino, čija butelja košta 18.000 evra, kuka kako mu je teško, gubitnici vređaju njega i njegovu mamu, i usput preti pobedom nad Srbijom i njenim građanima.

Osim uz pokvarenu francusku paštetu, Vučić je politički stasavao uz pokvarene pamflete svog bivšeg vođe, a sadašnjeg potrčka Vojislava Šešelja. Da je čitao bilo šta drugo, a naročito Crnjanskog, mogao je da shvati da postoje i druge vrednosti nad kojima vredi lamentirati, a ne samo zbog voljenog sebe. S obzirom na nedostatak opšteg obrazovanja, ne može se očekivati od Vučića da poznaje poeziju Tomasa Stirnsa Eliota. Ipak, Vučić je svoju kadrovsku politiku uskladio sa stihovima iz pesme „Šuplji ljudi“: „Mi smo šuplji ljudi, Mi smo punjeni ljudi, jedno o drugo oslanjamo se, Glave ispunjene slamom… Bezoblični oblik, bezbojna senka, Zatomljena snaga, nepokretan gest…“ U poslednja dva stiha, T.S. Eliot kao da je opisao pedagoški preteću budućnost aktuelnog srpskog tiranina: „Ovako svetu dođe kraj, Ne s tutnjem već sa cviljenjem“.

Baš tako, dok se bliži kraj njegove tiranije, Vučić ne tutnji, već cvili.