Kako je režim godinama lažirao realno raspolažive robne rezerve Srbije i stvarao lažnu sliku njenog energetskog potencijala, veštački prikazivao ključne oslonce funkcionisanja države, kako danas panično pokušava da dobije još neki procenat udela u NIS-u, ko hoće da taj deo u njegovo ime kupi i čijim milijardama, kako će najmanje pola miliona ljudi u državnoj upravi ostati bez posla, šta će otkriti prva sledeća vlada nakon njegovog pada, šta je prodao režimu u Izraelu i šta režim iz Izraela „preseljava“ u Srbiju, te čime ga od nedavno ucenjuje administracija u Briselu…

Nikola Vlahović

Početkom prošle, 2025. godine, javni tužilac Višeg javnog tužilaštva u Beogradu Nenad Stefanović dao je izjavu u kojoj se kaže da je po nalogu Posebnog odeljenja za suzbijanje korupcije tog tužilaštva, uhapšeno 13 osoba zbog sumnje da su oštetili Republičku direkciju za robne rezerve za dva miliona evra. Stefanović je novinarima izrecitovao jednu dugu rečenicu iz koje se saznalo da su „…ta lica izvršenjem različitih krivičnih dela protivpravno pribavili imovinsku korist preduzeću BSP iz Feketića u iznosu većem od dva miliona evra, u kom iznosu su oštetili Republičku direkciju za robne rezerve i stečajne poverioce akcionarskog društva Makovica iz Mladenovca…“ Dodao je još da će prema osumnjičenima biti sprovedena istraga da su izvršili krivično delo prevara u obavljanju privredne delatnosti i zloupotreba položaja službenog lica…

Bila je to, naravno, jedna mala demonstracija moći koju je sebi, takođe na kriminalan način, mimo Ustava i zakona, pribavio Stefanovićev neposredni „šef“ Aleksandar Vučić. Naime, onih „13 osoba“ je smatralo da i oni mogu da se uključe u pljačku, ako to rade i „ovlašteni“ lopovi. Ispostavilo se da su bili žrtve pogrešne procene: robu iz robnih rezervi mogli su da pljačkaju samo oni koje odabere vrh naprednjačke mafije uz blagoslov onoga koji o svemu odlučuje.

Planirani „sitniš“ koji je trebalo da podele „13 osoba“ (pojedinačno, nešto više od 250.000 evra, u šali rečeno, „bez PDV“), ustvari je bila tek jedna manja „jednokratna tranša“ od dva i po miliona evra koju je trebao da uzme Vučićev „visoki dužnosnik“….Ali, tu informaciju „13 osoba“ nije znalo. Oni nisu bili deo njegovog klana. A, kad lopov reši da pokrade drugog lopova, onda onaj koji pripada državnoj mafiji, hapsi konkurenciju koja nema tu zaštitu.

Najveće pljačke robnih rezervi u Srbiji tokom vladavine SNS-a (2012-2026) ticale su se i tiču se i dalje žitarica, nafte i jestivog ulja, sve kroz fiktivne ugovore, preprodaje i fantomske „nestanke“ robe iz skladišta Direkcije za robne rezerve. Radi se o stotinama miliona i milijardama državnog novca koji je otet iz džepova građana Srbije, od čijeg se poreza i drugih surovih dadžbina koje plačaju, finansiraju i robne rezerve.

Sve je počelo mnogo ranije i znatno ozbiljnije čim je Aleksandar Vučić učvrstio svoju ličnu vladavinu. Već 2014. godine u preduzeću „Žito Bačka“ opljačkano je više od 10.000 tona pšenice iz skladišta u Bačkoj Palanci. Roba je bila prijavljena kao deo državnih rezervi, ali je preprodavana privatnim mlinovima, sve članovima razbojničke radikalske franšize, pod skraćenicom SNS.

Taj „model“ pljačke robnih rezervi, i pre nego što su ušle u državna skladišta, postao je jedan od omiljenih za brzo stvaranje navodnih poslovnih, a ustvari mafijaških imperija. Seoba kriminalaca i „patriotskih“ lopova radikalske provinijencije iz ilegalne u „legalnu“ pljačku, otvorila je vrata raja za klan Vučića i njegovih razbojnika.

Gorivo iz robnih rezervi preusmeravano je ka njima kao „privatnim distributerima“ koji su umesto poreza državi plaćali naprednjačku „taksu“ : ugovori su falsifikovani, a skladišta prikazivala lažne količine robe „na stanju“. U prehrambenoj industriji, recimo, fabrike ulja su formalno prijavljivale da skladište robu za državu, dok su je zapravo izvozile preko „ovlašćenih“ Vučićevih kriminalaca. Kraće rečeno, mafija ovog neizlečenog radikala doslovno je otimala i još otima i poslednje što ova država ima, a rezultati su gori od užasa posleratnog nasilnog, boljševičkog „otkupa“ žita, drugih poljoprivrednih proizvoda i stočnog fonda. Na vrlo prost način službenici direkcije su uredno falsifikovali dokumentaciju o skladištima i još uzgred naplaćivali „usluge čuvanja“ robe koja ne postoji.

U Vučićevoj Srbiji, robne rezerve se od početka njegove kriminalne vladavine lažno prikazuju kroz manipulacije u izveštajima, skladišnim evidencijama i ugovorima sa privatnim firmama stvarajući privid stabilnosti i snabdevenosti, dok su stvarne količine robe znatno manje. U izveštajima se navode količine robe (žitarice, gorivo, lekovi) koje realno ne postoje u skladištima. Posledice su jasne: stvorena je lažna slika o stabilnosti tržišta i energetskoj bezbednosti.

Roba iz državnih rezervi se prodaje privatnim firmama po nižim cenama, koje je zatim preprodaju po tržišnim. Iz ovakvih „poslova“ nastali su novi milioneri i milijarderi u službi klana braće Vučić i one još veće mafije kojoj služe. Prema procenama izvora MT, od 2013. do 2025. godine, barem dve milijarde evra vrednosti robnih rezervi završilo je u rukama Vučićevih „poslovođa“, koji su (svi do jednog) imali obavezu da kupuju luksuzne nekretnine u prestižnim tiurističkim centrima i u najboljim delovima najvećih evropskih metropola.

Kad je to potrebno da se javnost umiri, ističe se bruto stanje rezervi, ali ne i neto raspoloživo stanje. Kad Vučićev ministar Bratislav Gašić na sastanku sa direktorkom Direkcije za robne rezerve Zoricom Anđelković navodno govori „o unapređenju dosadašnje saradnje u obezbeđivanju artikala hrane za popunu materijalnih rezervi vojske, kao i naređene popune ratnih materijalnih rezervi Vojske Srbije pogonskim gorivima, u skladu s direktivama predsednika Republike i vrhovnog komandanta Vojske Srbije Aleksandra Vučića“, to znači samo jedno: već opljačkane rezerve moraju da se popune. A, odakle i kako, to će opet on da „reši“.

Da bi ovakve prostačka „operacija“ godinama funkcionisala kako treba, skladišta su prijavljivala da „čuvaju“ robu koja je već prodata ili nikada nije isporučena! Time je odsečena svaka mogućnost reagovanja države u kriznim situacijama i direktno je ugroženo pitanje nacionalne bezbednosti (organizovanje grupe radi delovanja protiv bezbednosti države, za šta je propisana kazna do 15 godina zatvora). A, uz „upotrebu nasilja radi izazivanja straha i destabilizacije države“ (što redovno radi), zaprećena je kazna i do 20 godina, u slučaju smrtnih posledica i 40 godina. Svi elementi „bića krivičnog dela“ građanina AV mogu se pronaći u pljački države, nasilju i razbojništvu protiv života građana Srbije.

Ali, u susret drami predstojećih izbora koji ga čekaju, srpski diktator više nema nikakvih rešenja. Problem koji će ga odvesti u zadnji krug pakla je sasvim izvesna energetska kriza u Srbiji (u kontekstu šire, međunarodne krize), doveo ga je u situaciju da izmisli neku osobu koja bi se pojavila kao „kupac“ većinskog udela u Naftnoj industriji Srbije (NIS).

Ta osoba nije bila poznata javnosti a nije nigde ni bila viđena na spisku srpskih milijardera. Tek, početkom maja meseca 2026. godine, pojavila se vest agencije Rojters da je „nedavno osnovana srpska kompanija“ ponudila dve milijarde evra ruskim kompanijama Gazprom Neft i Gazprom za njihov zajednički udeo od 56,1 odsto u NIS, koji upravlja jedinom rafinerijom nafte u Srbiji.

Kao novčani kapital ovaj „milijarder“ je upisao nevažeće obveznice Nemačke iz 1924., Kine iz 1950., i još neke, kao i 15 tona zlata u Švajcarskoj sa uverenjem iz 1966.

Kao navodni vlasnik te firme (kompanije) naveden je izvesni Ranko Mimović, koji je čak javno saopštio da je ponuda „u načelu prihvaćena“ od strane ruskih vlasnika NIS-a!

Ponuda te kompanije (KFT Senator Treasury G.T.7 Two LLC) pojavila se „kao izazov“ za mađarski MOL koji pokušava da kupi većinski udeo u NIS, koji je pod američkim sankcijama od oktobra prošle godine.

Podsećanja radi, Kancelarija za kontrolu strane imovine američkog Ministarstva finansija (OFAC) uvela je sankcije NIS-u kao deo širih mera usmerenih na ruski energetski sektor zbog rata u Ukrajini, te zahtevala otuđenje akcija NIS-a koje poseduju Gazprom Njeft i Gazprom, njegovi ruski većinski vlasnici. Gazprom Neft je saopštio da priprema prodaju svog udela u NIS-u mađarskoj kompaniji. „Gazprom Njeft aktivno priprema prodaju svog udela u NIS-u mađarskoj kompaniji MOL. Navodno neophodne korporativne i regulatorne procedure su u toku. Kompanija ne vodi nikakve druge pregovore po ovom pitanju“, piše u jednom saopštenju ove kompanije.

A, Vučićeva fantomska kompanija „Senator“ saopštava da je još 30. oktobra 2025. pokrenula postupak pred OFAC-om kako bi obezbedila dozvolu za kupovinu većinskog udela u NIS-u, te da je 4. novembra obavestila Gazprom Neft o svojim planovima. Na sajtu OFAC-a čak se i navodi da je zahtev „u toku razmatranja uprave“. Gazprom ima udeo od 11,3 odsto u NIS-u, dok Gazprom Neft poseduje 44,9 odsto. Vlada Srbije ima 29,9 odsto, dok ostatak drže mali akcionari i zaposleni.

Nafte i derivata iz sistematski pljačkanih robnih rezervi Srbija ima tek toliko da pokriju one bazne potrebe države i građana. O nekim ozbiljnim rezervama nema ni govora. Mađarski MOL je 19. januara 2026. potpisao sporazum o kupovini zajedničkog udela GazpromNjefta i Gazproma u NIS-u. OFAC je ruskim kompanijama dao rok do 22. maja da završe prodaju. Vučićev režim očajnički, na svaki način pokušava da poveća svoj udeo za dodatnih pet odsto. Gore pomenuti AV „fantom“, pomenuti Mimović predstavljen kao milijarder, navodno je 21. aprila ove godine obavestio „kabinet predsednika“ o svojim planovima. Takođe „navodno“,  „kabinet“ diktatora nije odgovorio.

Prema „kalendaru ludila“ u kome se AV inače stalno nalazi, stoji da je 26. januara 2026. rekao kako je MOL spreman da plati milijardu evra za većinski udeo u NIS-u. Taj Mimović, kako stvari stoje, ima dve milijarde. Čije, to se još ne zna ali nije teško pretpostaviti. Jedno je sigurno, sa ili bez ovakve „akvizicije“, srpska naftna industrija nema ničemu dobrom da se nada. Jer, osim što je opljačkao i magacine robnih rezervi i rasprodao sve što vredi u energetskoj industriji, ostalo mu je samo da „podvuče crtu“ i vidi koliko je njegova mafija „dobra“. Ako mu narod Srbije to dozvoli. A, sve govori da ga čeka masovan i žestok odgovor na sve što je ovih 14 godina radio.

U Srbiji je u javnom sektoru (državna preduzeća, javna uprava, vojska, policija, zdravstvo, obrazovanje) zaposleno oko 600.000 ljudi, što čini približno četvrtinu ukupne formalno registrovane zaposlenosti u 2026. godini. Ko je stvarno zaposlen, i to će se ubrzo saznati.

 Odmah nakon pada Vučićeve lažne imperije, najmanje polovina od tog broja biće „višak“. Većina ih je doslovno dovedena iz stranačkoih prostorija u vladine ustanove, a vrlo malo njih ima prihvatljive kvalifikacije za bilo kakav posao u državnoj administraciji.

Samo zbog sankcija u NIS-u i onoga što usled sigurne energetske krize sledi, u Srbiji će čak 27.000 radnika ostati bez posla.

Ovim brojem „operisali“ su u takozvanoj Asocijacija slobodnih i nezavisnih sindikata (ASNS) kad su najavili da će zbog neizvesnog poslovanja i opstanka strateških kompanija usled sankcija Naftnoj industriji Srbije 27.000 radnika da ostane bez posla. U dramatičnom saopštenju, koje su uputili naprednjačkim vlastima, pisalo je ono što može ponovo da se odštampa i javno pročita: „…Sa velikom pažnjom i zabrinutošću za budućnost radnika i građana pratimo aktivnosti vlade na rješavanju problema NIS-a, Naftagasa, Srbija Ziđina, Hestila i očekujemo hitne i odlučne mjere za saniranje mogućih i očekivanih problema, kao i prijedlog strateških rješenja kako ubuduće ne bi ponovo došli u ovako tešku i neizvjesnu situaciju“.

I kao da je u pitanju neka sasvim svesna vlada neke evropske države, „zatražili su“, između ostalog, da Vlada Srbije predloži spreman, transparentan plan, programe i efikasna rešenja za radni, ekonomski i socijalni položaj radnika kojima preti opasnost od otpuštanja: „Neizvesna budućnost unosi među radnike i građane nemir, zebnju i vraća sećanje na neka ne tako davna vremena, tim pre što postoji mogućnost da oko 27.000 radnika ostane bez posla“.

Ovaj kasni vrisak nikoga u Vučićevoj radikalskoj džamahiriji neće ni dotaći. Barem dva i po miliona ljudi u Srbiji danas su bez posla i snalaze se kako samo oni znaju, najčešće privremeno-povremenim poslovima ili u nekim mikro firmama. U velikom problemu, zbog sankcija, biće i vlasnici benzinskih pumpi jer oni više neće moći da dobavljaju gorivo od NIS-a, a sa druge stranem gorivo koje bude stizalo na drugi način (cisternama, baržama, željeznicom), neće biti dovoljno za sve.

Dugoročno gledano, problem može biti samo veći. Da nije bilo pljačke državnih rezervi, moglo je mnogo mirnije da se čeka budućnost, ali…Jedan primer jasno govori o kakvom se biću i karakteru radi: dok je on komandovao pljačkom poslednje decenije i duže, kilometar autoputa u Hrvatskoj koštao je 6 (šest) miliona evra, kilometar autoputa u Srbiji sa Kinezima 14 (četrnaest) miliona evra. A, razlika je ostala Vučićeva „poslovna tajna. O tome kako su „preko noći“ nastajali Vučićevi fantomski milioneri i milijarderi (a „nestajali“ njegovi protivnici), biće ispričano pred nekim novim pravosudnim organima, ali, da se radi o „džokerima“ Vučićeve mafije, to je danas svakome jasno, čak i onima koji su mu najbliži.

U jednoj od ovih igara sa državnim rezervama, iskopao je sebi (a potencijalno i Srbiji!) najdublju jamu. Naime, izvozeći rezerve naoružanja, municije i opreme iz Srbije u Izrael, sklopio je brojne poslove „ličnom pogodbom“ sa režimom Benjamina Netanjahua.

Izraelski režim sa kojim Vučić po tom pitanju već dugo sarađuje, poslednjih nedelja tiho premešta proizvodnju svog najkritičnijeg drona za dugolinijski udar – (Hermes 900) u Srbiju, očajnički pokušavajući da zaštiti svoju snabdevačku mrežu nakon što su iranski protivvazdušni sistemi uništili flotu tokom nedavnog američko-izraelskog rata agresije, da ne spominjemo da ih i Hezbolah takođe razbija u Libanu. Elbit Systems preuzima 51% kontrole nad novom fabrikom u Šimanovcima kod Beograda, koja se već priprema za bespilotne letelice velikih visina preko 6 km.

Hermes 900: autonomija 30-40 sati, ciljanje povezano sa satelitom – ali č80% flote izgubljeno od strane Irana, što je prisililo Tel Aviv da brzo diverzifikuje proizvodnju. Izvoz oružja iz Srbije u Izrael eksplodirao je 42 puta od 2023, dostigavši 114 miliona evra putem iste državne firme koja sada suvlasnik fabrike. To Srbiju koja nije član NATO saveza izlože kao otvorenu potencijalnu metu iranskim interkontinentalnim balističkim raketama. Njegove veze sa Netanjahuovim režimom u Tel Avivu idu dalje u prošlost: zatražio je i dobio specijalne Cellebrity špijunski softver koji danas primenjuje na novinarima, javnim ličnostima, političkim protivnicima, zatražio je i dobio izraelskog stratega koji vodi njegoive najprljavije kampanje, i mnogo togas još tokom sada već poznatog dogovora o otvaranju jedne kancelarije u Jerusalimu iz 2020. godine.

Iz vojnih rezervi Republike Srbije, oko tri milijarde evra vrednosti vojne opreme, municije i naoružanja je proteklih godina otišlo na afro-azijske ratove, uglavnom redovno tamo gde ne treba. Srpski diktator se pravdao time da „novac ne poznaje nacije i granice“, ali je u međuvremenu postao talac nekih opasnih ljudi u svetu zbog kojih ne spava. Ne bi ga sačuvalo ni da im ponudi sve robne rezerve i svu preostalu državnu imovinu Srbije.

Ucenjen od strane Evropske unije da u što skorijem roku do juna meseca raspiše izbore, na dan 7. maja pojavio se diktator da potpiše  dokument o projektovanju i izvođenju radova za izgradnju državnog puta I reda „Vožd Karađorđe“ (za dva sektora). Taj posao inače nije po Ustavu namenjen predsedniku države već predsedniku vlade ili nadležnom ministru. Ali, kao „sam i svoj“ on i dalje za svoju publiku priča ono što misli da ga čini posebnim: „…Moramo da se pripremimo za teško vreme koje nesumnjivo dolazi. Imao sam važne razgovore sa evropskim liderima, polako se tanje rezerve i svi su zabrinuti. Ti baferi nisu bezgranični, svako umanjenje tih bafera izlaže nas šoku drastično više nego što je sada. Moramo sa ljudima da razgovaramo kako da povećamo produktivnost rada. Rekao sam nešto što je tabu tema. Evropa će morati sebe da promeni. Evropa ne može da izdrži utakmicu sa Kinom i Amerikom. Moraćemo da razgovaramo i o drugim reformama…“

Nikakvih razgovora sa „evropskim liderima“ nije bilo. Vrata su mu svugde zatvorena.

Kad je njegov „politički učitelj“ Vojislav Šešelj ranih osamdesetih godina napisao doktorsku tezu na temu problema političke moći, i postavio temelje za čudovišnu ideju „političke dominacije“, retko ko je shvatio da je ovaj obrazovani ali opasni manijak imao u vidu i pljačku, kao i „drug Lenjin“ u prvom talasu revolucije.

AV je kao osoba sa urođenom manom da patološki laže i manijakalno krade, podmeće, opstruira i kompromituje ljude oko sebe, jedan od onih koji je shvatio da je vlast jednako moć, da je novac moć. Ali, nije u njegovom podlom karakteru bilo da tu moć podeli sa narodom, državom i ljudima koji bi znali kako se ta igra vodi.

U čuvenoj sekvenci kultnog domaćeg filma „Balkan Ekspres“, Bata Živojinović, u ulozi lopova „iz konkurencije“, u sred noći otvara vrata nemačkog magacina prepunog robe i kaže lopovima iz suprotnog tabora: „…Uzmite, ima dovoljno za svakoga, roba je prvoklasnog kvaliteta!“

Vučić svojoj mafiji i lažnoj opoziciji nema više šta da ponudi. Ni u robi ni u novcu. I tu je kraj njegovog razbojničkog karnevala.