Samo nekoliko dana nakon što je Evropska komisija (EK) delegirala hrvatskog parlamentarca Tonina Piculu za izvestioca o pridruživanju Srbije EU, stigao je i izveštaj „o napretku u pridruživanju“ za sve zemlje takozvanog Zapadnog Balkana pa tako i Srbiju. U njemu „bez gledanja u papire“ piše da je Srbija na prelasku između divljaštva u varvarstvo, da je funkcionalna samo „do pola“, a „od pola“ potpuno paralizovana, tako reći teški invalid bez nade u skori oporavak. Nije za utehu, sve to stoji i za južnoslovensku braću u okolnim državicama, čija ekonomija umire, a narod takođe nestakje. Režim Aleksandra Vučića je stigao „do zida“, jer nazad više ne može a napred ne sme. To će ga ubrzo koštati skupo, pa je već „stavio u zalog“ čak i sva gradska komunalna preduzeća, što znači i sve gradske vodovode, koji iz lokalnih saouprava prelaze u ruke države, da bi što efikasnije i brže ovaj resurs predao putem „partnerstva“ u privatne ruke, mahom u vlasništvo stranih kompanija iz EU i SAD, a jedan deo u ruke arapskih i kineskih „prijatelja“. Biće to zadnji ekser u mrtvački sanduk već sahranjene zemlje Srbije koji će zakucati veleizdajnik kakvog ova zemlja u svojoj dugoj i burnoj istoriji nije imala.  Hoće li ga ruka pravde iz kancelarije  evropskog tužilaštva i beskjompromisne tužiteljke Laure Koveši, i šta je predstavništvo Evropskog tužilaštva za Zapadni Balkan u Zagrebu dobilo u zadatak u prestojećem periodu kad je Vučićev režim u pitanju?

Nikola Vlahović

Na dan 25. oktobra 2024. godine, srpski diktator Aleksandar Vučić, u svečanoj atmosferi i u društvu predsedice Evropske komisije Ursule fon der Lajen položio je svojevrsnu zakletvu koju su preneli svi njegovi bilteni i dobar deo evropskih medija: „Dok sam ja predsednik Republike, Srbija neće menjati svoje glavne ciljeve  spoljne politike i unutrašnje politike, a to je naš Evropski put i naše zalaganje za članstvo u EU“.

Ovu podlu izjavu treba tumačiti onako kako i glasi: dok je on predsednik Republike, Srbija će i dalje biti uhapšena, njene institucije, mediji i ekonomija zarobljeni, a njena međunarodna reputacija biće i dalje na najnižem nivou od kako postoji...A, „put i naše zalaganje za članstvo u EU„, sve suprotno od toga: obična sprdnja i izrgavanje ruglu bilo kakvih evropskih tekovina, uključujući i osnovna načela sadržana u temeljnom dokumentu poznatom kao „Kopenhaški kriterijumi“.

Sve ovo Aleksandar Vučić savršeno dobro zna, jer, kako ga je „skenirao“ jedan ugledni beogradski psiholog i bivši političar, „on jeste lud, ali nije glup!“ Što, naravno, može da znači samo jedno: da je pokvaren, podmukao i spreman na sve ono što sociopate i psihopate obično rade, dakle, na svako zlo. To zlo danas drži Srbiju zarobljenu, utamničenu i zavezanu.

Da je baš tako i nikako drukčije, objasnio je i sam drskim „obraćanjem“ pred  „nazočnom“ predsednicom Evropske komisije: „Ma kako i ma koliko i koliko god neki drugačije razmišljali, predsednik sam Republike sa najvišim legitimitetom u zemlji, biran direktno od građana dva puta za redom u prvom izbornom krugu što se nikada nije dogodilo u našoj istoriji i dok sam predsednik Republike mi glavne ciljeve naše spoljne i unutrašnje politike nećemo menjati“.

Nesreća koja ja snašla Srbiju ima svoje ime i prezime, ali nije došla sama. Gospođa fon der Lajen odlično zna da je Vučić „dva puta za redom“ došao do predsedničkog mandata tako što već punih 12 godina radi svakodnevnu ličnu promociju, kampanju zastrašivanja, stvaranje kulta svoje ličnosti, potpunu blokadu medija, svih institucija, pljačku državnih resursa i manijakalno zaduživanje, pa konačno i apsolutnu kontrolu svega i svakoga šireći strah svakodnevnim pretnjama novim represivnim zakonima. Stvorio je jedno paranoično i primitivno pleme klerošovinista, a pred Evropom i svetom predstavlja ih kao „tipične Srbe“, a sebe kao spasioca i branu od tih i takvih „antievropskih snaga“.

Ali, nije ni Evropska unija jedna homogena zajednica, postoje institucije koje rade nezavisno, uprkos političkim interesima raznih plutokratskih klanova. Naime, Evropsko javno tužilaštvo (EPPO) zaduženo za sprovođenje krivičnih istraga i gonjenja zbog zloupotreba budžeta EU, već odavno raspolaže sa rezultatima istraga u Srbiji. Debele opružnice za glavne poluge Vučićevog režima, prema izvorima MT, zaista postoje i po prirodi stvari vode ka njemu, kao nalogodavcu najvećih koruptivnih poslova koji su potpuno ili delimično finansirani iz budžeta EU.

Od 22 evropska tužioca, koji se nalaze u državama članicama koje učestvuju u ovoj pojačanoj saradnji, nekoliko njih je zaduženo i za predmete formirane u vezi kriminalnih radnji u zemljama-kandidatima za Evropku uniju, među kojima je i Srbija.

Režim Aleksandra Vučića već duže je predmet obrade onog dela Evropskog tužilaštva zaduženog za sprovođenje krivičnih istraga i gonjenja u slučajevima prevara koje se odnose na javne rashode i prihode, prevara u vezi sa PDV-om (ako uključuje dve ili više država članica i vredi najmanje 10 miliona evra), pranja novca od imovine proistekle iz obmanjivanja budžeta EU, aktivne i pasivne korupcije ili prisvajanja koje utiču na finansijske interese EU, kao i učešća u zločinačkoj organizaciji ako je fokus njenih aktivnosti vršenje krivičnih dela protiv budžeta EU.

Naime, kancelarija Evropskog tužilaštva za zemlje takozvanog Zapadnog Balkana u Zagrebu, do sada je mahom imala akcije u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, delimično i u Crnoj Gori. Aleksandar Vučić, očigledno „štićenik“ anglo-američkih obaveštajnih službi, shodno tome i nekih evropskih (Francuska, Nemačka…), do sada je bio izuzet, ali ne i trajno amnestiran od tužilačke istrage EU. Jer, Evropsko tužilaštvo (EPPO) sprovodi svoje istrage i gonjenja u potpunosti nezavisno od Evropski komisije, drugih institucija i tela EU, kao i od država članica. Vučića i njegovu mafiju poslednjih meseci još intenzivnije „obrađuju“ ključni „afilijenti“ EPPO, kao što su OLAF, Eurodžast i Europol.

Nema nikave dileme da je ta akcija prevashodno usmerena u pravcu glavnih izvršilaca Vučićeve „nove ekonomske politike“, što će njegov režim paralisati onog momenta kad optužnice budu aktivirane.

Sada već davnog 11. marta 2021. godine, nakon što mu je postalo jasno da će u junu te godine biti osnovano Evropsko tužilaštvo i da će jednom, pre ili kasnije, odgovarati za kriminal i mafijaško udruživanje njegovih najbližih ljudi, poslao je poruku javnosti tokom svog tadašnjeg gostovanja u Abu Dabiju: „Bežao sam od toga. Nisam mogao da verujem da su mnogi meni bliski ljudi kompromitovani. Ja sam mnoge od njih birao i razočaran sam onim što se desilo“.

U velikom autorskom tekstu objavljenog prošle godine 4. maja na stranicama New York Times.a, doslovno piše: „Vlast predsednika Srbije Aleksandra Vučića, koji ima kontrolu nad gotovo svim aspektima javnog života, koristi za širenje straha od kriminalne bande kojoj je dozvolio da postane virtuelna ruka države“.

Istrage EPPO obuhvatile su i ovu aferu, ali znatno dublje i šire, vezano za novac Evropske unije koji je, umesto namenski, potrošen na finansiranje jedne frakcije sportske mafije u Srbiji. U tom tekstu se dalje kaže da: „Vučić iznutra podriva evropski projekat, gradeći državu u kojoj je demokratija fasada, i u kojoj se kriminalne bande koriste za širenje straha“. Autor New York Times.a, napisao je i to da je razgovarao sa desetak građana Srbije „čiji su sinovi ili muževi ili deca ubijeni pod nejasnim okolnostima. Većina njih nije imala pojma ko su ubice, ali su imali razrađene priče o korumpiranim zvaničnicima, narko-baronima, poslovima sa oružjem i inkriminišućim fotografijama. Svi su izgledali uvereni da se istina namerno krije od njih“, i dalje da u Beogradu izazova smeh i sama pomisao da to nije moglo da se desi „bez Vučićevog znanja“, tim pre što je  „Vučić bio predsednik, bio je premijer, a pre deset godina je reorganizovao bezbednosne službe Srbije. On sada ima skoro potpunu kontrolu nad gotovo svim aspektima javnog života. Od parlamenta preko sudova do policije i biznisa“…

„Ova vlast je duboko zaglibila u krađi i kriminalu, plaše narod sukobima i ratom samo radi čuvanja gole vlasti i privilegija. Za njih država nije ništa drugo nego kasa, a mediji kasarne za mobilizaciju i širenje straha i laži. Za Srbiju oslobađanje od ove organizovane kriminalne grupe nije pitanje ideologije i drugačijeg stava, već borba za goli život ovog naroda“

Srpski diktator sastao se poslednjih meseci sa tri glavne ličnosti Evropske unije, francuskim predsednikom Emanuelom Makronom, nemačkim kancelarom Olafom Šolcom, a predsednicom Evropske Komisije Ursulom fon der Lajen, pa uzgred potpisao sporazume o saradnji na nizu područja sa čelnicima najvećih evropskih privreda. Otvoreno je stao u antiruski front, „paktirao“ sa NATO paktom, čime je do sada formalnu pokazao i suštinsku orjentaciju njegovog režima u zamenu za privremeni boravak na slobodi.

Međutim, lagano „davljenje“ njegovog režima počinje dolaskom novog izvestioca Evropskog parlamenta za Srbiju, Tonina Picule, koji je u proteklih 11 godina sam vodio delegacije za odnose sa Bosnom i Hercegovinom i Kosovom, a u prošlom mandatu je bio i stalni izvestilac i za Crnu Goru.

Povodom predstojećih poslova koje će imati u Srbiji rekao je i ovo: „Moj je posao pre svega da u određenoj zemlji razgovaram sa predstavnicima institucija koje moraju napraviti glavninu posla, jer je za stanje u nekoj zemlji najodgovornija vlast. Na meni je da u otvorenim razgovorima s predstavnicima vlasti komuniciram pre svega očekivanja i analiziram ono šta se, po nekoj opštoj proceni, mora uraditi„.  A, evo šta je njemu Evropski parlament da  zadatak: da Vučićev režim javno prizna šta su Briselski i Ohridski sporazumi, da kaže šta je potpisao, da javno prizna postojanje samoproglešanog Kosova kao države, da javno kaže da će Srbija uvesti sankcije Rusiji, da javno prizna da je njegov režim stao otvoreno na stranu režimas u Kijevu, da saopšti srpskoj i međunarodnoj javnosti da će njegovo korumpirano pravosuđe podići nove optužnice protiv još neprocesuiranih ratnih zločinaca, da će njegov režim da saopšti gde su nestali zarobljenici iz ratova vođenih devedesetih godina u Hrvatskoj, BiH i na Kosovu…

Ukratko, sve ovo će mu tražiti Evropski parlament, preko hrvatskog parlamentarca Tonina Picule, sociologa i bivšeg „dragovoljca“, izabranog za ovaj posao kako bi Vučiću još više zagorčali život, jer obaj tiranin neće moći da odgovori na ovaj izazov. Posledice mogu biti novo davljenje Srbije od strane njegovog režima, ali i odgovor građana na to. Da li je to bila ideja većine članova Evropskog parlamenta? Svakako, ako je poznato da taj parlament ima plebiscitaran stav da je u Srbiji na sceni diktatura. Ovakav potez EP neće pomoći Srbiji, otežaće joj život, jer Vučićev režim neće otići tom vrstom pritisaka.

Ideja da se Srbija sa Vučićem nađe bliže pred vratima Evropske unije, potpuno je naivna i pogrešna, jer ovaj diktator i njegov režim su sve suprotno od bilo kakvih evropskih ideja.  Naime, Srbija je status zemlje kandidata dobila u martu 2012. a pregovore o pristupanju počela je 2014. godine. U pregovorima su do sada otvorena 22 od 35 poglavlja od kojih su dva privremeno zatvorena. Ono najvažnije, poglavlje o pravosuđu, za vreme njegove vladavine neće nikada biti na dnevnom redu. I tu je posao novog izvestioca EP unapred propala stvar.

Neke druge sile odlučuju šta će se u Srbiji ubuduće dešavati. Jedan bivši srpski diplomata (V.N), prilikom izbora Marka Đurića za  za ministra spoljnih poslova, govorio je o Vučićevom „odlepljivanju Srbije od Rusije i priklanjanju Zapadu“, da „Srbija ide američkim putem“, da je Aleksandar Vulin, kad je je rekao da se oko Vučića skuplja prozapadna špijunska ekipa, i da „neki Vučićevi ljudi rade za CIA“, mislio na upravo na Marka Đurića.  Isti diplomata tvrdi da je Vučićeva politika da se sada okrene Sjedinjenim Američkim Državama, uz nekoliko epizoda na putu“, da je „prva epizoda“ da se do kraja izvrše obaveze Ohridskog sporazuma. Drugo je da se Srbija dinstancira od ruske politike, i priključi Evropskoj uniji. Treće je da se otvore vrata za ulazak velikog američkog kapitala u Srbiju.

Ne treba u ovakvim okolnostima zaboraviti na jedan važan događaj, kad je grčki premijer Kirjos Micotakis Vučiću saopštio „u četirim oka“ da će Kosovo ići u Savet Evrope, i da će njegova sestra Dora Bakojani biti izvestilac, što je srpskog diktatora dovelo u sitiuaciju da loše glumi bes i nezadovoljstvo, jer je unapred znao da je potpisom Briselskog sporazuma i prihvatanjem aneksa Ohridskog sporazuma prihvatio da neće biti protiv ulaska Kosova u međunarodne institucije.

Najnoviji izveštaj Evropske komisije (30. oktobar 2024) između ostalog kaže: „Od zemlje se traži da primeni nove medijske zakone, poštujući njihovo slovo i duh, uključujući nezavisnost regulatornog tela za elektronske medije (REM), izbor novih članova Saveta REM-a i izmene zakona kako bi se rešila preostala pitanja u usklađivanju sa evropskim standardima. Od zemlje se takođe traži da ojača zaštitu i sigurnost novinara“

Posebno se traži da se visoki zvaničnici se uzdrže od etiketiranja ili verbalnih napada na novinare, te da se sve pretnje i slučajevi fizičkog i verbalnog nasilja brzo prate i, prema potrebi, javno osude, istraže ili krivično gone. Takođe se traži osiguranje transparentnog i pravičnog sufinansiranja medijskih sadržaja koji služe javnom interesu, te punu transparentnost u vlasništvu i oglašavanju medija. U izveštaju se ističe da i dalje postoje slučajevi pretnji, zastrašivanja, govora mržnje i nasilja nad novinarima, uključujući novinarke. „Stalne izjave visokih zvaničnika o svakodnevnom i istraživačkom radu novinara imaju zastrašujući efekat na slobodu izražavanja“, upozorava se putem tog dokumenta. Potvrđuje se takođe da su novinarska udruženja zabeležila porast pritiska i fizičkih napada na novinare. Konstatuje se da napadi na dva lokalna novinara iz Novog Sada, koji dolaze i od poslanika vladajuće stranke, nisu naišli na odgovarajuću javnu osudu nadležnih organa.

Jedini teren gde Vučić može još uvek da teroriše sve oko sebe je ovaj domaći. To i čini na način koji nijedna savremena evropska vlast ne čini (niti sme da čini zbog ozbiljnih kontrolnih mehanizama koje imaju).

Naime, postoji spisak od 14.310 takozvanih botova Srpske napredne stranke iz cele Srbije. Radi se o ljudima koji su zaposleni u javnom sektoru i koji u radno vreme, o državnom trošku već godinama veličaju na društvenim mrežama predsednika Srbije, ali i najgori mogući način vređaju i prete svima koji drugačije misle i drznu se da to i javno kažu. Ne postoji gadost koja iz pera tih botova nije zagadila društvene mreže.

Ono što je najgore, tu ima državnih funkcionera, narodnih poslanika, predstavnika gradskih i opštinskih vlasti, sudija, tužilaca, nastavnika, profesora, i ono što je posebno primećeno – veliki broj zaposlenih je u Centrima za socijalni rad. Spisak, pored imena i prezime, okruga i grada  u kojem živi svako od njih sadrži i nalog svakoga od tih pojedinaca na društvenim mrežama. Neki imaju i po nekoliko naloga na istoj mreži. Jedan sličan spisak je znatno ranije objavljen javno i tada su sugrađani krenuli da prepoznaju svoje komšije, poznanike, pa i rođake koji su sve ovo vreme vređali svakoga za kojeg je stigao nalog od nadležnog da se krene u akciju. Pomenuti spisak je inače izašao direktno iz prostorija SNS, koji je neko pošten odlučio da dostavi javnosti.

Nijedna od ovih afera, Jovanjice, Savamale, helikotera, nije bili predmet ointeresovanja ove stranke, a i kako bi kad su u pitanju nujeni ljudi, i „svi predsednokovi ljudi“. Zajednička je stvar za sve njih je takoše i da njihovi režimski mediji pod kontrolom vlasti nijednom rečju nisu pomenuli nijednu od njih. I, kako bi, kad ih to isto kriminalno pleme finansira i održava u životu.

Upravo na taj način, kontrolom nad medijima, Vučić zasniva svoju vlast. U savremenom svetu, međutim, internet je postao dostupan velikom broju ljudi i pitanje je načina na koji neka vest nađe put do korisnika. Upravo su zato ti botovi i bili potrebni Vučiću. Kao što su pu potrebni i njegovi brojni kumovi. Neki poznati, neki manje poznati, a neki na vreme pobegli sa novcem.

Vučić jednog svog kuma već dugo ne pominje, a čovek je nestao sa 640 miliona evra, otišao u nepoznatom pravcu i sa nepoznate destinacije rasprodaje sve po Srbiji, a državi ostavlja poreske dugove. Slaviša Kokeza, danas potpuno zavboravljen u Srbiji, iza koga stoji ličnost poznata međunarodnoj policiji kao Oskar, živi, kažu, u Americi. Biznismen, bivši predsednik Fudbalskog saveza Srbije i viđeniji član Srpske napredne stranke, iščezao iz Srbije sa ogromnim novcem i policija Srbije nema načina da mu uđe u trag. Vučić se povremeno potrudi da do javnosti stignu informacije da živi u Majamiju, da se bavi građevinom ili ugostiteljstvom, ili da je viđen u elitnom letovalištu u Dominikanskoj Republici, ali i pored toga nedostupan je pravosudnim organima i za njim nije raspisana Interpolova poternica. A, ljudi kažu, Oskar ništa o ovome ne zna, ni koliko je para Kokeza odneo, ni gde se nalazi. Jedan drugi kum, Nikola Petrović, od silnih narkotika ne zna gde se nalazi, ali da leži na milionima, nema nikakve sumnje. Na postelji od čvrste valute mnogi su završili.

Uobičajeno za nju, ne znajući šta govori, predsednica Vučićeve skupštine Ana Brnabić, nedavno je izjavila da će „Srbija biti u problemu kad se Vučić jednog dana povuče iz politike“, te da će se „ova vremena teško ikada više ponoviti“. I zaista, nema šta da se prigovori ovim njenim, teško izgovorenim rečenicama. Srbiju nakon Vučića čeka gorko otrežnjenje, teški mamurluk, a srećna okolnost je ta što se ovakva vremena zaista teško mogu ponoviti, uprkos svim pesimističkim prognozama.

Vlasti u Briselu koje već punu deceniju i duže aplaudiraju ovom opasnom tiraninu, ne želi nikakvo dobro Srbiji. Građani ove zemlje to treba da znaju i da svoju slobodu moraju sami da osvajaju. Tako je bilo u prošlosti, uvek, tako je i danas, tako će biti i sutra.

Narod koji hoće da vidi slobodu, demokratiju, nezavisne institucije, slobodne medije i slobodno pravosuđe, moraće da ustane, onako kako i kaže stara (prava) srpska himna: „Vostani Serbie, rano si zaspala“.