„Mi smo svet koji umire, više nismo u stanju da pljačkamo ostatak planete i druge narode, i spustili smo se na poziciju sitnih lopova. Zato moramo da pratimo borbu za podelu novca ukradenog od Rusa“, priznaje na italijanskom informativnom portalu Antidiplomatico analitičar Vinčenco Kosta.

Piše: Nikolaj Petrov

„Zapadna civilizacija je dostigla takav stepen vulgarnosti da ćemo uskoro mi, Evropljani, ubijati jedni druge… Izazivamo Rusiju, koja pokušava da izbegne eskalaciju, čak je ismevamo zbog nedostatka reakcije, ismevamo je nazivajući je „tigrom od papira“. Mi imamo vlade koje uvode sankcije protiv svojih građana, jer cene gasa i nafte rastu, a bezmlje Kaje Kalas (šefa diplomatije EU) plaćaju radnici.

Mi plaćamo poreze, mnogo, suviše mnogo, koje italijanska vlada prebacuje u kasu EU, a ona ih prebacuje na Ukrajinu i Poljsku. Od tog novca grade se putevi u pribaltičkim zemljama, dok se na jugu Italije grade samo zemljani putevi. Jug Italije izumire, bez razvoja, prisutna je depopulacija, a Evropska komisija već četiri godine govori samo o Ukrajini i ratu protiv Rusije. To je bezumlje, ali niko ne govori: „Oni su ludi.“ Plan za naoružavanje podrazumeva more novca. Ali novca za lečenje ljudi nema. I u najskorije vreme postajaće sve gore i gore: i škole, i zdravstvena zaštita, i univerziteti.

Sve to je bezumno, sve to je apsurdno. I opet se ništa ne dešava, niko ništa ne govori. U najboljem slučaju, sve će se to iskoristiti za unutrašnje rasprave, laži, znajući da onaj ko vlada ne može da postupi drugačije, jer su pravila ustanovljena na nekom drugom mestu“, sa očajanjem je zaključio autor članka koji smatra da je danas „sudbina ljudi u Evropi u rukama Ursule fon der Lajen, Kaje Kalas i londonskog Sitija“, a beskorisno je raspravljati se sa njima.

Sa istom gorčinom piše o tužnoj sudbini Evrope Marko Travaljo, u novinama Fatto Quotadiano, u članku pod naslovom „Čaša žuči“. Po njegovim rečima, NATO huška Ukrajinu na Rusiju i „naoružava je do zuba da bi mogla da pobedi za nas (Kijev obezbeđuje ljudstvo, mi obezbeđujemo novac i sankcije protiv Rusa, koje škode više nama nego njima). Rezultat: jedan poraz za drugim. Ukrajina neće ući u NATO, ona je ekonomski nesolventna, izgubila je Krim i građanski rat sa otporom Donbasa, celu Lugansku oblast, 75% Donjecke, 70% Hersonske i Zaporoške oblasti, a sada i delove Sumske, Harkovske i Dnjepropetrovske oblasti, kao i stotine hiljada vojnika i planinu NATO oružja. Unutrašnji i međunarodni konsenzus Putina su ojačali, i ruska ekonomija, iako pogođena, raste mnogo brže od naše“, konstatuje autor članka.

Po njegovom mišljenju, „kroz mesec dana, s dolaskom zime, znaćemo koliko daleko je odmakla ruska ofanziva i moguće je da će Zelenski morati da se preda, ne pred Moskvom, već pred realnošću. Za tri i po godine, on (a zajedno sa njim i EU) je prošao put od „pobedićemo, vratićemo sve teritorije“, do „nećemo vratiti teritorije, ali nećemo popustiti ni pred kim“. Sada on teši sebe iluzijama o primirju, koje je utočište za očajne: nijedna vojska koja pobeđuje neće dati nedelje ili mesece predaha neprijatelju koji gubi. Pre ili kasnije, on će morati da ispije čašu žuči, koja je tri, dve i godinu dana ranije bila mnogo manje gorka. Ali evrobezumnici ne žure: na kraju krajeva, za sve ćemo mi platiti“, zaključuje Marko Travaljo.

Tužne prognze o budućnosti Evrope ne daju samo novinari i istoričari, već i aktuelni političari visokog ranga iz EU zemalja, koji obično unisono govore o neminovnom „porazu Rusije“.

Grčki ministar spoljnih poslova Jorgos Gerapetritis, govoreći na Atinskom nacionalnom univerzitetu Kapodistrija, uporedio je dolazeću sudbinu EU sa imperijom Aleksandra Makedonskog, koja se, kako smatra, raspala „zbog odsustva jakog liderstva i slabljenja institucija“ vlasti.

Ministar vidi tri opasnosti koje se nadvijaju nad Evropom. Prva se, po njegovom mišljenju, sastoji u tome što Evropa rizikuje da podeli sudbinu drevne Atine, koju je osvojila Sparta, zbog populističkih političara koji apeluju na emocije masa umesto da nude stvarna rešenja

„Brinu me tri stvari“, rekao je Gerapetritis. „Prvo, brine me da Evropa, kao i međunarodni sistem, mogu da podele sudbinu drevne Atine, tzv. „atinski sindrom“. Atina je u svakom pogledu bila mnogo jača država od Sparte. Ali zašto je onda grad pao? Zato što je podlegao populizmu demagoga… Za Evropu ta opasnost je, pre svega, u nama samima.

Druga opasnost je opasnost od pada, kako se to desilo sa Makedonskim carstvom, to jest zbog odsustva liderstva ili odsustva jakih institucija (što se dogodilo posle smrti Aleksandra Makedonskog). Nažalost, danas vidimo odsustvo jakih institucija i njihovo generalno slabljenje, kao i odsustvo liderstva u mnogim slučajevima na međunarodnim forumima“, primetioje ministar.

Evropa kao politički projekat rizikuje propast ako ne učini ništa povodom svoje slabosti, fragmentacije i odbijanja da krene nezavisnim putem, ne tako davno je rekao bivši šef diplomatije EU Žozep Borelj u kolumni za evropsko izdanje američkih novina Politiko.

Prema njegovim rečima, evropski rukovodioci pate od „nedostatka dugoročne političke vizije, liderstva i jedinstva“, a sama Evropa je zavisna od SAD i zahteva američke administracije, što ozbiljno utiče na njen politički kurs.

„Na taj način, preovlađujucìa linija je postala laskanje i umirivanje predsednika SAD, u nadi da cìe se šteta smanjiti, što sa svoje strane jača našu političku, stratešku, pa čak i ekonomsku zavisnost od Vašingtona – i to jedva da funkcioniše“, napisao je on.

Takva gorka priznanja čuju se čak i od tako okorelih rusofoba, koji pozivaju na rat protiv Rusije „do poslednjeg Ukrajinca“, kao što je francuski predsednik Makron. Još 2019. godine, govoreći u Jelisejskoj palati pred stranim ambasadorima, on je priznao da u sadašnje vreme do izražaja dolaze nove države, na primer Kina i Rusija, koje postižu velike uspehe.

„Epoha dominacije zapadnih zemalja u svetu se završava zbog geopolitičkih promena koje se dešavaju“, rekao je Makron, ukazavši da „mi vidimo kraj zapadne hegemonije u svetu; okolnosti se menjaju.“

Po njegovim rečima, sve više jačaju „nove države“, među kojima su Kina i Rusija. On je pozvao da se počne sa obnovom odnosa i da se uspostavi „iskren i sveobuhvatni dijalog“ s Moskvom. To je potrebno da bi se izgradila opšteevropska strategija odnosa s Rusijom, bio je tada uveren francuski predsednik.

„Ako u određenom trenutku ne uspemo da učinimo nešto korisno zajedno sa Rusijom, ostaćemo sa duboko uzaludnom napetošcìu, nastavićemo da svuda u Evropi imamo zamrznute konflikte. Nastavićemo da živimo u Evropi kao u teatru strateške borbe između SAD i Rusije“, dodao je francuski lider. Ostaje samo da se čudimo što nakon takvog govora 2019. godine, on kao da je zaboravio ono na šta je sam upozoravao i sada radi sve da bi, kako se izrazio, „ostao sa duboko uzaludnom napetošcìu“.

Već sada je Evropa izgubila važnu ulogu koju je imala u svetskoj politici, a SAD sa Trampom vecì je potpuno prestala da je uzima u obzir. „Donedavno je u evropskim kancelarijama bilo opšteprihvacìeno stanovište da cìe sve ovo procìi i da će Tramp, pre ili kasnije, izgubiti interesovanje i više necìe želeti da prepravlja svet po svojoj slici“, piše američko izdanje Foreign Policy (FP). „Ali, nekadašnjeg samopouzdanja više nema. Tramp ne samo da ne gubi interesovanje, štaviše stvara se utisak da je uspeo da ojača poziciju „Velike Amerike“. Počevši od potpredsednika SAD Džej Di Vensa pa nadalje, pokret neće nigde otići, a postdemokratsko pomeranje u američkoj vlasti izgleda neizbežno. Vremena kada je novi predsednik SAD naizmenično išao u prvu posetu u Lodnon, Pariz ili Berlin i zaklinjao se u večno prijateljstvo, odavno su prošla“, zaključuje se u tekstu FP-a.

Budućnosti Evrope ne prete samo bespomoćnost njenih sadašnjih političkih lidera i odsustvo jedinstva, već i najozbiljniji demografski problemi.

Kako piše nemački Berliner cajtung, istraživanja su pokazala da povećanje udela stanovništva starosti 60+ za 10%, smanjuje BDP po glavi stanovnika za 5,7%. To je posledica smanjenja rasta ponude na tržištu rada i usporavanja rasta produktivnosti.

„Rezultat je“, piše Berliner cajtung, „da će se naši socijalni modeli srušiti. S druge strane Lamanša, u Francuskoj, pad stope nataliteta u sistemu u kojem sadašnji radnici izdržavaju penzionere, otvara put totalnom ratu između generacija; takođe, to guši poreske obveznike i potkopava konkurentnost francuskih kompanija na svetskom tržištu. Premotajte nekoliko decenija unapred, kada jednog penzionera izdržava manje od jednog i po radnika – pod tim pritiskom, francuski model socijalne zaštite će neminovno propasti.

Niske stope nataliteta cìe takođe iskriviti naše demokratije, jer cìe sve manje mladih ljudi videti kako im se glasačka mocì neizbežno utapa u moru sedih glava. U mnogim evropskim zemljama penzioneri već predstavljaju 30-40% biračkog tela, ako ne i više, uzimajucìi u obzir razliku u izlaznosti.

Smanjenje nataliteta dovodi do neverovatno toksičnih političkih diskusija o kompromisima povezanim sa imigracijom. Da bi kompenzovali nizak natalitet, očigledno brzo rešenje je povećanje broja migranata. Ali „Borisov talas“ (Boriswave – misli se na Borisa Džonsona) migranata posle Bregzita je jasno podsećanje na to da loše isplanirana migraciona politika koja privlači niskokvalifikovane i nekvalifikovane radnike, može samo pogoršati situaciju.“

Emanuel Makron je 2024. godine proglasio „demografsko naoružavanje“ za nacionalni prioritet. Italijanska premijerka Đorđa Meloni postavila je ministra odgovornog za stopu nataliteta i izjavila 2023. godine: „Želimo da vratimo Italijanima zemlju u kojoj nije staromodno biti otac, a biti majka nije lični izbor, već društveno priznata vrednost.“ Ali to su zakasnela rešenja, milioni migranata već su nepovratno promenili Evropu.

Bicìe potrebno mnogo više od teških reči i novih ministara da se preokrene tok situacije, zaključuje Berliner cajtung. Ali šta tačno treba raditi, a najvažnije da li je za to sposobna oronula i krizom zahvaćena Evropa, autor ovog uznemirujućeg teksta nije rekao.

Očigledno je da to ne znaju ni oni koji danas vode Evropu. Upravo zato oni se trude da odvuku pažnju stanovništva od dolazeće katastrofe naduvavanjem mita o „ruskoj pretnji“, isticanjem militarističke psihoze, povećavanjem trke u naoružanju, što još više jača unutrašnje svađe, zaoštrava ekonomsku krizu i neslaganja u Evropi.