Kakve su sve javne i tajne trgovine sa Srbijom i teritorijama ovog regiona poslednjih godina vođene i predlagane između Vučićevog režima i strane podzemne diplomatije sa jedne strane, ali i okolnih država i njihovih vlada i režima u vezi sa tim. Koliko razume ili ne razume ovo kompleksno pitanje zemalja nekadašnje Jugoslavije, Balkana i otvorene diktature Aleksandra Vučića, kandidatkinja za predsednika SAD, Kamala Haris. Šta znače „konačne granice država“ u okolnostima kad i spoljni i unutrašnji „faktor“ ima ambicije da ih menja i prekraja i koliko su postojeće granice pravedne ili ne.

Nikola Vlahović

Režimu Aleksandra Vučića, pitanje državnih granica je poslednje kojim bi se bavio. Naprotiv, njegov prvobitni radikalski ideolog naučio ga je da to pitanje mora biti stalno otvoreno, da se nikad ne zatvara, pa se od tada više ne govori o konkretnoj državi u kojoj živi srpski narod, nego se koristi „elastični“ termin: „Na ovim našim  prostorima„. To opet dovodi srpski narod u svojevrsnu krizu identiteta, koji postoji još od devedesetih godina kad je režim Slobodana Miloševića slao žrtve  njegovih ratova, izbeglice iz severne Dalmacije, Like i Slavonije, na jug Srbije i na Kosovo, „na ovim našim prostorima“, zbog čega su mnogi od njih doživotno ostali traumatizovani, a zapamćen je i veliki broj samoubistava u prvim izbegličkim danima.

Koliki su to prostori, šta podrazumevaju, gde počinju i gde se završavaju? To pitanje je potpuno naivno u okolnostima kad jedna kriminalna banda koja je prigrabila svu vlast u Srbiji, izmišlja termin „Srpski svet“, koji takođe nema granica ali je proizvod sadističke želje režima Aleksandra Vučića da još jednom kompromituje, podjarmi i uvuče srpsku naciju u sukobe, da je drži do poslednjeg čoveka kao taoca svojih zločinačkih ideja. Uprkos svemu tome, Srbija ima svoje međunarodno priznate i utvrđene granice, ima i oteto Kosovo, a ima i druge, male, ali ne manje važne pogranične sporove.

U realnom stanju stvari, nerešena granična pitanja svrstavaju Srbiju u grupu „neuređenih“ država, što joj, između ostalog, čini smetnju u pridruživanju Evropskoj uniji. Istina, Srbija pati pod režimom Aleksandra Vučića koji se otvoreno ruga narodu na čijem čelu formalno stoji kao predsednik države, pa je javnosti, građanima, takođe minorno pitanje granica.

Recimo, samo na jednom delu svoje državne granice, Republika Srbija ima čak 140 spornih tačaka o razgraničenju sa susednom državom, u ovom slučaju na obalama Dunava, na prostoru Šarengradske Ade, sa Hrvatskom, sa kojom se inače graniči u dužini od 326 kilometara.

Nadležna komisija za granice Republike Srbije svojevremeno je obavestila javnost da su obe strane saglasne da međurepublička granica bivših federalnih jedinica budu polazna tačka za utvrđivanje granica. U međuvremenu su utvrđene razlike u protezanju granice od tromeđe sa Mađarskom do Bačke Palanke, odnosno Iloka, pa je pitanje ostalo otvoreno i nakon ulaska Hrvatske u Evropsku uniju. Prema jednom ranijem mišljenju Ministarstva spoljnih poslova Hrvatske, najspornija su i neka druga područja takođe na levoj obali Dunava, među kojima su i prostori oko Vukovarske ade i područja u blizini Apatina. 

Granični sporovi Srbije i Bosne i Hercegovine, posebno onaj oko razgraničenja u donjem toku reke Drine, sklonjeni su od javnosti iz „strateških razloga“ jer je u pitanju problem granice kod hidroelektrana „Zvornik“ i „Bajina Bašta“, na delu železničke pruge Beograd-Bar, dakle, u pitanju su energetski kapaciteti, a upleteni su tu interesi najmanje tri strane.

Međutim, najkrupniji problem sa kojim se Srbija danas suočava su oni o razgraničenju sa samoproglašenim Kosovom, gde se nijedna srpska vlada od 2000. godine do danas nije potrudila da internacionalizuje pitanje dela Srbije južnije od Kraljeva i Raške, (danas takozvano „Severno Kosovo“) koje je političkim dekretom nasilno pripojeno šezdesetih godina Autonomnoj oblasti Kosovo i Metohija.

Posledice ovoga su da je sadašnje Kosovo u granicama koje je priznala skoro kompletna zapadna alijansa i brojne druge svetske države (uz časni izuzetak Španije koja ne priznaje tu tvorevinu niti njen pasoš i zemlje koje priznaju samo pasoš ali ne i tu „državu“, poput Grčke, Rumunije, Slovačke, BiH, Rusije, Kine i Brazila), a te granice se protežu skoro do samog vrha Kopaonika. 

Nemačka novinska agencija Deutsche Welle objavila je 21.09.2019. godine čitav izveštaj o tome kako su „vlasti u Srbiji najzad jasno i glasno obelodanile da je razgraničenje sa Kosovom zvaničan stav Beograda“. Dve godine kasnije, 11. novembra 2021., tadašnji predsednik SAD Donald Tramp predlaže „dugoročno rešenje“ prema dogovoru Srba i Albanaca „kao najbrojnijih u regionu„, da se Republika Srpska i Srbija ujedine, da Kosovo sa privremenim statusom koji ima „u perspektivi bude prisajedinjeno Albaniji, te da sever Kosova bude pod kontrolom Srbije.

Kakve su bile namere Donalda Trampa po pitanju Kosova, nagovestio je i magazin New York observer, list čiji je vlasnik Džared Kušner, zet tadašnjeg predsednika SAD i njegovog čoveka „za specijalne misije“. Taj list objavio je da je „vreme da Zapad prizna svoje greške i jugoistočnoj Evropi omogući formiranje nacionalnih država s koherentnim granicama, što podrazumeva i pridruživanje Republike Srpske Srbiji“. U vezi toga i nekih drugih poslova sa Kušnerom se sastao u Vašingtonu i tadašnji ministar spoljnih poslova Ivica Dačić.

U italijanskom geopolitičkom časopisu „Limes“, još devedesetih godina, objavljena je mapa „razgraničenja“ Srbije i Kosova, navodno „nacrtana“ prema nekim neformalnim idejama srpskog književnika Dobrice Ćosića, kasnije i predsednika Savezne Republike Jugoslavije. Na to je reagovao albanski pisac i politički lider sa Kosova Ibrahim Rugova koji je zamerio da je toj mapi podele Kosova glavna mana da „van Kosova ostavlja više od milion Albanaca“. Takođe je dodao da „Srbi mogu računati samo na novoformiranu opštinu Zubin potok i delove severnog Kosova koji su pridodati mitrovačkom kraju posle Drugog svetskog rata (Leposavić, Lešak, Banjska i Zubin potok), ali pod uslovom da Medveđa, Preševo i Bujanovac, budu prisajedinjeni nezavisnom Kosovu“.

Izvesno vreme, glavni faktor koji je bio protiv podele Kosova bila je SAD jer bi im „albanski suverenitet, drastično iskomplikovao situaciju u zapadnoj Makedoniji“, i zato što američkoj vladi tada nije bilo potrebno da produbljava konflikt sa Srbijom.

Tada se u čitavu tu priču umešala Velika Britanija i njena obaveštajna zajednica, pa je počeo pritisak na vladu u Skoplju da prizna „ravnopravnost albanskog jezika u Makedoniji“ ali i sve druge velokoalbanske „ravnopravnosti“ sa elementima njihove „državotvorne ideje“, što je odmah podržala i tek ustanovljena vlada Aleksandra Vučića u Beogradu, ranije instruiranog u Londonu za antisrpske operacije na svim nivoima.

 Da bi to bilo moguće, Velika Britanija a kasnije i čitava Evropska unija, prihvatili su njegovu diktaturu u Srbiji kao „nužnost“. Kad je posao sa „državotvornim“ Albancima u Makedoniji bio gotov, promenjeno je i ime te države u Severna Makedonija, a za prvog predsednika tog novog parlamenta izabran je i po prvi put jedan Albanac, Talat Džaferi, jedan od bivših komandanata terorističke OVK, bivši oficir JNA iz koje je dezertirao iz regularne vojske Republike Makedonije, i koji se kasnije, uprkos svemu tome predstavio makedonskoj javnosti kao čovek kome „nacionalnost nije važna nego stručnost“.

Kad je posao sa etnički ovako podeljenom Makedonijom bio završen, vlada SAD je to pozdravila a vlada u Moskvi kratko saopštila da je sve to „unutrašnja stvar Makedonije„.

Mnogo ranije, još devedesetih godina, bivši ministar unutrašnjih poslova Srbije, Vukašin Jokanović, (najviša funkcija do koje je neki kosovski Srbin stigao u Miloševićevom režimu), kritikovao je čitavu Srpsku akademiju nauka i umetnosti kao neodgovornu zbog raznih predloga o promenama granica, rekavši da „Kompletna Akademija ne zna ništa o Kosovu da bi mogla u ovom času da se bave takvim planovima (podelom)“

Na dan 15. aprila 2021. godine, sva domaća, regionalna i dobar deo evropske javnosti zatečena je bila objavom vesti da je slovenački premijer Janez Janša, poslao „neslužbeni diplomatski dokument (non-paper)“ u Brisel, koji govori o novom crtanju granica na području bivše Jugoslavije. Ni tada ni kasnije službeno nije potvrdio da je predsednik Evropskog veća Šarl Mišel od Slovenije dobio dokument takvog sadržaja.

Ko je taj predlog krojenja novih granica na Balkanu „dodao“ Janši, ostalo je nepoznato ali je poznato da je napisan u Budimpešti. Dokument u uvodu spominje „nerešena nacionalna pitanja Srba, Albanaca i Hrvata“, koja su se pojavila nakon raspada Jugoslavije. Autor ili autori dokumenta ističu da čak i nakon uspostavljanja mira nakon završetka ratova, obećanih evropskih perspektiva i napretka Severne Makedonije i Crne Gore u ovom pravcu u regionu, „ključna pitanja ostaju nerešena“, a to su Dejtonski sporazum 1995. godine, evropska perspektiva Srbije i Kosova, članstvo BiH u EU koje se može u potpunosti isključiti, jer je u međuvremenu prazan prostor iskoristila Turska, koja je povećala svoj uticaj u BiH i Severnoj Makedoniji. Autori dokumenta tvrdili su da Srbija, Hrvatska i Albanija „trenutno imaju stabilne vlade i da su njihovi izabrani političari sposobni da donose strateške odluke“, mada nijedna od tih vlada nije bila ni blizu stabilnosti, a nije ni danas.

Predloženo je od strane te anonimne ali očito uticajne grupe, putem njihovog „portparola“ Janeza Janše, da se ujedine Kosovo i Albanija, da „srpski deo Kosova dobije poseban status – po uzoru na Južni Tirol“, kako se često i ranije govorilo, te da se izvrši ujedinjenje većine teritorije Republike Srpske sa Srbijom. Pisalo je u tom dokumentu koji ovih dana ponovo postaje aktuelan u krugovima anglo američkih, uglavnom proalbanskih lobista, da se „Srpsko nacionalno pitanje može u velikoj meri rešiti pripajanjem dela Republike Srpske Srbiji, u kom slučaju bi Srbija bila spremna da pristane na ujedinjenje Kosova i Albanije“. Takođe, i da se „hrvatsko nacionalno pitanje može se rešiti spajanjem većine hrvatskih kantona u BiH sa Hrvatskom ili davanjem posebnog statusa hrvatskom delu BiH (takođe po uzoru na Južni Tirol).“

U „zaključku“ se kaže: „To bi Bošnjacima dalo nezavisno funkcionišuću državu i preuzeli bi punu odgovornost za nju. Na referendumu bi ljudi odlučivali da li će se pridružiti EU ili budućnosti izvan EU (sledeći primer Turske), jer, za sada, velika većina Bošnjaka podržava perspektivu EU, a u naglom porastu turskog uticaja i radikalnog islama, pa bi se situacija mogla drastično pogoršati u sledećoj deceniji„.

Režim Aleksandra Vučića, koji ovih dana teško optužuje Crnu Goru za odluku o priznanju Kosova (ali, zanimljivo, ne pominje nijednom rečju ni Mila Đukanovića ni njegove političke odluke koje je donosio), nikada nije pomenuo u tom kontekstu „bratsku“ Makedoniju koja je priznala Kosovo i potpisala dokument koji se zove „Sporazum o fizičkoj demarkaciji granice između Republike Makedonije i Republike Kosovo“, a koji je donet na štetu Srbije, protiv njenih državnih i nacionalnih interesa, jer je granica Kosova, sve dok je nepriznato, zapravo granična linija između Srbije i Makedonije.

Možda je i ovo prilično nadrealno iz današnje perspektive, ali, francuski korpus (u ovom slučaju francuska Žandarmerija) iz međunarodnih okupacionih trupa 1999. godine, čak dva puta je sačuvao sever Kosova i Srbe u tim opštinama od nasilnog zauzimanja od strane Albanaca. Naredbu su Francuzi dobili „sa vrha“, što znači da je već postojao plan očuvanja dela srpske zajednice, koju je od 2012. godine Aleksandar Vučić stavio u nemilost, pa konačno, 2024. godine, izbrisao iz brojnog stanja a tu teritoriju predao nepriznatoj državi na otetom delu Republike Srbije.

Sva ovde pomenuta pitanja i mnoga druga u vezi sa njima, pašće u ruke nove administracije SAD, čim bude izabran  novi predsednik ili predsednica SAD. Ukoliko to bude Kamala Haris, koja je potpuni diletant što se međunarodne politike tiče (a treba računati da će joj i savetnici biti isti takvi), Srbija ne može ničemu dobrom da se nada. Ukoliko to bude Donald Tramp, ponovo će biti aktivirana ideja o „razmenama“ teritorija, prisajedinjenu Preševske doline Kosovu, povratku onih nekoliko siromašnih i skoro napuštenih opština na takozvanom „severu Kosova“ Srbiji, a pre svega, moguće stvaranje konfederalne Bosne i Hercegovine, uz međunarodni protektorat, sa hrvatskim entitetom koji će biti vezan za administraciju u Zagrebu i Republikom Srpskom na isti način vezanom za Srbiju.

Očigledno imajući u vidu da Kamala Haris nije sposobna da shvati koliko je kompleksno „balkansko pitanje“, a posebno pitanje zemalja nekadašnje Jugoslavije, Edvard P. Džozef, predavač na vašingtonskom Univerzitetu „Džons Hopkins“ i bivši zamenik šefa misije OEBS-a na Kosovu, u autorskom tekstu u kome je analizirao politiku sadašnje potpredsednice SAD Kamale Haris prema Balkanu, istakao je da ona, ako želi da postane predsednik SAD, treba da shvati koja opasnost postoji od odbacivanja osnovnih vrednosti za koje se zalaže. Jer je, takođe očigledno, shvatio da ona te „vrednosti“ razume samo deklarativno. Kao zgodne fraze u predizbornoj kampanji.

Džozef, inače stručnjak za upravljanje konfliktima, u tekstu se dotakao nekoliko važnih tačaka koji se tiču odnosa SAD i Srbije, kao i nedavnih odluka onih na vrhu srpske vlasti po pitanju balansiranja odnosa između Istoka i Zapada.

A 1.

Prof. Edvard P. Džozef o predsedničkom kandidatu Kamali Haris i njenom (ne)razumevanju Balkana (prevod originalnog autorskog teksta)

Bajdenov kabinet je pogrešno postupao kada je reč o Balkanu, te bi lako mogao da postane ranjiva tačka izborne kampanje. Kako se rasplamsavaju višestruke krize, potpredsednica Sjedinjenih Američkih Država Kamala Haris  treba da predvidi potencijalne poteze povodom situacije koja se odigrava na Balkanu. Bivši predsednik SAD Donald Tramp je s ponosom pominjao sopstvena postignuća u regionu, a Trampov bivši specijalni izaslanik za Balkan Ričard Grenel je ranije ismevao njeno navodno neznanje o Balkanu. Ipak, istina je da se situacija širom Balkana, uz izuzetak, samo pogoršala na vreme američkog predsednika Džoa Bajdena.

Na dubljem nivou, suočavanje sa Bajdenovim borbama na Balkanu može pomoći Haris da hitno usavrši svoja spoljnopolitička uverenja. Suštinski međunarodni zadatak za svakog američkog predsednika je da koristi moć SAD kako bi postigao američke interese.

Međutim, nesposobnost Bajdenovog kabineta da to učini na Balkanu – gde Zapad ima stratešku polugu – nudi snažnu, univerzalnu lekciju. Naime, odbacujući Bajdenove deklarativne demokratske principe, njegov Stejt department se „ priljubio “ autokrati, predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću. Baš kao i Tramp, Bajdenovi zvaničnici nisu uspeli da shvate neizbežnu cenu sklapanja ugovora sa jakim čovekom: slabost.

Ohrabren molbama SAD, Vučić je otvoreno oživeo velikosrpski nacionalistički projekat koji je Jugoslaviju odveo u rat pre tri decenije. Sada je tu filozofiju primenio na svoje odnose sa Bosnom i Hercegovinom, Kosovom i Crnom Gorom. I direktno i indirektno, Srbija je dosledno potkopavala suverenitet, funkcionalnost i evroatlantske aspiracije svake zemlje.

Oružana srpska zavera skovana prošlog septembra u gradu Banjska na severu Kosova, koji je inače u blizini mesta gde su raspoređene američke trupe, nastojala je da silom podeli zemlju. Ovo drsko kršenje mirovnih uslova Beograda sa NATO moglo je biti izvršeno samo uz podršku srpskih zvaničnika, od kojih niko nije pozvan na odgovornost.

Američka administracija, koja redovno uvodi sankcije širom regiona, jedva je uspela da sankcioniše bilo kog srpskog zvaničnika. Prezirući Vašington, Vučić je postavio dve od retkih ličnosti koje su sankcionisale SAD u najnovijoj srpskoj vladi. Jedan od njih je ozloglašeni bivši šef obaveštajne službe i pomoćnik Kremlja, a sada zamenik premijera Aleksandar Vulin, koji se ponovo sastao sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom 4. septembra, izjavivši da je „Srbija saveznik Rusije“ i dodao da je „pod vođstvom Aleksandra Vučića Srbija nikada ne bi ušala u NATO, niti bi uveo sankcije Ruskoj Federaciji“.

I Vučićevi saveznici i rivali uviđaju nejednakost u stavu SAD prema Beogradu i deluju u skladu sa tim. U poseti Sarajevu krajem avgusta, direktor CIA Vilijam Berns suočio se sa „zabrinjavajućom secesionističkom retorikom i postupcima“ Milorada Dodika, proruskog predsednika i vlade bosanskohercegovačkog srpskog entiteta. Tokom većeg dela svog mandata, Bajdenova administracija je uzalud apelovala na Vučića da obuzda Dodika, ignorišući njihov zajednički interes za propast Bosne. U junu, Vučić je ugostio Dodika i druge nacionaliste u Beogradu na otvoreno iredentističkom Svesrpskom saboru. 

U julu, prosrpski predsednik Skupštine Crne Gore Andrija Mandić, orkestrirao je rezoluciju smišljenu da naljuti Hrvatsku, jadranskog suseda koji se u potpunosti pomirio sa svojim nekadašnjim neprijateljem. Izvršena po nalogu Srbije, rezolucija momentalno baca senku na put Crne Gore ka Evropskoj uniji pozivajući na prepreke Zagreb, koji je članica EU. Poput Putina, i Vučiću prete evropske aspiracije manjeg, navodno veštačkog suseda, Crne Gore, koji Beograd nastoji da potčini.

Najozbiljnije pogoršanje je na Kosovu, gde je premijer Aljbin Kurti razbesneo zapadne diplomate serijom provokativnih poteza na severu zemlje u kojem dominiraju Srbi. Odlučan da konačno potvrdi suverenitet Kosova nad nasleđenim srpskim institucijama, Kurtijeve jednostrane akcije rizikuju da ponište međunarodno osmišljen ustav njegove zemlje, koji garantuje sigurno mesto za manjinske Srbe.

Već defamirani nakon fijaska u Banjskoj, Srbi na Kosovu i Metohiji su blizu tačke da odustanu od života na Kosovu, a to je rezultat koji će igrati na srpske i ruske planove za podrivanje zapadnog, multietničkog poretka u regionu.

Uprkos sankcijama SAD i EU, Kurti je nastavio sa „instrumentalizacijom“ kosovske policije na severu nakon katastrofalne odluke beogradskih lojalista da u novembru 2022. isteraju Srbe iz kosovskih policijskih snaga i drugih institucija. Kako je Grenel primetio, oštre osude Stejt departmenta po pitanju Kurtijevih postupaka naišle su na gluve uši.

I Grenel i Bajden promešili su poentu. Kurti nastavlja svoj neodgovorni populizam iz jednog kontraintuitivnog razloga: besna je SAD na one koji su najviše proamerički na svetu – kosovske Albance. Građani Kosova (Albanci), kao i mnogi u Severnoj Makedoniji i Crnoj Gori, vide Kurtija kao jedinu figuru koja se suprotstavlja Beogradu, koji nije pretrpeo nikakvu kaznu za svoja dela ili propuste koji su doveli do nasilne konfrontacije sa mirovnim snagama NATO.

Sve veći gnev SAD i Evrope na Kurtjeve postupke, i uz sve veće američke, francuske i nemačke investicije u Srbiji, samo pogoršavaju problem.

Podstaknut transakcionim rukovodstvom Vašingtona, francuski predsednik Emanuel Markon posetio je Beograd  krajem avgusta, zaključivši prodaju francuskih borbenih aviona i potpisavši niz sporazuma, uključujući i nuklearnu energiju. Osim njega, i nemački kancelar Olaf Šolc bio je u Srbiji u julu, nadgledajući potpisivanje sporazuma između EU i Srbije o sirovinama koje će ubrzati stagnaciju po pitanju eksploatacije litijuma u dolini Jadra u Srbiji.

Kanališući Vašington, Pariz insistira da će paket naoružanja, koji dolazi na vrhu višegodišnje, uznemirujuće akcije kupovine oružja od strane Beograda, „usidriti Srbiju na Zapadu“.

Naprotiv, decenija srpskog odugovlačenja sa reformama EU dokazala je da je vladajuća stranka Aleksandra Vučića usidrena u autokratskoj eksploataciji, jačanju antidemokratske vlasti kod kuće i slabljenju demokratskih suseda u komšiluku Beograda. Sa sve sigurnijom pozicijom, Vučić je Makronu otvoreno rekao tokom njihovog nedavnog sastanka da „pridruživanje zapadnim sankcijama (Rusiji) nije opcija“.

U ovom flegmatičnom okruženju, dijalog Srbije i Kosova koji podržava SAD i vodi EU je zamro. Ni Vučić ni Kurti neće nastaviti sa nepotpisanim „sporazumom o normalizaciji“ za koji Vašington i Brisel insistiraju da su obe strane prihvatile prošle godine. Otklanjajući svaku nejasnoću, bivša premijerka Srbije Ana Brnabić je u decembru 2023. formalno obavestila Brisel da Beograd ne smatra da je sporazum uz posredovanje SAD i EU pravno obavezujući.

Puna invazija na Ukrajinu koju je Putin pokrenuo u februaru 2022. pružila je Vašingtonu još jednu zlatnu priliku da ospori Vučićevu dvoličnu takozvanu ravnotežu između lažne kandidature Srbije za EU i njegovog pravog prijateljstva sa autokratama u Moskvi, Pekingu i Budimpešti.

Ophrvan ovim seizmičkim geopolitičkim događajem, Beograd je bio uplašen da će Vašington, zajedno sa vodećim evropskim prestonicama, konačno nazvati Vučićev blef pravim imenom, i zahtevati od njega vernost stavu EU o invaziji na Ukrajinu, koji su pokazali i drugi kandidati za EU.

Umesto toga, američka ambasada u Beogradu odmah je pohvalila polumere Srbije. Do maja 2022, sa vraćenim poverenjem, Vučić je potpisao trogodišnji gasni sporazum sa Putinom. U septembru 2022. godine, Vučić je osramotio američkog savetnika za nacionalnu bezbednost Džejka Salivana i podsekretara državnog sekretara Viktoriju Nuland u Ujedinjenim nacijama, planirajući potpisivanje spoljnopolitičkog pakta sa Rusijom na visokom nivou ubrzo nakon sastanka sa dva visoka američka zvaničnika.

Sledećeg meseca Srbija je potpisala sporazum sa Mađarskom o izgradnji naftovoda za isporuku ruske nafte Srbiji, čime je prekinuta Vučićeva energetska obaveza prema Bajdenu, baš kao što je učinio i Trampu. A, u novembru je ruska državna TV mreža Russia Today objavila da će pokrenuti svoju web stranicu u Srbiji, direktno prkoseći sankcijama EU.

Nakon što je prvobitno pozvao Beograd da uvede sankcije Rusiji, američki ambasador u Srbiji Kristofer Hil je sada izjavio da je američka vlada „zadovoljna rastućim oblicima saradnje između Srbije i Ukrajine“.

Niko u Vašingtonu ne bi trebalo da bude zadovoljan kratkovidom, neambicioznom i nepotrebnom trgovinom demokratskih vrednosti za autokratski nered. Da je Vučić konačno bio suočen sa potrebom da odustane od svoje šarade, Beograd je možda dobrovoljno širio srpsku vojnu municiju na ukrajinsko ratište bez širenja ruske političke municije širom regiona.

Dokaz: do danas Kremlj nije naplatio nikakvu cenu Beogradu za naoružavanje smrtnog neprijatelja Moskve u Kijevu, pa čak ni verbalnu osudu. Putinova najveća potencijalna pretnja Vučiću, tačnije prestanak ritualnog protivljenja Moskve članstvu Kosova u UN, bila bi samoporažavajuća. Ruski predsednik sanja o razmeni Kosova za Krim i drugu ukrajinsku teritoriju u dogovoru u Savetu bezbednosti UN koji je sankcionisao Vašington.

Ukratko, Putin ima ograničene mogućnosti na Balkanu, što znači da ima i Vučić.

Bez pritiska Rusije ili Zapada, Vučić ima milione razloga da nastavi sa veoma unosnim, niskorizičnim prilivom novca od prodaje oružja koji ide Ukrajini. Zaista, cela premisa da Beograd treba da se odvikne od svog tradicionalnog prijateljstva sa Moskvom je pogrešna. Vučićevo svrstavanje je ideološko i dobrovoljno, što dokazuje njegovo entuzijastično svrstavanje sa neslovenskim autokratama u Pekingu i Budimpešti. Nije slučajno da je kineski predsednik Si Đinping na svojoj majskoj evropskoj turneji najviše vremena proveo u Mađarskoj i Srbiji.

Prezirući politiku EU prema Iranu, Beograd je prošle nedelje obećao da će „proširiti bilateralne odnose“ sa Teheranom, strateškim partnerom i Pekinga i Moskve. Na domaćem planu, srpska vlada uživa skoro potpunu dominaciju medijskog narativa u zemlji (i značajan, otrovan uticaj u širem regionu).

Slično tome, često citirana podrška Beograda proukrajinskim deklaracijama i rezolucijama Generalne skupštine UN o ratu nema mnogo veze sa solidarisanjem sa Ukrajinom i sve ima veze sa unapređenjem regionalne agende Srbije. Kao što su visoki zvaničnici, uključujući Vučića, priznali, Kosovo je razlog za čvrstu, glasnu podršku Beograda suverenitetu i teritorijalnom integritetu Ukrajine.

Ako želi da postane predsednik SAD, Haris sada treba da shvati koja opasnost od odbacivanja osnovnih vrednosti postoji, samo zato što se suprotstavljanje autokratama čini kao previše posla.

„Evropa koja je cela, slobodna i u miru“ je navedeni američki strateški cilj, a ne slogan. Ostavljanje Balkana kao nereda koji se pogoršava je strateška pobeda za protivnike Sjedinjenih Država.