Komunistička vlast je jednim Zakonom ukinula sve zakone, koji su važili pre 6. aprila 1941. i tokom nemačke okupacije. Isti princip, samo bez ideoloških motiva, treba primeniti i posle oslobođenja Srbije od naprednjačke okupacije. Vučićev režim je najveće pljačke sproveo uz pomoć zakona. Donošenjem serije posebnih zakona, tzv. lex specialisa, suspendovao je važeće pravne propise, omogućio je spornu eksproprijaciju, a ukinuo odredbe o poštovanju procedura o javnim nabavkama i izdavanju građevinskih dozvola. U skladu sa svojim zakonima, Vučić je naneo nesagledivu štetu državi i narodu. Od 2012. godine do danas, naprednjačka skupštinska većina je donela više od 160 zakona, kojima je potvrdila kredite, koji su Srbiju gurnuli u dužničko ropstvo. Posle smene vlasti neophodna su potpune promene pravnog sistema.

Predrag Popović

Pravni propisi (zakoni, uredbe, naredbe, pravilnici i dr.) koje su doneli organi vlasti okupatora i njihovih pomagača za vreme neprijateljske okupacije, proglašavaju se nevažećim – navodi se u članu 1. Zakona o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 6. aprila 1941. godine i za vreme neprijateljske okupacije, koji je objavljen u Službenom listu Fedrativne Narodne Republike Jugoslavije, br. 86 od 25. oktobra 1946.

Jednom odlukom Prezidijuma Narodne skupštine FNRJ, koju je potpisao sekretar Mile Peruničić, ukinuti su svi zakoni doneti u vreme Kraljevine Jugoslavije i tokom nemačke okupacije u Drugom svetskom ratu. Takva promena kompletnog pravnog poretka, koju je izvršila komunistička vlast, motivisana je ideološkim razlozima.

Na isti način, jednim novim zakonom, vladajuća garnitura, koja bude nasledila Srpsku naprednu stranku, treba ukinuti sve pravne propise (zakone, uredbe i dr.), koji su doneti tokom okupacije kartela koji predvodi Aleksandar Vučić. Za takvu odluku sada nisu bitni ideološki motivi, nego potreba da se Srbija izvuče iz naprednjačke kriminalne mreže. 

Otkad je doveden na vlast, 2012. godine, Vučić usklađuje zakone sa svojim lukrativnim interesima i zdravstvenim kartonom.

Napravio je pravni sistem koji omogućava pljačku javnih resursa i tuđe privatne imovine. U skladu sa zakonima, koje su sami doneli, pripadnici režimskog kartela očerupali su državni budžet, a sledećim generacijama nametnuli ogromne dugove. Oni su postali milioneri i milijarderi, a normalni ljudi su gurnuti u dužničko ropstvo i krajnje siromaštvo.

Sukcesivno, izmenama i dopunama postojećih i usvajanjem novih zakona, Vučić je legalizovao kriminal i korupciju. Nametnuo je zakonska rešenja koja omogućavaju pljačku i, istovremeno, suspenduju propise koji predstavljaju prepreku njegovom zločinačkom poduhvatu. Takve akcije je realizovao uz pomoć posebnih zakona, tzv. lex specialis-a.

Iako lex specialis nije pravni alat iz zakonodavne procedure, već pravni princip kojim se derogira opšti zakon, upotrebljavao ga je svaki režim od 1990. godine do danas. U prvoj godini obnovljenog višestranačja u Srbiji, vlast Slobodana Miloševića je donela Zakon o specijalnim ovlašćenjima radi zaštite ustavnog poretka, kojim su legalizovana posebna ovlašćenja službama bezbednosti mimo postojećeg Zakona o unutrašnjim poslovima.

Zakonom o posebnom postupku za upis prava svojine na nepokretnostima, koji je donet 1995, omogućen je upis vlasništva u katastar nezavisno od procedura koje su definisane Zakonom o opštem upravnom postupku. Miloševićev režim je bio prinuđen da, u februaru 1997. godine, usvoji lex specialis kojim su potvrđeni rezultati lokalnih izbora, održanih u novembru 1996, čime je omogućeno da opoziciona koalicija „Zajedno“ preuzme vlast u Beogradu i još dvadesetak gradova.

Taj lex specialis je donet posle višemesečnih studentskih i građanskih protesta i nakon tzv. Gonsalesovog izveštaja OEBS-u, koji je preporučio priznavanje izbornih rezultata.

U vreme Zorana Đinđića pripreman je Zakon o posebnoj nadležnosti državnih organa, kojim je trebalo da se stvore pravni okviri za borbu protiv organizovanog kriminala kroz formiranje tzv. Specijalnog tužilaštva i Specijalnog suda.

U istom paketu, Zakonom o specijalnoj nadležnosti za ratne zločine ustanovljeni su posebno tužilaštvo i sud za ratne zločine, koji su izuzeti iz opštih procesnih pravila. Usled opstrukcije u Narodnoj skupštini, gde je DOS imao uverljivu većinu, Zakon o posebnoj nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala donet je tek posle ubistva Đinđića.

Režim Borisa Tadića je doneo nekoliko posebnih zakona. Lex specialis za akreditaciju univerziteta, iz 2005. godine, promenio je propise koji su određeni tada važećim Zakonom o visokom obrazovanju.

Tokom 2006. godine, izglasan je Zakon o posebnoj rehabilitaciji i restituciji, kojim su derogirani opšti zakoni o imovini i primnjen poseban postupak za poništavanje političkih presuda. Lex specialis-om iz 2008. regulisan je način prodaje Naftne industrije Srbije ruskoj kompaniji Gaspromnjeft mimo Zakona o privatizaciji.

Zakon o utvrđivanju javnog interesa i posebnom postupku za izgradnju auto-puteva, tzv. Lex specialis za Koridor 10, donet je 2009. godine. Nakon toga, režim Tadić-Dačić doneo je Zakon o posebnim uslovima za realizaciju određenih projekata iz oblasti energetike, kojim su skraćene procedure definisane Zakonom o planiranju i izgradnji. To su bili prvi posebni zakoni, kojim nisu regulisani samo politički i društveni, nego i poslovni odnosi.

Upravo taj model je postao dominantan tokom kriminalne vladavine Aleksandra Vučića. Najveće pljačke javnih resursa Vučić je izvršio uz pomoć lex specialis-a, kojima su omogućeni projekti „Beograd na vodi“ i EXPO.

Zakon o utvrđivanju javnog interesa i posebnim postupcima eksproprijacije i izdavanja građevinske dozvole radi realizacije projekta „Beograd na vodi“ usvojen je u aprilu 2015. godine na predlog Vlade Srbije, na čijem čelu se tada nalazio Vučić.

Da bi ubrzao realizaciju projekta, Vučić je insistirao na tom lex specialis-u, koji je suspendovao pravnu proceduru o eksproprijaciji i izdavanju građevinskih dozvola. Tim Zakonom je omogućeno da vlast otkupi sve nepokretnosti potrebne za realizaciju projekta „Beograd na vodi“, čiji je većinski vlasnik privatna kompanija Eagle Hills iz Ujedinjenih Arapskih Emirata.

Poslovni interes Vučićevih arapskih partnera proglašen je „javnim interesom“, što je omogućilo skraćivanje rokova za donošenje rešenja o ekspropijaciji mimo važećeg Zakona o eksproprijaciji. Nikada nijedan prethodni režim nije za „javni interes“ proglasio neki privatni komercijalni projekat.

Lex specijalis o „Beogradu na vodi“ suspendovao je određene procesne mogućnosti pravne zaštite vlasnika nepokretnosti. Oni su mogli da u sudskim postupcima traže naknadu za vrednost oduzete imovine, ali nisu imali pravo da ospore samu odluku o eksproprijaciji. Takođe, žalbe na rešenja nisu odlagale izvršenje, što je suprotno odredbama regularnog Zakona. Vučić ni u takvim okolnostima nije bio zadovoljan brzinom, kojom je vlast otimala tuđu privatnu imovinu, pa je, u aprilu 2016, izvršio državni udar i naredio da sve beogradske i republičke institucije, uključujući i Ministarstvo unutrašnjih poslova, zajedno sa mafijašima iz klanova Veljka Belivuka i Zvonka Veselinovića, učestvuju u nezakonitom rušenju zgrada u naselju Savamala.

Lex specialis-om za „Beograd na vodi“ uveden je poseban, ubrzani postupak za izdavanje građevinskih dozvola u okviru projekta. Nadležnost je preneta sa lokalne samouprave grada Beograda na Republičku direkciju za imovinu, čime su zaobiđene redovne procedure, koje važe za druge investitore. Skraćeni su rokovi za pribavljanje potrebne dokumentacije i omogućeno je izdavanje dozvola i u slučaju da planski dokumenti nisu potpuno usklađeni ili nisu prošli redovnu proceduru javnog uvida. Ovim Lex specialis-om, arapski investitor i njegov partner Vučić dobili su poseban pravni status i pravila koja ne važe ni za jedan drugi projekat u Srbiji.

Izgradnjom „Beograda na vodi“, najveće evropske praonice novca stečenog kriminalom, gradu Beogradu i Republici Srbiji je naneta šteta od oko četiri milijarde evra i to samo na besplatnoj dodeli građevinskog zemljišta, ne računajući gubitke koji su nastali neplaćanjem raznih taksi i dažbina. Na tom projektu profitirali su Vučić i njegovi poslovni ortaci, koji su prisvojili više od 680 hektara savske obale, sa tendencijom da nastave taj pljačkaški pohod dok „Beograd na vodi“ ne prošire od Terazija do Topčiderskog venca.

Još unosniju otimačinu javne imovine Vučić je ozakonio lex specijalisom za EXPO i Nacionalni stadion, koji je Narodna skupština usvojila u oktobru 2023. godine, a izmenila i dopunila u januaru 2025. Takozvanim Zakonom o utvrđivanju javnog interesa i posebnim postupcima radi realizacije izgradnje i uređenja prostora za specijalizovanu međunarodnu izložbu EXPO 2027 i prateće projekte, stavljeni su van snage delovi Zakona o javnim nabavkama, Zakona o planiranju i izgradnji i drugih opštih zakona. Vlada Srbije je ovim Zakonom dobila ovlašćenja da određuje nosioce projekta, dinamiku realizacije, izvođače radova, dobavljače i cene materijala i usluga. Dakle, mimo svih važećih zakona, Vučić može samovoljno da odlučuje o raspodeli oko 18 milijardi evra, koliko je naumio da provuče kroz EXPO.

Kao i za projekat „Beograd na vodi“ i lex specialis za EXPO omogućava bržu eksproprijaciju zemljišta i nepotrebnosti, da se rešenja donose u skraćenom proceduri i da žalbe ne mogu da odlože izvršenja. Suspenzijom Zakona o javnim nabavkama, postupke za izbor izvođača radova određuje Vlada Srbije, odnosno njena posebna komisija. Ukidanjem obavezne javne konkurencije i standardnih tenderskih postupaka, Vučić može da određuje koje građevinske firme će dobiti posao i po kojoj ceni. Naravno, Vučić određuje i kolika će biti provizija koju će uzeti on i njegova stranka.

Osim ozakonjenog pljačkaškog sistema, veliki problem predstavljaju i posebni, ubrzani postupci za izdavanje građevinskih dozvola. Dva meseca nakon masovnog ubistva pod nadstrešnicom novosadske Železničke stanice, Vučić je naredio da se izmeni lex specialis za EXPO kako bi rokovi za izdavanje dozvola bili skraćeni, a potrebna dokumentacija svedena na minimum. To rešenje je bilo iznuđeno, jer su građevinski stručnjaci odbijali da izvršavaju naloge vlasti. Poučeni novosadskim smrtonosnim primerom, kad je istraga usmerena prema njima, arhitekte i inženjeri su počeli da insistiraju na primeni stručnih pravila. Međutim, teško zakonima i propisima koji smetaju Vučićevim interesima. Kao i ljude, koji mu kvare planove, Vučić je izmenama, u januaru 2025, eliminisao probleme time što je legalizovao „privremeno puštanje u rad“ objekata koji nisu dobili standardnu upotrebnu dozvolu. To znači da se objekti mogu koristiti u toku sportsko-muzičke manifestacije EXPO čak i ako nisu potpuno završeni ili nisu izvršene sve tehničke provere. U skladu sa dopunjenim Zakonom, Vlada Srbije donosi odluku kada je neka zgrada ili hala „dovoljno bezbedna“ za privremenu upotrebu.

Osim ukidanja transparentnosti u trošenju javnih sredstava i smanjenja pravne zaštite građana, lex specialis za EXPO je obuhvatio još nekoliko oblasti u kojima je derogirao postojeće zakone. Prema tim odredbama, saglasnost na studiju procene uticaja na životnu sredinu više nije potrebna. Umesto saglasnosti nadležnog državnog organa, kao što je definisano Zakonom o planiranju i izgradnji, sada je dovoljna izjava investitora da je studija usaglašena sa merama zaštite.

Iako je planirano da izložbeni prostor za EXPO zauzme 25 hektara, prvobitno je određeno da ceo smeštajni i komercijalni kompleks zauzme površinu od oko 167 hektara. Odlukom da se izgrade tematski parkovi i dodatna infrastruktura, Vlada Srbije je to proširila na ukupno 813,6 hektara. Nisu dostupni podaci o ukupnim izdacima države u procesu eksproprijacije zemljišta.

Poreska uprava je prošle godine utvrdila da tržišna vrednost neuređenog građevinskog zemljišta u opštini Surčin iznosi 6,174 dinara po kvadratnom metru, dakle oko 500.000 evra po hektaru. Isti hektar istog zemljišta, koje je nekada pripadalo državnom preduzeću Poljoprivredni kombinat Beograd, Vlada Srbije je 2018. godine prodala arapskoj kompaniji Al Dahra po ceni od 4.700 evra. Može samo da se pretpostavi koliku je provizuju uzeo Vučić na toj transakciji, u kojoj je isto zemljište prodato po jednoj, a onda kupljeno po sto puta većoj ceni.

Iako je Ministarstvo finansija objavilo da ukupni trošak eksproprijacije za potrebe EXPO i Nacionalnog stadiona iznosi samo 12 miliona evra, očigledno je da to nije tačno, da će odliv iz republičkog budžeta biti mnogo veći.

Naprednjački režim primenjuje pravni princip lex specialis-a kao sredstvo za formiranje „projektnog urbanizma“, gde se zakoni pišu za unapred dogovorene projekte, izvođače i politikante, koji se ugrađuju u njih. Međutim, osim tog načina za zaobilaženje standardnih procedura javnih nabavki, eksproprijacije i izdavanja građevinskih dozvola, vlast iste posledice stvara izmenama i dopunama opštih zakona. Na taj način su stvoreni uslovi da kineska kompanija HBIS Group ugrožava životnu sredinu u smederevskom kraju.

Promenom određenih odredbi Zakona o zaštiti životne sredine, omogućeno je HBIS-u da deponiju za odlaganje industrijskog otpada podigne na obali Dunava. Osim ustupaka oko ekoloških pitanja, Vučićeva vlast je kreirala i druge sporne uslove za poslovanje kineske kompanije ZiĐin u Boru. Kinezi plaćaju minimalnu rudnu rentu, a i to samo na prihode koje oni prijavljuju. Ne postoji nijedan izveštaj Vlade Srbije o proveri finansijskih izveštaja ZiĐina, odnosno o količini zlata, bakra i ostalih ruda, koje su eksploatisane u Borskom okrugu i transportovane u Kinu.

Koruptivne aktivnosti su omogućene i zakonima, koji zvanično nisu označeni kao lex specialis, ali imaju iste efekte. Pre svega, to se odnosi na zakon kojim su određeni uslovi za izgradnju Moravskog koridora, koji je donet 2019. godine. Takvi su i zakoni koji su omogućili realizaciju Vučićevih populističkih trikova, kao što je izgradnja jeftinih stanova za pripadnike bezbednosnih snaga i Zakon o podsticanju građevinske industrije u uslovima ekonomske krize iz 2014. godine, kada je tadašnji premijer Vučić primenio mafijaško pravilo o najlakšem pranju novca kroz građevinski sektor.

Vlast naprednjačkog kartela nije propustila mogućnost da pravnom regulativom stvara povoljne uslove u svim privrednim oblastima, pa i u zdravstvu, obrazovanju, sportu… U svakoj od njih, Vučićev režim protežira određene političke ili poslovne grupe.

Uz opšte katastrofalno stanje srpskog zdravstvenog sistema, važeći zakon nanosi štetu interesima građana i kroz selektivan izbor dobavljača lekova i drugih medicinskih sredstava. Na taj problem ukazuje prof. dr Danica Grujičić, bivša ministarka zdravlja.

– U Srbiju ne mogu da se uvoze lekovi iz Rusije, Kanade, Australije, Kube, Japana, Indije, Kine… Anomalija je u našem Zakonu o lekovima, koji je napravljen tako da štiti proizvođače lekova sa Zapada. Postupajući prema tom Zakonu, Agencija za lekove i medicinska sredstva pravi velike probleme prilikom registrovanja nekog leka iz Rusije i ostalih zemalja. Imamo još jedan paradoks. Hemofarm je srpska farmaceutska kompanija iz Vršca, ali ima svoje proizvodne pogone u Crnoj Gori, Severnoj Makedoniji i Bosni i Hercegovini. Ipak, naš Zakon ne dozvoljava da se lekovi, proizvedeni u tim Hemofarmovim filijalama uvoze u Srbiju. Zakon je zastareo i potpuno nakaradno napravljen, kao i Zakon o zdravstvenoj zaštiti i mnogi drugi zakoni, koji su pravljeni prema interesima određenih struktura, a ne prema interesu države i naroda. Sve to treba promeniti. Ako želimo da budemo ozbiljna država, prvo što nam sledi, to je debeli rad u izmeni zakonodavstva – rekla je Danica Grujičić.

Zasad, dok je naprednjački kartel još na vlasti, Vučić radi na izmeni zakonodavstva, ali isključivo u svom interesu. Sa tom namerom priprema zakonsku proceduru koja će omogućiti rasprodaju preostalih javnih resursa. Narodna skupština je prošle godine donela Zakon o upravljanju privrednim društvima u vlasništvu Republike Srbije, kojim je predviđena promena pravne forme iz javnog preduzeća u društvo sa organičenom odgovornošću.

Nedavno je najavljeno da će ove jeseni početi da se primenom tog Zakon promeni status sedam preduzeća: Srbijašume, Srbijavode, Putevi Srbije, Službeni glasnik, Skijališta Srbije, Nacionalni park Fruška gora i Nacionalni park Đerdap. Osnovni kapital tih firmi iznosi 232,8 milijardi dinara, odnosno dve milijarde evra. Ta preduzeća, u kojima je zaposleno 6.213 radnika, prošle godine su ostvarila ukupna prihod od čak 665,4 miliona evra. Ipak, bez obzira na uspešno poslovanje, vlast namerava da ih, posle promene pravne forme, rasproda u bescenje.

Iako je već doneta odluka da se promene upišu u Agenciji za privredne registre, Republika Srbija je ostala stoprocentni vlasnik novih društva, sa istim pravima i dugovanjima koja su nasledili iz perioda dok su imali status javnih preduzeća. Predstavnici vlasti, prvenstveno Ana Brnabić i Siniša Mali, tvrde da je promena izazvana željom da se profesionalizuje rukovođenje tim firmama, a ne planom o njihovoj privatizaciji. Naravno, njima treba verovati kao i kozama kad kažu da neće pojesti kupus.

Usled nedostatka novca u budžetu, Vučić je odlučio da rasproda javna preduzeća. U državnoj kasi nema sredstava za otplatu prispelih rata za stare kredite. Samo kineskim bankama i investicionim fondovima, Srbija mora ove jeseni da isplati oko sedam milijardi evra. Kako i odakle, kad republička vlast već ne isplaćuje lokalnim samoupravama novac iz budžeta, koji im je predviđen zakonom. U mnogim osnovnim i srednjim školama, pa i vrtićima plate kasne po nekoliko meseci. Iz Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje od maja se ne izvršavaju obaveze prema privatnim apotekama, koje su najavile obustavu izdavanja lekova na recept.

Ove godine su tri plate zaposlenima u Ministarstvu unutrašnjih poslova isplaćene iz pozajmica, koje je Vlada Srbije nezakonito uzela od Telekoma i dve privatne kompanije. Novca nema ni za režimske nepotrebne i preskupe infrastrukturne projekte. Otkad je pod nadstrešnicom ubijeno 16 ljudi, od 1. novembra prošle godine, strane banke i finansijske institucije nisu odobrile ni jedan jedini evro kredita za EXPO, Nacionalni stadion, Beogradski metro i ostale slične projekte. Kredite za te namene ne daju ni banke registrovane u Srbiji.

U takvim okolnostima, samo je pitanje dana kada će prestati isplata penzija i plata u javnom sektoru. Vučićev kriminalni sistem je uveo Srbiju u bankrot, pa sada nema drugog načina za produžavanje agonije, nego da rasprodaje javna preduzeća, kako bi podmirio potraživanja stranih poverilaca. A svi krediti i garancije za zajmove, koje su uzimala javna preduzeća poput Elektroprivrede Srbije i Srbijagasa, Narodna skupština je ratifikovala u formi zakona.

Od 2012. do danas, Srbija je donela više od 160 zakona kojima je potvrdila ugovore sa stranim i domaćim bankama i investicionim fondovima i agencijama. Sa tim dugovima, koji su stigli do nivoa od 38,55 milijardi evra. Iako je i to dovoljno za potpunu propast države i naroda, Vučić bar neće uspeti da realizuje projekat EXPO, kojim je hteo da Srbiju zaduži za još 18 milijardi evra.

Politička karijera i privatna biografija Aleksandra Vučića liče na romansiranu verziju Krivičnog zakonika. Teško je pronaći krivično delo koje nije izvršio. S druge strane, poštovao je i primenjivao samo zakone, kojima je kreirao pljačkaški mehanizam.

Uskoro, kad padne s vlasti, biće neophodna potpuna promena zakonodavstva. Jedan od načina, verovatno najefikasniji, primenjen je u oktobru 1946, kad su proglašeni nepostojećim svi pravni propisi doneti u vreme vlasti okupatora, kao i oni koji su bili na snazi do 6. aprila 1941. godine.

U tom komunističkom zakonu, koliko god bio revolucionaran, postoje i druge odredbe, koje bi valjalo primeniti. Recimo, članom 7 određeno je da na snazi ostaju sve presude o građansko-pravnim odnosima, kao i da sva lica „koja se smatraju oštećenim takvom sudskom odlukom mogu u roku od godinu dana pokrenuti postupak sa zahtevom da nadležni sud raspravi pravni odnos i donese odluku na osnovu važećih propisa“. Takvo rešenje bi dalo mogućnost žrtvama naprednjačkog okupatorskog režima da traže sudsku satisfakciju za pretrpljenu štetu. Takođe, kao što je definisano komunističkim zakonom, treba insistirati na odgovornosti „političkih krivaca“.

U tom smislu, u oslobođenoj Srbiji, Vučiću i njegovim saučesnicima iz zajedničkog zločinačkog poduhvata treba suditi po novim zakonima, kako bi imali pravo da u fer i poštenom postupku odgovaraju za sva zlodela, kojima su državu i narod zavili u crno.