Kako je i zašto u Srbiji nestala parlamentarna opozicija, zašto je od nje ostalo tek nekoliko ljudi koji se nalaze na ulicama sa studentima, ko je i kako radio na njenom korumpiranju i razbijanju spolja i iznutra…Ko su „trojanski konji“ Aleksandra Vučića u toj nepostojećoj opoziciji, čime raspolažu, ko im obezbeđuje logistiku…Zašto je Srbija izgubila vezu sa svojom državom, njenim instutucijama i kako je proces propadanja tekao od početka radikalsko-naprednjačke tiranije.

Nikola Vlahović

Nakon punih trinaest godina pljačke države, stalnih prevara na izborima i razbojničkim odnosom prema  građanima, najvažnijim resursima i institucijama, došlo je do masovnog ustanka u kome danas glavnu reč vode udruženo studenti i narod Srbije. Diktator je već „u prvoj rundi“, 15. marta 2025. pao u sopstvenu zamku, pokušajem da nasiiljem, batinašima, parapolicijskim bandama pa čak i specijalnim „zvučnim oružjem“ slomi duh pokreta. Prevario se, samo ga je ojačao.  Već punih deset meseci Srbija je na nogama a tiranin na kolenima. Nezvanično je proglasio rat čitavoj Srbiji, a u međuvremenu, postavilo se jedno važno pitanje: postoji li parlamentarna opozicija u Srbiji, i ako postoji ko su njene vođe. Kako danas, u drugoj polovini 2025. godine izgleda ta opozicija?

Od 2012. do 2025. godine u Srbiji je održano ukupno šest parlamentarnih izbora (2012, 2014, 2016, 2020, 2022, 2023…). Četiri od šest tih izbora bili su vanredni. Svih šest bili su brutalno pokradeni u korist Srpske naoredne strane i Aleksandra Vučića (ranije i Tomislava Nikolića).

Održana su i tri predsednička izbora: 2012, 2017 i poslednji 2022. održan 3. aprila te godine, istovremeno sa parlamentarnim izborima. Ukupno, devet izbornih godina, ne računajući prateće lokalne izbore, govore da je Srbija u tom periodu živela u potpunom propagandnom ludilu, zahvaljujući isto tako potpunoj kontroli svih medija u ovoj zemlji, od onih najvećih poput RTS., do poslednje amaterske lokalne radio ili TV stanice.

Tragičnu sliku diktature duge 13 godina, najbolje opisuje dugogodišnja masovna letargija: čak 30 (trideset) odsto, ili skoro trećina biračkog tela nije tokom tog perioda nikada izašla na glasanje. Razlog je bilo razočaranje građana u politički sistem, koje je počelo još pre 2012. godine, bojkotom, takozvanim „belim listićima“, jer je za mnoge građane izbor između već kompromitovane vladavine Borisa Tadića i Demokratske stranke i „presvučenih“ radikala, bio poraz u svakom slučaju. Ali, najgore je tek dolazilo: diktatura kakva nije zapamćena u savremenoj istoriji Srbije…

Prema javno dostupnim podacima, u takozvanom opozicionom bloku nalazi se više od 15 različitih političkih organizacija, što formalnih političkih stranaka, što neformalnih političkih grupa i sve one imaju manje od 3 % podrške u javnosti, osim par većih, koje bi ponovo, čak i na pokradenim izborima sigurno ušle u parlament. A, sa kakvim procentom drugo je pitanje.

Nekoliko je razloga zašto je opozicija u Srbiji razbijena i što danas ima tek nekoliko ličnosti koje se pojavljuju na barikadama zajedno sa studentima, poput predsednika Demokratske stranke Srđana Milivojevića, koji je na toj funkciji tek od 2024. godine. Uprkos medijskoj blokadi, zapaženo je njegovo beskompromisno delovanje i u parlamentu, gde dominantnu većinu (dokazanom krađom izbora) ima radikalska horda koja je kao poludivlje krdo napravila štalu od ove institucije.

Već odavno su sve bezbednosne službe u Srbiji stavljene u ruke diktatora i služe mu za razbijanje i kompromitaciju opozicije. Unutar nje, ubačeni su i takozvani „trojanski konji“, neki poznati neki manje poznati. Uloga Dragana Đilasa, ključnog „oslonca“ Aleksandra Vučića u opoziciji, bila je i ostala od nemerljive važnosti tokom 13 godina duge diktature. Bio je glavna meta za „pljuvanje“ po opoziciji, svakodnevno optuživan za pljačku pola milijarde evra, ali nikada, tokom svih ovih godina, nije bio pozvan od strane tužilaštva niti je zapamćeno da je platio makar i prekršajnu kaznu za bilo šta.

Na stranicama MT objavljivani su u prethodnoj deceniji i ranije detaljno svi ključni detalji njegove „funkcionreske“, „poslovne“ i privatne biografije, a posebno onaj deo od dolaska iz Češke republike (gde je boravio i radio izvesno vreme) sa navodno ušteđenih 5.000 evra, te kako je ubrzo zahvaljujući pokojnom Aleksandru Tijaniću postao multimilioner, te kako je milionskim sumama isplaćivan sa računa RTS kao „poslovni čovek“ kome je omogućeno da ima monopol na zakupu marketinškog prostora najveće medijske kuće u Srbiji.

 Zanimljiv je i podatak da je Đilas za samo dve godine (od 2012 do 2014 godine) kao predsednik Demokratske stranke, zahvaljujući potpuno nesposobnom Borisu Tadiću, doslovno uništio ovu političku organizaciju, da bi na njenom „grobu“ pojačao svoje pozicije i kao gradonačelnik Beograda.

Dok je bio živ Zoran Đinđić, kao nesumnjivi lider ove stranke, Đilas nikada nije bio ni blizu njemu. Dobri poznavaoci tih odnosa tvrde da je „Đinđić nešto bitno znao o njemu“ te da ga je zbog toga ignorisao i „držao po strani“.

Dolaskom Aleksandra Vučića na vlast 2012. godine, Đilas „polaže račune“ novom „vođi“, a ovaj ga ucenjuje dokazima o njegovim „poslovima“ koji su ga mogli odvesti u zatvor. Od tog trenutka, Đilas postaje „strašilo u kukuruzu“, koje Vučić godinama koristi kao krunski dokaz da su „žuti lopovi opljačkali državu“, promovišući sebe kao „poštenog i nepotkupljivog“. Istovremeno, Vučić privatizuje bezbednosne službe poput BIA, a preko njih „instalira“ Dragana Đilasa na tron „vođe opozicije“. 

Tada je za dugo vremena zaustavljena ideja bilo kakve demokratije i parlamentarizma u Srbiji.

Na temelju tako stvorenog „poretka stvari“, zločinački um Aleksandra Vučića stvara atmosferu u društvu u kojoj postoji navodno stalna opasnost od „žutih“ a sebe predstavlja kao „opoziciju“, a one retke koji su ostali pravi opozicionari, uništavao je podmetanjima i javnim sramoćenjem preko svih medija koje je stavio pod svoju kontrolu. Tako je stvoreno uverenje u javnosti da je srpska opozicija „jednako što i Dragan Đilas“, a mogućnosti da bilo kakve kritike diktatora i njegove horde završavaju se prozivkom ovog fantoma i njemu bliskih osoba poput Marinike Tepić, koju je AV režim i zvanično proglasio državnim neprijateljem…

Vreme i nastupajući događaji pokazaće ko je tu žrtva a ko dželat, ko je bio kome bio dužan, a ko se „razdužio“, koliko je kome oprošteno i šta je ova 13 godina duga mafijaška predstava značila Aleksandru Vučiću i njegovom krvožednom režimu…Jedan „ovlašteni analitičar“ ovako se narugao narodu Srbije, „tumačeći“ sve prethodno rečeno: „…Biračima je veoma teško da se identifikuju sa organizacijama, a samim tim veoma je teško da se identifikuju i sa njihovim liderima“…Prevedeno sa „zmijskog jezika“, nema opozicije, pa nema ni lidera.

Rugaju se opoziciji i Vučićevi bilteni, poput nekada ugledne a danas unižene i jadne „Politike“, u kojoj režimski uvlakač ovako piše: „Kako se zove opozicija koja ne zna matematiku? Na izborima u Beogradu u decembru prošle godine osvojili su ukupno više glasova od vladajuće većine, ali nisu uspeli da se saberu prostom matematičkom operacijom, kako bi dobili gradonačelnika i gradsku vladu. Desničar ezoterijskog smera, doktor Nestorović, nije želeo u koaliciju ni sa jednima ni sa drugima. Dakle, ni sa naprednjacima, ni sa Srbijom protiv nasilja, plus novi DSS, tako da je, umesto da postane tas na vagi, ostao daleko i od tasa i od vage. Staro pravilo u srpskoj politici glasi: ko ne zna da se odmah sabere, taj se odmah oduzima!“.

Nema nikakve sumnje da je jedan od klovnova Vučićevog režima, pomenuti Nestorović, brzo dobio veliki broj pristalica, koje su se ponadale da će se brzo i lako preko njegovog „ugleda kod vođe“, odmah naći uz vlast. Ispostavilo se da tiranin teško u svoj „klub“ prima osobe koje bi mu mogle biti u nekom trenutku opozicija.

Mnogo je razloga zašto Srbija nema ozbiljnog kandidata iza koga bi stala čitava opozicija. Problem je znanto širi jer se stara radikalska mreža najgoreg ljudskog taloga podigla na zadnje noge, grebući prednjim vrata bilo kakve vlasti. Taj stampedo još traje, a Vučić svim državnim sredstvima plaća kleronacionalističku i otvorenu šovinističku sektu koja sebe danas predstavlja kao jedinu „pravu“ opoziciju. Ubacivao ih je Zlotvor na svaki način i među studente, sve dok njihova misija „buđenja“ Srbije i stotine pređenih kilometara peške nije počela da lili na crkvene litije (čak su i neki raščinjeni sveštenici igrali tu ulogu, stalno se trudećiu da budu u „prvim redovima, da ih kamera vidi“).

Događaji koji tek slede, promovisanje kandidata i programa studentskog pokreta u predstojećim izborima, najveća su opasnost koja preti srpskom diktatoru. Mada je AV već napravio  scenario da umesto njega lideri stranaka, pokreta i udruženja pojedu jedni druge, studentski pokret i njihovi planovi, kvare mu svaku zamisao. Nije spreman ni na neku široku „desnu koaliciju“ koju treba nahraniti, jer ga je formiranje vlade na republičkom nivou, sa 31 članom, već uveliko oštetilo.

Znajući šta će uslediti ako bude morao da raspiše nove vanredne izbore, preko svojih „krtica“ unutar parlamentarne opozicije,  još ranije je obezbedio izglasavanje dopune Zakona o jedinstvenom biračkom spisku. Naravno, zbog novog modela prevare. Naime, glavna promena pomenute dopune zakona odnosi se na to da birači koji su promenili prebivalište posle 3. jula 2023. godine neće moći da glasaju na novoj adresi na izborima.

„U susret“ raznim Vučićevim podvalama, izašli su tokom prošle 2024. godine Dragan Đilas i Miloš Jovanović (kompromitovani Službin „džoker“), insceniranjem raspada nekakve koalicije pod imenom „Srbija protiv nasilja“. Navodno, Đilas je bio za bojkot parlamenta a Jovanović „za borbu“.  I ovo je ekspresno zaboravljeno. Jer, AV se trudi da nijedan dan ne prođe bez vanrednih događaja i njegovih obraćanja.

Ulazak mladog i ambicioznog Save Manojlovića na političku scenu (Priština 1986)., pravnika po obrazovanju, zaposlenog u beogradskom Institutu za uporedno pravo od 2015, godine, ozbiljno je „izbacio iz takta“ Dragana Đilasa i upamćen je njihov sukob pun teških uvreda na  najgledanijoj televiziji sa nacionalnom frekvencijom. Morao čak i Vučić da „interveniše“, ali je ostalo nejasno na čijoj strani je bio.

Uglavnom, festival sprdnje sa idejom bilo kakve opozicije u Srbiji mogao je da se nastavi…U tom smislu treba razumeti i nekakvu ideju mrtve srpske opozicije o osnivanju „Vlade narodnog poverenja“. To je predlog većine parlamentarnih opozicionih stranaka kao rešenje za izlazak iz „duboke društveno-političke krize“, tokom koje je, tvrde, vlast izgubila „legitimitet“.

A, odlazeći diktator je ovo jedva dočekao pa je „oštro“ odbacio mogućnost formiranja prelazne, ili kako je govorio, „prevarantske“ vlade i zapretio:  „…Hoće na izbore? Neće. U našoj zemlji se odluke donose na izborima, a ne na ulici. Oni koriste studente blokadere. Mnogi od njih bi da budu u tome, ali znaju da time postaju Đilasovi pioni. Šta god hoće na ulici, neće proći. Ili će biti formirana vlada po volji većine, ili idemo na izbore. A, možda bude i prelazna vlada, ali samo ako me ljudi iz SNS ne budu slušali i kažu ne interesuješ nas, mi ćemo da donesemo odluku mimo tvoje volje i to je to. I nema velike filozofije“

Erik Gordi (Eric Gordy), profesor na Univerzitetskom koledžu u Londonu i stručnjak za jugoistočnu Evropu, ovako je pre par godina objašnjavao razloge zašto Srbija nema moćnu parlamentarnu opoziciju:  „Kad je u pitanju Kosovo, i ne samo Kosovo, nego i Bosna i Hercegovina, u nekim trenucima se stvarno vidi da je opozicija još više nacionalistička od aktuelne vlasti i zašto bi onda neko ko hoće stabilnost u regionu podržao tu opoziciju?“

Erik Gordi govorio je dalje i ovo: „…Ko je uopšte ta opozicija u Srbiji jer ako je nekome stvarno stalo do demokratije onda nije mnogo verovatno da će podržati nekog Sergeja Trifunovića? (u tom trenutku navodni lider Pokreta slobodnih građana, prim.red.)  Uprkos tome što opozicioni Savez za Srbiju već mesecima protestuje u više desetina gradova Srbije, tražeći ostavku Vučića  i drugih najviših nosilaca vlasti zbog nasilja nad političkim protivnicima, pritisaka na institucije i medije, i pored toga što većina opozicionih poslanika bojkotuje rad srpskog parlamenta, Vučić odbija mogućnost dijaloga sa liderima opozicije koja učestvuje u protestima. Naziva ih fašistima, tajkunima, lopovima i lažovima...Ni to što je Srbija na listi Fridom hausa (Freedom house), ugledne organizacije za merenje sloboda i demokratije u svetu, pala u kategoriju poluslobodnih zemalja nije uticalo na popuštanje vladajućih krugova i otvaranje prostora za dijalog sa društvom i političkim protivnicima…Promeni tona najviših čelnika vlasti u tretmanu medija i političkih rivala nisu doprineli ni poslednji izveštaji koji ukazuju na izostanak napretka Srbije na polju vladavine prava i temeljnih sloboda, poput ocena tela Saveta Evrope, GREKO (Grupa država protiv korupcije) u kojem se navodi da Srbija nije ispunila nijednu od 13 preporuka na polju suzbijanja korupcije! Više im znači dogovor između Srbije i Kosova nego što im znači demokratija u bilo kojoj od zemalja u regionu. Ako je ikada i bila u prvom planu, demokratija je sada skliznula u drugi plan…Vi imate reakcije iz Brisela da nijedno novo poglavlje u Srbiji ne treba da bude otvoreno zato što Srbija ima problem sa demokratijom, da je nivo demokratije nizak, da su izbori u Srbiji 2023 raspisani bez dogovora vlasti i opozicije, što je katastrofalna greška...“

Ali, čak ni ovaj vrsni stručnjak za političku scenu jugoistočne Evrope nije imao u vidu jednu činjenicu: način kako se pre pojave studentskog protesta 2024-2025 radilo na protestima protiv Vučićeve samovlasti, nije privukao pažnju sveta, niti na Zapadu niti na Istoku.

Upravo tada, jedan od osnivača Saveza za Srbiju, već pomenuti Dragan Đilas i sekretar tog saveza izvesni Ljuban Panić (1984), odlaze na jedan unapred ugovoreni sastanak sa pojedinim američkim zvaničnicima, koje su njih dvojica navodno informisali o stanju u Srbiji. Na sastancima sa tadašnjim generalnim direktorom Nacionalnog saveta za bezbednost za Evropu i Rusiju Džonom Eratom, direktorom za evropske poslove Vilijamom Berklijem, kao i sa zloglasnim Metjuom Palmerom, tada već bivšim zamenikom pomoćnika državnog sekretara, govorili su o „ugroženosti demokratskih procesa u Srbiji, nemogućnost održavanja fer i slobodnih izbora“.

Navodno, Đilas im je tada preneo stav „tog dela opozicije“ da pod takvim uslovima na izborima neće učestvovati. Bila je to samo jedna dobro plaćena, besmislena šetnja, jer se već tada uveliko spremao povratak Donalda Trampa u drugi predsednički mandat. Razgovor je imao i „poslovni deo“ o kome se do danas ne zna ništa. Prema izvorima MT, Đilas je „opipavao teren“ sa kim bi se pregovaralo u slučaju produžetka života američke Demokratske stranke na vlasti. Po čijem nalogu I zašto?

Njegov tadašnji pratilac, pomenuti Ljuban Panić bio je od 2008. do 2012. poslanik u Skupštini Vojvodine kao nestranačko lice…Još kao srednjoškolac, učestvovao je na omladinskom kampu Vlade Srbije, a kasnije, sa samo 24 godine, bio je šef grupe koja se bavila reformama u obrazovanju! 

Zašto je Đilas baš njega odabrao za tadašnjeg saputnika, ili, zašto mu ga je neko „dodelio“, takođe je stvar koju nije teško zaključiti, a saznaće se jednom i kako je dospeo do toga da bude generalni sekretar u stranci Dragana Đilasa (Stranka slobode i pravde). 

Poznato je da su se nakon toga čelnici Saveza za Srbiju sastali u Beogradu i sa izvestiocem Evropskog parlamenta za Srbiju Dejvidom Mekalisterom, ali, od njega dobili nikakvu podršku. Uputio ih je na „Vučićeva pravila“ i izbore pod njegovim uslovima.

Ako se vratimo unazad na početak Pokazalo se da poziv Koštunice svojim biračima da izađu i glasaju za Nikolića itekako ima značaj – znam iz prve ruke da su samo zbog tog poziva mnogi 13 godina duge diktature Aleksandra Vučića, treba podsetiti da je Vojislav Koštunica, bivši opozicioni lider i prvi predsednik države nakon Slobodana Miloševića, pozvao članove njegove DSS da glasaju za Tomislava Nikolića. Danas većina tadašnjih članova (a nije ih bilo malo), tvrde da nikada ne bi glasali za jednog radikala da ih Koštunica nije pozvao da to učine.

Tako je postalo jasno da je u Srbiji (kao i drugde u regionu) sloboda izbora i demokratija daleko ispod lojalnosti stranci i „stranačkoj disciplini“.

Pokazalo se da je politika u Srbiji mnogo kompleksniji proces nego što to misle politički analitičari i marketinške agencije. Potrebno je mnogo faktora da se složi da bi se nešto desilo. Interesantno je i i to kako je Boris Tadić uživao spoljnu podršku i to ne samo SAD i EU, nego i od Rusije, koji su ga  odlikovali svega nekoliko dana pred svoj prvi predsednički mandat.

Već 2012. godine, EU nekoliko sati pre zatvaranja biračkih mesta čestita Nikoliću. Rusija mu takođe čestita i želi mnogo uspeha. Rusija sedam godina kasnije takođe dodeljuje Aleksandru Vučiću najveće odlikovanje, orden Aleksandra Nevskog. I to je međunarodna politika. Tačnije, njen odnos prema ovom delu Balkana i njegovim „vođama“. Danas jesi, sutra nisi. To odlazeći diktator još nije shvatio.

A, kako je propala Demokratska stranka (svakako najveća opoziciona a kasnije i vladajuća stranka nakon pada nekada moćnog SPO? Zašto se narod skoro plebiscitarno „odrekao“ DS  2012. godine?

Mnogi visoko obrazovani, evropski orijentisani i potpuno vrednosno kompatibilni ljudi sa onim što nazivamo zapadnim sistemom vrednosti, koji nikada nisu bili partijski orijentisani, nisu više davali podršku DS. Punih 12 godina je ta stranka bila vođena impulsima svoje lenje, neinventivne i salonske baze, dok je njen „poslovni klub“ ozbiljno kršio zakone i stvarao novu bigatašku elitu. Boris Tadić je doslovno „rehabilitovao“ politički kompromitovanog Ivicu Dačića i SPS. To mu nije bilo zaboravljeno.

Jedan analitilar iz susedne države ovako je video pad Demokratske stranke: „…Osnovni problem DS-a, pored grupe ljudi koji su zauzeli veoma važne pozicije u partiji i državi, bilo je njihovo partijsko tkivo u vidu ljudi koji su, takoreći, formalno distancirani od te stranke, ali su u principu njeni birači i intimni simpatizeri. Ti ljudi, koji su formalno nešto informisaniji i obrazovaniji od većine prosečnih birača iste stranke, i koji vole da sebe vide kao „savest demokratske Srbije“, zapravo su skup neinventivnih, lenjih, prilično naivnih, lenjih za lakim novcem i ljudi pogodnih za manipulaciju. Oni podržavaju „demokratiju“, „Evropu“, „da žive kao ostatak normalnog sveta“ čisto iz mode, kao što su oni ili njihovi roditelji podržavali komuniste i ovakav način gledanja na svet i politiku. Nikada nisu ponudili prave ideje. Nikada nisu radili konkretne stvari koje doprinose stvaranju novih vrednosti, kako konceptualnih tako i materijalnih. Ne. Oni su salonska sorta, koja je impresionirana kada su s vremena na vreme pozvani na gala skup, gde ogovaraju o „evropskim vrednostima i perspektivama“ i gde ih maze i podstiču njihove taštine…“

U drugoj polovini leta 2025., dok se narod i studenti spremaju za konačni obračun sa diktatorskim režimom poludelog radikala,  par scena iz Srbije i susedne Hrvatske „bodu oči“ i ne govore ništa dobro: Punih 30 godina nakon što gurnuti u rat bez smisla i cilja, bez saveznika (čak ni MIloševiće Srbija nije prozanla da je bila u ratu!) dozvolivši da ih vodi najveći radikalski ološ i razni lumpen-proleterijat, 5. avgusta 2025 godine u Sremskim Karlovcima, potomci proteranih iz Krajine stoje na kiši u Sremskim Karlovcima, dok ih sa bine gledaju stari ratni huškači i još nekažnjeni zločinci.

Opet je Srbija pod radikalskom diktaturom, bez saveznika. Srećom, rata nema i ne bi trebalo da ga bude. Jedan pisac iz Kraljeva, B.D. zabeležio je ovih dana i ovakvu misao: „Pravoslavni Bosanci se nisu integrisali u društvo u Srbiji, oni bi da se građani Srbije integrišu po njihovim običajima sa Manjače, Romanije…Što se tiče ovog obeležavanja pogroma danas u Karlovcima, napisaću tri rečenice: Vučić i radikali su ratni huškači, direktni saučesnici svega lošeg, još iz tog vremena. Dodik je bio ratni profiter i švercer cigareta. Žrtvama odaju počast njihovi dželati!“

Jedan drugi autor, bivši novinar splitskog „Ferala“, pričao je ovih dana na jednom podkastu nešto slično: „Čuo sam od dosta Hrvata čak dragovoljaca u domovinskom ratu ’91-’95. da bi kad bi mogli, vratili nazad svoje komšije Srbe i zamijenili sa „Kamenjem“ koja su preplavili Hrvatsku  (a,“Kamenje“ su Hrvati iz Bosne i Hercegovine). Sjećam se protjerivanja Hrvata iz Hrtkovaca od strane Šešelja i Radikala, Sremci (Srbi) su plakali za svojim komšijama…Ali, zlo se probudilo. Diže se desnica u zrak, viče se poglavniku, veliča ustaštvo, crtaju se kukasti križevi. Branitelji određuju kakvu muziku ćemo slušat, molitelji kako se žene trebaju oblačit. Vlada odobrava, policija okreće glavu, mediji ignoriraju. To je Hrvatska 2025.

A, u Srbiji? Hoće li dozvoliti narod i studenti da se i dalje prebijaju opozicionari?! Da se i dalje kontaminira medijski prostor hajkom na sve kritičare režima na svim TV nacionalnim frekvencijama?!

Da se krije birački spisak, da režim drži policiju kao svoje fizičko-tehničko obezbeđenje,  da drže pod totalnom kontrolom tužilaštva i sudove, da čak ni Ustavni sud do danas ne sme da se izjasni o izbornim žalbama. Jer, kad režim A. Vučića padne, pašće i svaki alibi za šovinistićku farsu u regionu. Tek onda Srbija može da digne glavu i traži svoje mesto u društvu evropskih i svetskih naroda, tamo gde je uvek i bila.