Pobuna studenata i ostalih građana najavila je kraj vladavine Aleksandra Vučića. Ipak, i dok pada, on nanosi nesagledivu štetu državi i narodu. Vlada Srbije je pre mesec dana prodala državne obveznice u ukupnom iznosu od milijardu evra, a u skupštinsku proceduru je pustila seriju zakona o zajmovima vrednim još dve milijarde evra. Istovremeno dok zadužuje i sledeće generacije, Vučićevi javni izvršitelji gule kožu sa leđa sirotinje. Na oglasnoj tabli Komore izvršitelja nalazi se 60.022 poziva za prodaju zaplenjene pokretne i nepokretne imovine. Nema sumnje da će taj zločinački sistem trajati dok i poslednjih njegov deo ne bude totalno razmontiran.

Predrag Popović

Otkad je Srpska napredna stranka dovedena na vlast, Magazin Tabloid detaljno opisuje načine na koje ona uništava Srbiju. Na stranicama našeg štampanog i internet izdanja, unazad 13 godina, objavljeni su dokazi brojnih kriminalnih i korupcionaških afera zločinačkog udruženja koje predvodi Aleksandar Vučić. Objavili smo hiljade dokumenata i iskaza svedoka, koji su raskrinkali pljačkaški mehanizam naprednjačkog kartela. Krađom, prevarom i razbojništvom stvorena je kasta multimilionera i milijardera, koji vladaju najsiromašnijom evropskom državom.

Što je najgore, Vučić i njegovi ortaci ne mogu da se zaustave ni sad, kad je očigledno da je došao kraj njihovog zločinačkog poduhvata.

Posle svih upada u budžet, masnih provizija iz infrastrukturnih poslova i šverca droge i oružja, Vučić je napravio megalomanski plan za pljačku preko međunarodne izložbe EXPO. Na surčinskim njivama nameravao je da podigne sajamske hale, prezentacione paviljone, hotele, poslovno-stambene zgrade, Nacionalni stadion i delfinarijum, pa da sve to poveže s Beogradom brzom saobraćajnicom i želeničkom prugom. Cena projekta je s početnih osam milijardi evra ekspresno skočila na 20 milijardi evra, s tendenciju daljeg rasta.

Uz taj, Vučić je napravio prateću pljačkašku kombinaciju, kojom je hteo da iz skupih kredita prigrabi deo novca, namenjen za izgradnju reverzibilnih hidroelektrana Bistrica i Đerdap 3, kao i vetroparka Kostolac. Samo ta tri projekta košta bi Srbiju 3,9 milijardi evra. Na istom spisku želja nalazi se i izgradnja beogradskog metroa, takođe iz kredita vrednih 6,2 milijarde evra.

Kao što se navodi u Zakonu o budžetu za 2025. godinu, koji je usvojen na poslednjoj nelegalnoj sednici Narodne skupštine, Srbija je trebalo da uzme kredite ukupne vrednosti 27,5 milijardi evra. S obzirom da zvanični javni dug već iznosi 40 milijardi evra, a nezvanično je duplo veći, kad bi uspeo da sprovede ovaj plan u delo, Vučić bi naneo trajnu i nenadoknadivu štetu Srbiji, a sebi i svojim ortacima iz kartela omogućio bi da zgrnu još desetak milijardi evra, minimum.

No, posledice prethodnih pljački sprečile su realizaciju ove poslednje pljačke. Masovno ubistvo pod nadstrešnicom novosadske Železničke stanice, koje je izazvano korupcijom u vrhu vlasti, smrvilo je i Vučićeve planove za čerupanje budžeta tokom sledeće dve i po godine. Beogradski metro su već prežalili svi naprednjački politikanti i tajkuni, koji su se nadali učešću u podeli plena. Nema ništa ni od Nacionalnog stadiona i sajamskih hala i hotela u Surčinu, baš kao ni od hidroelektrana i ostalih krupnih infrastrukturnih poslova. Kombinacije su propale iz dva razloga.

Prvo, domaći projektanti i stručna lica iz državnih institucija više ne žele da slepo izvršavaju Vučićeve naloge, a bez njihovih potpisa na njegovim zahtevima ne mogu da se sprovode smrtonosni projekti. Vučić taj problem ne može da reši ni pretnjama, ni podmićivanjem. Drugi razlog za stopiranje korupcionaških akcija predstavlja odbijanje stranih banaka da daju kredite. Magazin Tabloid je tri meseca izveštavao o odlukama komercijalnih banaka i investicionih fondova da odbacuju zahteve Vlade Srbije za kreditiranjem određenih projekata. Da su te informacije bile tačne potvrdila je upravo Vlada Srbije, koja je nedavno u skupštinsku proceduru pustila i set zakona o zajmovima i garancijama za zajmove, koje uzimaju javna preduzeća.

Na poslednjoj januarskoj sednici Narodne skupštine, koja je odložena usled ostavke premijera Miloša Vučevića i pada Vlade, pred poslanicima je trebalo da se nađe 13 zakona o novom zaduživanju Srbije. Vučić je nameravao da državu zaduži za još 1,7 milijardi evra i 20 milijardi dinara. Pritom, nijedan ugovoreni kredit nije namenjen za EXPO, Nacionalni stadion, metro, hidroelektrane i slične projekte. Iz stranih banaka i finansijskih institucija odobrene su samo uplate iz ranije ratifikovanih komercijalnih linija.

Na osnovu ugovora između Evropske komisije i Narodne banke Srbije trebalo je da se kroz skupštinsku proceduru provuče zakon o zajmu od 1,1 milijarde evra.

Uredbom Evropske unije 2024/1449 uspostavljen je „Instrument za reformu i rast za Zapadni Balkan“ kao oblik podrške procesu proširenja uz ubrzano usklađivanje „sa pravnim tekovinama Unije“, kao i za regionalnu ekonomsku integraciju. Sporazum između Vlade Srbije i Evropske unije je overen 4. oktobra prošle godine, dakle mesec dana pre pada novosadske nadstrešnice, pod kojom je ubijeno 15 ljudi. Evropska komisija je tada odobrila maksimalan iznos „kreditne podrške reformskoj agendi“ od 1.131.090.929 evra. Novac je trebalo da bude isplaćen direktno Narodnoj banci Srbije.

Vlada Srbije je nameravala da krajem januara ove godine iz kreditne linije, koju ima otvorenu u Evropskoj banci za obnovu i razvoj povuče 75 miliona evra za „treću fazu projekta rešavanja čvrstog otpada“. Evropska banka za obnovu i razvoj, takođe prema prošlogodišnjem sporazumu Srbije i Evropske unije o „okviru za izgradnju ‘zelenih gradova'“ odobrila je kredit od 105 miliona evra za solarno-termalnu elektranu u Novom Sadu. U istom paketu, Vlada Srbije je Evropskoj banci za obnovu i razvoj dala garancije za kredit od 67 miliona evra, koji je Elektroprivreda Srbije uzela za „revitalizaciju vlasinskih hidro-elektrana“.

Za „drugu fazu projekta modernizacije železničkog sektora“, trebalo je da se uzme 60 miliona evra iz Francuske agencije za razvoj. Na taj projekat, Vlada Srbije je već uzela i potrošila ranije pozajmljenih 60 miliona evra.

Vučić je još pre tri godine pokrenuo projekat pod nazivom“Čista Srbija“, u koji je nameravao da uloži oko 1,3 milijarde evra. Po sistemu korupcije, koji je doveo do masovnog ubistva u Novom Sadu, cena radova je prenaduvana. Magazin Tabloid je izveštavao o izgradnji kanalizacija u određenim opštinama širom Srbije, koja je koštala po desetak miliona više nego što je realno. Veliki deo sredstava za taj koruptivni sistem uzet je od nemačke razvojne agencije KfW Frankfurt na Majni. Iz KfW-a sada je trebalo da stigne 70 miliona evra, namenjenih za program „efikasnog vodosnabdevanja i pročišćavanja otpadnih voda za ekološke i održive gradove u Srbiji“.

Međunarodna banka za obnovu i razvoj, opet na osnovu ranije potpisanog sporazuma, odobrila je kredit Vladi Srbije od 25 miliona evra. Ta sredstva su namenjena za „unapređenje relevantnosti i izvrsnosti naučnog istraživanja, inovativnog preduzetništva“, pa i razvoj veštačke inteligencije.

U skladu sa svojom prirodnom inteligencijom, a usled sprečenosti da uzima strane kredite, Vučić je odlučio da novac za svoje i tuđe projekte uzme iz domaćih banaka. Vlada Srbije je dala garancije tim bankama za kredite od ukupno 171 milion evra za Srbijagas.

Od Intesa banke uzet je zajam od 30 miliona evra za izgradnju razvodnog gasovoda Beograd-Valjevo-Loznica. U ugovoru se za taj projekat navodi da je „od strateškog interesa za Republiku Srbiju jer omogućava sigurno i kontinuirano snabdevanje domaćeg tržišta prirodnim gasom“. U stvarnosti, taj gasovod je namenjen za potrebe rudnika litijuma, koji Rio Tinto namerava da otvori u Jadarskoj dolini. Projekat koji realizuje privatna strana kompanija, i to sporna po svim tačkama, finansiraće se iz kredita, koji će otplaćivati građani Srbije. Naravno, u izgradnju nepotrebnog i preskupog gasovoda uključene su građevinske firme povezane sa Vučićem, tako da će se i on ugraditi u cenu posla.

Osim te, Vlada Srbija je dala još tri garancije za kredite koje je uzeo Srbijagas. Intesa i Poštanska štedionica zajedno su dale kredit od 45 miliona evra za izgradnju gasovoda Leskovac-Vranje, a Poštanska štedionica je kroz dva zajma dala još ukupno 96 miliona evra za projekte Srbijagasa.

Iz kredita, koje vlast uzima od domaćih banaka, finansiraju se i radovi na dugogodišnjim infrastrukturnim poslovima, kakav je izgradnja puta Ruma-Šabac-Loznica. Za tu saobraćajnicu, koja je potrebna za poslovanje Rio Tinta, Vlada Srbije je od Unicredit banke uzela osam milijardi dinara, odnosno 68 miliona evra. Za isti projekat, od Intesa banke uzet je kredit od 12 milijardi dinara, odnosno 102,5 miliona evra.

Na osnovu ta dva ugovora, građani će sledećih dvadesetak godina otplaćivati kredite vredne ukupno 170 miliona evra, koji su uzeti kako bi se napravio auto-put, kojim će Rio Tinto moći da svakodnevno u Jadar doprema stotine tona sumporne kiseline, eksploziva i tehničke opreme neophodne za rad te trovačnice.

Svaki od ugovora sa stranim i domaćim bankama, kao i svaki predlog zakona o zajmovima i garancijama, koji predlaže Vlada Srbije predstavlja skicu kriminalnog i koruptivnog sistema vladavine Aleksandra Vučića. Kao ratni plen, Vučić pozajmljeni novac deli sa svojim saučesnicima iz kartela, a građane gura u dužničko ropstvo.

Vučić ne odustaje ni od privatnih prevarnih šema. I te kriminalne kombinacije, koje su nešto skromnije po obimu plena, provlači kroz pravnu proceduru. Kako to izgleda u praksi, vidi se na primeru fudbalskog kluba OFK Beograd.

Beogradski Privredni sud je rešenjem od 13. januara ove godine pokrenuo prethodni postupak nad stečajnim dužnikom OFK Beogradom i imenovao revizora Zorana Kaličanina za utvrđivanje tačnosti podataka iz unapred pripremljenog plana reorganizacije (UPPR), koju je podneo stečajni dužnik. Ročište za odlučivanje o predlogu za UPPR zakazano je za 8 april.

Račun kluba se nalazi u blokadi od 2020. godine, sa ukupnim dugovima od 212,84 miliona dinara, tj. 1,8 miliona evra. Iako je klub od 2023. godine ostvarivao prihode od čak 4,67 miliona evra i dobit od 2,12 miliona evra, uprava je 25. decembra 2024. podnela predlog za otvaranje stečaja.

Krajnji cilj te političko-pravosudne kriminalne akcije je, po svemu sudeći, prisvajanje stadiona OFK Beograda, odnosno lokacije na Karaburmi, koja je izuzetno atraktivna za izgranju stambenog kompleksa. Upravo za te potrebe, na tom stadionu je zabranjeno održavanje utakmica u srpskoj tzv. Super ligi, pa je OFK Beograd prinuđen da igra na zaječarskom stadionu „Kraljevica“. Naprednjačka vlast je uložila 26 miliona evra u izgradnju stadiona u Zaječaru, gde nije postojao fudbalski klub, a nije dala ni dinara za legendarni stadion na Karaburmi. Nije, jer je on namenjen za rušenje i oslobađanje prostora na kome će Vučićevi neimari izgraditi solitere.

OFK Beograd je 1945. godine, posle nacionalizacije stadiona, nasledio i tradiciju BSK-a, osnovanog 1911, petostrukog šampiona Jugoslavije u međuratnom periodu. Uništavanje tog kluba je počelo sa dolaskom Zvezdana Terzića na njegovo čelo, pre 28 godina. Zbog načina „poslovanja“, od 1997. do 2005, Terzić je krivično gonjen zbog zloupotrebe službenog položaja, poslovnih malverzacija i falsifikovanja dokumenata, pojedinih ugovora i finansijskih izveštaja. Krivični postupak protiv njega je pokrenut 2008. godine. Od tada do 2010. godine Terzić se nalazio u bekstvu, u Crnoj Gori. Sudija Zoran Đorđevićje 2017. godine obustavio postupak zbog zastarevanje krivičnih dela, koja su stavljena na teret Terziću. Kad je Apelacioni sud doneo odluku o ponavljanju postupka, sudija Đorđević je zakazao ročište za 15. april 2021. godine. Slučaj je preuzela sudija Ana Trifunović Đuričković i na tome se sve završilo.

I uništavanje OFK Beograda završiće se kako je i počelo, u porodičnom ambijentu. Pre dve godine, dok se klub takmičio u nižem rangu, Zvezdan Terzić je u upravu OFK Beograda ubacio svoje sinove Balšu i Kostadina. Balša Terzić je na funkciju generalnog direktora OFK Beograda stigao iz Zvezdine filijale FK Grafičar. Kostadin Terzić je postavljen na funkciju potpredsednika OFK Beograda, a u upravi su se našli i drugi sinovi uticajnih očevak, kao što su Stefan Babović (sin tajkuna Milije Babovića) i Andrej Mrkela (sin Mitra Mrkele, bivšeg fudbalera i danas funkcionera Crvene zvezde).

Uz dobre fudbalske rezultate, Terzićevi sinovi su, očigledno, na putu da ostvare i značajnu finansijsku dobit. Uskoro, u aprilu, kad klub zvanično bude ugašen, stadion OFK Beograd će otići na doboš. Za sitne pare kupiće ga neki Terzić ili njima sličan Vučićev tajkun, koji će na tom mestu podići stambeno naselje s pogledom na Dunav.

Projekat uništavanja i pljačkanja OFK Beograda sproveden je po Vučićevom naređenju ili odobrenju. Na isti način, sa istim ciljem, očerupan je Komgrap, građevinski gigant i ponos bivše Jugoslavije.

Od osnivanja, 1945. godine, Komgrap je slavu i novac sticao širom sveta, od Iraka do Alžira i Sovjetskog Saveza. Pred raspad SFRJ, počelo je i urušavanje te kompanije i njenih 11 ćerki-firmi. Ipak, Komgrap je vreme sankcija, inflacije i vladavine Slobodana Miloševića preživeo sa ogromnim kapitalom. Kad je pokrenut proces privatizacije, 2007, utvrđeno je da kapital te kompanije ima bruto vrednost od 140,7 miliona evra.

 U vlasništvu Komgrapa nalazilo se nekoliko poslovnih grada u centru Beograda, poput one na Terazijama, od 4.243 kvadrata, kao i one od 1.260 kvadrata u Kosovskoj ulici. Zgradu te kvadrature, Komgrap je imao na Severnom bulevaru, kao i pedesetak hektara građevinskog zemljišta na Makišu i u Železniku i Obrenovcu, pa i hotel u Soko Banji. U Ukrajini, u Kijevu, Komgrap je imao poslovni prostor od čak 14.000 kvadrata. Odlukom tadašnje vlade, koju su predvodili Vojislav Koštunica i Mlađan Dinkić, većinski paket akcija (50,30 odsto) Komgrapa prodat je firmi Integral inženjering iz Laktaša za samo 4,3 miliona evra. Cena je, očigledno, prilagođena interesima Milorada Dodika, partnera tadašnje i sadašnje vlasti u Srbiji.

Komgrap je podelio sudbinu većine drugih privatizovanih preduzeća. Novi vlasnik nije ulagao u ponovno pokretanje posla. Profitabilnije mu je bilo da rasproda imovinu i ugasi kompaniju. Iako je 2011. godine Komgrap imao novčani kapital od 12,5 miliona evra, već dve godine kasnije, u maju 2013, počeli su sudski procesi za namirivanje dugova, koje je napravio Integral inženjering, da bi tri meseca kasnije Privredni sud u Beogradu pokrenuo stečajni postupak.

Kad je Vučić preuzeo potpunu kontrolu na političkoj sceni, a onda i nad pravosudnim sistemom, proces uništavanja Komgrapa je ušao u finalnu fazu. Prvo je u decembru 2016. godine za stečajnog upravnika postavljen Novak Stajić, jedan od najistaknutijih Vučićevih operativaca za mutne poslove. Sudskom odlukom zabranjene su isplate sa dinarskih i deviznih računa Komgrapa, ali i poveriocima nije dozvoljeno da ostvaruju svoja prava.

Tužna priča o Komgrapu je završena prošlog meseca, 13. januara 2025. Srbija i njeni građani oštećeni su za nekoliko stotina miliona evra, koje su razgrabili politikanti iz svih vladajućih garnitura unazad tri decenije. Novac je nestao, a sada Vučić, uticajem na pravosuđe, uklanja tragove pljačke, koji vode prema njemu i njegovim ortacima.

Bez novca iz stranih kredita, sa praznom državnom kasom, Vučić je prinuđen da funkcionisanje zločinačkog mehanizma vlasti obezbedi pljačkom građana. Taj zadatak uspešno izvode njegovi eskadroni javnih izvršitelja.

Na sajtu Komore javnih izvršitelja trenutno se nalazi 60.022 oglasa za prodaju zaplenjene pokretne i nepokretne imovine. Samo tokom februara i marta zakazane su 2.493 licitacije. U ponudi se nalazi sve: kućni nameštaj, televizori, veš mašine, knjige, dečja kolica, automobili, traktori, kuće, stanovi, njive, voćnjaci, baš sve. I to po niskim cenama. Početna cena za vinograd od 15 ari, koji se prodaje na jednoj licitaciji, iznosi samo 28.000 dinara.

Građani su na udaru zbog dugovanja za rate stambenih i poslovnih kredita, kao i za komunalne račune. Dovoljno je da zakasne sa otplatom tri rate kredita, pa da banke pokrenu postupke. Ekspresno, zloupotrebom odredbi Zakona o izvršenju i obezbeđenju, sudovi donose izvršne presude i ustupaju predmete podobnim javnim izvršiteljima.

– Protiv ovog Zaključka nisu dozvoljeni ni prigovor ni žalba – navodi se u svakom rešenju, koje potpisuju javni izvršitelji. Drugim rečima, nema odbrane. Kad razbojnici upadnu u nečiju kuću, ljudi mogu da se brane, da se suprotstave i zaštite svoju imovinu. Međutim, nema odbrane od izvršitelja. Vučićeva vlast im je dala zakonska ovlašćenja da sami određuju šta i koliko može da se otme od nekog dužnika. Oni procenjuju vrednost zaplenjene imovine, kojom namiruju poverioce.

Zvanični podaci otkrivaju razmere tog sistema „pljačke u skladu sa zakonom“. Kao što je pomenuto, trenutno više od 60.000 porodica može da na sajtu Komore javnih izvršitelja prati tok prodaje njihove imovine. Istovremeno, više od 500.000 porodica strepi od izvršitelja, odnosno od ishoda sudskih postupaka koji se vode protiv njih zbog neizmirenih dugovanja. Javni izvršitelji svakog dana oduzmu 11 nekretnina iz kojih, uz asistenciju uniformisanih policajaca i kriminalaca u civilu, izbacuju čitave porodice, decu i bolesne starce.

Od 1,6 miliona penzionera, koliko ih ima u Srbiji, čak 900.000 ne prima cele penzije, jer im trećinu ili polovinu blokiraju javni izvršitelji. Vučićev režim, ogrezao u pljačku i teror, ne zanima što su penzioneri upali u dužničko ropstvo jer ne mogu da plate lekove, hranu i račune.

Koliko je ceo sistem nepravedan i nakaradan pokazuje činjenica da najbogatiji pljačkaju najsiromašnije. Niko u Srbiji ne zarađuje više od javnih izvršitelja. Prema poslednjem finansijskom izveštaju, niški izvršitelj Miljan Trajković ostvario je godišnji prihod od 105.990.000 dinara, tj. 905.900 evra. Tek nešto manje, 103.687.000 dinara (886.213 evra) zaradio je Bojan Kostić, predsenik Komore javnih izvršitelja, a njegova koleginica Mirjana Dimitrijević, poznata po nadimku „Đavolja izvršiteljka“ ostvarila je prihod od 700.000 evra. Ne zaostaju mnogo ni izvršitelji iz unutrašnjosti, kao što je Mila Milosavljević iz Valjeva, Aleksandra Antić iz Leskovca, Danica Čolović iz Kragujevca ili Bojan Tovarišić iz Subotice. Svi zarađuju preko pola miliona evra godišnje.

Izvršitelje ne zanima nesreća koju nanose sirotinji. Naprotiv, unutar te kaste gulikoža vlada atmosfera kao u vojnim jedinicama na frontu. Umesto stide, oni se kite prikladnim nadimcima. Izvršitelji, među sobom, Bojana Kostića nazivaju „Regal“. Kažu da se on oduševi kad pleni regale. Svoje saradnike, koji odlaze u tuđe kuće i stanove da popisuju imovinu, Kostić zove i raspituje se samo za to da li ima regala. Vujadina Masnikosu, zamenika predsednika Komore javnih izvršitelja, krasi interni nadimak „Privatnik“, pošto se specijalizovao za postupke po privatnim tužbama. Goran Škero, izvršitelj iz Pančeva, koji je i predsednik disciplinske komisije Komore, nosi nadimak „Dupljak“, pošto mu se dešava da potpisuje rešenja o plenidbi po udvostručenoj ceni, sve u stilu – ako prođe, prođe!

Kao što izvršitelji još uvek opušteno rade svoj sramni posao, tako je i Vučić do juče pravio planove za megalomanske pljačkaške pohode na javne resurse i tuđu privatnu imovinu. Vučiću su propali planovi, propašće i izvršiteljima, kao i ostalim saučesnicima iz naprednjačkog kartela.

 Ničija nije gorela do zore, a u Srbiji već sviće. No, dok ne svane, dok god ima kakvu-takvu vlast, Vučić će nastaviti da pljačka.