Ko se sprema da preuzme poslove Vučićevog režima nakon njegovog pada, koje strane i domaće kompanije i pojedinci imaju spremnu strategiju za taj „dan posle“. Zašto Vučić i njegova mafija neće doživeti Expo 2027. u Beogradu i  kako će Tramp zahtevati „čišćenje Evrope“ od kineskog uticaja i tražiti drastičnu redukciju poslova ili raskid ugovora Srbije i Kine o slobodnoj trgovini.

Nikola Vlahović

Kad Aleksandar Vučić bude potpuno nestao iz vidokruga građana Srbije, iza njega ostaće stotine nedovršenih poslova, tri puta veću dugovi nego što će to ova generacija ljudi moći da podnese, a njegove male i velike imperije koje su ustvari danas tuđa imovina, delimično će nastaviti da postoje, a delom će se taj kapital povući u neke sigurnije zemlje.

Dve klase će da naslede tako opljačkanu Srbiju: jednu već danas čine oni koju ironično zovu „gubitnici tranzicije“, a drugu novi multimilioneri koji će da se kunu kako nikad ništa sa Aleksandrom Vučićem nisu imali.

Ostaće iza njega i na desetina tajnih ugovora iz kojih će Srbija saznati da je Aleksandar Vučić ovu državu i ovaj narod pretvorio u svoje privatno i kriminalno preduzeće, da je uzimao koliko je hteo, pljačkao milione ljudi i davao stranim milonerima, da budu još bogatiji. Biće zapamćen kao čovek koji kje iz dna svoga pokbvarenog i izopačenog bića mrzeo Srbiju, da se u ime te Srbije hiljadama puta lažno zakleo, da je bio težak psihički bolesnik, manijalaknog karaktera, i da je „ugasio sveću“ jednoj nekada prosperitetnij zemlji i njenom narodu.

Dubina i širine zla koju će srpski diktator Aleksandar Vučić ostaviti iza sebe je tolika da je teško sagledati, a minus u spoljnom i unutrašnjem dugu koji nije manji od 100 milijardi evra (a koji i dalje raste!) ne mogu sasvim precizno da saberu ni najbolji domaći ekonomski stručnjaci.

Neki od njih i ne pokušavaju zbog straha da ih ne zadesi odmazda odlazećeg režima. Pravo stanje stvari znaju oni koji su zaposeli Srbiju, oni kojima je Aleksandar Vučić doslovno poklonio čitavu državu, a to su najveći poverioci koji danas na kraju 2024. godine, mogu da kažu da su stvarni gospodari jednebalkanske i evropske zemlje, svih njenih resursa, pa čak i njenih građana, njihovih života i života budućih generacija.

Niko, nikada u velikoj i prebogatoj istoriji Srbije nije tako unakazio, raskomadao, opljačkao i ponizio jedan čitav narod, njegovu imovinu, kulturu, nasleđe i slomio njegov superiorni duh koji ga je održao skoro čitav milenijum na ovom prostoru i pod ovim nebom. A, to je za samo 12 godina pošlo za rukom arhi-zlotvoru čija su nedela dovela u pitanje dalji opstanak preostalih šest miliona potomaka jedne nekada velike i hrabre nacije, koja je bila sposobna da se izbori i protiv najvećih imperija.

Čim se dokopao vlasti pre 12 godina, uz pomoć svojih  ondašnjih i sadašnjih koalicionih partnera, zapravo saučesnika u zločinu koji će se tek dešavati, Aleksandar Vučić kreće u zakonsko „regulisanje“ pljačke države u korist buduće finansijske i političke mafije koju je stvorio korupcijom i ucenama. Prvi čin je bio izglasavanje Zakona o javnim nabavkama u jesen 2012 („Sl. glasnik RS“, br. 124/2012), gde Član 52. Stav 2. Propisuje pravo zaključivanja ugovora o javnim nabavkama koji traju više godina. Time je praktično kupljena jedna lažna poslovna elita, zapravo kompromitovana i korumpirana kriminalna grupa, koja je od tada pa do danas postala glavna poluga Vučićeve „ekonomske moći“. Preciznije rečeno, mafijaška zajednica koja krv pije građanima Srbije preko takozvanih kjavnih preduzeća, koja odavno već nisu državna nego privatna kriminalne gnezda, okosnica isto takvog režima na čelu sa glavnim protagonistom manijakalne pljačke koja traje.

Da je u nastavku tog paklenog plana bilo sve tako i još gore, govori podatak da je samo u jednoj godini od sto najvećih poslova („teških“, po više desetina i stotina miliona evra) koje je javni sektor u Srbiji realizovao, u preko 80 odsto njih nije bilo  u bilo više od jednog „ponuđača“. U onih 20 odsto bi se pojavio neko ko je „fingirao“, zapravu glumio drugu zainteresovani stranu. A, u pitanju su ugovoreni poslovi vredni skoro tri milijarde evra (prosečna vrednost posla oko 30 miliona evra).

U 12 najvrednijih poslova teških više milijardi, realizovanih poslednjih sedam godina, od kojih je većina sklopljena putem takozvanih „bilateralnih investicionih sporazuma“, nema nikakve konkurencije. Te poslove, kao i većinu drugih, ugovarao je Aleksandar Vučić lično, mimi svih zakona i Ustava Republike Srbije. A, radi se o čoveku koji je samo jednom u životu bio zaposlen kao direktor sportske hale „Pinki“ u Zemunu, pa ni nju nije znao da vodi.

Drugi zakon čije je izglasavanje lično inicirao, bio je Zakon o pretvaranju prava korišćenja u pravo svojine na građevinskom zemljištu uz nadoknadu

Za poslove ovakvog finansijskog obima (stotine miliona i milijarde su u pitanju) takmičio se uvek jedan „ponuđač“ i ponekad jedan „pomagač“. Predviđeno je da investitor sam bira između prava svojine, ili prava dugoročnog zakupa na 99 godina, uz simboličnu naknadu navodno „po tržišnim cenama“.

Bio je to uvod u epohu nezapamćene pljačke, daleko iznad svake ranije otimačine državne imovine (u takozvanoj tranziciji) koje su se takođe dešavale.

Rezultati ovog monstruoznog plana su zastrašujući. Poslednjih dana novembra meseca 2024. godine, prilikom pokušaja glasanja o Budžetu, kad je mafija SNS-SPS inscenirala tuču u Skupštoini Srbije (dva dana ranije najavljenu, što se moglo i videti na X društvenoj mreži), trebala je javnost u Srbiji da čuje o čemu se radi: samo na kamate za kredite koje je sumanuto uzimao Aleksandar Vučić (ličnim osliukama mimo procedure) samo za kamate svake godine Srbija treba da plati oko dve milijarde evra iz budžeta. Ili, kako je to jedan upućeni stručnjak „van sistema“ kazao: „Svakog 1. januara svaka porodica u Sdrbiji platiće 500 evra za te kamate, a onda može da slavi Novu godinu“.

Samo deset dana nakon što se tragedija u Novom Sadu na železničkoj stanici desila, u ovom gradu je napravljeno opšte veselje: halu je napunio „patriotski estradni umetnik“ poznat pod imenom Baja Mali Knindža. Hiljade „zemljaka“ svih generacija koje već trideset godina terorišu ovaj grad, slavile su Aleksandra Vučića i njegovu mafijašku politiku, pevajući iz sveg glasa o klanju i ubijanju, žrtvama i „herojima“ sa statusom ratnih zločinaca. Nikome nije palo na pamet da zbog 15 nevinih žrtava usled jedog od stotna kriminalnih poslova svoga „Vođe“.

Bila je to slika čistog Zla koje je diktator želeo da vidi i čuje kako bi prikrio jedan od brojnih tajnih ugovora čoiji sadržaj „samo on zna“.

Čulo se i sa ulice i iz Skupštne Srbije (u danu režirane tuče), uprkos režimskoj galami: „Umesto da sprovedete vanrednu kontrolu svih infrastrukturnih projekata koji su rađeni bez tendera kako bi građani znali da li su bezbedni vi danas predlažete nova zaduzenja za nove projekte ponovo sa kinezima, ponovo bez tendera….“

Samo u režimu Aleksandra Vučića i nigde više u normalnom svetu, moglo je da se desi da je kineski konzorcijum CRIC-CCCC (China Railway International Company i China Communications Construction Company), mogao da izvodi velike projekte javne infrastrukture u Srbiji a da se detalji ugovora, od ukupnih troškova do radova obuhvaćenih projektom, vode kao tajni. Samo u tom i takvom režimu moga je da bude potpisan za Srbiju pogubni Sporazum o slobodnoj trgovini između Vlade R. Srbije i Vlade NR Kine koji je stupio na snagu 1. jula 2024. godine.

Takav navodni Sporazum otvorio je jednoj velesili od milijardu stanovnika da uđe „na mala vrata“ na evropski kontinet, pod izgovorom da će „i Srbija moći da izvozi u Kinu“, što je zaštavo sprdnja sa svakim zdravim razumom, jer iz Srbije mogu da izvoze samo strane kompanije. Opljačkana i rasprodata Srbija od svojih proizvoda ne može ni jedan manji kvart u Pekingu da nahrani.

Zvanično saopštenje oko tog Sporazuma doslovno kaže: „Cilj zaključivanja Sporazuma o slobodnoj trgovini sa NR Kinom je omogućavanje preferencijalnog pristupa kineskom tržištu za proizvode srpskog porekla koje će dovesti do značajnog povećanja izvoza, proširenja investicionih i proizvodnih kapaciteta u R. Srbiji, povećanja konkurentnosti, kao i jačanja sveukupne privredne aktivnosti“.

Od reči do reči čista laž, osim tri reči: „proizvodi srpskog porekla“ (a ne srpski proizvodi“. Dakle, ono što stranac proizvede za sebe i izvozi iz Srbije je preoizvod „srpskog porekla“.

Diktator to ovako kaže: „Povlašćeni pristup tržištu od preko 1.3 milijarde stanovnika stavlja naše kompanije u mnogo bolji položaj u odnosu na kompanije iz Evrope i okruženja“. I to je ordinarna laž, jer „naše kompanije“ više ne postoje.

Usled svega ovoga, Evropska komisija I nadležne službe Evropske unije tražile su da Srbija „objasni“ svoj „poslovni odnos“ sa Kinom, pa je na zahtev stranih novinskih agencija u vezi sa tim Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture odbilo zahtev da dostavi Memorandum o saradnji u vezi sa realizacijom projekta „Beogradski metro“ koji je još u aprilu 2019. godine potpisan sa kineskom kompanijom „Power China International Group Limited“ (a sada počinje da se realizuje).

U obrazloženju su naveli da je zahtev odbijen jer je odredbom Memoranduma predviđeno da „nijedna strana neće objaviti ili staviti na uvid bilo koju informaciju u vezi sa memorandumom bez prethodne saglasnosti druge strane“. Dakle još jedan od tajnih Vučićevih ugovora i sporazuma. Bilo je u poslednjih četiri godine brojnih zahteva da se ti tajni ugovori otvore, počevši od onoga u avgustu mesecu 2019. godine koji je tadašnji ministar odbio da prikaže, a sklopljen je tajno sa kineskom kompanijom CRBC u vezi sa izgradnjom nekakvog Srpsko-kineskog „industrijskog parka“ u Borči, apsolutno besmislenog i štetnog projekta, bez ikakve perspektive.

Srbija nije i neće dok ovaj režim traje saznati ništa u vezi sa podacima o takozvanom „Bezbednom gradu“, projektu masovnog video nadzora koji je izazvao žestoke reakcije (koje je Vučić „utišao“ preko svoje propaganda) zbog upotrebe specijalnog softvera za prepoznavanje lica, a koje danas Ministarstvo unutrašnjih poslova (MUP) Srbije sprovodi u saradnji sa kineskim tehnološkim gigantom, kompanijom Huawei.

Srpska policija za potrebe kineske države i njene obaveštajne grupe u Srbiji, špijunira svije građane. Da sprdnja bude kompletna pobrinuo se srpski diktator koji je poslao takozvanog Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti pred svoje kamere da saopšti javnosti kako je to sve u redu i kako su do njega stigle samo tri žalbe protiv rešenja MUP-a Srbije kojima su odbijeni zahtevi za dostavljanje sporazuma i memoranduma zaključenih sa kineskom kompanijom u vezi sa nabavkom ovih „pametnih“ kamera. U tim predmetima, MUP se pozvao na „pravo tajnosti podataka“ kao razlog za uskraćivanje pristupa traženim informacijama.

Uprkos ovakvim kriminalnim poslovima srpskog diktatora, on je sa Kinom (opet lično!) već dogovorio zaduživanje od 7,35 milijardi evra, i to narednih dvadesetak godina, a za servisiranje kineskih dugova u proseku će se iz budžeta izdvajati preko 500 miliona evra godišnje.

To znači da je pored dugova prema Svetskoj banci, dugova Evropskoj banci za obnovu i razvoj, dugova MMF.u, dugova arapskim feudalnim despotijama, dugova Rusiji i drugim državama, na grbaču građana Srbije stavljen i ogroman dug Kini. I pored sve toga, srpski diktator i dalje najavljuje „nove projekte“ u oblasti infrastrukture, telekomunikacija, energetike, medicine, vojne industrije…

Jedan od najvažnijih i najslikovitijih primera kako je Vučić Srbiju ojadio zaduženjima, i pljačkom državne imovine, svakako je o onaj  o ulaganju kompanije iz Ujedinjenih Arapskih Emirata – „Al Ravafed“ u srpsku poljoprivredu. Pravdao se diktator ovako: „Ali oni (Arapi) ne mogu da prodaju tu zemlju. Ne mogu da stave ni hipoteku. Mi tu imamo zlatni glas. Oni još imaju obavezu da ulože još 4.000 evra po hektaru, pa cena ide na 16.000 evra i 12.400 evra, oni neće dobijati subvencije na zemljište).

A, istina je sledeća: Emirati su vlasnici najbolje poljoprivredne zemlja u Vojvodini i drugde u Srbiji. I mogu kako hoće, Vučićev zakon o „konverziji“ i njegovi tajni „stogodišnji ugovori“ su im to već omogućili.

A, njegova ljubav prema Arapima, posebno prema jednom šeiku koga je opisivao do detalja (kao vrlo privlačnog čoveka) u jednom od svojih retkih iskrenih ispovedi, počela je onog dana kad je odlučio da proda jedinu srpsku nacionalnu avio kompaniju upravo Arapima. Naime, Vlada Srbije pod njegovim patronatom i avio kompanija Etihad z UAE, potpisali su 2013. godine sporazum kojim je JAT prestao da postoji, a nasledila ju je „Er Srbija“, novoosnovana kompanija sa udelom u vlasništu od 51 odsto koliko ima Srbija i 49 odsto koliko ima „Etihad airways“. Sporazum je, 1. Avgusta 2013. u ime srpske strane potpisao Aleksandar Vučić kao tadašnji  prvi potpredsednik Vlade. Finansijski detalji nisu bili poznati. Ipak, nacrt ugovora između Vlade Srbije i „Etihad airways“ i otkrio da je država Srbija za 51 odsto vlasništva u novoformiranoj „Er Srbija“ skoro duplo više u odnosu na kompaniju iz Ujedinjenih arapskih emirata. Kupio je, dakle ono što je već bilo srpsko, od Arapa koji će tek postati vlasnici te avio kompanije!

Na red je došla i arapska kompanija Eagle Hills koja je prema ugovoru koji im je Vučić lično ponudio, suspendovala srpske zakone na teritoriji glavnog grada Beograda, u delu koji je danas poznat kao Beograd na vodi. Na tom prostoru gde se danas sumanuto grade najružnija zdanja i „zatvaraju“ pogled na reku Savu, ne važe srpski zakoni! I to je otvorilo mogućnost neopisive pljačke, a na prostoru savskog priobalja gde koje je danas vlasništvo arapske države, otvorena je najveća praonica novca u današnjoj Evropi. Toj Evropi ovo nije nepoznato. Svi o tome znaju sve. A, zna se i da je od arapskih milijardi stiglo samo 150 miliona evra kao „ulog“ u ovaj projekat, a Vučićeva Srbija „ulaže“ zemljište od 100 hektara, vredno najmanje deset puta toliko uz obavezu raščišćavanja celog područja i obavezu izgradnje infrastrukture. I to kao da mu je „babovina“, ona tamo negde u Bosni u nekim Čipuljićima, selu koje je ni lkrivo ni dužno postalo poznato zbog zlotvora koji je poreklom odatle.

Takozvani Poslovni plan projekta Beograd na vodi je proglašen strogom poslovnom tajnom, u kome arapski investitor (koji ništa nije investirao) ima 68 odsto vlasništva, a država Srbija 32 odsto. U decembru 2016. godine  Vlada Srbije opet po Vučićevoj direktivi, ustupila je Arapima besplatno najlepšu zgradu u Beogradu (arhitetonski dragulj, zadužbina predratnog kapitaliste Luke Ćelovića, poznatiju među Beograđanima kao  zgrada Geozavoda) i to na 30 godina i uz mogućnost daljeg, dugogodišnjeg izdavanja tog prostora. U Frnacuskoj, Italiji, Nemačkoj, bilo gde u civilizovanim državama, za ovako nešto bi išao na robiju, jer je reč o vrhunskom spomeniku urbanizma, koji je morao biti stavljen pod zaštitu, ali ga od Vučića niko nije mogao da zaštiti.

Početkom septembra meseca ove 2024.godine, Vlada Srbije sklopila je tajni ugovor sa norveškom firmom „Rystad Energy“ o konsultantskim uslugama za energetski sektor. Ugovor sa ovom firmom sklopljen je direktno, bez raspisivanja javne nabavke, a potpisao ga je ministar finansija Siniša Mali, Vučiće „brat po pljački“. Do 15. novembra, kako je bilo i predviđeno dogovorom, Srbija je norveškoj privatnoj firmi platila blizu dva miliona dolara, i to samo za deo posla koji još nije obavljen. Oko toga da će Norveška praktično za svoj račun i račun SAD preuzeti srpsku energetiku kao „svoje pitanje“, sve je već rečeno. Čak je i ostareli kralj Norveške Olaf, došao „na štapu“, da upozna to čudo od idiota koji nudi čitav energetski sitem drugoj državi na upravljanje.

O tome sve postoji u dokumentu pod nazivom: „Podrška Republici Srbiji u rešavanju trenutne energetske krize u izradi dugoročne energetske strategije za zemlju“.

I na ovaj dokument stavljena je oznaka „strogo poverljivo“, kao i na zaključak, kojim je ceo posao potvrđen i koji je Vlada Srbije u tehničkom mandatu usvojila na sednici 1. septembra 2022. godine. Ministarstvo finansija Vlade Republike Srbije tada je dobilo zaduženje da pripremi predlog kako da se obezbede sredstva za ovaj posao, „a novac će zatim biti isplaćen“, kako se navodi u tački 7. zaključka, sa računa Generalnog sekretarijata vlade.

Posebno je interesantno da se na kraju zaključka Vlade Srbije, u tački 8, navodi da „ovaj dokument, radi realizacije, treba dostaviti Generalnom sekretarijatu Vlade i Ministarstvu finansija, a samo radi informisanja resornom Ministarstvu rudarstva i energetike“.

Ali, povaj tajni ugovor koji je Vlada Srbije potpisala sa norveškom konsultantskom firmom „Rystad energy“, nije ni prvi ni jedini čiji se sadržaj krije od javnosti. Režim  Aleksandra Vučića već godinama najveće infrastrukturne projekte gradi sklapajući međudržavne sporazume sa Kinom, Ujedinjenim Arapskim Emiratima, Francuskom… Na taj način, izbegnuti su tenderi, a time i konkurencija i postizanje najbolje moguće cene, a onemogućen je i uvid građana u trošenje njihovog novca. Vrednost tako ugovorenih projekata u Srbiji danas nije manji od 20 milijardi evra. Tajnim ili delimično tajnim su označeni praktično svi ugovori koje je Vučić sklapao „ličnom pogodbom“. Tako je tokom oktobra 2024. godine na sastanku sa podsekretarom SAD za ekonomski rast, energetiku i životnu sredinu Hozeom Fernandezom, najavljeno potpisivanje „značajnog energetskog ugovora sa američkom kompanijom UGTR“. I to je tajna.

Ali, našao je srpski diktator za potrebu da o nečemu progovori:  „Ispunjavanje tog energetskog ugovora će u budućnosti značiti mnogo za našu zemlju i osigurati nam ono što je važno i ono zbog čega ćemo moći da, bukvalno, nekoliko godina imamo električnu energiju, a što nije lako u savremenom svetu“.

 Koga je pokušao da ubedi da „u savremenom svetu“ nije lako doći do električne energije? Narod koji plaća uvoz struje iz termoelektrane u Pljevljima (Crna Gora)? Jer je njegov režim upropastio srpski gigant, termoelektranu „Nikola Tesla“, jer je Kolubaru uništio dovodeći primitivne i polupismene idiote da je vode, a svoije kumove i kriminalce uputio da pustoše srpske reke i prave svoje male hidrocentrale od kojih građani nemaju ništa ali on i pomenuta mafija imalo destine i stotine miliona godišnje.

U sve su se umešali i Amerikanci i Južna Koreja, pa su pred kraj ove 2024. godine predstavnici Vlade Srbije, Elektroprivrede Srbije (EPS) i konzorcijuma kompanija Hyundai Engineering i UGT Renewables potpisali Ugovore o realizaciji projekta za izgradnju solarnih elektrana na teritoriji šest lokalnih samouprava u Srbiji.

Reč je o takozvanom „Projektu izgradnje bez upravljanja i održavanja samobalansiranih solarnih elektrana velikog kapaciteta, sa baterijskim sistemima za skladištenje električne energije“. Ugovor su u Predsedništvu Srbije potpisala je u kriminal do guše umešana ministarka energetike Dubravka Đedović Handanović, generalni direktor EPS-a Dušan Živković, generalni izvršni direktor UGT Renewables Adam Korteze, predsednik i generalni izvršni direktor Hyndai Engineering Hjon Song Hong i strateški menadžer Hyundai Engineering ogranka Beograd Sang Min-Park.

I, naravno, potpisivanju ugovora prisustvovao je „Kum komova“ Srbije, Aleksandar Vučić, njegov „konsiljere“ ambasador SAD Kristofer Hil i ambasador Južne Koreje Đang Vu Li. Vučić je tog dana rekao da „Srbija godišnje potroši 34 teravata struje, od čega četiri izgubi na mreži zbog starih instalacija“ (a njegov kum Nikola P. na tim „starim instalacijama“ zaradio stotine miliona evra i dolara).

Kaže dalje Vučić tom prilikom: „Nije svaki dan sunčan, ali procena je da ćemo izgradnjom solarnih elektrana moći da proizvedemo taman onoliko koliko godišnje uvezemo struje. Srbija će, za vreme trajanja projekta od 30 godina, moći da uštedi, po današnjim cenama, oko 3,6 milijardi evra, što je 120 miliona evra godišnje“.

Zatim je počeo da priča svoje nočne more, zastrašuje i preti pa je rekao da će „za pet godina biti atastrofa sa strujom u regionu, jer će sve da se crpi za Ukrajinu, što će značiti i veće cene“.

O čemu ovaj „katastrofičar“ priča, koga zastrašuje? Građane Srbije naravno. Već uplašeni, opljačkani i poniženi narod od koga jedan dobar procenat veruje da ih samo on može spasiti od potpune propasti.

Ali, stvari postaju znatno jasnije kad on kaže sledeće: „Energetska saradna između Srbije i Amerike je velika i ekonomske veze će biti snažne i raznolike u budućnosti. Nije slučajnost da je naša vlada potpisala ovaj ugovor“.

Na 99 godina je potpisan ugovor sa Džaredom  Kušnerom (zetom Donalda Trampa) o gradnji gigantskog hotelskog kompleksa na prostoru današnje zgrade Generalštaba. Međutim, problem je što se od javnosti krilo da će to zemljište biti dato u trajno vlasništvo investoitoru. Toliko o „revitalizaciji“ zgrade GŠ.

Sa uveliko kompromitovanom francuskom kompanijom „Vansi erports“ potpisan je ugovo o koncesiji aerodroma „Nikola Tesla“ na 25 godina u prisustvu polupismene i histerične Ane Brnabić i (zanimljivo) ambasador Francuske u Srbiji Frederika Mondolonija koji je samouvereno izjavio da će ugovor o koncesiji beogradskog aerodroma „Nikola Tesla“ sa francuskom kompanijom „Vansi erports“ privući mnoge druge francuske kompanije u Srbiju, pa je uzgred pomenuo da u Srbiji danas posluje oko 100 francuskih kompanija koje zapošljavaju oko 10.000 ljudi. „Uveren sam da će se taj broj povećati u budućnosti“, rekao je Mondoloni.

Svima koji nose predznak „strani“, dobro je, čak i odlično u Srbiji. Oslobođeni su briga prosečnoig građanina ove zemlje, obilato subvencionisani od jednog kriminalnog režima, oslobođeni mnogih zakonskih ograničenja, zaštićeni kao polarni beli medvedi, što ni u jednoj evropskoj i svetskoj državi ne bi bili. Ne na ovaj način.

Jedini koji se setio da Vučiću „naplati potraživanja“ je predsednik Ruske fede4racije Vladimir Putin koji je pre par meseci tražio da se sa Vučićevim režimom napravi „novi ugovor za gas“. Što srpski diktator bude više blizu „energetskoj politici Zapada“, sa Istoika će biti sveh hladnije a gasa sve manje (i biće sve skuplji).

U prvim mesecima 2025. godine treba očekivati da će novi američki predsednik Donald Tramp krenuti u „čišćenje Kineza“ sa ekonomskog prostora na koji Amerika polaže ili želi da polaže pravo, nateraće Aleksandrea Vučića (ili onoga ko dođe posle njega) da raskine skandalozni ugovor o „slobodnoj trgovini“ sa Kinom.

Male su, gotovo nikakve mogućnosti da će Vučić kao diktator na apsolutnoj vlasti doživi Expo 2027. u Beogradu (koji mu toliko znači).

Kraj, potpuni slom ove države ima svoju personifikaciju: zove se Ana Brnabić.

Ko je Ana Brnabić? Otkud ona na mestu premijera a sada predsednika Parlamenta Srbije? Osoba ometena u razvoju, koja je navodno bila na dva letnja kursa nekakve poslovne administracije 1998. na Univerzitetu Northwood u Mičigenu? Ko joj je (da li je) i kada nostrifikovao diplomu? Koja obaveštajna služba joj je obezbedila nekakav master sa Univerziteta u Halu(Hull)?

I to će ubrzo da se čuje po zemlji Srbiji kad se narod probudi sasvim.

Ali, ne treba zaboraviti starog mudraca Konfučiva koji je kazao: „U pobedi nema lepote“.

Zaista, ni pobeda nad režimom koji je slomio duh jednog naroda ne može biti lepa. Jer, ta pobeda tražiće žrtve, a ono što ostane nakon nje, takođe neće biti lepo ni za gledanje ni kao  motiv za dalji život.

Ipak..