Povodom
Da li je srpski tiranin uveo Srbiju u rat i predao svu vlast NATO paktu

POTPIS SLUGE POKORNOG

Kod kuće tiranin, u inostranstvu dvorska budala. To je način na koji sve ozbiljne svetske diplomatske i obaveštajne zajednice „detektuju“ Aleksandra Vučića, koji, uprkos tome, na svaki način pokušava da se nametne kao „pregovarač i posrednik“ u haotičnom stanju međunarodne politike. Kome se sve nudio, a ko je njemu šta ponudio i pod kojim uslovima, kako je postao mizerni „pismonoša“ u službi par evropskih državnika, i kako je umislio da je Džems Bond svetske diplomatije, pa u tom pravcu angažovao sopstvenu propaganda, da ga u Srbiji predstavlja kao „giganta“ sa kojim se „konsultuju“ i najvažnije ličnosti globalne politike. Da li je Vučić potpisom Deklaracije balkanskih zemalja o Ukrajini, uveo Srbiju u rat protiv Rusije? Da li je Redžep Taip Erdogan odmah potom došao u Srbiju da ponudi Vučiću naoružanje i opremu za ratno stanje ako do njega dođe?

Nikola Vlahović

Srpski diktator Aleksandar Vučić u propagandi svojih besramnih laži koristi najsavremenije tehnologije prevare, ali istina se ne može sakriti: reč je o veleizdaji kakva još nije viđena u ovom veku, a ni u nekim ranijim vekovima. Nobelovac Ivo Andrić, zapisao je još davno jedno svoje zapažanje vredno da bude citirano u vreme ovakvih manipulacija masama: „Tehničko savršenstvo u službi kretenizma, zar postoji veći greh protiv ljudskog duha?“

Na dan 9. oktobra 2024. godine, potpredsednica Evropske komisije Dubravka Šuica i generalni sekretar OECD (Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj) Matijas Korman (Mathias Cormann), vodili su u Dubrovniku treći sastanak „na vrhu“ u ovom formatu, nakon što je prvi održan u augustu 2022. u Atini, a drugi u februaru 2024. u Tirani. Zvaničan cilj  ovog skupa bio je „podrška zemalja jugoistočne Evrope Ukrajini koja se već dve i po godine suočava sa ruskom agresijom“.

Nezvanično, bio je ovo treći sastanak zemalja takozvanog Zapadnog Balkana sa istom temom: ulazak NATO pakta u Ukrajinu preko „malih zemalja“, tačnije, uvlačenje zemalja Balkana u rat sa Rusijom. Čitav ovaj skup je pažljivo pratila obevaštajna grupa američke CIA, stacionirana na „brodu za zabavu“, usidrenom ispred dubrovačke luke. One druge angloameričke Službe bile su smeštene u hotelu „Excelsior“, gde je, navodno nakon dužeg razmišljanja“, poslednji stigao Aleksandar Vučić.

Tu je sa njim, u finoj diskreciji, održan kraći razgovor „nadležnih“ iz pomenute obaveštajne zajednice, stavljeno mu je do znanja kakve su posledice ukoliko ne potpiše Deklaraciju (kojom Srbija faktički po prvi put postaje neprijateljska strana Rusije u ukrajinskom ratu). Nije ga trebalo nagovarati, sve je spremno prihvatio. Stranu je već odavno odabrao, a sa njom je dobio i podršku koja „ne vidi“ da ovaj tiranin sprovodi pogrom Srbije i njenog naroda.

Potpisao je Vučić Deklaraciju u Dubrovniku u kojoj „jasno osuđuje zločinačku agresiju Rusije“, osuđuje aneksiju Krima i Donbasa od strane Rusije, prihvata da Srbija bude potpuno angažovana sa članicama NATO pakta u pružanju pomoći u režimu Kijevu, potpisao je da Srbija prihvata i članstvo Ukrajine u NATO paktu, podržava „sveobuhvatnu pomoć Ukrajini da se suprotstavi Rusiji“ i niz drugih odluka kojima je u jednom danu potpuno poništio makar deklarativno proglašenu vojnu neutralnost Srbije.

Nakon njegovog „izleta“ u Dubrovnik, dolaze posledice. Za njegov režim i za njega lično. A, Srbija, njeni građani, nemaju više šta da biraju osim slobode kao i uvek u prošlosti kad god je mrak diktature i okupacije došao po svoje. 

Par meseci ranije, kad je u Beogradu predsednik Spoljnopolitičkog odbora Evropskog parlamenta Dejvid Mekalister došao u Srbiju 25. i 26. avgusta 2024., osim Vučića, pozvao je na razgovore i predstavnike poslaničkih klubova u Skupštini Srbije i jasno svima stavio do znanja da „Srbija nema šta da bira“, da je ona u partnerstvu sa NATO paktom i na putu evropskih integracija.

Samo 24 sata nakon dolaska iz Dubrovnika u Beograd, Vučić je ugostio svoga brata po diktaturi, Redžepa Taipa Erdogana (11. oktobra 2024), koji je bio „okićen“ posebnom pažnjom, što je „sultan“ iz Ankare ovako opisao: „Naš odnos sa Srbijom je takav da mogu reći da je to zlatno doba između dve zemlje“, pa je dodao da su Turska i Srbija dve zemlje koje su „u poziciji da zajedno idu napred i rade na očuvanju mira“, a onda je bio još precizniji pa je objasnio zašto je tu: da Srbija i Turska sarađuju u području namenske industrije“.

Sugestije koje je samo dva dana ranije dobio u Dubrovniku od američkih obaveštajnih službi i NATO pakta „da iskoristi svoje prijateljstvo sa Erdoganom i nabavi modernu opremu i naoružanje iz Turske“, realizovana je odmah uz jelo, piće i veselje, kako i biva kad se sa Turcima pregovara.

Stvari su se odavno otele kontroli, na čelu SAD je još uvek senilni i potpuno nesposobni Džozef Bajden, a politiku SAD vode najgori hladnoratovski „jastrebovi“ na čelu sa istim prvim čovekom CIA (Vilijamom Bernsom) odgovornim za „kreaciju“ događaja poznatih kao „Majdan“ u centru Kijeva, odakle je krenuo i rat sa Rusijom. Politika Pentagona i armijskog vrha SAD, podeljena je po tom pitanju kao nikada ranije.

U takvoj atmosferi, kad se evropske vlade i EU ne pitaju više ni za šta, mali balkanski diktator Aleksandar Vučić našao je sebi posao, da izigrava važnu ličnost na međunarodnoj sceni.

Tako je došlo do toga da će turska vojna industrija staviti Srbiju, nakon proteklih vekova, ponovo u poziciju „janičara“. Kupovaće Vučićev režim od Turske „odbrambena vojna sredstava“, između ostalog i bespilotne letilice, „koje bi mogle biti temelj saradnje namenskih industrija Srbije i Turske“, a potpisano je uzgred i još 11 sporazuma i memoranduma o saradnji, koji obuhvataju oblasti rada i zapošljavanja, upravljanja vanrednim situacijama, privrede, energetike, te sporazume o slobodnoj trgovini i saradnji u sportu, informisanju i medijima.

Sve ovo ne znači da će građani Srbije ići u Tursku da rade i žive, da proizvode i trguju, nego obrnuto: Turci će masovno da dolaze u Srbiju povodom svega što je tu nabrojano, potpisano i omogućeno mimo volje naroda i njenog okupiranog parlamenta.

„Visoko cenimo Erdogana kao lidera koji vodi nezavisnu i suverenu zemlju u interesu svog naroda. Iako smo manji, trudimo se da vodimo svoju politiku. Ovo je još jedan most između Ankare i Beograda, a uveren sam da će naša trgovinska razmena uskoro premašiti tri, pa i četiri milijarde evra, što će osigurati stabilnost na Balkanu“, svečano je izgovorio srpski diktator.

Pre ovog otvoreno vojnog sporazuma, Vučićev režim je samovoljno sklopio ugovor o kupovini 12 francuskih borbenih aviona „Rafal“ i pratećih roba i usluga vrednih 2,7 milijardi evra. Nakon Poljske, koja je neuporedivo ekonomski moćnija, Srbija je druga država koja izdvaja najveći budžet za vojne potrebe u Evropi. Iz džepova opljačkane Srbije, za interese NATO pakta.

Da bi slika Vučićeve politike bila jasnija, treba se podsetiti prvog samita balkanskih zemalja ovog tipa, u Atini, gde je, prema informacijama izvora MT, cilj ovog skupa bio ustvari formiranje nekakve „balkanske armije“ pod komandom NATO pakta što su mediji u Kijevu shvatili da je „i Srbija na istoj liniji sa Evropom i Zapadom“ o čemu je pisao ukrajinski novinar Roman Cimbaljuk, mada je izrazio sumnju u Vučića, rekavši da su „dela važnija od reči“. Cimbuljak dalje tvrdi: „Više puta sam video da Ukrajina koristi srpsku municiju za uništavanje ruskih okupatora. Ako je to Srbija poslala preko treće ruke, nas to ne zanima, nas zanima da rešimo problem. I Srbija nam u tome pomaže“.

Na tom samitu u Grčkoj, održan je i jedan „neformalni“ sastanak u vili „Maksimos“ u Atini, sa Aleksandrom Vučićem, gde mu je rečeno da će dobiti podršku u svakom smislu za svoje „reforme“, pa i put u Evropsku uniju, samo da se Srbija eksplicitno izjasni da je protiv Rusije u ratu sa Ukrajinom.

To „izjašnjavanje“ se desilo u Dubrovniku 9. oktobra 2024. čime je srpski diktator sebi potpisao i određenu sudbinu. Kako političku, tako i ličnu.

Ako je na svetskoj sceni običan mali balkanski „pismonoša“, u regionu se ozbiljno trudi da svojom radikalskom, šovinističkom retorikom uvede srpski narod u još jedan krug nesreća. Dvanaest godina svakodnevne besomučne propagande, promenilo je ne samo stanje duha nego i svest dobrog dela stanovništva u Srbiji koje je danas izluđeno, uplašeno, agresivno i zarobljeno. Ta bolest koju proizvodi diktator u Beogradu, proširila se regionom kao pandemija, a rezultati su novi talas ksenofobije i paranoične mase, dok njihove vlade pljačkaju i čvrsto drže vlast pod kontrolom svojih privatnih policija.

Slučaj Crne Gore kojom direktno ili indirektno komanduje i koju Aleksandar Vučić za račun evroatlantskih službi „kontroliše“, vrlo je indikativan i govori najbolje o njegovom razbojničkom karakteru.

Naime, Vlada Crne Gore, koja je prošle godine izabrana na osnovu obećanja da će ubrzati prelazak „iz ruske orbite uticaja u sferu Evropske unije“, nedavno je predložila zanimljivog kandidata za svog ambasadora u Moskvi – ruskog državljanina! To je izazvalo raskol predsednika Jakova Milatovića i vlade Milojka Spajića o čemu ovih dana piše i Njujork Tajms. Milatović je dao izjavu u kojoj kaže da „kandidat za posao u Moskvi nije u skladu sa obavezama Crne Gore kao članice NATO, koje uključuju podršku ukrajinskoj vojsci“.

Ovaj sukob je naglasio rastući razdor između Milatovića i vlade premijera Milojka Spajića koji je bacio senku na napore Crne Gore da se pridruži Evropskoj uniji i obuzda uticaj proruskih političkih snaga, piše „Njujork tajms“.

U pokretu Evropa sad (PES), partiji na čelu sa Spajićem, njih dvojica su bila čvrsto ujedinjeni iza ciljeva pridruživanja Evropi i iskorenjivanja korupcije i kriminala piše Endrju Higins, komentator Njujork Tajmsa. Spajićevi partneri su optužili Milatovića za podrivanje izabrane vlade, a tim povodom ovaj američki medij podseća da je Opterećena korupcijom, Crna Gora pod svojim prethodnim liderom Milom Đukanovićem postala utočište za narkodilere i švercere cigareta.

Međutim, Vučićevu ulogu u ovom raskolu niko ne pominje. A, ona se savršeno dobro videla na samitu balkanskih zemalja u Dubrovniku, kad je Milatović zajedno sa njim potpisao Deklaraciju o stavljanju balkanskih zemalja nasuprot Rusije u ratu sa Ukrajinom. Istovremeno, Vučić intenzivno radi na podršci samozvanim zaštinicima srpstva u Crnoj Gori, na čelu sa Andrijom Mandićem, važećim predsednikom Skupštine Crne Gore.

Savez Milatovića i Spajića, ljudi bez većeg životnog i političkog iskustva, razbijen je lako sukobom oko pitanja Rusija-Ukrajina. Ko je imao dovoljno strpljenja da prati Vučićev „desant“ preko posrednika „na bratsku Crnu Goru“, teško je mogao da shvati šta je njegov cilj, osim, verovatno, stanje haosa koje mu je potrebno i u Srbiji i u zemljama oko nje, radi lakše manipulacije i što dužeg opstanka na vlasti. Iako ima samo oko 600.000 ljudi, Crna Gora ima 32 člana vlade, 54 državna sekretara ili zamenika ministara i sedam potpredsednika vlade. „Pravi premijer Crne Gore sada je Mandić, a ne Spajić“, rekao je Dritan Abazović, bivši premijer koji je vodio antikorupcijsku borbu. Spajić „nije Putinov prijatelj“, rekao je Abazović, „ali je zaista zavisan“ od Mandića i njegovih saveznika da ostane premijer. Milatović je rekao da je „šokiran“ Mandićevim uticajem. Ali se ipak sastaje sa Aleksandrom Vučićem, uprkos tome što ga on svakom prilikom izlaže sprdnji i kompromitaciji.

Jedan mudriji posmatrač Crne Gore i njenih političara kaže ovako: „Pitaju se, kad ih neko pita. Mislim da imamo ozbiljan mentalitetski problem: ne shvatamo razliku između partnerstva i podaništva. Ne samo kada je Rusija u pitanju. Slično je i sa ostalima. Crnogorske odnose prema drugima uglavnom određuju podaništvo ili strah. Neverovatno. Valjda je za ozbiljno partnerstvo potrebno celovito društvo, kao i celovita ličnost“.

Od javnosti je pokušao da sakrije mnoge svoje političke i diplomatske poteze koji su naneli nesagledivu štetu Srbiji. A, navodno „poslovne“, ustvari kriminalne radnje, drži duboko u tajnosti.

Tako, recimo, kao najveću državnu tajnu čuva i pregovore sa čovekom koji je u oktobru ove 2024. godine na listi Forbes stavljen među 400 najbogatijih ljudi u SAD. U pitanju je brat Džareda Kušnera (Trampovog zeta), Džošua Džoš Kušner (Joshua Josh Kushner). Džošovo bogatstvo procenjuje se na 3,8 milijardi dolara, a potiče od ulaganja novca u tehnološke „start up“ kompanije.

Vučić je i tu osetio potrebu da se umeša preko njegovog brata Džareda. Naime, prema pisanju štampe u SAD, Džoš ima „impresivnu listu investicija u tehnološke kompanije“, a posluje u sektoru nekretnina, što Vučiča posebno zanima, jer se, prema izvoru MT sprema na kupovinu ili izgradnju jedne nekretnine na Karibima, „zlu ne trebalo“, ako dođe uskoro do njegovog svrgavanja u Srbiji.

Džoš Kušner ne voli ni Trampa niti politiku svoga rođenog brata, ali kaže: „Volim svog brata i ne želim da kažem ništa što može da ga osramoti“.

Međutim, podaci o finansiranju kampanja u SAD pokazali su da je donirao novac Demokratskoj stranci i njenim komitetima. Takođe, finansijski je podržao i kampanje Obame, kao i senatora Korija Bukera (Cory A. Booker) i Beto O’Rurka (Beto O’Rourke). Učestvovao je u svim demonstracijama protiv Trampa.

Uprkos svemu tome, i uprkos mutnim poslovima koje ima sa njegovim bratom, srpski diktator je ipak, po svom običaju, radio „iza leđa“ starijem Kušneru.

Međutim, mladi Džoš Kušner je odbio Vučićevog emisara iz Čikaga, koji je pokušao da posreduje u pokušaju da i od njega izvuče neki novac, a u međuvremenu je problematizovana i planirana investicija njegovog poznatijeg, starijeg brata Džareda, u izgradnju gigantskog hotela u Beograd, na mestu zgrade Generalštaba.

Naime, pismo koje je senator Ron Vajden, predsednik Komiteta za finansije američkog Senata, uputio Čadu Mizelu, direktoru za pravne poslove kompanije Affinty Partneres, u vlasništvu Džareda Kušnera, zeta Donalda Trampa, govori o sukobu interesa, odnosno kako se novac stranih vlada preusmerava na članove porodice Tramp. A, „novac stranih vlada“ je stigao na Džaredov račun iz budžeta jedne arapske feudalne porodice, i biće investiran u „beogradski projekat“, sve po sugestiji šefova američke „podzemne diplomatije“. Zašto baš u Beogradu, jasno je tek kad se zna da je sedište CIA za Balkan u nekadašnjoj zgradi Maršalata, gde se nalazi gigantski obaveštajni centar.

Deo pisma američkih senatora, odnosi se na investicije od čak milijardu dolara u projekte nekretnina u Beogradu i luksuzne razvojne projekte na albanskoj obali, i pitanja vezana za prirodu poslovnih odnosa njegove kompanije Afiniti sa vladama Srbije i Albanije (očigledno, prema ranijem dogovoru Vučića i Edija Rame).

Ministarstvo građevinarstva Srbije je potpisalo ugovor „o revitalizaciji kompleksa bivšeg Generalštaba i Ministarstva odbrane (nekada zvanično Saveznog sekretarijata za narodnu odbranu), a informacija o tome se našla u medijima tek kad je ovaj posao obavljen sa firmom „Affiniti Global Development“. Američki senatori su pronašli da „u mnoštvu firmi koje sadrže naziv Affinity, nijedna ne sadrži tačno ove tri reči“.

U vrlo mafijaškom stilu koji Aleksandar Vučić preferira kao način sklapanja poslova, pojavilo se i ime izvesnog Ašera Abesera. Prema tvrdnjama američkih medija, Abeser će voditi realizaciju projekta u Beogradu. Navodno, on je „stručno lice“ dok je Kušner investitor koji obezbeđuje novac i koristi svoj uticaj i poziciju da dogovori poslove.

Međutim, Kušner je na udaru američke javnosti i medija posebno zato što je najveći deo novca kojim on manipuliše, došao iz koruptivnih budžeta Saudijske Arabije. I tu je Aleksandar Vučić sebe video kao „velikog igrača“, jer ga je šef CIA Vilijam Barns direktno usmerio na ljude koji koriste takozvani „venčer kapital“, u ovom slučaju, milijarde iz crnih fondova Saudijske Arabije.

Njujork Tajms je pisao da je „srpska Vlada odobrila ugovor s Džaredom Kušnerom“ o izgradnji luksuznog hotela, te da Kušner planira da realizuje projekat izgradnje hotela vredan 500 miliona dolara u partnerstvu sa Ričardom Grenelom. U tekstu se dodaje da je Kušnerov Affinity Partners, star tek tri godine a već ima tri milijarde dolara, koje je dobio od fonda iz Saudijske Arabije. Ta novina navodi i da su ova dvojica već sarađivala na projektu Dambo Hajts, rekonstrukciji centrale Jehovinih svedoka u Njujorku. Za taj projekat Abehsera je rekao da su on i Kušner hteli da stvore prostor u kojem bi ljudi mogli da žive, rade, jedu, piju i vežbaju, bez želje da odu.  Za Ašera se navodi da je sa 15 godina počeo da radi na benzinskoj pumpi, a karijeru u sektoru nekretnina počeo je preko prakse u jednoj firmi. Još najmanje deset ljudi sa spiska kojima operiše američki FBI (i koji prati njihov „biznis“), bili su predmet „opservarcije“ Vučićevih operativaca, „za privlačenje investicija“. Niko od njih nema „čisti novac“, a sam termin „venčer kapital“ znači da mu mu je teško ući u trag da bi bio predmetr procesuiranja. Ali, srpski diktator „posluje“ isključivo sa takvima, pa je i sam predmet istrage FBI, mada ga za sada pokriva politička i obaveštajna zajednica anglo američke sile.

U proteklom periodu, u terminalnoj fazi svog ludila, počeo je da deli ordenje, predstavnicima određenih država kako bi stvorio još neku zonu svojih interesa. Uručio je u Njujorku Ordenje srpske zastave prvog i drugog stepena zvaničnicima raznih država – UAE, Venecuele, Nikaragve, Mađarske, Ruske Federacije, Kube, Brazila i Nikaragve.

Tako je uručio i orden srpske zastave prvog stepena stalnom predstavniku Ruske Federacije u Ujedinjenim nacijama Vasiliju Nebenzji i Orden srpske zastave drugog stepena zamenicama stalnog predstavnika Ruske Federacije u Ujedinjenim nacijama Ani Jevstignjejevoj i Mariji Zbolockajoj. Nije mu to pomoglo da rusku diplomatiju uveri u svoju naklonost. Naprotiv, samo je potvrdio svoje licemerje, spremnost da se „konvertuje“ u bilo šta, ako to odgovara njegovom daljem opstanku na vlasti. Lista ovakvih priznanja je poduža, a u pitanju su odlikovanja koja su među najvišima po značaju, alii h niko nije delio kao Vučić, sa plitkoumnom idejom da nekoga zavede.

Može li Srbija da svrgne svoga diktatora, koji je počinio veleizdaju i predao svu vlast severnoatlanskoj vojnoj alijansi? Hoće li tim činom da oslobodi i svoje sunarodnike u regionu, koji su taoci te politike duže od trideset godina? Kad budu odgovori na ova pitanja stigli, hoće li biti već kasno za ovu generaciju?

Scroll to Top