Potpredsednički kandidat Republikanske stranke na ovogodišnjim izborima, 39-godišnji J.D. Vance, radio je u različitim profesijama tokom svoje karijere, menjao je lična imena nekoliko puta, bio je kritičar Donalda Trumpa, a onda je postao njegov nepokolebljivi pristalica. Američkoj javnosti danas poznat kao James David Vance (J.D.Vance), rođen je 2. avgusta 1984. godine pod imenom James Donald Bowman. Nakon što je završio srednju školu, prijavio se u marince, pa je noseći uniformu od 2003. do 2007. godine radio i kao vojni novinar. Služio je pola godine tokom rata u Iraku kao oficir za odnose sa javnošću, a po povratku u domovinu upisao se na Državni univerzitet Ohajo i diplomirao 2009. godine iz političkih nauka i filozofije. Diplomirao je takođe i na Pravnom fakultetu na prestižnom Univerzitetu Jejl 2013. godine, oženio se godinu dana kasnije, a 2016., objavio je bestseler knjigu Hillbilly Elegy, koja je kasnije pretvorena u scenario za holivudski film. Magazin Tabloid za svoje čitaoce (prvi put na srpskom jeziku) objavljuje feljton u nekoliko nastavaka iz ove atraktivne autobiografske knjige, uz saglasnot autora

 Džejms Dejvid Vans

Kako sam počeo da razmišljam malo dublje o svom identitetu, uopznao sam koleginicu po imenu Usha. Srećom, bili smo dodeljeni kao partneri za naš prvi veliki zadatak pisanja, tako da smo proveli dosta vremena tokom te prve godine upoznavajući se.

Izgledala je kao neka vrsta genetske anomalije, kombinacija svih pozitivnih osobina koje ljudsko biće treba da ima: sjajna, vredna, visoka i lepa. Našalio sam se sa prijateljem da bi, da je posedovala užasnu ličnost, bila odlična junakinja u romanu Ain Rand, ali je imala sjajan smisao za humor i izuzetno direktan način govora.

Gde su drugi možda pitali ponizno, „Da, možda bi mogao da preformuliše ovo?“ ili „Da li ste razmišljali o ovoj drugoj ideji?“ Usha bi jednostavno rekla: „Mislim da na ovoj rečenici treba raditi“ ili „Ovo je prilično užasan argument.“ U baru je pogledala našeg zajedničkog prijatelja i rekla, bez trunke ironije, „Imate veoma malu glavu.“

Nikada nisam sreo nikoga poput nje. Ranije sam izlazio sa drugim devojkama, neke ozbiljne, neke ne. Ali Usha je zauzela potpuno drugačiji emocionalni univerzum. Stalno sam razmišljao o njoj. Jedan prijatelj me je opisao kao čoveka „bolesnog srca“, a drugi mi je rekao da me nikada nije video ovako. Pred kraj naše prve godine, saznao sam da je Usha bila sama, i odmah sam je pozvao napolje. To je prekršilo svako pravilo modernog zabavljanja koje sam naučio kao mladić, ali nije me bilo briga.

Usha je bila kao moj duhovni vodič na Jejlu. Pohađala je univerzitet za koledž, takođe, i znala je sve najbolje kafiće i mesta za jelo. Međutim, njeno znanje je išlo mnogo dublje: instinktivno je razumela pitanja koja nisam ni znao da postavim, i uvek me je ohrabrivala da tražim prilike za koje nisam znao da postoje. „Idi u radno vreme“, rekla bi mi. „Profesori ovde vole da se angažuju sa studentima. To je deo iskustva ovde. „

Na mestu koje je uvek izgledalo pomalo strano, Ushino prisustvo učinilo je da se osećam kao kod kuće. Otišao sam na Jejl da steknem diplomu prava. Ali ta prva godina na Jejlu me je najviše naučila da nisam znao kako svet funkcioniše.

Svakog avgusta, pripravnici iz prestižnih advokatskih firmi spuštaju se u New Haven, gladni sledeće generacije visokokvalitetnih pravnih talenata. Studenti ga zovu FIP – skraćenica za Fall Interview Program – i to je maratonska nedelja večera, koktela, poseta gostoprimstvu i intervjua.

Prvog dana FIP-a, neposredno pre početka nastave druge godine, imao sam šest intervjua, uključujući i jedan sa firmom koju sam najviše priželjkivao- Gibson, Dunn & Crutcher, LLP (skraćeno Gibson Dunn) – koja je imala elitnu praksu u Vašingtonu, D.C.

Intervju sa Gibson Dunn je dobro prošao i bio sam pozvan na njihovu zloglasnu večeru u jednom od najljepših restorana u Nev Havenu. Glasine su me obavestile da je večera bila neka vrsta srednjeg intervjua: morali smo da budemo smešni, šarmantni i angažovani, inače nikada nećemo biti pozvani u kancelarije u Vašingtonu ili Njujorku na završne intervjue.

Kada sam stigao u restoran, mislio sam da je šteta što će se najskuplji obrok koji sam ikada jeo održati u tako visokom okruženju. Pre večere, svi smo bili zatvoreni u privatnoj banketnoj sobi za vino i razgovor.

Žene deceniju starije od mene nosili su boce vina umotane u prelepi omot, pitajući svakih nekoliko minuta da li želim novu čašu vina ili dopunu starog.

U početku sam bio previše nervozan da pijem. Ali konačno sam skupio hrabrosti da odgovorim da kada me je neko pitao da li bih voleo malo vina i, ako je tako, kakvu. „Uzeću belo“, rekoh, što sam mislio da će rešiti stvar. „Želite li sovinjon blančan ili šardone?“ Mislio sam da se zajebava sa mnom. Ali koristio sam svoje moći dedukcije da utvrdim da su to dve odvojene vrste belog vina. Zato sam naručio šardone ne zato što nisam znao šta je sauvignon blanc (iako nisam), već zato što je bilo lakše izgovoriti. Upravo sam izbegao svoj prvi metak. Noć je, međutim, bila mlada. Na ovakvim događajima morate uspostaviti ravnotežu između stidljivog i nadmoćnog. Ne želite da nervirate partnere, ali ne želite da odu bez rukovanja. Pokušao sam da budem ja; Uvek sam sebe smatrao društvenim, ali ne i ugnjetavajućim. Ali bio sam toliko impresioniran okruženjem da je „biti ja“ značilo buljiti u opuštene čeljusti u finoćama restorana i pitati se koliko koštaju.

Čaše za vino izgledaju kao da su Vindexed. Taj tip nije kupio svoje odelo na tri odela za jednu prodaju u Jos. A. Bank; izgleda kao da je napravljen od svile. Posteljina na stolu izgleda mekše od mojih posteljine; Moram da ih dodirnem, a da ne budem čudan zbog toga.

Da skratim priču, trebao mi je novi plan. Do trenutka kada smo seli za večeru, odlučio sam da se fokusiram na zadatak koji je pred nama – pronalaženje posla – i ostavim turizam za kasnije.

Nakon što smo seli, konobarica je pitala da li bih želeo slavinu ili gaziranu vodu. Prevrnuo sam očima na to: koliko god da sam bio impresioniran restoranom, nazivati vodu „penušavom“ bilo je previše pretenciozno – poput „penušavog“ kristala ili „pjenušavog“ dijamanta.

Ali ipak sam naručio gaziranu vodu. Verovatno bolje za mene. Manje zagađivača. Uzeo sam jedan gutljaj i bukvalno ga ispljunuo. To je bila najgrublja stvar koju sam ikada probao. Sećam se da sam jednom dobio dijetalnu koka kolu u metrou ne shvatajući da mašina fontana nije imala dovoljno sirupa za dijetalnu kolu. To je upravo ono što je ovo fensi mesto je „gazirana“ voda ukus kao. „Nešto nije u redu sa tom vodom“, protestovao sam. Konobarica se izvinila i rekla mi da će mi nabaviti još jedan Pellegrino. Tada sam shvatio da „gazirana“ voda znači „gazirana“ voda. Bio sam ponižen, ali srećom samo jedna druga osoba je primetila šta se dogodilo, a ona je bila drugarica iz razreda. Bio sam čist. Nema više grešaka.

Odmah nakon toga, pogledao sam dole na postavljanje mesta i primetio apsurdan broj instrumenata. Devet vrsta posuđa? Zašto, pitao sam se, da li su mi potrebne tri kašike? Zašto je bilo više noževa za puter? Onda sam se setio scene iz filma i shvatio da postoji neka društvena konvencija oko položaja i veličine pribora za jelo.

Izvinio sam se i iz toaleta pozvao svog duhovnog vodiča: „Šta da radim sa svim ovim prokletim viljuškama? Ne želim da pravim budalu od sebe.“

Naoružan Ushinim odgovorom – „Idi unutra, i ne koristi isti pribor za odvojeno posuđe, i upotrebi debelu kašiku za supu“.

Vratio sam se na večeru, spreman da zaslepim svoje buduće poslodavce. Ostatak večeri je bio bez događaja. Ljubazno sam ćaskala i setila se Lindzinog upozorenja da žvaćem zatvorenih usta.

Oni za našim stolom razgovarali su o pravu i pravnom fakultetu, firmi kulturi, pa čak i malo politike. Pripravnici sa kojima smo jeli bili su veoma ljubazni, i svi za mojim stolom su dobili ponudu za posao – čak i momak koji je ispljunuo svoju gaziranu vodu.

To je bilo na ovom obroku, u prvom od pet iscrpljujućih dana intervjua, da sam počeo da shvatam da vidim unutrašnje funkcionisanje sistema koji je ležao skriven za većinu moje vrste. Naša kancelarija za karijeru naglasila je važnost zvučenja prirodno i nekoga sa kim anketari ne bi smetali da sede u avionu. To je imalo savršenog smisla – na kraju krajeva, ko želi da radi sa šupkom? – ali izgledalo je kao čudan naglasak za ono što se činilo kao najvažniji trenutak mlade karijere.

Naši intervjui nisu bili toliko o ocenama ili rezimeima, rečeno nam je; zahvaljujući pedigreu Jejl zakona, jedna noga je već bila na vratima. Intervjui su bili o polaganju društvenog testa – testa pripadnosti, držanja u korporativnoj sali za sastanke, uspostavljanja veza sa potencijalnim budućim klijentima.

Najteži test je bio onaj koji nisam ni morao da uzmem: dobijanje klijenata na prvom mestu. Cele nedelje sam se divio lakoći pristupa najcenjenijim advokatima u zemlji. Svi moji prijatelji su imali najmanje desetak intervjua, a većina je dovela do ponuda za posao. Imao sam ih šesnaest kada je nedelja počela, mada sam do kraja bio toliko razmažen (i iscrpljen) procesom da sam odbio nekoliko intervjua.

Dve godine ranije, prijavio sam se na desetine mesta u nadi da ću dobiti dobro plaćen posao nakon fakulteta, ali je svaki put odbijen. Sada, nakon samo godinu dana na Jejlu, moji drugovi iz razreda i ja smo dobili šestocifrene plate od ljudi koji su se svađali pred Vrhovnim sudom Sjedinjenih Država.

Bilo je prilično jasno da postoji neka misteriozna sila na delu, a ja sam upravo ušao u nju po prvi put. Uvek sam mislio da kada vam je potreban posao, tražite na internetu oglase za posao. A onda pošaljete desetak rezimea. A onda se nadate da će vas neko nazvati. Ako imate sreće, možda prijatelj stavi svoj rezime na vrh gomile.

Ako ste kvalifikovani za profesiju veoma visoke potražnje, kao što je računovodstvo, možda je potraga za poslom malo lakša. Ali pravila su u osnovi ista. Problem je u tome što praktično svako ko igra po tim pravilima ne uspeva. Ta nedelja intervjua pokazala mi je da uspešni ljudi igraju potpuno drugačiju igru.

Oni ne preplavljuju tržište rada rezimeima, nadajući se da će ih neki poslodavac počastiti intervjuom. Oni se umrežavaju. Oni pošalju e-poštu prijatelju prijatelja kako bi bili sigurni da njihovo ime dobije izgled koji zaslužuje. Imaju svoje stričeve koji zovu stare prijatelje sa koledža.

Oni imaju kancelariju za karijeru svoje škole koja je mesecima unapred postavila intervjue u njihovo ime.

Oni imaju roditelje koji im govore kako da se oblače, šta da kažu i koga da brbljaju. To ne znači da je snaga vašeg rezimea ili učinka intervjua irelevantna. Te stvari su svakako važne. Ali postoji ogromna vrednost u onome što ekonomisti nazivaju socijalnim kapitalom. To je termin profesora, ali koncept je prilično jednostavan: Mreže ljudi i institucija oko nas imaju stvarnu ekonomsku vrednost.

Oni nas povezuju sa pravim ljudima, obezbeđuju da imamo mogućnosti i prenose dragocene informacije. Bez njih, idemo sami.

To sam naučio na teži način tokom jednog od mojih poslednjih intervjua maratonske FIP nedelje.

U tom trenutku, intervjui su bili kao pokvarena ploča. Ljudi su pitali o mojim interesovanjima, mojim omiljenim časovima, mojoj očekivanoj pravnoj specijalnosti. Onda su me pitali da li imam bilo kakvih pitanja. Nakon desetak pokušaja, moji odgovori su polirani, a moja pitanja su me učinila da zvučim kao iskusan potrošač informacija o advokatskoj firmi.

Istina je bila da nisam imao pojma šta želim da radim i nisam imao pojma u kojoj oblasti prava sam očekivao da se bavim. Nisam bio ni siguran šta su moja pitanja o „čvrstoj kulturi“ i „ravnoteži između posla i života“ značila. Ceo proces je bio nešto više od izložbe pasa i ponija. Ali nisam izgledao kao šupak, pa sam se kretao.

Onda sam udario u zid. Poslednji intervjuer mi je postavio pitanje na koje nisam bio spreman da odgovorim: Zašto sam želeo da radim za advokatsku firmu? To je bio softball, ali sam se toliko navikao da pričam o svom interesovanju za antimonopolske parnice (interes koji je barem malo izmišljen) da sam bio smešno nespreman.

Trebalo je da kažem nešto o učenju od najboljih ili radu na parnicama sa visokim ulozima. Trebalo je da kažem bilo šta drugo osim onoga što je izašlo iz mojih usta: „Ne znam, ali plata nije loša! Ha ha!“

Intervjuer me je pogledao kao da imam tri oka, a od razgovora se nikada nije oporavio. Intervju sam promašio na najgori način. Ali iza kulisa, jedan od mojih preporuka je već radio telefone. Rekla je partneru za zapošljavanje da sam pametan, dobro dete i da ću biti odličan advokat. „Buncala je o tebi“, kasnije sam čuo. Dakle, kada su pripravnike pozvali da zakažu sledeći krug intervjua, napravio sam rez. Na kraju sam dobio posao, uprkos tome što nisam uspio u onome što sam smatrao najvažnijim dijelom procesa zapošljavanja.

Stara izreka kaže da je bolje imati sreće nego dobro. Očigledno je da je prava mreža bolja od oboje. Na Jejlu, moć umrežavanja je poput vazduha koji udišemo – toliko prožimajuća da je lako promašiti. Pred kraj naše prve godine, većina nas je studirala za takmičenje u pisanju Iale Law Journal. Časopis objavljuje dugačke delove pravne analize, uglavnom za akademsku publiku. Članci se čitaju kao priručnici za radijatore – suvi, formalni i delimično napisani na drugom jeziku.

(Primer: „Uprkos velikom obećanju ocenjivanja, pokazujemo da regulatorni dizajn, implementacija i praksa pate od ozbiljnih nedostataka: jurisdikcije se više nego guraju.“)

Šalu na stranu, članstvo u časopisu je ozbiljan posao. To je najznačajnija vannastavna aktivnost za legalne poslodavce, od kojih neki zapošljavaju samo iz uredništva publikacije. Neka deca su došla na pravni fakultet sa planom za prijem u Iale Law Journal.

Takmičenje u pisanju počelo je u aprilu. Do marta, neki ljudi su bili nedeljama u pripremi. Po savetu nedavnih diplomaca (koji su takođe bili bliski prijatelji), dobar prijatelj je počeo da studira pre Božića. Alumni elitnih konsultantskih firmi okupili su se da roštiljaju jedni druge o uređivačkim tehnikama. Jedan student druge godine pomogao je svom starom cimeru sa Harvarda (studentu prve godine) da dizajnira strategiju učenja za poslednji mesec dana pre testa.

Na svakom koraku, ljudi su prisluškivali krugove prijateljstva i alumni grupe kako bi saznali o najvažnijem testu naše prve godine. Nisam imao pojma šta se dešava. Nije bilo Ohio State Alumni grupe- kada sam stigao, Bio sam jedan od dva Ohio State diplomaca na celom pravnom fakultetu. Sumnjao sam da je časopis važan, jer je sudija Vrhovnog suda Sonia Sotomayor bila član. Ali nisam znao zašto.

Nisam ni znao šta je Law Journal uradio. Ceo proces je bio crna kutija, i niko koga sam poznavao nije imao ključ. Postojali su zvanični kanali informacija. Ali oni su telegrafisali konfliktne poruke. Jejl se ponosi što je tamo nizak stres, jer je nekonkurentni pravni fakultet. Nažalost, taj etos se ponekad manifestuje u zbunjenim porukama. Činilo se da niko ne zna kakvu vrednost je akreditiva zapravo imala. Rečeno nam je da je časopis bio ogroman podsticaj u karijeri, ali da to nije toliko važno, da ne treba da se brinemo o tome, već da je to preduslov za određene vrste poslova. To je nesumnjivo istina: Za mnoge karijere i interese, članstvo u časopisu je bilo samo izgubljeno vreme. Ali nisam znao na koje se puteve karijere odnose. I nisam bio siguran kako da saznam.

Otprilike u to vreme Ejmi Čua, jedan od mojih profesora, ušao i rekao mi tačno kako stvari funkcionišu: „Članstvo u časopisu je korisno ako želite da radite za sudiju ili ako želite da budete akademik. U suprotnom, to je gubitak. Ali ako niste sigurni šta želite da uradite, samo napred i isprobajte.“

To je bio savet od milion dolara. Zato što nisam bio siguran šta želim, pratio sam ga. Iako nisam uspeo tokom prve godine, napravio sam rez tokom druge godine i postao urednik prestižne publikacije. Da li sam to napravio nije poenta.

Ono što je bilo važno je da sam, uz pomoć profesora, zatvorio prazninu u informacijama. Bilo je kao da sam naučio da vidim. Ovo nije bio poslednji put da mi je Ejmi pomogla da se krećem po nepoznatom terenu.

Pravni fakultet je trogodišnja prepreka životnim i karijernim odlukama. S jedne strane, lepo je imati toliko mogućnosti. S druge strane, nisam imao pojma šta da radim sa tim prilikama ili bilo kakav trag koje su prilike služile nekom dugoročnom cilju. Dođavola, nisam imao ni dugoročni cilj. Samo sam želeo da diplomiram i dobijem dobar posao.

Imao sam neku nejasnu ideju da bih voleo da radim javnu službu nakon što sam otplatio dug na pravnom fakultetu. Ali nisam imao posao na umu. Život nije čekao. Skoro odmah nakon što sam se posvetio advokatskoj firmi, ljudi su počeli da pričaju o aplikacijama za oko nakon diplomiranja.

Sudski službenici su jednogodišnji asistenti saveznim sudijama. To je fantastično iskustvo učenja za mlade advokate: službenici čitaju sudske podneske, istražuju pravna pitanja za sudiju, pa čak i pomažu sudiji da izradi mišljenja. Svaki bivši službenik oduševljava iskustvom, a poslodavci u privatnom sektoru često izdvajaju desetine hiljada u bonusima za potpisivanje za nedavne službenike.

To je ono što sam znao o činovništvu, i to je bilo potpuno tačno. Takođe je bilo veoma površno: proces činovništva je beskrajno složeniji. Prvo morate da odlučite za kakvu vrstu suda želite da radite: sud koji radi mnogo suđenja ili sud koji saslušava žalbe nižih sudova. Onda morate da odlučite koje regione zemlje hočete da pokrivate.

Ako želite da budete službenik Vrhovnog suda, određeni „feeder“ sudije vam daju veće šanse da to učini. Predvidljivo, te sudije zapošljavaju konkurentnije, tako da izdržavanje sudije nosi određene rizike – ako pobedite u igri, na pola ste puta do komora najvišeg suda u zemlji; Ako izgubite, zaglavljeni ste bez činovništva. Povrh ovih faktora, realnost je da blisko sarađujete sa ovim sudijama. I niko ne želi da gubi godinu dana da ga grdi neki šupak u crnim sudijskim odorama.

A 1.

Iz recenzije autobiografije J.D.Vance

J.D. Vance živopisno artikuliše očaj i razočaranje američkih „plavih ovratnika“ u knjizi „Hillbilly Elegy“ (izdanje Sandej Tajmsa). To je strastvena lična analiza kulture u krizi – kulture belih Amerikanaca iz radničke klase, priča o opadanju ove grupe, demografske grupe naše zemlje koja se polako raspada tokom četrdeset godina. Knjiga govori o učestalošću društevnih alarma, ali nikada ranije nije pisano tako oštro iznutra.

J.D. Vance priča istinitu priču o tome kakav je društveni, regionalni i klasni pad kada ste rođeni u vreme tog društvenog tereta. Priča o porodici Vance počinje u posleratnoj Americi. J.D.-ovi baka i deda bili su „siromašni i zaljubljeni“ i preselili su se na sever iz regiona Apalačije u Kentakiju u Ohajo u nadi da će pobeći od užasnog siromaštva oko njih.

Oni su podigli porodicu srednje klase, i na kraju njihov unuk (autor) će diplomirati na Pravnom fakultetu Jejl, što je konvencionalni marker njihovog uspeha u postizanju generacijske uzlazne mobilnosti. Ali kako se porodična saga o Hillbilly Elegy odigrava, saznajemo da je ovo samo kratka, površna verzija.

Vanceovi baba i deda, tetka, ujak, sestra i, pre svega, njegova majka, duboko su se borili sa zahtevima svog novog života srednje klase, i nikada nisu bili u stanju da u potpunosti pobegnu od nasleđa zlostavljanja, alkoholizma, siromaštva i traume tako karakteristične za njihov deo Amerike.

Vance prodorno pokazuje kako on sam još uvek nosi demone njihove haotične porodične istorije. Duboko dirljivi memoari sa svojim delom humora i živopisno živopisnim figurama, „Hillbilly Elegy“ je priča o tome kako se uzlazna mobilnost zaista oseća. A, to je već jedna zabrinjavajuća meditacija o gubitku američkog sna za veliki deo populacije ove zemlje.

(Nastavak u sledećem broju)