Kako izgleda sumrak „paralelne diplomatije“ srpskog diktatora Aleksandra Vučića, kojom se već godinama služio umesto stvarnom diplomatijom, ko su njegovi „eminentni“ probisveti, prevaranti i mafijaši rasuti po svetskim centrima, a, kojima je godinama bio „logistika“…Kakva je njihova uloga bila, kakvu je štetu nanela ozbiljnoj, karijernoj zajednici srpske diplomatije i šta je bio cilj ovakve „strategije“, kakve će posledice imati njegova „američka avantura“ i njegove dugogodišnje provokacije preme Evropi…

Nikola Vlahović

U sred strmoglavog pada njegovog režima, odlazeći srpski diktator Aleksandar Vučić, na dan 11. maja 2026. godine, pred podsekretarkom za javnu diplomatiju Stejt departmenta Sarom Rodžers (koja je iznenada došla u Beogradu tog dana, sasvim drugim povodom) izjavio je da „ekonomska saradnja Srbije SAD nastavlja da raste i da Srbija postaje sve značajniji partner SAD u regionu…“

Nikakve „saradnje“ (posebno ne ekonomske) nije bilo između Srbije i SAD od kako je posao sa „Trampovom kulom“ u Beogradu propao, a posebno od nezapamćenog skandala kad je AV pod lažnim imenom pokušao da uđe tamo gde je strancima strogo zabranjen ulaz – na zatvorenu konvenciju Republikanske stranke na tlu SAD koja takva nedela krivično goni. Sve do pomenute sramotne akcije poludelog balkanskog diktatora, u istoriji ove države takav presedan nije zabeležen.

Ali, visoka službenica Stejt departmenta, Sara Rodžers, došla je u glavni grad Srbije da najavi širu istragu Ministarstva finansija SAD u vezi sa grupom povezanih multimilionera iz Srbije u kriminalnim poslovima sličnim onima iz poznate afere oko kompanije „Super ego“ ali i sa porukom  koja se tiče regularnosti predstojećih izbora, odnosa njegovog režima prema studentskom pokretu i masovnim građanskim protestima, te realnosti njegovog odstupanja sa vlasti.

Rodžers je ponovila Vučiću važan deo iz spoljnopolitičkog stava SAD, da „vlada Sjedinjenih država da neće sprovoditi bilo koju politiku koja zagovara razmenu teritorija, otcepljenje, ili bilo koju drugu formu prekrajanja granica po etničkim linijama na zapadnom Balkanu kao sredstvo da se arbitriraju neslaganja između nacionlanih država u regionu“, te da će „…vlasti u SAD umesto toga podržavati demokratije u ovim zemljama kao način da spreče povratak etničkim sukobima koji su nekada karakterisali region…“.

Dalje, podsetila je srpskog diktatora na poslednji odeljak iz američkog Zakona o demokratiji i prosperitetu Zapadnog Balkana koji se bavi isključivo ruskim i kineskim „malignim“ uticajem, operacijama i kampanjama, te nekoliko delova iz izveštaja državnog sekretara, direktora DNI (Nacionalne obaveštajne službe SAD) i rukovodilaca par drugih državnih agencija, u vezi sa tim. Prema izvoru MT, Rodžers je prenela stav vlade SAD o odnosu vlasti u Srbiji prema studentskom i građanskom buntu u Srbiji, a koje se prisutnom AV nikako nije dopalo, pa je pokušao da je zbuni njegovom „metodom monologa“  i podmetanjem kontra-tema, zbog čega je ovaj, inače hladno-ljubazan sastanak na njen zahtev bio znatno skraćen.

Bio je to poslednji put da je poraženi srpski diktatoir imao prilike da vidi nekog visokog američkog funkcionera, uoči neizbežnog susreta sa sudbinom. Ako mu je vlada u Vašingtonu „očitala opelo“, ni vlada u Moskvi neće imati ništa protiv. Jer, i američki i ruski interesi na Balkanu su trajni, a sve ostalo je prolazno: lažne vođe, diktatori i ideologije…

Sujetni, iskompleksirani tiranin radikalskog profila kakav je Aleksandar Vučić, nije mogao da prihvati visoko profesionalnu diplomatiju koja bi znala da istinski odgovori zahtevima nove podele sveta. Kao samodržac i arogantni ego-manijak, stvarao je svoju mrežu navodno „poslovnih“ ljudi i špijuna kroz mrežu Diplomatsko konzularnih predstavništava, iza koje se krila klasična mafijaška struktura sastavljana od probisveta, kriminalaca, prostitutki i polusveta delegiranog iz njegove razboijnilke stranke. Na taj način je sistematski uništavao decenijama teško građene veze i pozicije koje su stvarale nekadašnje karijerne diplomate.

Sada već zaboravljeni lkarijerni diplomata iz Beograda, Ana Marković, tužila je Ministarstvo spoljnih poslova (MSP), zbog radikalskog terora na poslu, a nakon toga su joj oduzeli pravo na rad. Prema njenom svedočenju, na ambasadorske pozicije naprednjačlke vlasti postavljaju stranačke poslušnike, među kojima su danas bivši portiri, čuvari parkinga, ljubavnice funkcionera i slični „kadrovi“ čije je zaduženje da zastupaju Srbiju u svetu.

Marković je bila jedini srpski diplomata koji je dobio stipendiju za dalje školovanje pri Ujedinjenim nacijama, a onda je Vučićeva vlada ostavila bez stana i plate, bez obrazloženja, u Njujorku, gde je bila na službi, u misiji, tokom dve godine. Samo su u jednom danu stopirali finansije za stan, platu i dalje školovanje…Kasnije je detaljno ispričala kako naprednjaci zapošljavaju u diplomatiji ljude sa krivičnim dosijeima, kako ih zapoščljavaju „preko noći“ i kako ulaze u Ministarstvo spoljnih poslova i dobijaju pozicije koje ni na filmi nisu videli, i kako im se u ruke predaju najozbiljniji državni poslovi, da urušavaju državne i nacionalne interese.

Od 2020. do danas, oko 50 diplomata i administrativnih radnika dalo je otkaz u MSP zbog takvog nasilja i brutalnosti kojom postupaju po naređenju onoga koji se „za sve pita“ u Srbiji. Marković je svedočila o načinu na koji Vučić „ustrojava“ diplomatiju pa je ispričala kako ništa nije znala o sporazumima koji se potpisuju, projektima na kojima rade…Advokat kojeg je angažovala joj je savetovao da bolje ćuti o svemu jer će „nadrljati“ i slična upozorenja.

MSP je već skoro dve decenije u duže okupiran od strane raznih smutljivih lica, bahatih sinova i kćeri režimskih političara i njihove rodbine, estradnih umetnika, lekara kojima se ne radi u praksi ili nisu kvalitetni, „novinara“ koji to nikada nisu bili, jurišnika iz političkih miljea, onih bez ikakvog formalnog obrazovanja, diplomatskog iskustva…Srpska diplomatija više ne postoji, postoje još samo zapuštena diplomatsko konzularna predstavništva u svetu u kojima (uz retke izuzetke) uglavnom orgija naprednjačko radikalsko krdo. Srpska diplomatija postala je porodična firma Vučićeve stranačke mafije.

Da je zaista tako, svedoči i poznati slučlaj diplomatske misije u Lisabonu koja je od strane mafijaških korisnika Sky aplikacije opisana kao „sigurna kuća“, kao narko-biunker ili magacin. Najčitaniji portugalski mediji citirali su jednu od brojnih takvih poruka, gde jedan od aktera kaže: „Dovezao bih robu direktno do ambasade u slučaju da se nešto desi, znaš gde je. Dajte ću ti ambasadorov WhatsApp“…Inače, u pitanju je dijalog između izvesnog Ivana Mijatovića i Mila Božovića, inače bivšeg člana crnogorskog Demokratskog fronta, uhapšenog 2023. godine zbog šverca narkotika. A, tokom perioda ove „korespondencije“, ambasador Srbije u Portugalu bio je sada pokojni Oliver Antić, diplomata, osnivač Srpske napredne stranke, bivši profesor na Pravnom fakultetu, bivši savetnik Tomislava Nikolića, i osoba koja je bila akter mnogih skandala.

Navodno je Antić bio u pratnji diplomatskog osoblja kad je pao sa jedne litice u ambis (tvrdnje o samoubistvu nisu nikada potvrđene). Novinar portugalskog lista „Correio da Manha“ imao je podatak da su policija i ekipa za spasavanje izvukli ambasadora Antića iz mora dok je još bio živ, nakon čega je prebačen u reanimaciju. Drugi portugalski list „Observer“ je citirao Komandu za spasavanje okruga Lisabona (CDOS), da je Antić preminuo na licu mesta. Postojao je i snimak tog događaja koji je neko telefonom napravio, i koji je nestao.

Osim pomenute Ane Marković, karijernog diplomate (na službi od 2000 do 2025), koja je tužila MSP, Marka Đurića i Ivicu Dačića i ukazala na sistematsko uklanjanje školovanih diplomata, od 2019. do danas iz diplomatije su „nestali“ mnogi, a među njima i Branko Branković, bivši ambasador u Alžiru (2019-2023) koji je povučen bez obrazloženja, navodno zbog neslaganja sa partijskim kadrovanjem, te Mirjana Nikolić, bivša ambasadorka u Francuskoj (2016-2021), koja je smatrana previše nezavisnom pa je zamenjena partijskim kadrom. Smenjen je i Zoran Vujić, bivši ambasador u Poljskoj (2018-2022) povučen nakon sukoba sa kabinetom ministra. Karijerni diplomata, bez partijskih veza, Vladimir Radulović, bivši ambasador u Crnoj Gori (2017-2020), povučen posle Vučićevih sukoba sa „političkom Podgoricom“. Smatran je vrlo profesionalnim, nepartijskim kadrom.

„Čišćenje“ u diplomatiji koje je punu deceniju i duže vodio Aleksandar Vučić, izvedeno je ciljano kako bi kriminalne bande mogle lakše da funkcionišu. U Evropi i širom sveta hara najmanje 5000 okorelih kriminalaca sa srpskim pasošem. Instituta za prevenciju kriminaliteta, koji prati zbivanja u svetskom podzemlju, raspolaže podatkom da su u poslednjoj deceniji kriminalci iz Srbije postali jedna od „dominantnih zajednica“ u američkom podzemlju, a kada je reč o Evropi, predstavljaju notornu činjenicu sa kojom se suočavaju sve policije i obavešptajne službe na kontinentu.

Samo u jednoj prethodnoj godini, kriminalci sa pasošima Srbije izvršili su 18 ubistava i pokušaja ubistava, izveli sedam krvavih razbojništava, na desetine pljački, od kojih je nekoliko oružanih, ukrali i preprodali na stotine luksuznih vozila, učestvovali u sedam organizovanih akcija trgovine drogama…Ova crna statistika je još gora na današnji dan.

Od Austrije, Nemačke, Švedske, Španije, Italije, gde rade sa drogom, automobilima i kradenom robom, mnogi od srpskih kriminalaca i mafijaša „višeg ranga“, imalu su veze u diplomatsko konzularnim predstavništvima, u kojima danas „ordiniraju“ korumpirani diletanti, namerno instalirani na te pozicije kako bi iz te „zavetrine“ službe Vučićevog režima mogle da kontrolišu i upravljaju kriminalno mafijaškom mrežom širom Evrope i sveta.

U Italiji, na primer, prema saznajima nadležnih slkužbi u Rimu, postoje tri velika mafijaška klana koje čine ljudi sa srpskim pasošem. Uglavnom, sva tri se bave narkoticima. Prva trguje velikim količinama kokaina i heroina, druga krade automobile i autobuse, a treća je organizovana za dečje prosjačenje, prostituciju i džeparenje.

Samo u jednoj godini, srpska auto mafija je ukrala 1.200 autobusa u Italiji i to je potvrdio Polerto Savijano, italijanski ekspert za mafiju iz bivših jugoslovenskih republika. Savijano raspolaže i podacima da kokainsku mafiju vode ljudi sa srpskim pasošem, mada su poreklom iz Crne Gore, Bosne i Hercegovine, Kosova…Zanimljivo je da se u Švajcarskoj jedan deo narko mafije služi srpskim pasošpima i u evidencijama švajcarske policije vode se kao „državljani Srbije“. Jedan slučaj je još ranije jasnije pokazao šta zapravo AV režim i njegova „diplomatija“ rade. Naime, kad je poslom prodaje srpskih pasoša (koje drži Vučićev klan) počleo da radi i jedan Turčin, došlo je odmah do njegovog hapšenja u Novom Pazaru, gde se saznalo da je preko tamošnjih službenika obezbedio pasoše za oko 300 svojih sunarodnika.

Među onima koji su kupovali srpske pasoše ima i poznatih imena turskog podzemlja. Oni su dobijali prave srpske pasoše na lažna imena, za šta su plaćali i do 10.000 evra. Sa tim pasošima su mogli slobodno da putuju po celoj Evropi, čak i ako postoje crvene Interpolove poternice za njima.

Cena srpskog pasoša kada se identitet ne mijenja bila je od 2.000 evra pa naviše. Navodno su Vučićeve „institucije“ razmjenjivale podatke sa Turskom i drugim evropskim državama, ali i onim zemljama gdje Srbima nije potrebna viza, te informacije o korišćenju ovih pasoša, kao i osobama koje ih koriste. Bezbednosno-informativna agencijom (BIA) vršila je istragu, da ustanovi kako je to sve izvedeno, a da režim AV, kao „oštećena strana u poslu“, nije znao za to.

Daleka Južnoafrička Republika (JAR) je do pre nekoliko godina bila „sigurna kuća“ za srpske kriminalce, ali je od 2022. do danas pretvorena u gubilište, na kome glave lete sa ramena, a u najkrvavijim kriminalnim zločinima glavnu ulogu imaju mafijaši sa srpskim pasošem, ovaj put kao žrtve. Dobro ustoličene pozicije u krimnalnim krugovima južnoafričkih kriminalaca, gradili su tampo decenijama.

Prema policijskim evidencijama, dobar deo kriminalaca u JAR se preselio devedesetih godina, a drugi deo njih početkom novog milenijuma (od 2000). Neki su bežali da bi sačuvali glavu, neki da bi izbegli zatvor. Navodno su se tamo dobro snalazili, u čemu im je pomogla korumpirana policija ove zemlje, preko koje su završavali lažne papire novcem stečenim od kriminalnih radnji na Balkanu, ali, u poslednjoj deceniji i potpuno razorena srpska diplomatija.

Kad se pročita vest (7. maja 2026), da je Nemačka policija pokrenula potragu za državljaninom Srbije Mirsadom M., nakon što je luksuzni crni sportski „Porsche“ kojim je upravljao pronađen potpuno oštećen pored puta u blizini Brukhobela, nedaleko od Frankfurta, poslednje što bi naivan čitalac pomislio je da se taj prebogati „državljanin Srbije“ sakrio u diplomatsko konzularnog predstavništvu svoje države. Ali, ko dobro poznaje ljude i karakter Vučićevog režima, sigurno zna i o čijem je „rođaku“ reč, za koga i šta radi, te ko može da ga u ovakvim „nezgodama“ zaštiti…

Ipak, srpskog diktatora čeka duga ruka uvek spore ali dostižne pravde. Mnogo je teških krivičnih dela koje je napravio u Srbiji, ali i mnoga po međunarodnom krivičnom pravu za koja može da robija do kraja života.

Za neka od njih u regionu ovog dela Evrope, postupak će bitio uskoro pokrenut. Naime, iako još novi ministri u Mađarskoj nisu ni preuzeli dužnost, u institucoijama koje su godinama bile zarobljene od strane Orbanove mafije, iz fioka su već izvađena dokumenta koja teško optužuju Aleksandra Vučića i njegove ljude za slučaj izgradnje pruge Beograd-Budimpešta. Izvor MT kaže da dokaza protiv njega „ima na tone“, te da Evropsko tužilaštvo traži od mađarskog da uspostavi komunikaciju sa srpskim tužilaštvom, jer se radi o novcu iz fondova Evropske unije. Čitavu istragu bi koordiniralo Evropsko tužilaštvo po službenoj dužnosti.

U međuvremenu, prilikom iznošenje svoje odbrane pred sudom u Beogradu, a za pljačku Železnica Srbije, bivši Vučićev ministar Goran Vesić, dostavio je sve e-mail prepiske sa Aleksandrom Vučićem i Sinišom Malim, iz kojih se vidi kako je srpski diktator i ovom prilikom vodio glavnu reč i naređivao „šta da se radi“.

Ali, srpskog diktatora čeka i ono za šta se misli da je bio tek jedan diplomatski skandal koji će brzo biti zaboravljen. Reč je o već pomenuom slučaju njegovog pokušaja upada pod lažnim imenom na konvenciju Republikanske stranke u SAD…Naime, Vučić je tokom te svoje „posete SAD“ osim diplomatskih skandala počinio i teška krivična dela po američkim zakonima.

Evo šta piše u jednoj analizi za vrlo verovatnu optužnicu protiv njega u SAD: „Vučić je sada ucenjena osoba kome se mogu oprostiti krivična dela ukoliko to odobri vrh države. On je sada veliki problem za državu Srbiju i njene građane jer će između Srbije i svoje slobode i eventualnih optužbi u SAD izabrati da prekrši odredbe Federal election campagin Act-Feca, koji predviđa tri krivična dela u ovom slučaju i to: kršenje zabrane stranih doprinosa (zabrana stranim državljanima, organizacijama ili Vladama da finansiraju političke aktivnosti u SAD), kao i pranje novca i zavera jer je preko posrednika izvršio uplatu Nacionalnom komitetu Republikanske stranke za učešće na događaju. Takođe je povredio i odredbe FARA zakona zato što se nije prijavio kao strani agent od uticaja u konkretnom slučaju koji je hteo finansiranjem i prisustvom da utiče na izborne i političke aktivnosti u SAD“.

Uzalud je srpski diktator „metanisao“ pred podsekretarkom za javnu diplomatiju Stejt departmenta Sarom Rodžers. Taj njegov plačni govor imao je posebno zanimljiv deo: „….Posebno nas raduje potvrđeno učešće SAD na specijalizovanoj međunarodnoj izložbi EXPO 2027 u Beogradu, što predstavlja veliko priznanje za Srbiju i potvrdu ugleda koji je naša zemlja izgradila na međunarodnoj sceni. EXPO 2027 biće najveći međunarodni događaj u modernoj istoriji Srbije i prilika da svetu predstavimo modernu, uspešnu i otvorenu zemlju, spremnu da dodatno razvija partnerstva i jača svoju ekonomsku i političku poziciju.

Verujem da će Beograd tokom EXPO 2027 poslati snažnu sliku Srbije kao države stabilnosti, razvoja i novih mogućnosti…Inače, ova godina je jubilarna kada su u pitanju diplomatski odnosi između dve države…Ove godine obeležavamo i 145 godina odnosa Srbije i Sjedinjenih Američkih Država, što predstavlja važan temelj za dalje jačanje partnerstva i političkog dijaloga. Ekonomska saradnja naših zemalja nastavlja da raste, uz sve veći broj američkih kompanija koje investiraju u Srbiju, posebno u oblastima infrastrukture, energetike i novih tehnologija. Istovremeno, raste i trgovinska razmena, što potvrđuje da Srbija postaje sve značajniji partner SAD u regionu…“

Dva dana ranije, iz EU na stolu mu se našao zahtev koji je on odmah „prepričao“ kao lični stav: „…Smatram da je neophodno da u narednom periodu donesemo hrabre i važne odluke:

1. Drastično smanjenje broja članova Vlade, državnih sekretara, pomoćnika ministara, kao i njihovih aparata. Odlučnije i snažnije nego pre 12 godina, potrebno je ukinuti brojne agencije, kancelarije i uprave koje su sebi svrha, a suštinskog razloga za njihovo postojanje nemaju. Takođe, potrebno je pristupiti dodatnoj deregulaciji, za koju smo samo mi odgovorni, poput nepotrebne sertifikacije robe koja dolazi iz EU, zbog čega ti proizvodi imaju višu cenu u Srbiji nego u EU.

Moraćemo da radimo više, a ne manje. Žao mi je što to moram da kažem jer znam koliko je nepopularno, ali neko mora to da saopšti ljudima. Mesecima se vodi dijalog o ukidanju radnih dana i sati, te biće veća motivacija ako skratimo radno vreme, te putovaćemo i živeti mnogo lepše nego danas. Toga neće biti. Radićemo više. Počeću od sebe i pokazati da je to moguće, a tražiću to i od svih ostalih. Nemačka, kao motor Evrope, da bi izdržala industrijsko-tehnološku utakmicu s Kinom i Amerikom, povećavaće radne sate i dane. Srbija ne sme i ne može da prihvati neodgovorne ideje o skraćivanju radnog vremena…

Hrabra i snažna promena kompletnog obrazovnog sistema Srbije. To znači veću otvorenost prema svetu, posebno na nivou viših i visokih škola, ali i prihvatanje, bez oklevanja i bez dodvoravanja bilo kome, dualnog obrazovnog sistema, pri čemu je priprema mladih ljudi za tržište radne snage od presudnog značaja….Sveobuhvatan pristup rešavanju svih energetskih pitanja i problema, uključujući korišćenje nuklearne energije. Decenijama nismo imali nove energetske objekte, mnogo toga smo izgradili, ali gotovo sve u nuždi i pritisnuti spoljnim ratovima, sankcijama. I danas planiramo izgradnju brojnih naftovoda, gasovoda, interkonektora, hidroelektrana, vetroparkova i solarnih elektrana…“

Đak Vojislava (Vjekoslava) Šešelja, a kasnije i Filipa Hamonda, šefa MI6, ništa nije naučio. Zakasnio je čak i za popravni ispit. Pao je iz svih ispita, i niko ga više neće podići…