Autorka knjige „One Nation Under Blackmail“ („Jedna nacija pod ucenom“), Vitni Veb otkriva duboki podzemni svet u kome se prepliću obaveštajne službe, organizovani kriminal i uticajni pojedinci iz državnih institucija, bankarskog sistema, najuticajnijih medija i advokatskih kancelarija, pa i iz najbogatijih američkih porodica. Na više od hiljadu stranica, autorka dokazuje da slučaj Džefrija Epštajna, uhapšenog i usmrćenog kreatora pedofilskog sistema, nije izolovan incident, nego primer koji otkriva načine na koje obaveštajne službe već 90 godina prikupljaju kompromitujuće informacije, kojima ucenjuju uticajne pojedince i grupe. Vud opisuje konkretne obaveštajne operacije, u koje su uključeni mafijaški klanovi, tajna društva, finansijske institucije i vlade. Ona nudi dokaze postojanja sistema u kome su „novac i moć jači od pravde i zakona“.

Magazin Tabloid će u nekoliko nastavaka objaviti najinteresantnije delove knjige „One Nation Under Blackmail“.

Vitni Veb

Globalna trgovina drogom je ogroman posao, a ofšor bankarski sistem mu omogućava da postane još veći. Narko mreže, njihovi kontrolori i korisnici, koji postoje na rubu društva, s obzirom na ogromne količine kapitala koji se stvara proizvodnjom i prodajom droge, zauzeli su centralno mesto u globalnom ekonomskom sistemu.

Na to je upozorio Antonio Marija Kosta, koji je 2009. godine bio na čelu Kancelarije UN-a za borbu protiv narko trafikinga. Prema Kosti, prihodi od trgovine narkoticima bili su važan izvor likvidnosti banaka, koje su ostale bez gotovine na vrhuncu ekonomske krize 2008. godine. Iznosi koje je bankarski sistem apsorbovao iz posla sa drogom bio je dovoljan da spreči kolaps nekih banaka. „Međubankarski krediti su finansirani od narko trafikinga i drugih kriminalnih radnji„, rekao je tada Kosta.

I pre njega, još 2000. godine, stručanjaci su za Le Monde Diplomatique ocenili da globalna trgovina drogom donosi godišnji profit od „nekoliko milijardi dolara“. To je bila neverovatno niska procena. Projekat Globalnog finansijskog integriteta, 17 godina kasnije, procenio je da trgovina drogom širom sveta ostvaruje prihode između 426 i 652 milijardi dolara godišnje.

U istom izveštaju, ukupan prihod od nezakonitih aktivnosti procenjen je na 2,2 hiljade milijardi dolara. KancelarijaUN-a za borbu protiv narko trafikinga je u međuvremenu procenila da pranje novca, stečenog kriminalom, iznosi od dva do pet posto globalnog BDP-a, odnosno od 800 milijardi dolara do dve hiljade milijardi dolara. I ta procena je verovatno mnogo niža od realne. Stručnjaci smatraju da je samo u 2012. godini u ofšor bankarski sistem ušlo između 21. i 32. hiljade milijardi dolara.

Kad se generišu tako velike sume novca, ne sme se dozvoliti da on besposličari na bankovnim računima na Kajmanskim ili Bermudskim ostrvima, na londonskoj berzi ili bilo gde. Umesto da stoji na računima, taj novac je, u procesu pranja, plasiran u razne fondove da bi, potom bio upotrebljen kao naizgled čist investicioni kapital.

Novinar Majkl Rupert, u svojoj knjizi „Prelazak Rubikona„, navodi slučajeve u kojima su kompanije uzimale kredite od banaka koje su raspolagale „prljavim novcem“. Iako su dobijale niže kamate, takve banke su zarađivale mnogo veće iznose legalizacijom novca stečenog na nezakonite načine. Konverzija „prljavog“ ili „vrućeg“ novca u „investicioni kapital“ olakšana je zakonima o bankarskim tajnama, koji se primenjuju u poreskim rajevima, koji omogućava legalnim i nelegalnim fondovima da bez kontrole ubacuju ogromne sume takvog novca u regularni finansijski sistem.

Ketrin Ostin Fič i Kris Senders su otišli još dalje odMajkla Rupert, objavljujući dokazekoji otkrivaju način na koji prljavi novac, stečen trgovinom narkoticima, ulazi na berzu. Postoji niz faktora koji određuju ulazne putanje i performanse na berzi novcem koji u privredu ubrizgavaju centralne banke raznih zemalja. Fič i Senders su otkrili vezu između trgovine drogom i finansijskih institucija. Prihod, stečen kriminalom, ostaje bezvredan ako ne nađe put do legalnog finansijskog tržišta. Kriminalcima taj put otvaraju banke, koje zarađuju jedan procenat od „opranog novca“. Iako profit banaka u tom nezakonitom poslu izgleda veoma nizak, s obzirom na količinu novca koji se pušta u proces legalizacije (od pet do deset hiljada milijardi dolara), procenjuje se da banke i investicioni fondovi ostvaruju godišnju dobit od 65 do 115 milijardi dolara. To pokazuje koliku korist industriji finansijskih usluga donosi ilegalna trgovina drogom.

Druga taktika za pranje novca sprovodi se kroz investiranje kapitala u nekretnine. Određeni istraživači, kao što je T.D. Nejlor, utvrdili su da je poslovni uspeh građevinskog giganta KTM-a pokrenut novcem od droge, koja je u Sjedinjene Države uneta preko Floride. Od Drugog svetskog rata do danas stvoreno je bezbroj mogućnosti za ulaganje novca, stečenog proizvodnjom i prodajom droge, kao i iz drugih izvora kapitala kojim raspolaže organizovani kriminal. Investiranje takvog novca podstaklo je rast tržišta nekretnina i industrije visoke tehnologije, pa i modernog turističkog sektora, od luksuznih odmarališta na egzotičnim ostrvima do svetlucavih kazina u Las Vegasu.

Kirkpatrik Sejl, u svojoj knjizi „Uspon moći„, tvrdi da posleratnu eru karakteriše uspon političke i ekonomske moći američkog „Južnog oboda„. U „Južnom obodu“ nalaze se države u pojasu koji se proteže od Floride preko Srednjeg zapada i Sunčanih pustinja do Kalifornije. Usisavanjem novca iz narko trafikinga, te države su razvile građevinski sektor, kompanije za eksploataciju i preradu nafte i gasa, industriju turizma, pa i odbrambenu industriju, koju je naročito podstakla paradigma Hladnog rata.

 Sejl sugeriše da je organizovani kriminal, koji je začet i razvijen na severoistoku Sjedinjenih država, sa centrima u Čikagu i Njujorku, pronašao izuzetan niz novih mogućnosti u „Južnom obodu“, što je tu mrežu podiglo do ranije nezamislivih nivoa moći i uticaja. 

Do procvata trgovine opijumom i heroinom došlo je uz pomoć i zaštitu od strane CIA. Sejl je napisao: „Krijumčarenje droge (naročito heroina, čija distribucija je pokrenuta još 1948. godine, kada je nastao tzv. Zlatni azijski trougao) pomereno je sa severa ka jugu Sjedinjenih Država. Takvom naginjanju pomogle su prednosti za otvaranje švercerskih kanala, kao što je ogromna obala i porozna meksička granica, uz koju su se razvile guste mreže meksičkih narko kartela.

Milioni dolara su plasirani u legitimne investicije, visokorizčne operacije kao što je istraživanje nafte, pa i u spekulacije sa kupovinom zemljišta, koje bi kasnije bilo prodato poljoprivrednim korporacijama. Ipak, organizovani kriminal najviše je investirao u izgradnju nekretnina. U tom biznisu najlakše i najbrže se vraćao „oprani novac“.

Zapažanja i argumente Kirkpatrika Sejla, Majkla Ruperta i Ketrin Ostin Fič se uredno uklapaju u komplikovanu, ali detaljno objašnjenu kriminalnu šemu, koju je opisao Gas Ruso u svojoj knjizi „Supermob“. Ruso je iskoristio izraz „Supermob“ kako bi ukazao na usko povezan krug jevrejskih i italijanskih mafijaša i biznismena, koji je nastao u kriminalnom podzemlju Čikaga, a potom se raširio od Njujorka do Kalifornije. Ono što „Supermob“ čini jedinstvenim je to što je postao prilično otvoren, gotovo sasvim nemaskiran, primer kako su u zločinačku mrežu upleteni pojedinci iz kriminalnog miljea, uticajni političari i predstavnici državnih organa. Iz te sprege nastale su „legitimne“ komercijalne aktivnosti, koje su pokrenule eksplozivni privredni, pa i kulturni rast nakon Drugog svetskog rata.

Ključni igrač bio je Džejk Ejveri, koji je u Čikagu povezao dominantne figure sa političke scene sa vođama kriminalnih klanova. Ejveri je uspeo da pod svoju kontrolu stavi najviše funkcionere i Republikanske i Demokratske partije.

Predsednik Frenklin D. Ruzvelt kasnije ga je pohvalio za napore da u svom gradu napravi „najbolje demokrasko okruženje u Americi“. U to vreme, dok je bio štićenik predsednika SAD-a, Ejveri je bio i vrlo ambiciozni saradnik organizovanog kriminala. Sa Al Kaponeom je sklopio savez, koji je imao za cilj da zajedno podrže Antona Čermaka u kandidaturi za gradonačelnika Čikaga. Sa poslovne strane, jedan od Ejverijevih najbližih saradnika bio je Henri Kroun, koji je kasnije postao glavni lik u hotelskoj kompaniji „Hilton“, a onda i u „General Dinamics“, da bi jedno vreme bio vlasnik „Empire State Building“. Kasnije je tu ikonu grada prodao Lorensu Vejnu, njujorškom advokatu i investitoru, koji je mafijašu Mou Delicu, pomogao da upravlja hotelom „Desert Inn“ u Las Vegasu.

Kraun je poslovao i sa Dejvidom G. Berdom, koji je vodio tri fondacije blisko povezane sa organizovanim kriminalom. Berd je za svoje poslovne operacije koristio novac CIA. Poslovno carstvo Henrija Krauna nastalo je zahvaljujući njegovoj kompaniji „Material Services Corporation“, specijalizovanoj za proizvodnju betona i drugih materijala za građevinsku industriju. Tokom Drugog svetskog rata, Kraun se angažovao u Inženjerskom korpusu američke armije. U tom periodu i Ejveri se pridružio oružanim snagama. Zahvaljujući prijateljima iz Ruzveltove administracije, nadzornika bezbrojnih objekata Međunarodne poštanske razmene (PKS) u vojnim bazama, Ejveri je snabdevao vojsku robom kupljenom od kompanije svog poslovnog ortaka Krauna.

„Material Sevices Corporation“ se 1959. godine spojila sa „General Dinamics-om“, koji je, u to vreme, za američku vojsku proizvodio bombardere, balističke raketne sisteme i druga sredstva visoke tehnologije. Kraun je imao 20% vlasništva u kompaniji, što ga je činilo akcionarom sa kontrolnim paketom. Patrik Hoj, koji je bio postavljen na mesto potredsednika kompanije, pre toga je bio menadžer hotela „Šerman“ u Čikagu, poznatog po centralnom mestu za okupljanje najuticajnijih pripadnika gradskog organizovanog kriminala. Direktorski bord „General Dinamics-a“ bio je popunjen pojedincima koji su vezani za vojne i obaveštajne strukture iz hladnoratovskog perioda. Ta grupa vlasnika i saradnika predstavlja iznenađujuće otvoren primer sprege između političke, vojne i obaveštajne sfere i zločinačkog podzemlja.

Kraun je 1966. godine napustio „General Dinamics“, a Hoj je postao potpredsednik kompanije „Penn-Dikie Cement Company“, čiji izvršni direktor je bio Džerom Kasl, poznat kao „administrator“ i „stari prijatelj“ njujorškog bosa Frenka Kostela.

Ejveri, Kraun i Hoj su bili bliski sa uticajnim čikaškim advokatom po imenu Sidni Koršak. Ejveri i Koršak su se poznavali od rane mladosti, a tada su uspostavili blizak odnos sa Al Kaponeom. Još dok je bio na državnom fakultetu, Koršak je postao pravni savetnik zloglasnog gangstera. Kasnije, Koršak odlazi na „zelenije pašnjake u Njujorku“, gde je radio za Majera Lanskog. Njih dvojica su imali zajedničke poslove, bili su partneri u hotelu „Acapulco Towers“. Časopis New West je 1976. objavio da je „Koršak logični naslednik Lanskog„.

Osim Kaponea i Lanskog, Koršak je imao veze sa mafijašima iz ganga Moa Delica. Sa izuzetnim talentom za organizaciju kriminalnih operacija, uspešno je razvio biznis sa kazinima i hotelima u Las Vegasu. Njegovi pravni saveti omogućili su Mou Delicu da stvori legitimno bogatstvo i da, istovremeno, ne privlači pažnju Poreske uprave.

Još jedan saradnik „Supermoba“ bio je Julije Cezar Štajn, „oftamolog i muzičar“. Štajn je napustio svoju medicinsku karijeru da bi se priključio plesnim grupama i muzičkim bendovima u noćnim klubovima u južnim kvartovima Čikaga. Štajn je 1924. godine osnovao Muzičku korporaciju Amerike (MCA), kao krovnu kompaniju za organizovanje šou biznisa. „Tihi partner“ u tom poslu bio je navodno i Al Kapone. Iako nema zvaničnih dokaza o njihovom partnerstvu, istina je da su imali vrlo blizak, prijatan odnos. Kapone je obezbeđivao čikaške barove i klubove, čije poslovanje, naročito po pitanju muzičkih nastupa, usmeravao je ka Štajnu i MCA.

Štajn je 1936. godine doveo u upravni odbor MCA Lua Vasermana, čoveka koji je zauvek oblikovao karakter i pravac američke industrije zabave. Nije iznanađenje što je Vaserman već tada imao bogato iskustvo i značajan status u mafijaškim krugovima; bio je promoter „Maifair Casino“ u Klivlendu, koji je bio pod kontrolom ganga Moa Delica.

Ubrzo je čikaška mafija počela da polako ulazi u Los Anđeles, u holivudsku i srodne industrije. Čovek koji je pokrenuo taj proces bio je Džoni Rozeli, koji će nekoliko godina kasnije preći u Las Vegas kao frontmen čikaške mafije u poslovima sa kockarnicama. Rozeli je modernizovao mafijaške poslove. Novac je deponovao u karipskim ofšor bankama, koje su konrolisali saradnici Majera Lanskog.

Džoni Rozeli je bio prvi izbor CIA prilikom regrutovanja pripadnika organizovanog kriminala za tajnu operaciju čiji cilj je bio ubistvo Fidela Kastra, predsednika Kube.

Ogromne količine novca, stečenog kriminalom, oblikovale su današnju Kaliforniju. U ono vreme, građevinska industrija je doživela procvat, a njen arhitekta je bio Pol Zifren, šitćenik Ejverija i Koršaka. Zifren se kasnije venčao sa unukom Lua Vasermana, što je dodatno zbližilo njihove biološke i mafijaške porodice. Zifren je, u početku, radio kao menadžer hotela „Hilton“ u Los Anđelesu.

 Kapital, koji je stekao hotelijerstvom, uložio je u pokretanje „Store Properies Inc“, holding kompanije za izgradnju i prodaju nekretnina. Navodni vlasnik kompanije bio je Sem Genis, čija uloga je bila samo da omogući protok prljavog novca organizovanog kriminala u građevinski sektor.

Genis je sarađivao sa Majerom Lanskim, Frenkom Kostelom, Džoijem Adonisom, Dokom Steherom i Longijem Zvilmanom. Genisov krivični dosije pokazuje da je hapšen zbog prevara na Floridi, pronevera u Njujorku i prevara i kršenja zakona o hartijama od vrednosti u Džordžiji. Do 1957. godine, „Store Properties“ je sklopio više od 300 ugovora o kupovini ukupno 700 hektara zemljišta u Los Anđelesu, vrednog oko 20 miliona dolara.

Kompanija je kupovala zemljište i u drugim kalifornijskim gradovima: u San Bernardinu, Fresnu, Ouklandu i San Francisku, a ukupna vrednost je procenjena na blizu sto miliona zemljišta. Slične količine novca investirane su u Arizoni, Juti, Koloradu, Oklahomi, Ilinoji, pa i na Floridi i u Njujorku.

Genis je, zanimljivo, bio član grupe biznismena koji su pomogli da se obezbedi početni kapital za tzv. Komitet za sprečavanje opasnosti (CPD), koji je davao javnu podršku plana militarizacije u vreme Hladnog rata, koji je izradio Nacionalni savet bezbednosti. U tom političkom dokumentu istaknuta je potreba za značajnim povećanjem vojnog budžeta Sjedinjenih država. Naravno, među članovima CPD-a nalazili su se predstavnici vojnih kompanija, ali i – kao što se vidi na primeru Genisa, Krauna, Hoja i njihove firme „General Dinamics“ – elementi organizovanog kriminala.

Organizatori kalifornijske grupe CPD bili su filmski producent Semjuel Goldvin i industrijalac Floj Odlum. Dok nije odbačen, Odlum je imao značajnu ulogu u korporaciji „Atlas“, kroz koju je investirao u široku lepezu vazduhoplovnih kompanija, ali i u nekretnine i eksploataciju prirodnih resusrsa. Korporacija „Atlas“ kasnije će dobiti unosne ugovore sa državom, posebno oko istraživanja i eksploatacije uranijuma u Sjedinjenim Državama i inostranstvu. Odlum je ulagao u hotele „Hilton“, „United Fruit“ i Pan Am.

Ostali saradnici kalifornijske grupe CPD-a bili su brojni ljudi iz holivudske industrije zabave, uključujući i budućeg predsednika Ronalda Regana. Den Molde je napisao u svojoj knjizi o MCA, „Mračna pobeda“, da je Regan do kraja ostao u agenciji MCA. „Luis Vaserman je otkrio da je Regan imao sedmogodišnji ugovor sa studijom ‘Vorner Broders’, po kome je dobijao 3.500 dolara nedeljno. Taj ugovor dokazuje da je Regan bio Vasermanov ‘klijent od milion dolara’„, navodi Molde u knjizi.

Vaserman i MCA su olakšali Reganov uspon do vrha američke politike. Istovremeno, Regan je bio od vitalnog značaja za opstanak i uspeh MCA u Holivudu.

Na Vasermanovo insistiranje, Regan se kandidovao i pobedio na predsedničkim izborima. Danas je poznato da je Regan pre ulaska u Belu kuću bio angažovan kao doušnik FBI, kome je dostavljao informacije o holivudskim glumcima i producentima koji su bili osumnjičeni za pripadnost komunističkom pokretu.

Agencija MCA je imala kontrolu nad republikancima i nad demokratama. Vaserman je kandidovao Regana, ali njegovog konkurenta Peta Brauna. KAd je izgubio na izborima, Braun je preuzeo mesto direktora u „Investors Overseas Sevices“ (IOS), međunarodnom fondu, koji je povezan sa Majerom Lanskim. U fond ga je doveo Džejms Ruzvelt, jedan od sinove bivšeg predsednika Frenklina D. Ruzvelata. Džejms je, izgleda, imao svoje veze sa organizovanim kriminalom, što dokazuju njegovi poslovi sa „Store Properties-om“, koji su osnovali Ziferen i Genis, a koji je bio pod potpunom kontrolom mafije.

Činilo se da su Ruzveltovi momci imali sklonost ka negovanju veza sa podzemljem. Džejmsov brat Džon Ruzvelt je sredio da Džimi Hofa dobije posao u „Bache Company“, njujorškoj agenciji za hartije od vrednosti i berzansko posredovanje. Hofa je upravljao sa 25 odsto sredstava te agencije, što je iznosilo oko 160 miliona dolara, koje je „Teamster Pansion“ investirao u razne poslove.

Uzgred rečeno, predsednik kompanija „Bache & Co.“ bio je Frenk T. Rajan, veteran OSS-a, koji je bio u partnerstvu sa majstorom špijunaže Vilijamom Donovanom i drugim veteranima američke i britanske ratne obaveštajne službe.

U ovom nizu kriminalnih, političkih i obaveštajnih veza postoji direktna linija koja ide od Čikaga prema Los Anđelesu, a oko nje je ispletena mreža „Supermoba“.

Ta mreža je opstala do danas. Na 45. stranici „crne sveske“ Džefrija Epštajna navode se imena i telefonski brojevi dve osobe iz iste ugledne čikaške porodice: Nikolas i Tomas Pricker. Epštajn je naveo dve adrese, pet brojeva telefona i jedan e-mail za Nikolasa, a Tomas je imao dve adrese, jedan e-mail i 12 telefonskih brojeva. Ispod imena Nikolasa Prickera, Epštajn je napisao „Hyatt Development Corp“. Kompaniju u čijem vlasništvu su hoteli „Hyatt“, porodica Pricker je preuzela krajem 1950-ih. Epštajn je pod Tomasovim imenom zabeležio „Numero Uno“.

Prickeri su dugo bili moća sila u lokalnoj, državnoj i nacionalnoj politici. Peni Pricker, Tomasova i Nikolasova rođaka, upoznala se sa Barakom Obamom početkom 1990-ih. Pre i tokom Obaminih predsedničkih mandata, njegova fondacija se dugo oslanjala na unosne donacije porodice Pricker. Obama je deo svog duga otplatio tako što je postavio Peni Pricker u Savetodavni odbor za ekonomski oporavak. Tokom Obaminog drugog mandata Peni je nominovana i potvrđena na funkciju sekretara za trgovinu. Njen brat Džej B. Pricker je u međuvremenu bio kopredsedavajući u stranačkoj kampanji Hilari Klinton pred predsedničke izbore 2008. godine. Džej B. Pricker je posredovala u sporazumu između Klintonove i Obame, kojim je ona povukla kandidaturu. Džej je 2019. godine izabran za guvernera Ilinoje.

Treći brat, Entoni Pricker, izbegavao je javne funkcije, pa se zadovoljio samo mestom u savetodavnom odboru Centra za azijsku i pacivičku politiku pri RAND korporaciji.

Kad se pogleda porodično stablo, uočava se da su Prickeri svoje bogatsvo i uticaj sticali u mračnim uglovima biznisa. Abraham Pricker, rodonačelnik dinastije, sa braćom je osnovao advokatsku kancelariju „Pritzcker & Pritzcker“, koja je bila specijalizovana za poslovno pravo. Tokom tridesetih godina odlučio je da i sam zaroni u svet biznisa. On i njegov brat Džek investirali su u niz kompanija širom Čikaga, a jedna od njih je bila i „Hyatt“, što je pomoglo porodici da obezbedi trajni uticaj.

Kao što je bio slučaj sa Henrijem Kraunom, Prickerovi su morali da imaju posla sa radničkim sindikatima povezanim sa organizovanim kriminalom. Prickerovi su zarađivali i na imigrantima, kojima su pozajmljivali novac sa kamatama od sedam odsto. Zbog toga su dobili nadimak „Sve za sedam“. Kasnije su taj zelenaški posao prepustili mafiji, da ga vodi umesto njih. U kancelarijama Prickerove kreditne agencije „Frontier Finance“, koja je radila sa državnom licencom, najmoćniji mafijaši održavali su tajne sastanke sa legitimnim investitorima, kao što su bili upravnik pošte Čikaga, predsednik okružnog odbora Republikanske partije i policijski oficiri.

Veze sa mafijom, Prickerovi i mnoge druge uticajne američke porodice, nastavili su da neguju do danas.

(U sledećem broju: FBI i mafija ujedinjeni protiv komunista)