Strane banke i fondovi ne daju kredite za Vučićeve megalomanske infrastrukturne poslove. Posle beogradskog metroa, vlast će morati da odustane od izgradnje Nacionalnog stadiona i sajamskih zgrada u Surčinu. Za EXPO biće podignute samo tri-četiri montažne hale, ali ne i hoteli, stambeno-poslovne zgrade i sve ostalo što je sto puta prikazivano na maketama i skicama. Nemačka Dojče Banka je zamrzla ugovor o zajmu, kojim je Srbija trebalo da dobije 173 miliona evra. Američki fondovi su odustali od investiranja u hidroelektrane Đerdap 3 i Bistricu, kao i u izgradnju vetroparka, u šta je trebalo da se uloži 3,5 milijardi evra. Da je balon pukao, nedavno je javno priznao i ministar finansija Siniša Mali, koji je rekao da režim, ukoliko hitno ne dobije kredite, od 15. marta neće moći da isplati penzije i plate u javnom sektoru.

Predrag Popović

Kartel Aleksandra Vučića je na teškim mukama. Politički rejting je u slobodnom padu, koji ne može ni da se uspori, a kamoli zaustavi lažima, pretnjama i brutalnim nasiljem. Ne pomaže ni medijska hipnoza, više mu niko ne veruje, niti ga se plaši. Propao je Vučićev plan da kroz megalomanske infrastrukturne projekte zgrne još nekoliko milijardi evra. Uz sve to, Vučić strepi od krivičnog progona. Pred domaćim sudom uskoro će biti pokrenut postupak u kome Goran Vesić, Jelena Tanasković, Nebojša Šurlan, pa i Tomislav Momirović mogu da svedoče protiv njega, glavnog organizatora korupcije koja je stvorila uslove za ubistvo 15 ljudi u Novom Sadu. Istovremeno, Evropsko tužilaštvo vodi istragu Vučićevih malverzacija iz vremena pandemije korona virusa, oko preprodaje vakcina i respiratora, a strane službe presreću tovare kokaina Balkanskog kartela.

Naprednjački termiti su očerupali Srbiju, pa, kako priznaje ministar finansija Siniša Mali, od 15. marta neće imati novca za plate i penzije. Ipak, Vučić ne odustaje od pljačkaškog pohoda na javne resurse, koji je opisan u budžetu za 2025. i usvojen na poslednjoj sednici Narodne skupštine. Prema tom planu, Srbija bi trebalo da uzme kredite ukupne vrednosti 27,5 milijardi evra. Taj novac je namenjen za izgradnju novog Sajma, hala za sportsko-muzičku izložbu EXPO, Nacionalnog stadiona u Surčinu, hidroelektrana Bistrica i Đerdap 3, beogradskog metroa, solarnih sistema, vetroparkova i drugih projekata. Po Vučićevom koruptivnom modelu, realna cena tih projekata bi iznosila oko deset milijardi evra, a razliku bi razgrabili on i njemu bliski tajkuni. Građanima Srbije ostali bi dugovi, koje će otplaćivati sledeće generacije.

Plan je pao zajedno sa nadstrešnicom na novosadskoj Železničkoj stanici. Koruptivni mehanizam, koji je Vučić napravio i razvijao 12 godina, raspao se pod teretom zaprećene krivične odgovornosti njegovih nižerangiranih saučesnika u zajedničkom zločinačkom poduhvatu. Domaće arhitekte, građevinski i ostali stučnjaci iz državnih i privatnih firmi, kao i iz nadležnih institucija više ne žele da svojim potpisima legalizuju projekte na kojima će pojedinci iz vrha vlasti prisvajati masne provizije. Vučić javno kuka zbog dezertiranja eskperata od kojih je zahtevao da rade nesavesno, pa i nezakonito, a onda bi ih, kad nastanu smrtonosne posledice, poturio da odgovaraju na sudu.

– Sve ovo što se dogodilo u Novom Sadu napravilo nam je bezbroj problema, koji se tiču razvoja i rasta zemlje. Sad da nađete nekoga da potpiše bilo šta, pa i da je ovo stolica, on će da traži šest meseci da proverava da li je to stolica. Prosto, ne vredi. To vam je sad tako – kaže Vučić, sav skrušen što mu odgovorni pojedinci kvare planove za nove kriminalne kombinacije.

Da problem bude veći, istim povodom, zbog pada nadstrešnice, strane banke i fondovi otkazuju pregovore o kreditima, koje je Vučić nameravao da uzme i preusmeri malo u infrastrukturne projekte, malo više u svoje džepove. Nemačka Dojče Banka, koja je aranžer kredita namenjenog za izgradnju beogradskog metroa, zamrzla je realizaciju zajma od 173 miliona evra. Dojče Banka i Vlada Srbije potpisali su ugovor o tom kreditu 20. septembra 2024. godine. Međutim, iako je ugovor reatifikovan dva meseca kasnije, na nelegalnoj sednici Narodne skupštine 25. novembra, transfer novca je obustavljen. U skladu sa svojom poslovnom politikom, Dojče Banka odbija da finansira projekte u kojima učestvuju firme koje su osumnjičene za učešće u krivičnim delima. Konkretno, srpsko tužilaštvo tereti dva lica, koja je angažovala francuska kompanija Ežis, koja je obavljala posao Nadzornog organa na rekonstrukciji Železničke stanice u Novom Sadu. Pošto je Ežis napravio projekat za prvu liniju beogradskog metroa, nemački bankari ne žele da transferišu novac dok sudski postupak ne bude okončan pravosnažnom presudom. 

Američki investicioni fond Merrill Linch International već godinama aranžira zajmove koje uzima Vlada Srbije, pre svega za energetski sektor. Taj fond je trebalo da obezbedi kredite za izgradnju reverzibilnih hidroelektrana Bistrica (1,1 milijarda evra) i Đerdap 3 (1,4 milijarda evra), kao i vetroparka sa kapacitetom od 1 GW (1,4 milijarda evra). Iako su i ti projekti uneti u budžet za ovu godinu, od njih neće biti ništa. Menadžeri Merrill Linch International-a su, bar zasad, prekinuli pregovore.

Koliko je Vučić očajan, najbolje se vidi po tome što je zatražio pomoć od Bogoljuba Karića. Pre deset godina, kad se vratio u Srbiju iz bekstva pred optužnicom, koja ga je teretila za pljačku Mobtela, Karić je sa sobom doneo impresivan građevinski portfolio. Dok se skrivao u Rusiji i ostalim bivšim sovjetskim republikama, njegove kompanije su realizovale šest projekata nalikih Vučićevom „Beogradu na vodi“. U Minsku, Astani i Tatarstanu izgradili su kompletna naselja sa više od šest miliona kvadrata. U neimarskom zanosu, Karić je očekivao da tako nešto podigne i u Beogradu. Najavljivao je izgradnju svog „Tesla City-a“ kod Tošinog bunara, pa na Makišu ili Adi Ciganliji. Umesto građevinskih i ostalih dozvola, od Vučića je dobio samo podsmeh. Na nekoliko sastanaka, na kojima je Karić diskretno podsećao vođu kartela na usluge koje mu je činio, uključujući i više od 20 miliona evra donacija, Vučić je obećavao da će mu dati lokacije koje god želi. Čak mu je ponudio i usluge Siniše Malog, da mu on pomogne oko sklapanja tenderske ponude. Karić je to, naravno, shvatio kao uvredu. Nije mu ostalo ništa drugo već da kuka što mu Vučić „ne da ni jedan ašov da zabode“.

U takvom raspoloženju, Karić je jedva dočekao Vučićev poziv u pomoć. Brzo i lako su se dogovorili oko strategije, koja se zasnivala na tome da Karić potegne veze sa starim ruskim poslovnim partnerima, pa da obezbede bar šest milijardi evra za EXPO. Vučić se nadao da će taj novac biti dovoljan da premosti period u kome su ga strani investitori stavili na led. Moglo bi da se nastavi sa izgradnjom Nacionalnog stadiona i sajamskih objekata u Surčinu, a nešto bi preteklo i za ostale infrastrukturne projekte.

Što je babi milo, to joj se i snilo. No, na javi stvari stoje drugačije. Karić nije uspeo da obezbedi pare. Možda njegovi ruski partneri nisu bili zainteresovani za investiranje u besmislene projekte, unapred osuđene na propast. Možda nisu dobili političku dozvolu za saradnju sa Karićem, pošto u Kremlju pamte njegove izjave da je „Rusija velika zabluda“ i da „koga Rusija brani, taj je završio“. Odmah po izbijanju rusko-ukrajinskog rata, Karić je pokrenuo medijsku kampanju u kojoj je iznosio teške optužbe na račun Rusije i njenog predsednika Vladimira Putina. Ako je takvim stavovima pokušao da se distancira od svojih ruskih ortaka i time umili Zapadu, gadno se prevario. Amerikanci su na „crnoj listi“ zadržali njegovog sina Nebojšu Karića, kao i porodičnu firmu „Dana Holdings“.

Više nije ni bitan uzrok Karićevog fijaska. Za Vučića, njegov kartel, pa i za normalne građane Srbije važna je samo činjenica da novca nema. Ne samo što ga nema za megalomanske i preskupe infrastrukturne projekte, već nema ni za finansiranje državnih i socijalnih potreba.

Raspao se Vučićev piramidalni sistem kriminala i korupcije. Sve laži, kojima je hipnotisao lakoverne građane, o „zlatnom dobu“, „ekonomskom tigru“, „evropskom šampionu u privrednom rastu“, pa i o „dinaru kao najstabilnijoj svetskoj valuti“ i „budžetu u kome ima 23 milijarde evra“, sve prevarne šeme, koje je crtao na konferencijama za medije, sve se raspalo pod pritiskom surove stvarnosti. Naprednjački kartel je opljačkao sve što je mogao, rasprodao je javne resurse, uništio privredu, uveo narod u dužničko ropstvo i, na kraju, gurnuo državu u bankrot. Možda nehotice, u retkom trenutku iskrenosti, to sada priznaju i Vučićevi najbliži saradnici.

– Ukoliko hitno ne rešimo probleme, od 15. marta nećemo moći da isplaćujemo plate i penzije, a moramo da nađemo novac za EXPO i ostale započete projekte – rekao je ministar finansija Mali na prvoj ovogodišnjoj sednici Vlade Srbije, kojoj je predsedavao Vučić.

Uzalud su režimski mediji, uključujući i lažove sa Radio-televizije Srbije, upozoravajuće reči ministra Malog plasirali kao „izraz brige da će se usporiti rast plata i penzija“. Primitivne laži više ne prolaze, svima je jasno da se Srbija, zahvaljujući Vučiću, nalazi u katastrofalnom stanju. Građani ne moraju ni da znaju da je 9,9 milijardi evra, od budžeta projektovanog na 20 milijardi evra, namenjeno za otplatu rata prispelih kredita. Nije potrebno ni da se bave analizom spoljnih i domaćih dugova, da li oni ukupno iznose 100 ili 120 milijardi. Dovoljno je da se suoče sa cenama hrane u prodavnicama, pa da shvate koliko su tragične posledice Vučićeve tiranije.

Pod Slobodanom Miloševićem, u vreme ratova, sankcija i astronomske inflacije, plate su pale na pet maraka, a penzionerima je zakinuto 13 penzija. Izolovana i bombardovana, sa više od 300.000 izbeglih i prognanih, Srbija je ipak preživela iskušenja, koja joj sada opet prete. Kao što opominje ekonomista Goran Nikolić, „kad definitivno pukne Vučićev ekonomski balon, Srbiju će zadesiti privredni i socijalni kolaps, u kome će ljudi raditi za parče slanine“. Naravno, repriza devedesetih ostaviće teže posledice od primijernog stradanja. U Miloševićevo vreme, Srbija je imala materijalni i ljudski potencijal, a sada, u uslovima Vučićeve destruktivne vladavine, državna imovina je otišla na doboš, a radno sposobni su pobegli u inostranstvo.

Za utehu, Vučićev kartel biće osuđen na propast čim ne bude isplaćena jedna plata ili penzija. S obzirom da dva miliona građana balansira na ivici siromaštva, većinu njih samo jedna plata, ma kolika bila, deli od kontejnera. A, ulična ishrana neminovno vodi ka uličnom rešenju političke i društvene krize. Drugim rečima, ka oslobođenju Srbije od naprednjačkog terora. Kauzalni niz vodi do zaključka da u slobodnoj Srbiji mnogi pripadnici kartela, predvođeni „glavnim šefom“, moraju da završe u zatvoru.

To zna i Vučić, zato drhti od straha. Kako i ne bi kad zna da će se na optuženičkoj klupi, u sudskom postupku za masovno ubistvo u Novom Sadu, naći nekoliko bivših saradnika, kojima ne pada na pamet da na sebe preuzmu odgovornost kako bi njega zaštitili od odgovornosti. Svime što je zabeleženo u Vesićevoj privatnoj biografiji i tzv. političkoj karijeri pokazuje da on gleda isključivo svoje interese, ne zanimaju ga stranačke kolege, poslovni partneri i slična potrošna roba. Takav, sigurno neće bez otpora prihvatiti ulogu žrtvenog jarca, koju mu je namenio Vučić.

Iako je pušten iz pritvora, i to sa besmislenim obrazloženjem, Vesić nije toliko naivan da bi poverovao da će ga zaštiti Vučić. Naprotiv, on zna da mu je upravo Vučić nacrtao metu na čelo i stavio ga na raspolaganje tužiocima, sudijama i opozicionim kritičarima. Posle Vučića, Vesić je najomraženiji, ako za njega može tako da se kaže, čovek u Srbiji. Ne samo što ni naprednjaci, ni opozicionari neće da ga brane, nego će svi da proslavljaju njegov pad i prizivaju što duži boravak u zatvoru. Da se to ostvari, pobrinuće se Vučić. Namestiće sve što treba da bi Vesić bio osuđen na višegodišnju robiju. Pritom će dobro paziti da prljav posao obave drugi, da mu se Vesić ne osveti, da ne propeva i otkrije ko je pravi inspiratori, naručilac i organizator koruptivne akcije, koja je ubila petnaestoro ljudi.

Vučić mora da bude oprezan i sa Jelenom Tanasković. Kad je čovek vidi, onako tunjavu, lako bi mogao da se prevari, pa da je potceni. No, Vučić je suviše iskusan u trgovini ljudima da bi napravio takav kiks. Još dok mu je bila miljenica, dok mu je pesmama i plesom uveseljavala privatne žurke, Vučić je shvatio da ima posla s predatorkom, koja je spremna na sve da bi ostvarila lične ambicije. Da preskoči deset nivoa kompetencija i dobije ministarsku, a potom i direktorsku funkciju, Tanaskovićka se prvo prilepila uz Sinišu Malog, a onda uz Bratislava Gašića. Koliko je opasna, pokazala je na prvom saslušanju u tužilaštvu. Kao dokaz da nije odgovorna za pad nadstrešnice, iako je bila na funkciji direktora Infrastruktura železnice, javnog preduzeća koje je bilo zvanični investitor, Tanaskovićka je optužila direktno Vesića i posredno Vučića. Rekla je da joj je Vesić, kao resorni ministar, zabranio da se meša u svoj posao, a sve u dogovoru sa Vučićem. Ako je počela sa takvom odbranom u istrazi, ko zna šta sve može da kaže u sudskom postupku.

Nebojša Šurlan je sa mesta direktora Infrastrukture železnice smanjen nakon što su mediji objavili snimak njegovog telefonskog razgovora sa Sinišom Malim. Znajući s kim ima posla, Šurlan je tajno snimao pozive u kojima je ministar finansija zahtevao da izgradi neki zid na stadionu Crvene zvezde, koji je Vučić obećao svojim navijačima. Kad bi u Srbiji tužioci radili svoj posao, već bi i taj snimak bio dovoljan da se pokrene istraga i utvrdi Vučićeva odgovornost za nenamensko trošenje novca iz budžeta, kojim je kupovao podršku huligana sa Zvezdinih tribina. Vučić je tada nazvao Šurlana „nezahvalnim bednikom, koji je od ove vlasti dobio direktorsko mesto, a tajno snima razgovore sa državnim funkcionerima“. Tek će se videti kako će Vučić da udari po Šurlanu kad počnu da cure snimci drugih razgovora, verovatno i onih s nalozima vezanim za novosadsku Železničku stanicu.

Možda zvuči smešno, ali Vučić ne može da mirno spava ni zbog Tomislava Momirovića. Iako je oba kratka ministarska mandata obeležio skečevima, kojima se predstavio kao moralna karikatura, Toma Mona nije za potcenjivanje. To je jasno svakome ko je upoznao njegovu mamu Nadu. Još u rodnom Nikšiću, Nada je stekla nadimak Tarzanka, koji je opravdala snalaženjem u beogradskoj političkoj džungli. Bez moralnih dilema, prateći dobro istančani instinkt za politiku i biznis, Nada Momirović je uvek bila uz vlast. Sve stranke su se smenjivale na vlasti,  samo je kompanija Mona opstajala na vrhu.

Kad je naprednjački kartel okupirao državu, Nada Momirović je napravila jednu od ozbiljnijih grešaka. Kao što je Vučić sina Danila dao na čuvanje klanu Veljka Belivuka, tako je ona sina Tomu dala Vučiću na raspolaganja. Htela je da njen mezimac ima ministarske reference u biografiji, pa je gurnula jagnje međ’ vukove. Sad se svi kaju, kako Nada i Toma, tako i Vučić. Mama i sin strepe od sudskog procesa u kome može da se utvrdi njegova odgovornost za kobnu rekonstrukciju Železničke stanice, a šef kartela se, savim opravdano, plaši Nade Momirović, za koju zna da će učiniti sve da spasi Tomu. Zarad održavanja ravnoteže straha, režimski mediji, a i oni drugi, zaboravili su bivšeg ministra, ne pominju ga. Doduše, pominju ga normalni, obični građani. Posle nekoliko neprijatnosti, koje je doživeo u beogradskim prodavnicama i restoranima, Tomislav Momirović je shvatio da neće tek tako uspeti da se reši senke 15 ubijenih ljudi. Umesto da ovde bude izložen odijumu javnosti, mama će ga skloniti u Francusku, da vodi filijalu porodične modne kompanije.

Osim bliskih saradnika, koji se nalaze na optužnici, Vučiću brigu zadaju i poslovni partneri iz Kine. Malo ko je to mogao da očekuje, ali menadžeri kineskog konzorcijuma CRIC-CCCC, koji je bio glavni izvođač radova na rekonstrukciji i izgradnji pruge Beograd-Budimpešta, odlučili su da štite svoje interese i reputaciju, koja baš nije blistava. Bez obzira na njihov motiv, za srpsku javnost važno je što su Kinezi preko posrednika plasirali dokumentaciju iz koje se vidi da je lično Aleksandar Vučić vršio pritisak na njih, ne bi li završili posao pre utvrđenog roka.

Kineski konzorcijum je, sredinom decembra 2022. godine, o Vučićevom zahtevu obavestio Ministarstvo građevinarstva i Infrastrukture železnice. U dopisu, koji je upućen na imena pomoćnika ministra Anite Dimoski i direktora Nebojše Šurlana, navodi se: „predsednik Vučić je 13. decembra primio gospodina Đua, predsednika Upravnog odbora kompanije CRIC, i gospodina Džoua, predstavnika izvođača. Ovo pismo je sačinjeno na osnovu rezultata razgovora. Tokom razgovora, gospodin predsednik je upitao o mogućnosti otvaranja deonice Novi Sad – Subotica za saobraćaj pre planiranog roka, odnosno do kraja 2024. godine. Jedna od ključnih prepreka je da će se Izvođač suočiti sa velikim problemom nedostatka novčanih sredstava za naknadne radove u 2023, u iznosu od skoro 65 miliona dolara. Gospodin predsednik je jasno izneo da se ovaj problem može rešiti i da će srpska Vlada u potpunosti podržavati Izvođača da ubrza napredak na projektu“. Dakle, Vučić je, bez ikakvih ustavnih i zakonskih ovlašćenja, zahtevao od Kineza da ubrzaju radove. Nije ga zanimalo ni poskupljenje od 65 miliona evra. Baš ga briga, ceh će platiti građani Srbije, a ne kraljica majka Angelina.

Kad je izostao odgovor Dimoski i Šurlana, koji se sada nalaze u pritvoru, Kinezi su im poslali novi dopis, sa urgentnim zahtevom da potpišu aneks ugovora i plate razliku u ceni. Napomenuli su da je to neophodno „kako bi se postigao cilj koji je zacrtao predsednik Vučić“.

Kinezi nisu samo ofirali Vučića, da je imao glavnu ulogu u koruptivnom sistemu, koji je izazvao masovno ubistvo, nego su otkrili da je i Siniša Mali učestvovao u tim mahnacijama. Ministar Mali je, navodi se u dopisima kineskog konzorcijuma, „zajedno sa predsednikom Vučićem izneo da nedostatak sredstava za naknadne radove može biti rešen“.

U svim dopisima Kinezi koriste sintagme poput „plan je izrađen na osnovu želje gospodina predsednika Vučića“ ili „sredstva su potrebna za implementaciju želja gospodina predsednika Vučića“ i sl. S obzirom da Više javno tužilaštvo u Novom Sadu, koje je vodilo istragu ubistva na Železničkoj stanici, raspolaže ovim dopisima, kad bi se primenjivao zakon, Vučić i Mali bi sedeli pored Vesića na optuženičkoj klupi. Do toga će svakako doći, pre ili kasnije.

Sve je moguće, samo ne da Vučić sprovede svoj pljačkaški plan da do 2027. prigrabi još nekoliko milijardi evra. Kredite mu ne daju Nemci, Amerikanci, evropski fondovi, pa čak ni Kinezi, a ni iz Rusije nema finansijske infuzije. Čak i ako opstane na vlasti do tog roka, u šta ni on ne veruje, moraće da odustane od megalomanskih projekata. Umesto maketa i crteža, koje je sto puta prikazivao na konferecijama za medije, „velelepni EXPO“ svešće se na nekoliko montažnih hala. Možda se izgradi i železnička pruga, ali sigurno neće svi onih hoteli i stambeno-poslovne zgrade sa reklamnih prospekata. Kako sada stoje stvari, neće biti ništa ni od tzv. Nacionalnog stadiona.

Uskoro neće biti ništa ni od Vučićevog kartela. Uzalud on pokušava da aučesnike ohrabri pričama o propasti studentskih blokada, porastu njegovog i stranačkog rejtinga. Prepušten fantazijama, čak je najavio da će posetiti američkog predsednika Donalda Trampa „u prvih sedam dana posle inauguracije“. Vučić kaže da očekuje mnogo od razgovora, koje se imati u Americi sa uticajnim političarima i investitorima, pa i da se obezbedi novac za radove oko EXPO: „Mi sad moramo da ubrzamo, moramo da nastavimo da radimo. Mnogo toga moramo da izguramo i uradimo do 31. decembra 2026. Ja sam uveren da to možemo.“

Srbija je uverena da Vučić više ništa ne može. Propali su njegovi pljačkaški planovi, propao je i on.