U pokušaju srpskog diktatora da spašava svoju kriminalnu lađu koja nezadrživo tone, spreman je da izazove bilo kakvo vanredno stanje, pa člak i da izazove neku vrstu diverzije koju bi pripisao protivnicima njegovog režima i studentima. Ali, njegova drama postaje sve veća, jer mu je u Mađarskoj oboren jedan od poslednjih bliskih ljudi, Viktor Orban koji je nebrojeno puta javno nosio u društvu sa njim zastave „velike Mađarske“ sa Vojvodinom na mapi. Ovih dana doživljava težak udarac iz SAD jer je pod istragom amerričkih vlasti kompaniji sa 5.000 kamiona-šlepera koju je stvarao novcem iz budžeta Srbije i uz „logistiku“ navodno odbeglog Slaviše Kokeze, bivšeg predesnika FSJ. On zna da će zajedno sa svojim bliskim ljudima biti optužen u SAD za nezapamćenju pljačku na tlu te države. Pod istragim u Evropi su i njegove podmetačine i koruptivni poslovi, pranje novca i distribucija narkotika, a čeka ga epilog pokušpaja da se igra sa većima od najvećih u mafijaškim „familijama“ i političkim vrhovima Evrope i sveta.

Nikola Vlahović

U noći između 12 i 13 aprila 2026. godine, sada već bivši ministar poslova Mađarske Peter Sijarto, navodno „veliki prijatelj“ srpskog diktatora Aleksandra Vučića, doslovno se zabarikadirao u prostorijama ministarstva spoljnih poslova ove zemlje. Pred vratima prostorije u kojoj je bio, stajali su naoružani članovi privatnog obezbeđenja, dok je Sijarto unutra sa još jednom osobom panično uništavao poverljiva (i za njega i Viktora Orbana komptomitujuća) dokumenta. Takozvana „drobilica“ papira radila je čitavu noć.

Među tim tajnim dokumentima nalazili su se i oni koji govore o tome kako je Sijarto kao glavni pregovarač za preuzimanje NIS-a od strane mađarske naftne kompanije MOL, pravio dogovor sa ruskom stranom na štetu Srbije, a uz ličnu saglasnost Aleksandra Vučića kao jedine stvarne vlasti u otetoj državi, ili državi-taocu njegovog režima.

U međuvremenu je pobednička strana sa Peterom Mađarom na čelu, nakon 90% prebrojanih glasova i očigledne dvotrećinske većine, krenula u potragu za Sijartom, za koga se smatralo da je pobegao iz države.

Kad je konačno pronađen i uhvaćen na delu, dobio je „zaštitu“ da ne pobegne do suđenja.

Dan nakon ovog događaja na prvom programu RTS, Aleksandar Vučić je izjavio da „ceo dogovor sa Mađarima i Rusima i dalje stoji“. Dvadesetak sati ranije, napravio je „frojdovsku omašku“ i umesto da čestita pobedu Peteru Mađaru i njegovoj stranci na pobedi, „čestitao je“ svrgnutom šefu mađarske diplomatije Peteru Sijartu!

U prvim satima nakon pada Viktora Orbana, pala je i 14 godina duga koaliciona „šema“ sa strankom Savez vojvođanskih Mađara (stranka pokojnog Ištvana Pastora). Ta „šema“ je počivala na poslovnim komunikacijama i pranju velikog novca sa Orbanovom i Vučićevom strankom. Ključna ličnost preko koje se većina tih poslova obavljala, bio je nakjdiskretniji, povučeni Lajoš Čakanj, tajkun sa severa Bačke. Glavna spona izmedju Orbana i Vučića i pranja novca preko OTP banke, finansijer SVM-VMSZ i Pastora koji je upravljao glasanjem Mađara iz Srbije (i onih u Srbiji i u „dijasporom“ u Mađarskoj). Čakanj je vlasnik hiljada hektara vojvođanske ravnice, vinarija, podruma Palić i na stotine skupih nekretnina u Srbiji i regionu…Smatra se da je iz Srbije izneo barem jednu milijardu evra i da je imovina koju poseduje u Vučićevom „carstvu“ njen deseti deo…

Orbanov sve češći običaj da se pojavi sa zastavom „velike Mađarske“ na kojoj je i Vojvodina, Vučića nikada nije „pomerila sa mesta“. Uporno optužujući vojvođansku opoziciju, studente Novog Sada i građane Vojvodine za „separatizam“, koristeći stare Miloševićeve trikove o „spašavanju pokrajine“, on lično je bio uključen preko Orbana u plan ekonomske hegemonije Mađarske nad Vojvodinom.

Orbanov pad i Vučićev pad ne mogu se posmatrati odvojeno. Veza je bilo i previše, a za one najvažnije tek će se saznati. Srpski diktator nema više izbora: spreman je da „zapali Rajhstag“ (kao Hitler kad ga je zapalio i optužio opoziciju za to). Prema jednom nepotvrđenom scenariju, Vučićev „Rajhstag“ može biti samo neka od državnih institucija ili neki reprezentativni objekat, a za takve (ne)delo bi „uhapsio“ grupu „dobrovoljaca“ koje bi označio kao „simpatizere studenata“ ili grupama pobunjenih građana.

Stub represije, terora i lojalnosti srpskog diktatora su osobe kojima upravlja njegov brat i koje su van regularne državne strukture, ali imaju punu zaštitu vlasti.

Glavni operativci su mu osobe poput Luke Petrovića, Novaka Nedića, Branka Malovića, Vladimira Mandića, Relje Ognjenovića…Ta družina dobila je zadatak da u skorijoj perspektivi (jer više nema načina da produži svoj boravcak na vlasti), inscenira i lažira neku veću diverziju koju bi pripisao studentskom pokretu, slobodnim građanima ili, eventualno onome što je ostalo od kompromitovane opozicije.

U državi-zatvoru, došlo je i do smene na čelu Uprave za izvršenje krivičnih sankcija. Naime, „upravnik svih zatvora“ u Srbiji Dejan Carević-Car, odlazi u penziju. Kao „zaslužni kadar“ penzija mu sigurno neće biti mala. Izvodeći na ulice okorele kriminalce, razbojnik i ubice koji su bili pod njegovom komandom (mada formalni i dalje u zatvoru), lomili su kosti građanima i studentima, rušili, palili, na desetine ljudi učinili su trajnim invalidima, neki su i podlegli teškim batinama i umirali u bolnicama.

Tu „carevu vojsku“ sada preuzima nova ličnost poznata po nadimku „Stenica“ (izvesni Mile Jandrić, sa adresom u Novom Sadu).

Carević je pre nego što je postao prvi „apsandžija“ Srbije, učestvovao u kriminalnim radnjama u Upravi Carina, a spas od toga da ga „konkurencija“ ne pregazi negde, našao je u kabinetu Nikole Selakovića dok je ta voštana figura bila ministar pravde…On ga je „postavio“ na čelo Agencije za upravljanje oduzetom imovinom. Dok je bio na toj funkciji napravio je aferu u mesnoj industriji „Mitrosrem“ sa „rođačkim zapošljavanjem“. Ali, milioner postaje tek nakon što je ušao u posao „oprosta grehova“ i naplate skraćenja zatvorskih kazni.

Promena u vrhu zatvorskog sistema ne razlikuje se od promene postave u dobro uigranom bendu: instrumenti su isti, samo je dirigent novi.

Kad se na mrtvom AV režimu bude vršila pravosudna „obdukcija“, naći će se tu još svašta. Ali, nad vodećim ljudima koji su ostali uz diktatora, vrše se te „obdukcije“ odavno već u stranim pravosudnim sistemima. Ovih dana je ponovo u zapadnoj štampi pomenut slučaj kripto-kriminala i slučaj Do Kwona iz Južne Koreje, koga je izvesno vreme lično Siuniša Mali krio u Beogradu. Do Kwon se tereti da je prevario preko 200 hiljada ljudi, ali dok je bio na Interpolovoj „crvenoj poternici“ utočište je našao upravo kod Vučićevog „blagajnika“ Siniše Malog. Do Kwonu će se opet suditi u Seulu, a Mali je jedan od onih koji mogu da očekuju optužnicu (i ako se ne javi susdu u Seulu i međunarodnu poternicu). 

Poslednjim gigantskim kriminalnim poslovima Vučićevog režima, trenutno se bavi američki FBI. Mada istraga federalne policije i pravosudnih organa SAD traje od 2022. godine, slučaj se tek sada može smatrati kompletnim za procesuiranje. Dokaza za mafiško poslovanje jedne „detaširene“ AV kompanije „na privrmeneom radu u Americi“, postao je glavna tema ne samo američkih već i najvećih globalnih medija.

Naime, kompaniju „Super Ego Holding“ u Sjedinjenim Američkim Državama koju je osnovao srpski biznismen Aleksandar Mimić, tokom 2013. godine, „doselila se“ u SAD sa kapitalom koji potiče iz Srbije. Ne iz bilo koje, nego „Vučićeve Srbije“. Mimić je u ovu obećanu zemlju došao sa milionima, zapravo početnim kapitalom koji mu je dao Vučićev režim.

Firma je registrovana u državi Ilinois i povezana je sa mrežom transportnih i lizing kompanija koje posluju i u SAD i u Srbiji.

Danas poseduje oko 5500 gigantskih kamiona-šlepera i oko 9.000 pripadajućih prikolica za takva vozila…

„Super Ego“ je kompanija koja je godinama služila AV režimu za pranje novca.  Sedište kompanije i danas se nalazi na Novom Beogradu u  Bulevaru Mihajla Pupina br. 115.

Ovih dana američki mediji masovno izveštavaju o nezapamćenom skandalu da je u toj kompaniji, koja posluje na teritoriji SAD, prijavljeno manje od 2% stvarnih radnika-vozača kamiona, a da su svi ostali prijavljeni zapravo nečje tetke, stričevi, ujne i dalji rođaci.

Mimić među povezanim firmama ima i Kordun Express Inc., Floyd Inc., Rocket Expediting LLC…I to su sve delovi iste mreže transportnih operacija. Prema izveštajima CBS News „Super Ego Holding“ je nastao „kapitalom iz Srbije“ i regrutovanjem vozača iz Srbije u saradnju sa lokalnim transportnim firmama u SAD. CBS kaže dalje da „model poslovanja“ uključuje lizing kamiona i podugovaranje vozača, često srpskog porekla, koji rade u SAD pod ugovorima sa ograničenim pravima.

Istrage su pokazale da kompanija koristi takozvani „chameleon carrier“ praksu, ili, u prevodu: zatvaranje i ponovno otvaranje firmi pod novim imenima radi izbegavanja kazni i negativne istorije. Federalna istraga u SAD trajale su intenzivnije tokom 2025-2026 jer je Super Ego Holding kršio bezbednosne propisa, radio brutalne eksploatacije vozača i kriminalna rebrendiranja radi izbegavanja sankcija

.Više od 800 vozača tužilo je kompaniju zbog neisplaćenih zarada, nelegalnih odbitaka, i pogrešne klasifikacije radnika.

Poslovni dosije kompanije „Super Ego Holding LLC“ pokazuje da je njen osnivač i direktor Aleksandar Mimić, srpski biznismen koji je firmu registrovao u američkoj saveznoj državi Ilinois, dobijao i milionske sume od još jednog lica (smatra se da je u pitanju navodno odbegli Slaviša Kokeza).

U poslednjih nekoliko godina ova kompanija je bila je predmet nekoliko većih medijskih izveštaja zbog kriminalnih „poslovnih praksi“ i političkih veza u Srbiji. Zanimljivo, ali Mimić adresu nije menjao. I dalje se kompanija vodi na Route 83, Suite 240, Bensenville, Ilionois 60106, i na adresi 677 N Larch Ave, Elmhurst, Ilionois, 60126 US.

Ranija istraživanja ovog slučaja govore da je Aleksandar Mimić, vlasnik ovog super-holdinga, bio „medijum“ preko koga je Slaviša Kokeza Kokeza za ime i račun braće Vučić upumpavao pokradeni novac države Srbije. Mimić je inače „stekao“ diplomu privatnoig Univerziteta „Singidunum“, ali ga se tamo niko ne seća. Prvi put se u SAD našao 2010., ali bez uspeha, jer nije mogao da ostane duže. Tri godine kasnije, stiže u SAD sa milionima iz Srbije koju mu je „doznačio“ tek ustoličleni diktator.

OD tada je kompanija počela da „raste“ u „holding“ i razvila je široku mrežu povezanih firmi u SAD. Njeno poslovanje ne uključuje samo organizaciju transporta, iznajmljivanje kamiona i angažovanje vozača, većš i operativni deo koji vodi preko povezanih, formalno odvojenih kompanija.

Prema dostupnim podacima jedne druge TV kompanije (NBC), mreža povezana sa Super Ego Holdingom beleži gotovo 15.000 bezbednosnih prekršaja i krivičnih dela i oko 500 saobraćajnih nesreća u poslednje dve godine. U jednom od incidenata, kamion povezan sa ovom mrežom udario je u školski autobus, pri čemu je dvoje dece teško povređeno.

Poseban problem predstavlja način na koji se briše istorija prekršaja. Promenom imena kompanije i identifikacionog broja, isti kamioni i vozači nastavljaju rad bez evidentiranih prekršaja, što ih čini „čistim“ u očima klijenata i regulatora.

Svedok i žrtva poslovanja ove kompanije, vozač Daniel Sančez, pristao je da govori za TV mrežu CBC pa je između ostalog kazao i ovo: „…Oni vam obećavaju sve. Kažu da možete zaraditi 8.000 do 10.000 do 12.000 dolara sedmično, ali je svaki ugovor sa njima prevara!„.

Međutim, uprkos svemu, Mimićev „holding“ dobija iznenada iz Srbije „finansijsku injekciju“ od 100 miliona američkih dolara za nabavku novih kamiona! Put tog novca prema istragama u SAD, vodi direktno do braće Vučić.  Uprkos svemu tome, sadistička žudnja za pljačkom odvela ih je daleko: tok istrage išao je za činjenicom da je ta kompanija varala vozače, često im isplaćujući značajno umanjeni iznos za vožnju nego što je to bilo dogovoreno. To su pravdali promenom iznosa isplate osobe čiji teret su prevozili, kao i brojnim naknadama koje nisu imale previše smisla.

„Menadžeri su me učili da vozačima pretim da neće biti isplaćeni, da im govorim kako trebaju da krše pravila. To je bilo normalno. Vozači su se žalili da ne mogu da plate račune, da nemaju novca, ali mi nismo smeli pokazivati empatiju, samo smo im govorili da voze dalje“, rekao je bivši zaposlenik jedne od kompanija pod kišobranom Super Ego Holdinga.

On je otkrio da su u kancelarijama „holdinga“ u Beogradu postojale rang liste zaposlenika po tome koliko su novca uspeli da ukradu od vozača! Onaj koji uzme najviše, taj je dobijao bonus!

Jednog meseca na primer, jedan od zaposlenika uspeo je da ukrade čak 24.000 dolara od vozača, odnosno 32 posto njihove zarade, pisao je na svom portalu CBS.

Najprofitabilnija prevara je bio takozvani proijekat „Od lizinga do vlasništva“. Vozači bi uplaćivali novac kako bi formalno, na lizing, postali vlasnici kamiona, a onda bi im, raznim naknadama i drugim prevarama, kompanije povezane sa Super Ego Holdingom suštinski onemogućavale da ikada postanu vlasnici tog kamiona. Jedan od njih dao je izjavu u kojoj je opisao da je dao 35 hiljada dolara za lizing kamiona, da bi ga kasnije izgubio zbog otkaza koji mu je uručen.

O tome je govorio i u jednoj od najgledanijih emisija u SAD „60 Minutes“: „Za mene lično, to je poražavajuće. Za njih nisi ljudsko biće. Ti si, u suštini, samo broj…“

Način na koji ove firme rade je da „sakupljaju“ prekršena pravila i onda naizgled zatvore firmu, samo da bi odmah otvorili novu, koja je identična prethodnoj, ali bez negativne istorije. Sa novim registarskim brojem Ministarstva trgovine i Ministarstva transporta SAD-a, nova kompanija nastavlja da radi isto i proces se ponavlja u nedogled. Poseban fokus pomenute emisije „60 Minutes“ u vezi Mimićeve „Super Ego Holdings“, bila je bliska veza uz Vučića i njegove saradnike iz Srpske napredne stranke.

Ali, ono što se do sada nije znalo, daje novo svetlo na čitavu aferu. Naime, Super Ego Holding je kupio ulaznicu za događaj na kojem je trebao da prisustvuje predsednik SAD Donald Trump, a kupljena je za Aleksandra Vučića (i glasila na lažno ime). Kako je dobro poznato, ta prevara je otkrivena! AV je trebao da se „provuče“ kao „predstavnik firme Super Ego Holding“. Naravno, brzom intervencijom ljudi iz Trampovog kabineta, ekspresno je povučena kupljena ulaznica, a nad „uljezom“ je izvršen kompletan postupak ekstradicije, kao da je ilegalni migrant u pitanju, mada se naravno odmah znalo o kome je reč.

Istraga je utvrdila da nijedan od vozača Super Ego Holdinga nema pravu vozačku dozvolu i da ih „gazde“ drže u klasičnom ropstvu. Očekuje se da na osnovu svega rečenog (i delova istrage kpoji još nisu poznati javnosti u SAD) američko pravosuđe raspiše niz poternica za poznatim licima iz državnog vrha Srbije. 

Da bi bilo jasnije kojim putevima se ovaj kriminal razvijao, treba se vratiti više godina unazad i setiti istrage o pljački miliona u Upravi carina Srbije.

Tada je bivši direktor te državne ustanove Miloš Tomić, saslušan u prostorijama SBPOK u Makišu, gde je odlučio da „propeva“, nakon što ga je policija suočila sa mnogobrojnim dokazima koje je istraga mesecima prikupljala. Prema snimljenom priznanju, Tomić je krenuo da iznosi optužbe na račun tadašnjeg predsednika Fudbalskog saveza Srbije Slaviše Kokeze, Željka Popovića, upravnika Carinarnice Beograd, Nemanje Manjka, kao i nekadašnjeg šefa Odelenja za suzbijanje krijumčarenja Uprave Carine. Pomenuo je i Aleksandra Nešovića Baju, bliskog saradnika kriminalca Dejana Stojanovića Keke.

Kada je video da nema kud, suočen sa dokazima, Tomić se pravdao da on ni sa čim nije bio upoznat, da se sve radilo na nivou na kome on nije ni mogao da bude upoznat.  To svedočenje je moglo biti od neprocenjive važnosti za dalji tok istrage „carinske mafije“, za koju se opravdano sumnjalo da su švercom cigareta, automobila, luksuznog nakita i dragocenosti, nafte, ošetetili državni budžet za višemilionski iznos.

Tužilaštvo i policija imali su spisak od najmanje 15 ljudi koji su bili deo carinske mafije. U toku opsežne provera svega što se radilo na graničnim prelazima, carinskim terminalima, ali i u centrali Uprave carina pod istragim se našlo nekoliko desetina ljudi.

Niko tada nije unapred proglašen krivcem, ali je bilo jasno da je krug znatno širi.  Slaviša Kokeza, Vrbaški i drugi čija su imena pominjana u javnosti bili su samo vrh ledenog brega. Po svemu što se do tada znalo, činilo se da će javnost biti šokirana saznanjima do kojih će se doći u istrazi, jer se radilo o čvrstoj saradnjih svih „sa spiska“ sa klanom Veljka Belivuka.

Tadašnji predsednik Fudbalskog saveza Srbije, odbio je poligrafsko ispitivanje vezano za prisluškivanje predsednika Srbije. Operativni podaci pokazuju da je Kokeza bio „nepismena siva eminencija“ za koga se sumnjalo da stoji na vrhu piramide koja je švercom na Carini oštetio državnu kasu za višemilionski iznos.

Željko Popović, tadašnji upravnik Carinarnice Beograd, bio je jedan od važnijih šrafova u onome što su mediji označili kao „paralelna carina“, bez koga sumnjive transakcije nisu mogle da budu obavljene. Nemanja Manjak – nekadašnji šef Odeljenja za suzbijanje krijumčarenja UC

Danas priveden u SBPOK kako bi dao informacije o „carinskoj mafiji“. Aleksandar Nešović Baja, bio je najbliži saradnik Dejana Stojanovića Keke. Istraga je tek trebala da odgovori na brojna pitanja, ali…

Ključni „instrument“ Vučićeve ideologije i onda i danas, bila je ucena.

U amrmiji korisnih ljudi ogrezlih u kriminalu koje je on lično „oslobodio“ u zamenu za slepu poslušnost, Slaviša Kokeza pripada tek jednoj od „frakcija“ koja mu je ćuteći u diskreciji radila sve što je zahtevao: od pranja novca do „bildovanja“ ovakvih „holdinga“ i „supeholdinga“ koji su harali ne samo u Americi, već i na još dva kontinenta.

Kad se bude izašlo iz naprednjačkog mraka i bude razapela stvarna mapa kriminalne imperije Vučićevog klana, mnogi će teško poverovati da je jedan iskompleksirani i neuspeli „huligan“, zajedno sa sebi sličnima, smislio plan kako da postane mafijaški „Kum“ i njegovo političko krilo….