Nesagledive posledice na život u Srbiji nakon pada razbojničke piramide Aleksandra Vučića, otvaraju brojna pitanja. Kakva će nakon decenijskog pogroma u diktaturi biti nova organizacija života, društva, institucija sistema, a posebno sudske, zakonodavne i izvršne vlasti koja će se suočiti sa „nasleđem“ 12 godina sulude autokratije i otvorene diktature. Naravno, i nekih znatno starijih naslaga korumpirane i potpuno kriminalizovane države, u kojoj su glavni generatori toga kriminala bile takozvane bezbednosne strukture, zakonodavna tela i politička oligarhija kao „ideološka podrška“.  Na primerima raznih bankarsko-poslovnih „šema“, koje su skrojene uz logistiku „naručenih“ zakonskih rešenja, a često i bez njih, vidi se kako je stvorena jedna nova klasa koja je za Vučićev račun doslovno otela državu od građana.

Nikola Vlahović

Pre nego što je koalicija SNS-SPS preuzela svu vlast u Srbiji 2012. godine, neposredno pred izbor ministara u tadašnjoj vladi Ivice Dačića, čuo se glas Aleksandra Vučića (imenovanog za ministra odbrane i prvog potpredsednika vlade), koji je odmah pokazao ko će biti „glavni“ u nastavku stvaranja budućeg mafijaško-političkog preduzeća, jer je odmah i počeo sa pretnjama: „Kada je o korupciji reč, neće biti zaštićenih, ili neće biti Vlade Srbije! Ovo je važna poruka koju moraju da razumeju i naši članovi, ali i naši koalicioni partneri. Ne budite iznenađeni kad neko za mesec-dva od naših ljudi bude procesuiran! Na našim primerima ćemo da pokažemo da se sa državom nećemo igrati i da smo svi jednaki, a ne da neki imaju političku zaštitu zato što pripadaju našoj ili bilo kojoj vladajućoj stranci!“.

Tako je govorio navodno „čisti i nekorpumirani“ Aleksandar Vučić, koga je tih meseci u zloglasnoj TV jazbini Milomira Marića, hvalio jedan bivši šef bivše Državne bezbednosti („Dvadeset godina smo mi pratili Aleksandra Vučića i Tomislava Nikolića i, verujte, nikada ništa nisu ukrali!“). Ironično, ali će ih ta ista „firma“ ubrzo uvesti u nezapamćenu pljačku, pomažući i njima i stranim lihvarima da građane Srbije dovedu do prosjaćkog štapa.

Taj „čisti i nekorumpirani“ Vučić, morao je ubrzo na delu i da pokaže da stoji iza onoga što je kazao u julu 2012., pa je već u decembru te godine uhapšen Miroslav Mišković. Sudilo mu se za navodnu utaju poreza preko firme „Mera Investment Fund Limited“ (registrovana na ime njegovog sina Marka) a na teret mu se stavljalo da je podsticao svog naslednika da obavlja inkriminisane protivzakonite radnje.

Deset godina kasnije, krajem februara 2022. Apelacioni sud u Beogradu je Miškovića i njegovog sina pravosnažno oslobodio krivice, dok je odlukom Arbitražnog suda u Vašingtonu državi Srbiji naloženo da isplati Miškovićevoj firmi 30 miliona evra (da narod plati Vučićevu propalu epizodu dugoročnog utamničenja najbogatijeg srpskog tajkuna). To je bilo sve što se tiče navodne Vučićeve borbe protiv korupcije.

A, u međuvremenu je, on lično sa svojim saradnicima, kumovima, prijateljima i „viđenijim“ članovima Srpske napredne stranke, obavio biblijsku pljačku Srbije, mnogo veću i od one koju su obavili Slobodan Milošević sa piradmidalnim bankama i „demokrate“ sa tranzicionom pljačkom.

Uzgred, ukupan bilans sve tri pomenute pljačke tokom 30 godina, uveliko prelazi 200 milijardi dolara, plus opljačkane zlatne rezerve. Bez tih „patriota“ i „oslobodilaca“, Srbija je mogla danas da liči na Švajcarsku.

Umesto toga, liči na Alibabinu pećinu kojom rukovode sve sami drski prestupnici, ljudi koji su naučeni da je „sve njihovo“, samo treba da se posluže iz „državnih resursa“.

Kako ustvari razmišlja ta „nova klasa“ koja je stasala uz režim Aleksandra Vučića? To možda najbolje govori jedan slučaj iz avgusta meseca 2024. godine, kad su pojedini mediji u Austriji objavili priču o firmama pod imenom Alta Pay, u vlasništvu izvesnih Davora Macure, i firmi Diplomat Pay, koju vodi Stefan Rodić, a koji su, kako je pisalo, hteli „da preskoče“ austrijski zakon u trci za austrijsku Adiko banku.

Naime, Evropska centralna banka (ECB) suspendovala je firme Alta Pay i Diplomat zbog udruženog nezakonitog (u Austriji kriminalnog) delovanja o kojem nisu obavestili regulatora (u vezi nezakonito stečenih akcija).

U Srbiji je ta ružna priča „ispeglana“ uz pompoć Milka Štimca, takozvanog konsultanta za organizaciju tržišta kapitala, koji je odmah priskočio Vučićevim „poslovođama“ u pomoć i „objasnio domaćoj javnosti“ da se „suspenzija od regulatora odnosi samo na akcije koje su Alta i Diplomat stekli nedozvoljenom zajedničkom delovanju“. Nadao se Štimac da možda ima neka akcija koja  „nije sporna“ kod ove dvojice.

A, da bi bilo jasnije kako se u Vučićevom režimu posao „razvija“, važno je reći i kako je (u ovom slučaju) počeo…

Pomenuti Davor Macura i njegova Alta grupa na srpsko finansijsko tržište ušli su iz posla sa menjačnicama, od koji je poslednjih godina nastala nekakva platna institucija pod imenom Alta Pay, dok je kupovinom nekadašnje JUBMES banke ušao u bankarski sektor. Kako je sve to izveo, zaslužuje dobru knjigu, jedan „Praktikum za početnike u mutnim vodama“. No, kad je Vučićev režim u pitanju, te su vode blagorodne za ovakve mahere.

Onaj isti Štimac (konsultant) pravdao je ovu dvojicu mešetara da ta njihova protizakonita radnja „može biti posledica neznanja i nenaviknutosti da se poštuju neka pravila“! Pa je još dodao i ovo: „Prosto nisu navikli i morali bi da imaju osobu koja je ovlašćena za to koja kontroliše zakonitost poslovanja banke. Naročito kad iz naše sredine uđe u regulatorno razvijenu sredinu“.

Jedan mladi islamski migrant u Nemačkoj, nešto slično je rekao na suđenju za silovanje jedne devojke u Berlinu: da nije znao da je to krivično delo, jer je to u njegovoj „zemlji sve legalno“.

Mora da taj Štimac nije znao šta piše u Zakonu o bankama Republike Austrije, u Članu 20., (da vlasnik jedne „kriminalna“ akcije njome „kriminalizuje“ i sve ostale koje poseduje!). Jer, da je znao, možda bi im javio, uz pristojnu nadoknadu.

A kako se samozvani „Vođa“ sprdao sa opljačkanim narodom, a za račun svojih multimilionera i milijardera, i to se videlo se krajem 2024. godine, kad je govorio o nenormalno visokim maržama trgovinskih lanaca. Svemogući dirigent srpske propasti je tom prilikom „obavestio“ građanstvo da „treba sačekati odluku Komisije za zaštitu konkurencije, odnosno da se vidi kakve su mere i hoće li biti kazni“.

Čovek koji je zgazio svaku instituciju i doslovno ih privatizoivao, poziva građane da „sačekaju odluku Komisije za zaštitu konkurencije!“. Pa se još navodno solidarisao sa građanima i počeo da galami i izvodi svoju providnu predstavu: „U redu je da bude marža 18, 19 odsto, ali ne da bude 36 odsto. Nemojte da iskorišćavate gostoprimstvo ove zemlje! A, mere će morati da budu ‘silaz dole s tim cenama’. Pa da vidimo hoće li da slušaju, ili ne! A, nisi zainteresovan za to? A što nisi to uradio u nekim drugim državama, nego samo ovde? E sad lepo ima da slušaš“…

Tako može samo pravi zlotvor da se ruga surovo opljačkanom narodu, govoreći da je to „od velike važnosti i da niko ne sme da se igra sa državom“. Pa odmah zatim stane na stranu zelenaških banaka: „Niko ne brani da imaju profite, niti ih država tera da finansiraju nešto što ne moraju, pa da posle imaju problematične (nenaplative) kredite. Ništa od toga država ne radi. Pošto je tako, pokažite poštovanje prema državi. A, ne da uzimate 28 i 29 odsto na dozvoljene minuse, gde to ima?“ Onda navodno i njima preti pa kaže: Sad više ne može. Sad ćemo da donesemo zakon!“.

Nakon 12 godina nesmetane pljačke građana i otetih milijardi evra i dolara, gde su  sve banke, sve takozvane štedionice, sva mobilna telefonija i skoro svi trgovinski lanci i mnogo toga još bili (i ostali) u rukama stranih i ponekog domaćeg mešetara. U rukama onih koji su praktično likvidirali već skoro uništenu srednju klasu, a one nasiromašnije sahranjivali (u proseku po 40.000 ljudi godišnje, usled materijalne bede, koja je uzrokovala teškim traumama, stresovima, bolestima i smrtnim ishodima).

Nastavio je pravi Vučić da divlja glumeći „poštenog Vučića“ pa priznaje da su doslovno sve strane firme ustvari na državnom budžetu Srbije: „Nijedna nije na tržištu sama, već se snabdeva iz državnog ćupa. Neću nikome da rušim snove. Hoćete da vam kažem koliko para dobijate od države?“ Onda je u nastupu potpunog ludila priznao ono što svako zna: „Država hrani sve televizije u ovoj zemlji“.

Ovaj osvedočeni ludak širio je paniku od atomskog rata, pa je kazao: „Ja ću prvi dan kad ne budem imao posetu, obići prugu od Ekspa do aerodroma i do Prokopa. Sve mora da bude gotovo do prvog decembra 2026. ukoliko ne budemo svi zbrisani!“ –

Tokom 10 godina, u tom mračnom međuvremenu, dešavalo se svašta, od naručenih ubistava, čudnih smrtnih slučajeva ljudi koji su „znali i videli“, do nestanka čitavih naselja, rušenja gradskih kvartiva, pljačke prirodnih resursa, progona svakoga ko je progovorio o tome…

Niko nije odgovarao za poslove sa „Krušikom“ i umešanost pokojnog (da li?) oca Nebojše Stefanovića i firme GIM u trgovinu oružjem, u kojoj je „Krušik“ oštećen za desetine miliona dolara. Niko se nije bavio ni sukobom interesa u kojem se našla premijerka Ana Brnabić, kada je otkriveno da je u poslovima sa državom firma Aseko u kojoj je tada njen brat Igor bio na mestu direktora zaradila nekoliko desetina miliona evra, kao i firma brata ministarke Darije Kisić Tepavčević, Bojana Kisića, koja koja je sklopila više multimilionskih poslova sa državom.

Niko i dalje ne zna šta se krije iza projekta Beograd na vodi, Er Srbija i brojnih međudržavnih ugovora koje Srbija sklapa sa Kinom, Turskom, Emiratima, Saudijskom Arabijom, Egiptom…Sve bez tendera, konkurencije i nadzora.

O tome kako je izgledala Vučićeva borba protiv korupcije i kriminala pričao je svojevremeno i jedan penzionisani inspektor policije (Siniša Janković, nekadašnji član Radne grupa za 24 sporne privatizacije). Kad je ta Radna grupa proširila svoje istrage na druge koruptivne poslove, rečeno im je da su „skupi“ i da „mnogo koštaju“ oko 2 miliona  i da treba da se „ugase“. 

Janković je to ovako opisao: „Kada smo došli do ljudi koji imaju veću moć i koji su se već povezali sa novom vlašću onda su počela opstrukcija na razne načine. Svi oni koji su značajnije učestvovali u kriminalu i korupciji, a sv oni koji su se povezali sa novim vlastima, ostali su netaknuti…Mi smo ušli u duboku u istragu, na primer, u Srbijagas, ali je Radna grupa ukinuta i nismo mogli da realizujemo. Zvali su nas Vučićeva grupa, a onda smo doživeli ono što je Êafka napisao u Procesu.Pokrenuta je kampanja protiv nas sa namerom da se stavi celo društvo pod kontrolu, pa i kriminal. To sada vidimo posle ovoliko godina.“ 

Kako to „pokrivanje“ izgleda na delu danas, na kraju 2024. godine?

Opet isto ili slično: u slučaju tragedije na Železničkoj stanici Novi Sad, da informacije ne bi curile, za sve osumnjičene angažovan je samo jedan jedini advokat! Ko je taj koji je naredio da svi okrivljeni angažuje samo jednog istog advokata? I zašto javnost do dans ne zna koga je optužio na smrt isprepadan bivši ministar Tomislav Momirović u svojoj izjavi ?

Vučićev „poslovni i bankarski svet“ mnogo je povezaniji nego što je takozvani „Srpski svet“ (inače, idiotska fantazija sumasišavšeg Aleksandra Vulina).

Da je to tako, svedoči o tome i jedna informacija iz novembra 2023. godine, da „izvesni“ srpski biznismen ima nameru da kupi akcije banke u vlasništvu brata Mila Đukanovića. To je nekako prošlo „ispod radara“, mada je Centralna banka Crne Gore u to vreme i zvanično je saopštila da joj je firma iz Srbije predala zahtev za sticanje kvalifikovanog učešća do 50 odsto (manjinskog učešća) u kapitalu banke koju kontroliše Aco Đukanović, rođeni brat doskorašnjeg predsednika Crne Gore Mila Đukanovića. Dobijanje tog odobrenja od CBCG bio bi početak procesa za zaključenje dogovora o prodaji.

Potom je neko u medijima u Srbiji progovorio o tome da „Firma iz Srbije, čiji je vlasnik blizak vladajućoj partiji koju kontroliše Aleksandar Vučić, zainteresovana da dođe do vlasništva u Prvoj banci koju kontroliše Aco Đukanović“. Ispostaviće se ubrzo da nekakav „poslovni čovek“ iz BiH entiteta Republika Srpska, izvesni Dalibor Matić, kupuje „Prvu banku“ Aca Đukanovića. Reč je o „biznismenu“ koji ima više firmi u Srbiji, a poseduje i većinski paket akcija u jednoj od srpskih banaka, koji je zaposeo atraktivne lokacije na Novom Beogradu gde je prema planskoj dokumentaciji planirana gradnja stambeno-poslovnog kompleksa i do te lokacije je došao kupovinom potraživanja u okviru jednog stečajnog postupka čije je deo i Agencija za osiguranje depozita koja obavlja poslove za račun Republike Srbije.

Provereni izvori saznali su da je firma ovog biznismena „u poslovnim projektima sa  (EPS) u vezi sa naplatom struje“. 

Zašto je Vučićev biznismen odlučio da spašava banku Aca Đukanovića ako je tačno mišljenje nezavisnog revizora BDO, koje se odnosi na finansijsko poslovanje „Prve banke“, gde se kaže da postoje „značajne neizvesnosti koje izazivaju značajnu sumnju u vezi sa sposobnošću banke da nastavi poslovanje“ i da će nastavak poslovanja „u doglednoj budućnosti zavisiti od podrške akcionara banke i njihovih planova za dokapitalizaciju“.

Nije teško zaključiti da je Aleksandar Vučić „stari dužnik“ porodice Đukanović, te ovo treba tumačiti kao „mala usluga među prijateljima“.  A, onda, na veliko iznenađenje, revizor u izveštaju, objavljenom na sajtu „Montenegro berze“, piše da je od akcionara informisan da postoji „interesovanje za kupovinu većinskog paketa akcija banke od strane strateških investitora iz Evrope i regiona“.

I to je delo AV „poslovne mreže“, koji sve mogu da kupe i prodaju, kad hoće ili ako moraju. Kao štu mu se sve do sada mogloda kaže kako se „Srbija nalazi na evropskom putu, čuvamo prijateljstvo sa Rusijom a sa Kinom imamo izuzetne odnose“. Ovu ruganje administraciji u Briselu za potrebe svoga „kulta ličnosti“ u matičnoj državi, mogao je da izvodi sve do nedavno. Sad će se njemu neko narugati, ne samo iz Brisela.

Konačno, tu je i jedan nus-proizvod stvaranja naprednjačkih poslovno-kriminalnih „zajednica“. Naime, stigla su i deca i unuci srpskih tajkuna, lopova, kriminalaca i dojučerašnjih bilmeza koji su danas „bosovi“ Vučićevog režima. 

Naslednici poznatih očeva, ali i majki, u nekim primerima vode biznis, u drugim firmama imaju upravljačke uloge, negde su direktori, dok su u pojedinim slučajevima preuzeli 100 posto vlasništva. Recimo, deca Petra Matijevića, čuvenog „liferanta“ mesnog otpada, Zoran, Bojan i Lana Matijević, danas su naslednici jednog od najvećih zemljoposjednika u okruženju, koji se hvali da je „posvećen suprug, brižan otac i deda“ i još na službenim sajtu kaže da „nema mnogo porodica koje su izdržale pritiske slave, bogatstva i svih iskušenja koja sa sobom nosi veliki uspeh“…

Uroš i Tomislav Momirović, sinovi Đorđa Momirovića su takođe bogati naslednici. A, kapital koji su stekli njihovi roditelji Đorđe i Nada, bio je čvrsto uvezan sa svim vladajućim koalicijama u Srbiji, završno sa Aleksandrom Vučićem koji je u tragikomičnom proizvodu njihovog braka, „malom Moni“, prepoznao podanički potencijal i postavio ga za ministra. Ta će priča tek biti ispričana kad javnost sazna šta je „mali Mona pevao“ i kome, koga je optužio i zašto. Jer, radi se o čovelku koji je ipak od 2020. do 2022. bio ministar građevinarstva, saobraćaja i infrastrukure, a od 2022.  i ministar unutrašnje i spoljne trgovine. Svakako dosta zna, a kao plašljiv i prirod no isprepadan, mogao bi da kaže i više nego što se od njega očekuje.

Slobodan Vučićević bio je osnivač Grand Proma (pod zanimljivim okolnostima), predsednik UO Droga Kolinska. U međuvremenu je ove biznise prodao ili iz njih izašao, a osnovao je nove – kompaniju Dexy Co i Silver Lake investment. U ove dve firme njegov sin Nikola Vučićević preuzeo je 100 odsto vlasništva. Njegov otac takođe predstavlja režimskog tajkuna, koji se vrlo vešto snalazio u svim vremenima i prilikama tokom pljačkaške tranzicije.

AMC-Afrodite Mode Collection je privatna porodična modna kuća koju su 1989. osnovali supružnici Afrodita i Milan Bajić. Kompanija danas ima više od 120 zaposlenih, dva proizvodna pogona, 13 maloprodajnih objekata i razgranatu veleprodajnu mrežu u Srbiji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Sloveniji, a od 2019. i u Nemačkoj. Godišnja prozvodnja AMC-a je, kako se navodi na zvaničnoj internet stranici kompanije, više od 80.000 odevnih predmeta…U menadžment tim je od 2009. generacije osnivača, sin Branislav,  kćerka Marijana i najmlaži sin Aleksandar. Bajići su vešto iskoristili srpsku tranziciju i njene mutne vode pa naslednici danas imaju „čiste pare“.

Biznismen Goran Kovačević je razvoj maloprodajne mreže Gomeks započeo 1999. u Zrenjaninu. Danas je suvlasnik sistema u kome radi blizu 2.400 ljudi. Aleksandar i Andrej Kovačević (sinovi) su uključeni u poslovanje Gomeksa, ali još nisu „u prvoj liniji upravljanja“. I ta kompanija je „dete“ tranzicije, a naslednici će biti i već jesu proizvod „prvobitne akumulacije kapitala“. Kako je stečeno ono „prvobitno“ po pravilu nije poznato široj javnosti ali jeste onoj „posebnoj“.

I porodica Todorović je postala poznata po dečijem modnom brendu Todor. Todorovići su, kako je jednom priznao otac Mirko, kažu na predlog sina Vladimira promenili poslovanje. Ušli su i u hotelijerstvo, i to se pokazalo ispravnim. Modnog brenda više nema, ali porodica upravlja hotelom u strogom centru Beograda, u Knez Mihailovoj ulici. Mirkova deca  imaju svoje udele u kompaniji. Naime, Vladimir i Olgica Todorović su vlasnici po 25 posto, a supruga Ružica 50 posto kompanije Todor. U njihovom vlasništvu je Beograd art hotel i restoran „Šešir moj“ u Skadarliji.

To su samo neki od onih „200 porodica“ za koje je pokojni premijer Zoran Đinđić tvrdio da će biti „nova klasa“. Onih dva miliona srednje klase koju je pominjao „ubila“ je kriminalna tranzicija (završni udarac izveo Aleksandar Vučić), a ostali danas preživljavaju, snalaze se i propadaju zajedno sa državom koja je opljačkana, ponižena i devastirana.

„Minut do 12″ za pad Vučićevog režima je već prošao. Na sceni je „zaustavno vreme“ u kome klinički je do juče klinički mrtvo društvo odlučilo da ustane i uzvrati udarac.