Poput Slobodana Miloševića, i Aleksandar Vučić vlada lažima i nasiljem. Obojica su zarad opstanka na vlasti rasprodavali srpske državne i nacionalne interese, pljačkali javne resurse i privatnu imovinu. Ipak, za razliku od Miloševića, koji je zaveo diktaturu kao politički sistem, Vučić se, u skladu sa vlastitim psihičkim poremećajima, uživeo u ulogu tiranina. Na kraju balade, posle pada s vlasti, Milošević je pet godina izdržao u ševeningenskog ćeliji pre nego što je ispustio dušu. Vučić neće podneti toliko, šlogiraće se čim čuje zveckanje lisica na rukama. No, tek ćemo videti koliko će, pre toga, njegovih političkih protivnika, nepodobnih novinara i normalnih građana stradati u borbi za oslobođenje Srbije od naprednjačke tiranije.

Predrag Popović

Aforističar Ninus Nestorović nedavno je uporedio tragiku srpske političke scene sa pandemijom korona virusa: „Taman stekneš otpornost na jednog diktatora i misliš da je gotovo, a pojavi se novi soj“.

Taj usud, koji Srbiju prati još od obnavljanja državnosti, pre dva veka, naročito je istaknut u likovima dvojice poslednjih apsolutističkih vladara, Slobodana Miloševića i Aleksandra Vučića. Iako su obojica naneli trajnu i nenadoknadivu štetu Srbiji i Srbima, svaki na svoj način i sa svojim motivima, i među njima postoji suštinska razlika.

Milošević je pripadao soju klasičnih diktatora, a Vučićeva verzija vladavine je mutirala u tiraniju. Kao što naglašava prof. dr Mila Alečković – diktatura je politička, a tiranija patološka kategorija. Milošević i Vučić su svojim odlukama i postupcima dokazali tačnost te definicije.

Milošević i Vučić su svoje sisteme vladavine izgradili na dva osnova supstrata, na lažima i nasilju. Lažno su se predstavljali kao promoteri demokratije, zaštitnici državnih i nacionalnih interesa i borci protiv kriminala i korupcije. Iza tih parola ostajali su leševi njihovih političkih protivnika, nepodobnih novinara i ostalih kritičara. Širom bivše Jugoslavije i Srbije nalaze se stratišta žrtava njihovih ratnih avantura. Rasprodajom državnih resursa i tuđe krvi zgrnuli su ogromne količine novca.

Sve što je radio Milošević, radi i Vučić. Razlika je samo u stilu realizacije prevara, ali posledice su iste. Postupajući po istom scenariju, obojica su se u početku predstavljali kao spasioci vaskolikog srpstva, da bi, pod pritiskom gospodara sa Zapada, zarad opstanka na vlasti, bez moralnih dilema pristajali na ulogu izdajnika državnih i nacionalnih interesa.

Milošević je građanima Srbije obećavao „švedski standard„. Srbe s Kosova i Metohije je ohrabrivao parolom „niko ne sme da vas bije“, a one preko Drine i Dunava je obmanjivao projektom „svi Srbi u jednoj državi„. Vučić je plasirao isti sadržaj poruka, samo ga je prilagodio novim okolnostima.

Glasačima u centralnoj Srbiji obećao je „zlatno doba“, Srbima s Kosova se zaklinjao da ne brinu, „neće biti nove Oluje“, a prekodrinske Srbe, pa i one u Crnoj Gori, zamajavao je besmislenom sintagmom o „srpskom svetu“.

Milošević je u ratne avanture ušao bez ijednog saveznika. Nesposoban da shvati geopolitičke procese, koji su padom Berlinskog zida potpuno promenili odnose u svetu, napravio je seriju pogrešnih izbora. Odbio je američku ponudu za saradnju. Pod izgovorom da brani suverenitet i integritet Srbije, tvrdio je da neće dozvoliti da „dođe NATO čizma“. Kad im je propao plan da od Srbije, kao najveće republike, i Srba, kao najbrojnijeg naroda u raspadajućoj SFRJ, naprave saveznika, Amerikanci su podržali prvo Sloveniju, potom Hrvatsku, Bosnu i, na kraju, kosovske Albance.

Posle „tomahavk“ raketa, NATO čizme slobodno šetaju Kosovom i ostatkom Srbije. Sa istim talentom za greške, kao što je, posle njihove pobede u Hladnom ratu, odbio Amerikance, Milošević je u Rusiji podržao poraženu tvrdu komunističku frakciju, koja je u jednom trenutku i oružjem pokušala da svrgne s vlasti Borisa Jeljcina. Na taj način, uspeo je da i Rusiju odgurne od Srbije. Jeljcinova Rusija je u Ujedinjenim nacijama glasala za uvođenje sankcija Srbiji. Takođe, Milošević je odbio i poziv na saradnju sa Evropskom ekonomskom zajednicom. Uslovljen komunističkom ideologijom u kojoj je formatiran, poručivao je da će „Srbija ući u Evropu, ali ne na kapitalistički, nego na svoj socijalistički način“.

Ako su Miloševićeve greške izazvane crvenim slepilom, Vučićeve predstavljaju izraz njegovog karaktera i ograničenih kognitivnih kapaciteta. Kao mladi radikal, Vučić je huškao Srbe na rat protiv Hrvata, muslimana, Albanaca i, naravno, Amerikanaca i Nemaca. Tvrdio je da Amerikanci, iako su najveća vojna sila u istoriji sveta, ne mogu da pobede Srbiju: „Oni imaju moćno oružje, ali kompjuteri u njihovim avionima ugasiće se kad budu leteli iznad Mileševe i Belog anđela“. Sa manje patetike, a više borbenosti, prizivao je Nemce: „Jedva čekam da nas Nemci opet napadnu. Prvi ću pucati na njihove avione. Ako uspem da oborim makar jedan, mogu mirno da poginem.“

Ipak, dok su američki i nemački avioni bacali bombe na srpske vojnike, policajce i civile, Vučić je pucao samo verbalno, na konferencijama za medije, koje je organizovao tokom useljavanja u stan od jednog i po ara, koji je dobio na poklon od države. I nakon transformacije u naprednjaka, po drugom dolasku na vlast, Vučić je nastavio da dokazuje miloševićevsku sklonost ka greškama u spoljnoj politici.

– Na američkim predsedničkim izborima podržavam Hilari Klinton zato što sam pametan. Klinton i Bler, to su dve najmoćnije porodice na svetu. Potrebna nam je podrška tako moćnih ljudi – rekao je Vučić krajem oktobra 2016. godine, nekoliko dana pre nego što je Hilari Klinton izgubila od Donalda Trampa.

Na sledećim izborima, opet zato što je pametan, podržao je Trampa, a ne pobednika Džoa Bajdena. Sada je, poučen iskustvom, značajno oprezniji. Podržava i Trampa i Kamalu Haris. Trampovom zetu Džeredu Kušneru poklonio je zgradu Generalštaba, uništenu NATO bombama, a kampanju Harisove sponzoriše novcem, koji plasira preko instituta Tonija Blera i lobističke agencije „Barbur-Grifit-Rodžers“. Ovakva strategija će, možda, doneti određene koristi Vučiću, ali ne i Srbiji.

Poput Miloševića, i Vučić okreće Rusiju protiv Srbije. Usled skromne inteligencije, Vučić ne shvata nivo promena, koje su u celom svetu izazvane ratom u Ukrajini. Uostalom, to ga i ne zanima. Baš ga briga za BRIKS, kojim se najavljuje stvaranje multipolarnog sveta, kao i za mesto koje će pripasti Srbiji u novoj raspodeli moći. Da bi zadovoljio svoje trenutne gazde iz Vašingtona i Brisela, Vučić potpisuje sve zapadnjačke deklaracije u kojima se osuđuje Rusija za agresiju na Ukrajinu i traži hapšenje, zatvaranje i suđenje Vladimiru Putinu zbog ratnih zločina. Po njegovom nalogu, već dve godine svaki metak i svaka raketa, koje se proizvedu u srpskim vojnim fabrikama, prodaju se ukrajinskoj vojsci. Iako i američki stratezi priznaju da nije moguće vojno poraziti Rusiju, Vučić se maksimalno angažovao u toj uzaludnoj misiji. Usput, svoje glasače vara mahanjem spojenom srpskom i ruskom zastavom na fudbalskim stadionima. 

Diktator Milošević i tiranin Vučić na isti ili sličan način naneli su štetu interesima delovima srpskog naroda van uže Srbije. Milošević, svakako, nije ni glavni, a kamoli jedini krivac za ratni raspad bivše Jugoslavije. Međutim, on je na sve načine stimulisao Srbe u Hrvatskoj na pobunu protiv Tuđmanove vlasti, koja se zasnivala na oživljavanju tekovina Nezavisne Države Hrvatske. Milošević je vojno pomogao Srbe preko Drine i Dunava, ali samo dok se nije lično našao na udaru zapadnih centara moći. „Junaci koji brane svoja vekovna ognjišta i srpsku nejač“, naprasno su, u izjavama najviših funkcionera SPS-a, proglašeni za „fašiste i kriminalce, koji drže Srbiju kao taoca“. Milošević je 1993, usred rata, uveo blokadu na Drini. Srbima u Krajini i Bosni nametnuo je sankcije teže od onih koje je međunarodna zajednica uvela prema Srbiji.

– U hrvatskom državnom vrhu i vojnom stožeru vladao je defetizam sve dok Amerikanci nisu dobili garancije od Miloševića da Srbija neće vojno braniti pobunjene Srbe. Tek tada smo mogli da realizujemo operacije Bljesak i Oluju – tvrdi prof. dr Pavle Kalinić, hrvatski političar i dragovoljac, a to je potvrdio i admiral Davor Domazet Lošo.

Republika Srpska Krajina je uništena, a Republika Srpska je, sporazumom u Dejtonu, dobila status entiteta u Bosni i Hercegovini. Upravo u Dejtonu, Milošević je prezentovao vučićevski dehumanizovan odnos prema ljudima o čijim sudbinama je odlučivao. Momčilo Krajišnik, predsednik Skupštine Republike Srpske i član srpske delegacije, opisao je kako je Milošević predao Drvar muslimansko-hrvatskoj federaciji.

– Kad sam video da je predsednik Milošević na mapi označio da Drvar ne pripada Republici Srpskoj, rekao sam mu da to nije normalno. U Drvaru je živelo 96,98 odsto Srba. Milošević me pitao koliko ih je ostalo tamo. Rekao sam da ih je pre rata bilo 16.000, a pre Dejtona, pošto je Drvar okupiran, ostalo je samo oko 3.000. „Eto, nema ih mnogo, ni za dve ulice. Preselićemo ih u Bijeljinu„, odgovorio je Milošević – rekao je Krajišnik.

Vučić je takav odnos primenio prema Kosovu i Metohiji. Nije zvanično uveo blokadu na Jarinju, ali ljude, manastire i sve ostalo uzeo je kao monetu za potkusurivanje sa svojim zapadnim gazdama. Kao što su Miloševićeve paravojne i parapolicijske jedinice, uz pomoć lokalnih primitivaca, upravljali Krajinom i Republikom Srpskom, tako su Vučićevi saradnici iz kosovskog klana Zvonka Veselinovića zaveli torturu nad Srbima u četiri opštine na severu Kosmeta. Ipak, Vučić je imao teži posao od Miloševića.

 Teže je prodati Dečane nego Krku, Prizren nego Okučane, pa i Gazimestan nego Jasenovac. Zato se trgovački proces, u kome je Vučić trampio Kosovo za vlast, otegao na čak 13 godina. Malo po malo, Albancima je predao sve što je srpsko, od telekomunikacione i energetske infrastrukture do pravosuđa i ostalih institucija. Kao što je Milošević, u proleće 1995, povukao ostatke JNA iz RSK i RS, tako je Vučić 2022. naredio Srbima da ne učestvuju na izborima u svojim opštinama, kako bi vlast mirno prepustili Albancima. Vučić je aktivno i vrlo gorljivo sprečavao Srbe u Krajini da prihvate mirovni plan Z4, koji im je garantovao „državu u državi“.

 Isto tako aktivno, ali manje gorljivo podržavao je albansku sabotažu Zajednice srpskih opština. Usput, kao Milošević za Drvarčane, Vučić je tvrdio da u Kosovu Polju i drugim mestima južno od Ibra „nema Srba, svi su proterani“ i da „na Kosovu više nijedan metar nije srpski“. Na kraju, organizovao je smrtonosnu akciju u Banjskoj kako bi Srbi dobili etiketu terorista, a Albanci alibi za pojačanu torturu na severu Kosmeta. Miloševićevi politički saradnici iz „zapadnih srpskih zemalja“ presudama Haškog tribunala su osuđeni za ratne zločine. Milan Martić je dobio kaznu od 35 godina zatvora, a Radovan Karadžić na doživotnu robiju. Milan Babić se ubio u ševeningenskom pritvoru. Poučen tim primerima, Milan Radoičić, komandant akcije u Banjskoj, može da pretpostavi šta ga čeka.

 Uostalom, medijske pripreme za sankcionisanje Radoičića već su počele optužbama za saradnju sa Bedžetom Pacolijem i Aljbinom Kurtijem. Vučić je iz arhive izvukao informaciju o tome kako je Radoičić prisilio dvojicu poslanika iz Srpske liste, Gorance Adema Hodžija i Fadilja Gašija, da glasaju za izbor Vjose Osmani za predsednicu Kosova. To se desilo pre tri godine, ali Vučiću je sada zatrebalo da se plasira u javnost kako bi „novi Obilić“ bio targetovan kao „novi izdajnik“. Predstavljen kao kriminalac i izdajnik, Radoičić ne može da računa ni na čiju podršku ili sažaljenje, ako jednog dana bude objavljeno da je uhapšen i osuđen, ubijen u obračunu bandi ili ako ga, kao Babića, pronađu sa omčom oko vrata.

Od odgovornosti za spoljnopolitičke promašaje i ratne poraze, Milošević je pokušao da se izvuče trgujući državnim i nacionalnim interesima. Pod parolom „mir nema alternativu“, prodao je Krajinu i delove Republike Srpske. Zauzvrat, posle Dejtona, Zapad ga je nagradio titulom „faktora mira i stabilnosti na Balkanu“. Bez imalo inventivnosti, Vučić je kopirao tu Miloševićevu strategiju i pod parolom „Evropska unija nema alternativu“ prodao Kosovo i javne resurse u centralnoj Srbiji. Amerikancima je dao infrastrukturne poslove po cenama petostruko većim od realnih, i to kompaniji „Behtel“, čiji suvlasnik je general Vesli Klark, koji je komandovao NATO bombardovanjem SR Jugoslavije. Američkom investicionom fondu Blekrok, koji kontroliše komaniju Rio Tinto, Vučić namerava da preda Jadarsku dolinu, za eksploataciju litijuma. Francuzima je dao unosne poslove u beogradskom aerodromu, izgradnji metroa i spalionice u Vinči, pa i 2,7 milijardi evra za 12 nepotrebnih aviona „Rafal“.

I Nemci su dobili sve što su hteli. Usput, Vučić je napravio dugoročne finansijske i poslovne kombinacije sa kineskim kompanijama, fondovima i bankama. Od Kineza je do sada uzeo oko 17 milijardi evra kredita, a očekuje još toliko. Novac je ulagao i ulaže u preskupe i besmislene projekte. On i njegovi ortaci dele provizije, a građani će decenijama otplaćivati dugove. Za izgradnju objekata u okviru projekta EXPO, Srbija je već uzela kredite od 1,8 milijardi evra, sa rokom otplate do 2055. godine. Kredit od 410 miliona evra potrošen je za podzemne radove na Nacionalnom stadionu u Surčinu. Taj zajam će građani otplaćivati do 2061. godine. Istovremeno, ogrnut parolom „Evropska unija nema alternativu“, Vučić birokratama iz Brisela, osim konvertibilnog mita, daje političke ustupke, koji takođe imaju nominalnu vrednost. Korupcijom je uspeo da kupi status „stabilokrate“, pa i pohvale Ursule fon der Lajen, predsednice Evropske komisije.

– Srbija je jedna od najnaprednijih zemalja u procesu pridruživanja, pokazali ste da možete da ispunite neophodna merila, posvećeni ste sprovođenju reformi, posebno u oblasti vladavine prava i demokratije. Pokazali ste da dela slede vaše reči – slagala je Fon der Lajen prilikom nedavne posete Vučiću.

Vladavinu prava ilustruju slučajevi Veljka Belivuka, Predraga Koluvije, Dijane Hrkalović, Nebojše Stefanovića, Slaviše Kokeze i ostalih pripadnika naprednjačkog kartela. Umesto ubica, proizvođača narkotika, švercera oružja i svega ostalog, Vučićevo pravosuđe progoni političke protivnike, nepodobne novinare i druge normalne ljude, koji se suprotstavljaju tiraninu. U istom stilu, Vučić je unapredio demokratiju i to do te mere da izbori više nisu ni potrebni, ionako će on montirati rezultate, koje će od pokradenih građana braniti uz pomoć kriminalaca u civilu i u policijskim uniformama.

No, Vučić se seća da je i Milošević  ekspresno, čim je to zatrebalo zapadnim centrima moći, umesto statusa „faktora mira i stabilnosti“ dobio etiketu „balkanskog kasapina“, a potom i optužnicu Haškog tribunala za ratne zločine. Zato strepi od budućnosti u kojoj će i sam biti optužen za kriminal, korupciju i ostale zločine. A, kad do toga dođe, neće imati ko da ga brani. U noći petog na šesti oktobar 2000, kad je svrgnut s vlasti, Milošević je ostao sam. Partijske kolege su se zavukle u mišje rupe, a tamo nisu imali wifi, pa su im telefoni bili ugašeni. I oni koji su prihvatili njegov poziv, kao što je uradio general Nebojša Pavković, odbili su da izvršavaju njegova očajnička naređenja. Šest meseci kasnije, kad su policijske i mafijaške jedinice opkolile njegovu dedinjsku rezidenciju, uz Miloševića su bili samo dobroćudni Živorad Igić i jurodivi Siniša Vučinić. Mirko Marjanović, Ivica Dačić, Milorad Vučelić, oba Dragana Tomića, pa i Vlajko Stojiljković, svi su se distancirali od vožda. Iz vrha partijske nomenklature, u vilu „Mir“ dolazio je samo predsednik Izvršnog odbora SPS-a Branislav Ivković, ali kao pregovarač ispred DOS-a, koji je imao zadatak da nagovori Miloševića na mirnu predaju.

Kad se osvrne oko sebe, Vučić vidi čopor beznačajnih parazita. „Bukvalno treba u dupe da ga ljube. Da grizu i ubijaju za njega. Da nije njega, za Irenu Vujović bi Dior baletanke iz poslednje kolekcije bile san. Za Gašića bi novi šubler bio nedosanjani san. Za svakog direktorčića javnog preduzeća bi mesto portira bilo maksimalni domet. Za svaki seks koji su imali, njemu da zahvale, jer jebali ne bi da nisu postali ‘neko’ u društvu gde si bez love niko“, napisala je nedavno uticajna tviterašica Ksenija Ostojić. U pravu je. S obzirom na život koji im je Vučić omogućio, trebalo bi i da ubijaju za njega. Međutim, i Vučić zna da će ga zaboraviti čim dođe stani-pani. Ako ga se neko i seti, to će biti samo zato da bi na njega prebacio odgovornost za sve zločine koje su zajdeno izvršavali. Svim vodećim naprednjacima, kao nekad slobistima, biće isključen wifi. U nedostatku podrške nekog normalnijeg, kad dođe do hapšenja, možda uz Vučića bude isti onaj Siniša Vučinić, a neće biti iznenađenje ako Branislav Ivković opet dobije ulogu pregovarača. Samo pokojnog Igića nema ko da zameni, u Vučićevom okruženju ne postoji niko normalan, pitom i dobroćudan.

Milošević je u ševeningenskoj ćeliji proveo pet godina. To je pet godina duže nego što može da istrpi Vučić. Taj junak, čim čuje škljocanje lisica na rukama, samo će se stropoštati na pod, uz uzdah i mrmljanje: „Zar je već kraj? Šta će biti s onolikim parama, koje sam opljačkao?“

Ne zna se ni šta je tačno bilo s parama koje je opljačkao Milošević. Manji deo je završio kod njegovog sina Marka, veći kod tajkuna iz tadašnje dvorske svite, a najveći kod petooktobarskih revolucionara, koji su počistili račune otkrivene u kiparskim i ostalim bankama. Marko Milošević u Moskvi drži šest luksuznih restorana, među kojima se ističe „Sixty“ na 61. spratu Federalnog tornja. Sin Slobodana Miloševića često dolazi u Beograd, ali inkognito.

Za razliku od njega, Slobin unuk, Marko Milošević Junior, nedavno se angažovao u politici i dobio poslanički mandat. Mira Marković je umrla u Moskvi, gde je i sahranjena. Marija Milošević se davno preselila na Cetinje i ne dolazi u Beograd, niti posećuje očev grob pod lipom u dvorištu porodične kuće u Požarevcu.

Bez obzira na rasulo porodice, koja je devedesetih godina prošlog veka zavila Srbiju u crno, ipak treba priznati da su njeni članovi, čak i u vreme dok su suvereno vladali, imali više ljudskosti, nego Vučići otkad postoje. O tome, a naročito o moralu i karakteru Slobodana Miloševića, ostali su zapisi u presretnutim telefonskim razgovorima.

U jednom od tih transkripata, citiran je razgovor između Slobe i Marije od 30. decembra 1995. Marija se požalila ocu da neki bosanski biznismen Teša Marković, vlasnik firme DMB Dajmond, odbija da plati reklamu, koju je ona puštala na svom radiju Košava: „To je neki lopov, koji ima toliko para! On kaže da ima SPS, ima sud, on ima policiju, ima tog Batala, našeg načelnika okruga u Pančevu, možemo da mu pušimo kurac, on će da dođe… Nije nam platio reklamu koju je dao, pa nam sad preti…“

– Pa šta ako vam nije platio!? Drugi put nemojte davati reklame nekome ko vam prvo ne plati. Pa dobro, podnesi prijavu krivičnom sudu, tužite ga, brate, pa da vidimo šta je. Sve napišite, lepo i kulturno. Šta sad histerišeš oko toga? Neće da vam plati račun? Vrlo važno. Tužite ga sudu i sve OK – odgovorio joj je Milošević.

Jednog dana, kad budu objavljeni transkripti prisluškivanih razgovora između Aleksandra Vučića i sina Danila sigurno u njima neće biti ni traga smirenosti i zdravog razuma kao u Miloševićevim savetima ćerki. Naprotiv, Vučić je Danila, mirno i lepo vaspitano dete, dao na čuvanje grupi Velje Nevolje i Ace Rošavog, i tako ga obeležio za ceo život. Kao i svi ostali Vučići, tako ni Danilo nikad više neće moći da sam, bez gomile telohranitelja, izađe na ulicu.

Razlike između diktatora i tiranina istaknute su i Vučićevom patološkom potrebom za izigravanjem žrtve. Usled nedijagnostifikovanih mentalnih poremećaja, Vučić je izmislo bezbroj atentata na voljenog sebe. Nema ko nije hteo da ga ubije: Albanci, Hrvati, britanski specijalci iz SAS-a, voditelj CNN-a Leri King, majke iz Srebrenice i stotine običnih građana, koji su ga gađali psovkama i kletvama na Fejsbuku i Tviteru. S druge strane, samo jednom je montirana afera za koju su predstavnici crno-crvenog režima tvrdili da je imala za cilj ubistvo Slobodana Milošević.

U vreme NATO agresije, petorica pripadnika tzv. Grupe Pauk za pripremu atentata na Miloševića. Medijsku kampanju protiv njih vodili su Goran Matić, tadašnji savezni sekretar za informisanja, i njegov republički kolega Aleksandar Vučić. Optužnice za špijunažu u interesu Francuske, koje su objavljivane u režimskim štampanim i elektronskim medijima, odbačene su 19 godina kasnije, kad je Apelacioni sud u Beogradu pravosnažno oslobodio Jugoslava Petrušića, Milorada Pelemiša, Slobodana Orašanina, Branka Vlaču i Radeta Petrovića. Vučić je tada tvrdio da oni jesu špijuni i atentatori, ali da je Služba državne bezbednosti pogrešila i optužila ih za pripremu ubistva Miloševića, dok su oni bili angažovani da likvidiraju Željka Ražnatovića Arkana. Ni u to ne treba verovati. Kako god bilo, ostalo je zabeleženo da je Vučić učestvovao u montiranju optužbi za atentat na Miloševića, kao što je i pre i posle tog slučaja kreirao stotine nepostojećih atentata na sebe.

Milošević je vladao lažima, a laži mogu da se brane samo nasiljem. Kad su on i njegovi saradnici iz vrha režima videli da im se bliži kraj, pristupili su nasilju, i prema opozicionarima, ali i jedni prema drugima. U međusobnim obračunima, unutar vladajućeg sistema, različitim povodima likvidirani su policijski general Radovan Stojičić Badža, ministar odbrane Pavle Bulatović, predsednik vojvođanske vlade Boško Perošević, direktor JAT-a Žika Petrović… I opozicija je pretrpela gubitke u ljudstvu. Ubijeni su Slavko Ćuruvija i Ivan Stambolić, a Vuk Drašković je preživeo dva atentata. Dva meseca posle petooktobarskih promena ubijen je i sudija Nebojša Simeunović. Taj zločin do danas nije rasvetljen, ali pretpostavlja se da krivce treba tražiti u militantnim delovima SPS-a, kojima se zamerio sudija Simeunović.

Sva ubistva iz tog perioda, pa i onog DOS-ovog, kad su se svakodnevno tamanili pripadnici surčinskog i zemunskog klana, strašna su sama po sebi, ali nijedno nije imalo monstruozan epilog kao smrt Vladimira Cvijana. Sve državne institucije, svi političari, i iz vlasti i iz opozicije, Cvijanove kolege iz Advokatske komore, pa čak i članovi porodice, svi su prinuđeni da tri godine čuvaju omertu, da ne pomenu da je čovek mrtav. A, Vučić je u to vreme, 2018, bio na vrhuncu moći. S obzirom na taj slučaj, može samo da se pretpostavi šta će raditi, na koliko krvav način će se boriti za opstanak na vlasti.

Ipak, i to mu je uzalud. Nasiljem, ma kakvo bilo, nije uspeo da se spasi Milošević, neće ni Vučić.