Nemačka Deutsche Bank najavila zamrzavanje ugovora o kreditnom aranžmanu sa Vladom Srbije, vrednog 178,3 miliona evra dok se ne završi istraga masovnog ubistva na novosadskoj Železničkoj stanici. Potencijalni zajmodavci prekidaju pregovore o kreditima za beogradski metro zbog uloge francuske kompanije Egis u Nadzornom organu prilikom rekonstrukcije Železničke stanice. Iako je Narodna skupština usvojila Zakon o budžetu, kojim je predviđeno novo zaduživanje od ukupno 27,5 milijardi evra, Vučićev pljačkaški plan pada u vodu. Nema kredita, nema ni EXPO, Nacionalnog stadiona i ostalih nepotrebnih i preskupih projekata. Raspad koruptivnog sistema naprednjačkog kartela analizira zamenik glavnog urednika Magazina Tabloid Predrag Popović, bivši urednik u Dnevnom telegrafu, Nacionalu i Pravdi, nekada blizak Vučićev saradnik i prijatelj.

Predrag Popović

Pad nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu uzdrmao je temelje piramide vlasti Aleksandra Vučića. Koruptivni sistem, koji je razvio pohlepni aktuelni srpski faraon, izazvao je masovno ubistvo, ali njemu ni to nije dosta. Mentalno poremećen, on priziva još veće zlo, čak i smak sveta.

Prirodu te vrste zločinačkog uma opisala je Dajana Henriks, novinarka Njujork tajmsa, autorka biografije Bernarda L. Madofa. Sa statusom vlasnika uspešnog investicionog fonda, predsednika berze NASDAQ i još 12 finansijskih agencija, Madof je kreirao najveću piramidalnu prevaru u istoriji. Tokom dve decenije, od devedesetih prošlog veka, do kraja 2008, oštetio je desetine hiljada klijenata za 65 milijardi dolara. Većina žrtava njegove ponzi šeme bankrotirala je u jednom danu.

Propale su moćne kompanije i penzioni fondovi, a mnogi prevareni i opljačkani nesrećnici izvršili su samoubistvo. Madof je priznao krivicu. Osuđen je na 150 godina robije, a poverioci su tužbama tražili odštetu i od članova njegove porodice, uključujući i njegovu unuku Odri, koja je tada imala četiri godine. Iako nisu bili direktno uključeni u prevaru, Madofovi sinovi nisu izdržali pritisak javnosti i pravosuđa. Jedan se obesio, drugi se teško razboleo i umro.

Madof je u oktobru 2010. pristao da razgovara sa novinarkom Njujork tajmsa, koja ga je posetila u zatvoru. U intervjuu je, između ostalog, priznao da je znao da će pre ili kasnije biti raskrinkan. Dajana Henriks ga je pitala: „Ako niste planirali da se ubijete ili da pobegnete negde, kakav kraj ste očekivali?“

– Zvučaće grozno, ali hteo sam da dođe smak sveta! Svet će propasti, svi ćemo biti mrtvi, neće biti ničega – odgovorio je Madof.

U nešto izmenjenoj, ali ništa manje groznoj formi, istu nadu ovih dana izražava Vučić. U odnosu na Vučićevu političku i finansijsku piramidalnu prevaru, ona Madofova izgleda kao bezazlena dečja igra. Američki pravosudni organi su uspeli da zaplene Madofovu imovinu vrednu 1,5 milijardu dolara, a Vučić toliko zgrne u jednom poslovnom kvartalu. Osim u razmerama pljačke, Vučić se od Madofa razlikuje i po položaju u državnom sistemu. Sa pozicije predsednika države, a pritom uslovljen karakterom tiranina, Vučić ne namerava da se mirno preda, prizna krivicu i ode na doživotnu robiju. Naprotiv, on krivicu prebacuje na sve druge ljude, na saučesnike u svojim zločinačkim poduhvatima i na svoje žrtve, naročito one koji se bune i bore, a njih je sve više.

Vučićeva piramida prevara srušila se zajedno sa novosadskom nadstrešnicom. Više nema načina da sakrije tragove korupcije, koji vuku prema njemu. Nije uspeo da medijsku štetu sanira igrokazom sa hapšenjem i trodnevnim pritvaranjem Gorana Vesića. Uzalud se slika na groblju i u kućama porodica, koje je zavio u crno, svi znaju da u tom marketinškom lešinarenju nema ni grama empatije. Ne prolaze ni šibicarski trikovi, kojima je pokušao da prevari pobunjene studente. Na njihov zahtev da se objave svi ugovori vezani za rekonstrukciju novosadske Železničke stanice, Vučić je pokazao registratore sa projektnom dokumentacijom. No, studenti nisu polaznici naprednjačke Akademije mladih lidera, oni dobro znaju da se dokazi korupcije ne nalaze u arhitektonskim rešenjima, nego u ugovorima sa izvođačima, podizvođačima i dobavljačima, kao i njihovim saučesnicima iz državnih institucija, koji su naduvavali cenu radova, a smanjivali troškove obaranjem kvaliteta materijala.

Prema dostupnim informacijama, rekonstrukcija Železničke stanice je koštala 65 miliona evra, od kojih je 15 miliona evra potrošeno za radove na zgradi, a ostalo na zamenu šina i uređenje pet perona. Iz ugovora može da se vidi ko se i koliko ugradio u te poslove.

Logično je što Vučić pokušava da sakrije svaki dokaz svojih smrtonosnih koruptivnih kombinacija. On je koruptivni sistem napravio zbog sebe, da zadovolji vlastitu pohlepu, a ne u interesu ortaka iz kartela.

U Vučićevoj ponzi šemi ima nekoliko sektora iz kojih najlakše isisava novac iz budžeta. Uz „Beograd na vodi“ i EXPO, najunosniji sistem za čerupanje javnih resursa predstavlja izgradnja i rekonstrukcija železničke infrastrukture.

Odmah po preuzimanju vlasti, naprednjački kartel je počeo da razvija koruptivne poslove u železnici. Vučić je napravio jednostavan, a unosan sistem: uzimao je kredite od kineskih, evropskih i domaćih banaka i fondova za projekte, koji su preskupi i, često, potpuno nepotrebni. Plen su podelili Vučići, njima bliski tajkuni i strani partneri, koji su pristajali na ulogu tzv. Izvođača radova, kako bi ugovori imali međunarodni karakter, pa su mogli da budu proglašeni poslovnom tajnom. Iako su mnogi značajni detalji iz tako klasifikovanih ugovora i dalje nedostupni javnosti, dostupne su osnovne informacije. A, one otkrivaju razmere i prirodu koruptivnog sistema.

U razvoju tog sitema značajnu ulogu ima protokol o saradnju u oblasti infrastrukture, koji je na Vučićevu inicijativu, potpisan između predstavnika Srbije i Kine. Prokolom je određeno da se saradnja odvija kroz razvoj i implementaciju infrastrukturnih projekata, pružanje tehničke podrške eksperata i profesionalaca i sprovođenje obuke, nabavku ili kupovinu mašina, opreme, materijala i šinskih vozila (uključujući višestruke jedinice) neophodnih za izgradnju, rad i održavanje infrastrukturnih projekata, posebno u sektoru saobraćaja. Takođe, u protokolu se navodi da su mogući i „drugi oblici saradnje u oblasti saobraćaja i infrastrukture“, koje predloži jedna ili druga strana.

Kao jedan od rezultata tog protokola nastao je sporazum koji je Vučić sklopio sa kineskom Export-Import Bankom. Iz te kreditne linije, Vlada Srbija je dobila desetak kredita namenjenih infrastrukturnim projektima. Eksport-Import Bank of China dala je kredite za finansiranje prve i druge faze izgradnje termoelektrane Kostolac B. Stanje duga trenutno iznosi 442 miliona evra, a do oktobra 2025. Srbija mora da plati 79 miliona evra na ime prispele rate glavnice kredita.

Istoj banci, kojoj duguje još ukupno 172 miliona evra, sledeće godine Srbija mora da plati ratu od 20 miliona evra za deonicu autoputa Obrenovac – Ljig. Od 335 miliona evra, koliko Srbija duguje za deonicu Preljina – Požega, uskoro na naplatu stiže rata od 26 miliona evra, kao i 13 miliona evra na ime glavnice kredita, kojim je plaćena izgradnja autoputa Surčin – Obrenovac, za koji se duguje još 149 miliona evra. Dug za izgradnju mosta preko Save, kod Ostružnice, iznosi 179,8 miliona evra, a prispela je rata od 12,4 miliona evra. Sledeće godine na red dolazi otplata rate od 16 miliona dolara za most Zemun – Borča, za koji je preostala isplata još 65,2 miliona dolara.

Export-Import Bank of China uključena je i u projekat, koji je uzdrmao Vučićevu vladavinu. Srbija toj kineskoj banci, na osnovu dva kredita, duguje još 1,05 milijardi evra. Stanje duga za rekonstrukciju deonice Beograd Centar – Stara Pazova iznosi 241,2 miliona evra, a prispela je rata od 20 miliona evra.

Za rekonstrukciju pruge Novi Sad – Subotica, Srbija duguje još 763,4 miliona evra. Od toga, 2025. godine mora da se plati rata od 57,6 miliona evra. Na tom spisku nalaze se i neki stari krediti, čija glavnica je većim delom isplaćena. Takav je kredit koji je uzet za potrebe sistema NUCTECH, odnosno za inspekciju kontejnerskih vozila, za koji će sledeće godine morati da se plati 17 miliona kineskih juana.

Upravo taj projekat, rekonstrukcija pruge od Beograda do Budimpešte, izazvao je masovno ubistvo na novosadskoj Železničkoj stanici i pokrenuo urušavanje naprednjačkog kartela. Izgradnja te brze pruge dogovorena je 2014, sa najavom da će prvi voz na toj liniji krenuti 2018. godine. Vrednost posla je procenjena na dve milijarde evra. U projekat su uključene kineske banke i kompanije, jer je izgradnja te železničke rute bila deo kineske strateške inicijative „Pojas i put“, kojom je trebalo da se njihova luka u Pireju poveže sa centralnom Evropom. Kineske firme su počele da grade brzu prugu od Novog Sada do Subotice, ali radovi značajno kasne u Mađarskoj.

Pošto Mađarska mora da poštuje propise Evropske unije, tamo nije bila moguća neposredna pogodba, već su morali da se sprovedu tenderi. U tom kontekstu, treba podsetiti da su u taj projekat, u početku, bile uključene i dve ruske kompanije, specijalizovane za izgradnju železničke infrastrukture. Međutim, one su odbijale da rade po prvobitnim projektnim rešenjima, za koja su procenile da su loši.

Zvanični investitor, firma Infrastrukture železnice, morala je Rusima da plati oko četiri miliona dolara na ime penala zbog kašnjenja, koje je izazvano izmenom projekata. Takođe, ruske kompanije su insistirale na poštovanju zakona, odnosno da radovi počnu tek kad se u potpunosti završi eksproprijacija zemljišta. Da mu ne bi smetali sa takvim zahtevima, Vučić je raskinuo saradnju sa Rusima. Lakše i brže je sarađivao sa Kinezima. Posledice brzog i lakog poslovanja nalaze se u 15 svežih grobova.

Iako je deo javnosti, već od 1. novembra, kad je pala nadstrešnica, kao najodgovornije za taj zločin percipirao kineske izvođače – konkretno, kompaniju China Railway International Corporation – ceo srpski državni sistem, od izvršne i sudske vlasti do stručnih institucija, dokazao je da nije sposoban ni da otkrije propuste, a kamoli da ih blagovremeno otkloni.

 O kakvoj vrsti diletantizma se radi, vidi se i po zahtevu Infrastrukture železnice Srbije da kineska kompanija proveri stabilnost zgrade Železničke stanice u Novom Sadu posle pada nadstrešnice. Republička građevinska inspekcija je, samo nekoliko sati posle tragedije, utvdila dva nezakonita postupka: nisu preduzete mere za sprečavanje neposredne opasnosti po život ili zdravlje ljudi i nije izvršena provera i kontrola kvaliteta izvođenja radova. Inspektori su zabranili korišćenje stranične zgrade i naredili investitoru, Infrastrukturama železnice, da proveri statičku stabilnost objekta. Infrastrukture železnice su 14. novembra zahtevale od kineske kompanije CRIC da izvrši proveru.

Zahtev je, naravno, odbijen. Kinezi su 23. novembra u odgovoru naveli da izvođač „prestaje da bude odgovoran za staranje nad delom“, koji je Investitor počeo da koristi, kao što je definisano članom 61 ugovora. Dakle, u menadžmentu Infrastruktura železnica Srbije nema nijednog pravnika koji je sposoban da pravilno pročita i razume ugovor, koji su sami potpisali. I taj primer, posthumno otkriva kakvim nivoom stručnosti raspolažu naprednjački kadrovi u državnim institucijama i firmama, ali istovremeno ukazuje i na njihovu odgovornost za masovno ubistvo.

Osim sa Kinezima, Vučić u poslovima oko železničke infrastrukture sarađuje i sa institucijama Evropske unije. Usled kontrole tokova novca, kojima organi EU proveravaju da li je namenski potrošen, u tim projektima je smanjen nivo korupcije. Ipak, Vučiću je važno da krediti stignu u njegovu kasu, pa kasnije šta bude.

Zbog toga je, u februaru prošle godine, pompezno najavio izgradnju brze pruge Beograd – Niš. U okviru finansijskog paketa, nemenjenog za železnički Koridor 10, Srbija je od Evropske unije dobila investicioni grant od ukupno 598 miliona evra.

– Vrednost projekta je 2,775 milijardi evra, od čega je kredit Evropske investicione banke 1,1 milijarda evra, kredit Evropske banke za obnovu i razvoj 550 miliona evra, a ostatak od oko 550 miliona evra će finansirati Srbije – rekao je tada Vučić.

Investitor, opet Infrastrukture železnice Srbije, potpisao je ugovor o integrisanom finansijskom paketu, koji obuhvata donacije, budžetske garancije i „finansijske instrumente širom sveta“ u skladu sa Evropskim fondom da održivi razvoj. Prvi „Okvirni sporazum“ između Srbije i Evropske investicione banke o saradnji na izgradnji koridora „Orijent – Istočni Mediteran osnovne transevropske transportne mreže“ potpisan je još u maju 2009. godine, a njegova realizacija je počela u maju 2021.

Osim toga, Vlada Srbije je uzimala kredite za razne projekte vezane za železnicu. Od Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD) uzela je desetak kredita, među kojima su i oni, koji su namenjeni za izgradnju Koridora 10. Za dva takva kredita, za koja se duguje još oko 39 miliona evra, na ime prispelih rata za glavnicu, 2025. biće isplaćeno 20,2 miliona evra. EBRD je dao kredite i za modernizaciju elektrolokomotiva, remont pet elektromotornih garnitura, kao i za rekonstrukciju stanice u Zemunu. Stanje tih dugova se kreće oko 40 miliona evra, a sledeće godine moraju da se plate rate od ukupno 6,5 miliona evra. Takođe, Srbija još duguje 61 milion evra na osnovu kredita koji je uzelo Akcionarsko društvo Srbijavoz, kome je za naplatu stigla rata od sedam miliona evra.

U kreditiranje železničkih projekata uključena je i Evropska investiciona banka (EIB), pre svega za projekat „Globalna kapija“, u okviru Koridora 10. Osim za Koridor 10, sredstvima iz EIB-a finansirana je izgradnja pruge Niš – Dimitrovgrad i projekat obnove šinskih puteva. Ostalo je da se, za te zajmove, otplati još 56 miliona evra, od čega 10 sledeće godine.

Kuvajtski Fond za arapski ekonomski razvoj dao je kredit za izgradnju železničke stanice Beograd – Centar. Preostali dug iznosti 14,5 miliona dolara, a isplaćuje se u kuvajtskoj valuti.

Međunarodna banka za obnovu i razvoj (IBRD), u septembru ove godine, dala je Srbiji kredit od 60 miliona evra za „modernizaciju železničkog sektora. Mesec dana kasnije, u oktobru, Vlada Srbije je od Evropske banke za obnovu i razvoj uzela 50 miliona evra za potrebe „hitne obnove železničke infrastrukture“, odnosno za „nabavku robe neophodne za rehabilitaciju železničkih šina“.

Vlada Srbije je dala garancije i za kredite koje uzima Akcionarsko društvo za železnički prevoz Srbija Kargo. To preduzeće, nastalo 2015. godine, posle reformi u JP Železnice Srbije, posluje sa velikim gubicima. U poslovnoj 2022. godini zabeležilo je minus od 1,4 milijarde dinara, a sledeće minus od 1,6 milijardi dinara. U 2019. i 2020. godini, račun preduzeća je bio u blokadi. No, proizvodnja ogromne finansijske štete ne utiče na naprednjačke kadrove u toj firmi, na čijem čelu se nalazi Nataša Mlinar Ležaja. Zaposleni, njih 2089, ima prosečnu platu od 142.000 dinara. Srbija Kargo gubitke pokriva zaduživanjem, za čiju otplatu garancije daje Vlada Srbije, kao što je slučaj za zajam od 15 miliona evra od Poštanske štedionice.

Vučić i njegovi poslovni ortaci podeliće novac iz zajmova, a građanima Srbije će ostati obaveza da nekoliko sledećih decenija otplaćuju dugove. Taj sistem za čerupanje budžeta, Vučićeva kasta primenjuje i kroz najveće državne kompanije poput EPS-a, Telekoma i Srbijagasa.

Javno preduzeće Srbijagas iz godine u godinu posluje sve uspešnije. U finansijskom izveštaju za 2021. zabeležena je dobit od 3,7 milijardi dinara, 2022. godine 5,4 milijarde dinara, a prošle čak 12 milijardi dinara. Zaposleni u Srbijagasu prošle godine su primali prosečnu platu od 186.840 dinara, a generalni direktor Dušan Bajatović, koji se na toj funkciji nalazi od 2008, na osnovu plate i drugih naknada mesečno prima čak 32.000 evra. Za građane je manje važno kolike delove tih primanja Bajatović mora da preda svojim šefovima Vučiću i Dačić od toga zašto uništava uspešno javno preduzeće. A, uništava ga uzimanjem kredita, koje će otplaćivati poreski obveznici.

Srbijagas se, samo unazad dve godine, zadužio kod većine domaćih banaka. Kod OTP banke ima deset zajmova, čiji preostali iznos ide preko 377 miliona evra. OTP Banka Srbija, OTP Bank NYRT i DSK Bank dale su kredit od 225 miliona evra. Pored toga, Srbijagas je uzeo poseban zajam od OTP Bank NYRT, za otplatu koga je ostalo još 56,2 miliona evra, dok rata u 2025. iznosi čak 15 miliona evra.

 Dug prema DSK Banci iznosi 51,5 miliona evra, a sledeća rata je 13,7 miliona evra. Kod NLB Komercijalne banke, Srbijagas ima nekoliko kredita, među kojima je najveći od 26,2 miliona evra, a čija prispela rata za glavnicu iznosi 7,5 miliona evra. Na spisku se nalazi i kredit od 5,6 miliona evra. NLB je dao i zajam za izgradnju dela gasovoda od Bugarske do Mađarske, baš kao i Poštanska štedionica. Dugovanja Raiffeisen banci za četiri stara kredita smanjena su na 22,8 miliona evra, od kojih 5,5 mora da se plati 2025. godine. Srbijagas samo za jedan kredit, od 20 miliona evra, treba da plati ratu za glavnicu od 3,3 miliona evra, kao i milion evra za drugi kredit, čije stanje duga iznosi 2,7 miliona evra. Za otplatu kredita UniCredit Bank Srbija ostalo je još 65,6 miliona evra, a čak sledeća rata iznosi 18,7 miliona evra. Za drugi kredit toj banci, Srbijagas duguje 75 miliona evra. Bajatovićev gasni feud duguje i 17,5 miliona evra AIK Banci, koji otplaćuje u dinarima.  

Dok Vučić i njegovi trabanti uporno ponavljaju laži o ekonomskom i privrednom rastu, zlatnom dobu i sličnim besmislicama, budžet Srbije je prošlu godinu završio u deficitu od preko dve milijarde evra, a toliko se očekuje i za 2025. Ipak, to ne brine Vučića. On namerava da tera dalje, da uzima nove i još veće kredite. U Zakonu o budžetu za 2025, koji je usvojen na nelegalnoj novembarskoj sednici, predviđa se zaduživanje za dodatnih 425 miliona dolara, 107 milijardi dinara i 26,2 milijarde evra. Veći deo tih kredita namenjen je za megalomanski, nepotrebni i preskupi projekat EXPO. Vučić je spreman da uzme komercijalne kredite i po nepovoljnim uslovima, sa kamatama od po sedam ili devet odsto. Briga njega, neće ih on vraćati. Međutim, zasad nije uspeo da nađe zajmodavce, koji prihvataju rizik. Na gradilištima pored Surčina, gde bi trebalo da budu podignuti Nacionalni stadion, novi Sajam i objekti za EXPO, sve je manje radnika i mašina.

Ni višegodišnji Vučićevi poslovni partneri, kako iz Kine tako i iz Evropske unije, ne žele da rizikuju. Masovno ubistvo u Novom Sadu izazvalo je podozrenje kod svih potencijalnih poverilaca, uključujući i one najkrupnije, kakvi su nemački.

Prilikom poslednje posete Nemačkoj, pre nekoliko dana, osim sa kancelarom Olafom Šolcom, Vučić je imao sastanke i sa menadžerima Deutsche Banke. Nemački bankari su obavestili Vučića da će preispitati ugovor o kreditnom aranžmanu, koji je njihova filijala iz Hong Konga (Deutsche Bank Aktiengesellschaft Filiale) potpisala 20. septembra 2024. godine sa Vladom Srbije o zajmu od 178,3 miliona evra. Sporna je uloga koju u projektu, za koji je namenjen taj kredit, ima francuska kompanija Egis. Nemci su najavili zamrzavanje ugovora dok se ne završi istraga zločina na novosadskoj Železničkoj stanici. ž

Ukoliko na odgovornost budu pozvani stručnjaci iz Egisa, koji su bili uključeni u Nadzorni organ, koji je trebalo da kontroliše kvalitet radova na tom objektu, Deutsche Bank će otkazati kreditni aranžman. I ta opcija je predviđena prvobitnim ugovorom, u kome se navodi da u projekat, koji se finansira sredstvima Deutsche Bank, ne može da bude uključeno privatno ili pravno lice protiv koga se vodi krivični postupak.

S tim problemom povezan je još jedan, jednako neprijatan za Vučića. Francuska kompanija Egis SA i njena ćerka-firma u Srbiji angažovane su na izgradnji beogradskog metroa. Prva linija metroa trebalo je da se gradi po projektu koji je napravio Egis. Posle pada nadstrešnice, pao je i taj plan. I Egis je obustavio aktivnosti na metrou, dok su potencijalni zajmodavci obustavili pregovore o kreditiranju tog projekta.

Pred beogradske lokalne izbore 2018, Vučić je najavljivao završetak radova na prvoj liniji do 2022, i komplentnog metroa do 2025. godine. Posle svega, do tog roka neće ni početi kopanje tunela.

Vučićeva piramidalna prevara, na kojoj je zgrnuo nekoliko desetina milijardi evra, već je gurnula Srbiju u dužničko ropstvo. No, njega to ne zanima, on kuka što ne može da nastavi sa uzimanjem kredita, koje će otplaćivati sledeće generacije. Zato, poput svog mentalnog dvojnika, Barnija Madofa, spas vidi u kraju sveta.

U svakodnevnim obraćanjima javnosti, Vučić zastrašuje ljude pričom o nuklearnom ratu, koji samo što nije počeo. Možda zaista dođe do nuklearne kataklizme, ali pre nje će doći smak Vučićevog sveta, punog kriminala i korupcije.