Diktatura Aleksandra Vučića u najvećoj meri uspostavljena je na temeljima garancije koju je dao međunarodnoj grupi mafijaških investitora, koji su u Srbiji prepoznali potencijal za brzi ekstraprofit, pranje novca i potpuno odsustvo pravne države. To je za posledicu imalo i apsolutno odsustvo bilo kakvih standarda, pa i ekoloških.Zastrašujućim podacima o zagađenju Srbije, usled dolaska stranih industrijalaca sa prljavom tehnologijom, može se videti mračna perspektiva zdravstvenog stanja stanovništva i umirućih prirodnih resursa u ovoj, sada već najgoroj ekonomskoj i kulturnoj koloniji evropskog kontinenta. Ne bude li glavni zlotvor uklonjen, a ovaj „lanac smrti“ što brže prekinut, Srbija se ne može nadati ničemu dobrom ni u daljoj perspektivi.

Nikola Vlahović

Od 2012. godine, kad je svu vlast u Srbiji preuzela mafija okupljena oko Srpske napredne stranke i njenog sadmo-mazohističkog „vođe“, a po volji geostrateške politike tadašnje angloameričke spoljne politike uz opštu saglasnost Evropske komisije, Srbija je i formalno i neformalno postala kontejner, tako reći đubrište prljavih tehnologija i prostor za brzi ekstraprofit.

Na prostor od Drine do Nišave i od Palićkog jezera do Tare, u roku od samo sedam godina podignuto je 460 stranih fabrika uz skandalozno visoke subvencije koje su njihovi vlasnici dobijali od inače „tankog“ budžeta Republike Srbije.

Ako se tome dodaju i fabrike domaćih vlasnika i brojni manji pogoni sa ili bez dozvole za rad, taj broj je dvostruko veći.

Prema istraživanju ekoloških organizacija pri Ujedinjenim nacijama (UN), više od tri četvrtine nabrojanih nemaju ni osnovne ekolopke pretpostavke za rad!

Ukratko, onaj koji je projektovao ideju „naprednjačke“ Srbije, stvorio je istovremeno idealan prostor za kriminalne poslove neslućenih razmera, na prostoru bez zakona i pravde. Većina te strane (i domaće) industrije locirane u Srbiji, kreirane sa idejom stvaranja brzog multimilionskih neoporezovanog profita, donela je ekološku smrt većini urabanih ali i ruralnih sredina. A, profit, kako sva istraživanja govore, odavno se ne meri milionima već milijardama evra i dolara.

Žrtve ove zločinačke rabote danas leže na onkološkim odeljenjima srpskih bolnica, ili su već odavno svoj život preselili na nebesa.

Masovno trovanje stanovništva u Srbiji najprljavijim tehnologijama, lažnim prikazivanjem kvaliteta vazduha, vode, zemljišta, zagađenosti reka, jezera, šuma, lažnim izveštajima fitosanitarnih inspekcija o kontroli hrane, a sa druge strane i lažnim izveštajima o najtežim bolestima uzrokovanim gore nabrojanim uzrocima, može se bez ikakve pravne dileme smatrati planinarnim masovnim zločinom. Ni termin „Genocid“ nije pogrešan u ovom slučaju, jer postoje svi elementi za takvu kvalifikakciju.

Dovoljno je uzevi izveštaje nekih specijalizivanih evropskih agencija o masovnom uvozu hrane krcte pesticidima, ali i uv ozu raznih hemijsko bioloških sredstava koja su zabranjeni u većini zemalja sveta, pa da se dođe do jasne slike o nameri jedne razbojničke transnacionalne investicione mafije kojoj je bila potrebna baš ovakva Srbija sa ovakvim tiraninom kakav je Aleksandar Vučić.

Od takve ideje pa do izglasavanje u ondašnjem sastavu Evropskog parlamenta da prihvate Srpsku naprednu stranku kao „člana narodnjačkih partija“ u EU, bilo je potrebno samo to da korumpiraju vrh administracije u Briselu. A, to, kako se ispostavilo, to uopšte nije bilo teško.

Vučić više nikome ne treba, američkim „Hedž“ fondovima se ova operacija višestruko isplatila, kineskim i evropskim bankama i ruskoj energetskoj politici takođe, a odlično su prošli i arapski šeici koji su skoro na poklon dobili najbolje vojvođansko obradivo zemljište, najskuplje gradsko građevinsko zemljište uz obalu Save u Beogradu, hotele na planinama, jezera, banje…

Ali, Srbiju čeka suočenjem sa ekološkom strahotom koju je ova mafije (koja uveliko odlazi odavde), ostavila iza sebe…

Naime, utvrđeno je postojanje i više od 700 potencijalno zagađenih industrijskih lokacija kao posledice „decenije industrijske aktivnosti, u kombinaciji sa neadekvatnom infrastrukturom za zbrinjavanje otpada“, kako piše u saopštenju jedne ekolopke organizacije. Ujedinjene nacije to nazivaju „opasnim nasleđem u vidu kontaminiranog zemljišta u Srbiji“.

Stotine lokacija su zagađene teškim metalima i potencijalno kancerogenim, kao što su cink, bakar, olovo, živa, a i potvrđeno kancerogenim: hroma i kadmijuma, što u sve ekološki i zdravstveni rizici. Zagađene lokacije su u blizini naselja i reka, organski zagađivači i metali idu u zemljište, dakle, u izvore hrane i vode.

Program UN za životnu sredinu nedavno je omogućio analizu zemljišta, vode i sedimenta na 32 lokacije u Srbiji…Izrađena je interaktivna mapa „žarišta“ zagađenih lokacija novcem UN. Predstavnik gradskog Zavoda za javno zdravlje u Beogradu, izvesni Milan Milutinović, lakonski je konstatovao kako će taj „projekat omogućiti bolji uvid u stepen i vrste zagađujućih materija“.

Svetski fond za životnu sredinu (Global Environment Facility – GEF) i italijansko Ministarstvo za životnu sredinu dostavili su Vladi Srbije urgentan spisak od 14 prioritetnih lokacija obuhvata područja u okviru i u okolini fabrika hemijske i teške industrije. Niko ga ni pročitao nije.

Ali, u jednom saopštenju UN Environment dostavljenom Ministarstvu zaštite životne sredine i Agenciji za zaštitu životne sredine Srbije, iz godine koja je prethodila opštoj i opravdanoj pobuni naroda u Zapadnoij Srbiji, navodi se rezultat uzorkovanje vode iz reke Jadar koje je pokazalo da je koncentracija bora za 17 puta veća na prostoru od 20 kilometara nizvodno od rudne zone, gde se nalaze bušotine kompanije Rio Tinto, dok je koncentracija arsena povećana devet, a litijuma tri puta. Tog trenutka, dok još uvek Rio Tinto nije bio opšta tema u državi, postalo je jasno da je ugrožena čitava proizvodnja hrane u dolini Jadra, jer ova voda je ključna za poljoprivrednu proizvodnju.

Ali, bila je to samo jedna od 200 kasnije istražnih lokacija koje su i danas aktivne. Dokazana je opasna po ljudske živote toksična količina elemenata u dolini Jadra, a ništa manje ni na drugim lokacijama. REžim Aleksandra Vučića po planu svojih stvarnih gazdi i poverilaca, praktično buše čitavu Srbiju bez ikakvog plana i kontrole, a zahvaljujući stoprocentnoj kontroli elektronskih i najvećeg dela pisanih medija, građani ostaju slepi koje posledice ovo ima za njihovo zdravlje, prirodu, poljoprivredu…

Uprkos svemu ovome, Vučićev režim se strogo drži svog novog Prostornog plana Srbije. U tom planskom dokumentu predviđa se više od 40 novih rudnika širom čitave naše zemlje. Dokument je protivzakonito, mafijaški, usvojen na sastanku navodne Vlade.

Plodna Srbija, u rukama radikalskih razbojnika i njihovog izopačenog „vođe“ postala je tim činom najgora rudarska kolonija slična onima iz 19 veka, a narod i njihovi potomci osuđeni su na vekove zatrovanosti životne sredine i preranog umiranja od teških oboljenja. Ako je cilj bio i likvidacija srpske istorije i geografije, ovakav „projekat“ se može smatrati potpuno efikasnim. Ali, ako još postoji i ova zemlja i njen narod, izvođač (i izvođači) ovog zločinačkog posla, treba da trunu doživotno u tamnici, da nikad svetlo dana ne ugledaju.

U Srbiji postoji 170 evidentiranih deponija, ali i stotine ilegalnih, koje su različitih veličina, a odlaganje na deponije je jedini metod postupanja sa otpadom. Jedino grad Novi Sad poseduje postrojenje ali tekj za delimičnu reciklažu otpada. Primarna reciklaža, koja predstavlja razdvajanje otpada na mestu nastajanja, zakonski je sprovedena, ali u praksi ona nikada nije zaživela, jer se ne razdvaja papir, staklo i metal u posebno označene kontejnere. Reciklaža industrijskog otpada postoji samo na privatnoj inicijativi.

Na prostoru Srbije nije formirano nijedno trajno skladište za opasan otpad, pa se takav otpad odlaže u krugu fabrike ili ilegalno na deponijama komunalnog otpada. Procenjeno je da u Srbiji nastaje oko 460 000 t godišnje opasnog medicinskog i industrijskog otpada, a u Vojvodini postoji i problem sa naftnim isplakama, koje se procenjuju na 600.000 kubnih metara godišnje .

Medicinski otpad se deponuje na sanitarnim poljima, gde se u depresiju ili iskopani rov, odlažu otpaci, a zatim se prekrivaju debljim slojem zemlje. Čim se nakupi sloj debljine oko tri metra, prekriva se debljim slojem zemlje i deponija se napušta. Međutim, kako su otpaci pokriveni i odvojeni od kontakta sa vazduhom, dolazi do takozvanog anaerobnog razlaganja, koje daje gasovite produkte, kao što su: metan, ugljen-dioksid i sumpor-vodonik. A, to znači i požare i širenje kancerogenih isparenja.

U Srbiji je kontaminacija vodenih sistema zvanično najveća u Evropi, a njeni zagađivači direktno ili indirektno ispuštaju u vodu toksične biološko-hemijske otpade…Tako na primer, iz Kolubarskog basena, opasne materije svoj put ka centralnoj Srbiji započinju rekom Kolubarom. Trepča zagađuje Moravski sliv preko Gračanke i Sitnice, dok se iz reke Pek otrovni otpadi šire u istočnu Srbiju i Dunav. U najzagađenije reke (osim Save i Dunava kroz Srbiju) spadaju Stari plovni Begej, Toplica, Veliki Lug, Lugomir, Crni Timok i Borska reka, kao i kanal Vrbas – Bečej. A, Zavojsko jezero, najlepši prizor jugoistočne Srbije, danas je žrtva najvećih izvora zagađenja…

Milioni građana Srbije udišu i zatrovan vazduh. U više mesta u Srbiji je tokom prošle godine višestruko premašen zakonski dozvoljen broj dana sa prekoračenjem graničnih vrednosti za takozvane PM10 čestice, a u nekim naseljima u okolini Beograda zabeleženo je čak 174 dana. Analiza kvaliteta vazduha u Srbiji za 2024. godinu o broju dana sa prekoračenjem granične vrednosti prema stranim izveštajima „ukazuje na ozbiljan stepen zagađenosti vazduha kojem je stanovništvo izloženo i na kontinuirano kršenje zakonskih propisa i izostanak efikasne zaštite zdravlja građana“.Tokom 2024. godine u naselju Popovac, u opštini Paraćin, zabeleženo je skoro 200 dana sa prekoračenjem dozvoljene koncentracije PM10 što višestruko premašuje zakonski limit i to za čak 497 odsto. To praktično znači da je gotovo svaki drugi dan u godini bio opasan po život građana. U Valjevu su zabeležena 132 dana sa prekoračenim graničnim vrednostima, što je 377 odsto više od dozvoljenog, u Novom Pazaru 128 dana (366 odsto), u Užicu 117 dana (334 odsto) i u Kosjeriću 113 dana (323 odsto).

Vučićeve vlasti se surovo sprdaju sa ovim činjenicama. Navodno, urađen je nekakav Akcioni plana Programa zaštite vazduha u Republici Srbiji za period od 2022. do 2030. godine „koji definiše konkretne mere, odgovorne institucije i rokove za njihovo sprovođenje“. I, naravno, urađen je tek na pritisak iz nezavisnih alki moćnih evropskih ekolopkih institucija. U praksi, za mafiju AV to apsolutni ništa ne znači. Jer, njegova takozvana vlada nikada nije usvojila Zakon o zaštiti vazduha, iako je bio planiran za kraj 2024. godine.

AV je odmah našao izgovor da „taj zakon nije usklađen sa Direktivom Evropskog parlamenta i Saveta EU o kvalitetu vazduha i čistijem vazduhu za Evropu“, pa navodno nije mogao da „prođe“. Zločinac, dakle, svesno štiti na stitine velikih zagađivača u Srbiji, među kojima su kinekske kompanije na prvom mestu!

To danas u 2025. znači da republika Srbija ostaje bez obavezujućih ciljeva za smanjenje koncentracija zagađujućih materija do 2030. godine, bez obaveznih mapa puta za sanaciju najzagađenijih zona, bez javno dostupnog i sveobuhvatnog sistema monitoringa kvaliteta vazduha, bez garancije prava građana na pravnu zaštitu i kompenzaciju u slučaju ugroženog zdravlja, bez odvraćajućih i srazmernih kazni za zagađivače! To što ostaje i bez daljih pregovora sa EU zbog Poglavlja 27 u pristupnim pregovorima koji se odnosi na životnu sredinu, najmanji je problem, jer je ovo pitanje života i smrti u Srbiji…

U praksi to izgleda ovako: u Nišu, trećem gradu po veličini u Srbiji ne radi sistem za praćenje i dostupnost podataka o zagađenju vazduha, a u tom smislu je ovaj grad od skoro 400.000 ljudi primer institucionalnog kolapsa gde se podaci ne razmenjuju, monitoring je sveden na minimum, a lokalni plan za 2024. i 2025. uopšte nije ni pokrenut što u stvarnosti znači da skoro pola miliona iz šireg niškog regiona svakodnevno diše vazduh nepoznatog sastava, bez ikakve garancije da ono što udišu nije opasno po život. Vučićeva Agencija za zaštitu životne sredine više ne pobjavljuje Godišnji izveštaj o stanju kvaliteta vazduha u republici Srbiji, iako je u zakonskoj obavezi da to učini najkasnije do 28. februara svake godine.

Među uzrocima prekomernog zagađenja su i azotni oksidi i sumpor u vazduhu, ali dominantni izvor zagađenja su, kao i ranijih godina, čestice stručno označene kao PM 10 i PM 2 i koje su značajno manje i lako prodiru dublje u disajne puteve, pa i krvotok, a krivac su za oko 10.000 prevremenih smrti u Srbiji svake godine. Jedan od (nažalost) rekordera u zagađenju u Stbiji je svakako Valjevo. U Valjevu je još 2022. godine na mernoj stanici kod Zavoda za javno zdravlje tokom rekordnih 178 dana zabeleženo prekomerno zagađenje česticama PM 10, odnosno u proseku skoro svakog drugog dana. Nije ni danas bolja situacije.  Poređenjem sa brojkama koje nudi Evropska agencija za zaštitu životne sredine, postaje jasno da je vazduh u Srbiji drastično zagađeniji od bilo koje zemlje EU.

Prema analizama EU u Beogradu je tokom 2022. godine srednja godišnja koncentracija čestica PM 2,5 bila dovoljna da ekspresno ubije najmanje 5000 ljudi, a dugoročno četiri puta više. Takođe u Beogradu, od ukupno 21 merne stanice, na čak 18 se redovno registruje prekomerno zagađenje po jednom ili više parametara (izuzetak su stanice Zeleno brdo, Topčiderska zvezda i KBC „Dragiša Mišović“, koje su udaljeni od centralnih delova grada). Ove stanice su odabrane iz jednog logičnog razloga: one prikazuju srednje vrednosti zagađenja koje su više od najzagađenijih gradova u Evropskoj uniji, prema podacima koje nudi Evropska agencija za zaštitu životne sredine (EEA).

Drugim rečima, po standardima Evropske unije koje SEPA i sama koristi, a kada su u pitanju koncentracije PM 2,5, kvalitet vazduha u Beogradu je loš, i to relativno blizu najgore moguće ocene. Prema poslednjim podacima Evropske agencije za zaštitu životne sredine, Srbija je jedna od četiri najzagađenije zemlje u Evropi, zajedno sa Makedonijom, Crnom Gorom i BiH. Razlog je vrlo jasan: regionalna mafija još se nije dogovorila ili „nije prepoznala“ kakve se tu milijarde evra i dolara mogu zaraditi. Skandinavske zemlje koje decenijama već nemaju nijednu deponiju i koje su svoj otpad pretvorilki u gorivo, doslovno kupuju kontejnere smeća iz evropskih država, kako bi ložili svoje elektrane koje rade na reciklirani otpad…Pojedini dobro upućeni previznici sa Balkana na radu u EU, se već odavno time bave.

U izrazito detaljnom godišnjem izveštaju koji izdaje EEA, a kada se govori o koncentracijama PM 2,5, jasno se vidi da je prema sadašnjim procenama zagarantovana godišnja „kvota“ od 10.000 smrtnih slučajeva zbog emisija ovih čestica-ubica. Zna se ko ih proizvodi (uglavnom kineske „investicije“). Srpski diktator Aleksandar Vučić je više puta upozoravan na posledice „otvorenih vrata“ za masovni dolazak kineskog kapitala, a na svako novo upozorenje njegovo „čelično“ prijateljstvo sa njima bilo je još pogubnije na samo za Srbiju nego i člitav region. Uglavnom, režim odlazećeg tiranina već godinama u svojim izveštajima obmanjuje domaću javnost kroz ocene kvaliteta vazduha i načine na koji prikazuje podatke o zagađenju.

Masovno je zagađenje na rekama u Srbiji. Dunav, čija skoro petina ukupne dužine prolazi kroz Srbiju, kroz Novi Sad, Beograd, Smederevo, Golubac, Kladovo i mnoga druga mesta, ali i zaštićena prirodna područja i druge predele, trebalo bi da stvara uslove za opstanak mnogih biljaka i životinja, i značajan je izvor pitke vode (prečišćavanjem). Ali, stanje na plovnom putu kroz Srbiju je katastrofalno. Slivu Dunava, odnosno slivu Crnog mora, pripada 92% ukupne teritorije Srbije. ž

Ako se uzme u obzir da je tek 65% domaćinstava priključeno na javnu kanalizacionu mrežu, i da se manje od 10% otpadnih voda prečišćava pre ispuštanja u vodotok, da li za Dunav i dalje možemo da tvrdimo da je naše blago? Otpadne vode obuhvataju sanitarne otpadne vode, otpadne industrijske vode i otpadne vode iz poljoprivrede. Neke se ispuštaju u javnu kanalizaciju, površinske vode ili zemlju i podzemne vode.

Prema zvaničnom izveštaju Republičkog zavoda za statistiku, u 2019. godini ukupni bilans ispuštenih voda – ne računajući vode za hlađenje koje se koriste u industriji, bio je 1.109 miliona kubika. Od toga je prečišćeno samo 94 miliona kubika – odnosno 8,5%. Ono što uliva nadu jeste da ukupna količina otpadnih voda ispuštena u sisteme javne kanalizacije u 2019. godini beleži povećanje od 3,5% u odnosu na 2018. godinu. U 2019. godini, ispušteno je 417.724 hiljada kubika otpadnih voda iz naselja, dok je od toga prečišćeno tek 47.607 hiljada kubika. Iste godine, ispušteno je 124 miliona kubika otpadnih voda iz industrije, od čega je prečišćeno 46 miliona kubika.

Zašto su ovi podaci bitni? Oni govore o poražavajućem podatku – iz domaćinstava se prečisti oko 11% otpadnih voda, dok se iz industrije prečisti samo 37%. Od toga se najviše neprečišćenih otpadnih voda ispusti u Dunav, Savu, Veliku Moravu i Nišavu. Brine i podatak da je Beograd jedina prestonica u Evropi koja sve svoje otpadne vode neprečišćene ispušta u reke. U proteklih godinu dana, Agencija za zaštitu životne sredine dobila je 11 prijava za zagađenje vode, odnosno odstupanja od graničnih vrednosti. Havarijsko zagađenje bilo je prijavljeno za Dunav, Ibar, kanal Dunav-Tisa-Dunav, Veliku Moravu, kao i Topčidersku reku. U tim slučajevima, reke su imale i boju i miris, kao i vidljive otpadne materije. Mnoge reke u Srbiji vrlo lako mogu postati „mrtve reke“ poput Borske reke, najzagađenije u Evropi. U nju se osim borske kanalizacije izlivaju i teški metali zbog blizine Borskog basena, koji se kasnije ulivaju u Timok, pa u Dunav. Kako za prethodno pomenute reke ima nade, za Borsku nema, jer su ispitivanja pokazala da krije velike rezerve bakra, zlata i srebra.

Zvanično objavljeni prosečni brojevi govore da su otpadne vode sadržale 109 tona cinka, 55.8 tona bakra, 16.9 tona hroma, 13.2 tona arsena, 12 tona olova, 11.6 tona nikla i njihovih jedinjenja. Agencija posebno navodi da je emisija cinka za 2017. iznosila 79 tona dok je 2015. bila 25.8 tona.

Naučnim studijama je potvrđeno da se ovi teški metali zadržavaju u tkivima različitih vrsta riba, i da se, kada jednom uđu u prehrambeni lanac, akumuliraju u ljudskom telu. Tako nakupljeni u organizmu mogu izazvati oštećenja mozga, pluća i bubrega, razne osipe na koži i druge bolesti.

Pre četiri godine, Vučićeva vlada je objavila nekakvu Strategiju upravljanja vodama, pa je neko doneo dokumentaciju koja govori da je stepen izgrađenosti kanalizacionih sistema, a posebno postrojenja za prečišćavanje komunalnih otpadnih voda, najniži u Evropi. Podatak je ubrzo nestao iz izveštaja. Pre godinu dana je usvojena i Pregovaračka pozicija za Poglavlje 27, čime su stvoreni uslovi za otvaranje ovog poglavlja i započinjanje neophodnih reformi u ovoj oblasti, ali, nikome ne pada na pamet da se zameri velikim zagađivačima u Srbiji jer ih je navodno sve redom doveo „veliki vođa“, a ustvari njegovi stvarni vladari i poverioci sa tržišta globalne post-kapitalističke mafije.

Glosa

Regulatorni institut za obnovljivu energiju i životnu  (RERI) u svom izveštaju ovako piše o Srbiji: „U trenutku kad Evropa jasno definiše zagađeni vazduh kao zdravstveni prioritet, republika Srbija nastavlja da diše u pravnom vakuumu, bez instrumenta zaštite i bez političke volje da se stanje promeni…Srbija hitno mora da sprovede zakonodavnu reformu, formira telo koje će nadgledati sprovođenje politika, uvede procenu zdravstvenog rizika u lokalne planove i obezbedi digitalnu transparentnost praćenja zagađenja, jer zdravlje građana ne može da bude kolateralna šteta sporih i neodgovornih politika“.