Period pre sukoba u Banjskoj predstavljao je silaznu putanju popularnosti Aljbina Kurtija među kosovskim Albancima na svim nivoima. Čak su počeli i u tradicionalno i izraženo anti-srpskim medijima da se stidljivo ali jasno pojavljuju tekstovi o očigledno pogrešnim koracima koje Kurti preuzima na severu pokrajine. Zapadu je bilo još i teže da ga opravda. Hrabriji među njima usudili su se da nabroje Kurtijeve ekstremne akcije u kojima su siledžije u uniformama kosovskih Albanaca, batinjanjem ili pucanjem na Srbe naneli više povreda civilima na severu KiM. Sve češće su stizala upozorenja da bi to lako moglo dovesti do novog rata koji, valjda…, niko nije želeo. Ubrzo nakon toga u Banjskoj Kurtiju biva pružena ruka spasa.

Ivan Maksimović (dopisnik iz Kosovske Mitrovice)

Pre nešto manje od godinu dana premijer kosovskih Albanaca, Aljbin Kurti, na konferenciji za novinare govorio je  o „onome što se odvijalo ovih godina„.

„Naime, jedna nekakva kultura siledžija. Oni ljudi koji se duvaju po ulicama Severne Mitrovice, Zvečana i Zubinog Potoka i mlate druge, i svi ih se plaše. A oni uživaju kada ih se neko plaši, po raznim sportskim klubovima, ali bez lopte, obično kik-boks„, primetio je Kurti.

A siledžije koje su se „duvale“ po severnom delu Kosovske Mitrovice jesu upravo batinaši koji su preko Milana Radoičića nemilosrdno sprovodili celokupnu agendu u veleizdaji Kosova i Metohije koju je izveo Aleksandar Vučić i tako za kosovske Albance učinili više nego iko drugi u istoriji.

Kurti je u stvari rekao „neće više srpske siledžije da vode glavnu reč, već naše albanske“. Trenutak je došao i negde je odlučeno, pa između svih strana dogovreno, da se sa tim, srpskim siledžijama, raskrsti i to tako što će umesto njih biti postavljene albanske siledžije. I uniformisane, i u civilu postaće udarna pesnica svakog talasa terora ili pojedinačnog napada na Srbe na severu KiM. Tu se uglavnom radi o ljudima od pedeset i više godina, aktivnim pripadnicima terorističke tzv., „OVK“. Kakav će red uvesti takvi ljudi, 25 godina opsednuti „oslobađanjem severa“ od njenih zakonitih stanovnika, Srba, nije teško zamisliti. Uostalom to već sada jasno vidimo.

Na pomenutoj konferenciji Kurti nije propustio da optuži nekadašnjeg potpredsednika Srpske liste, Milana Radoičića, koji je javno preuzeo odgovornost za organizaciju ljudi i pripremu za oružani sukob u Banjskoj 24. septembra prošle godine. Jedino je propustio da kaže „hvala“ jer više je nego očigledno da se radilo o dogovoru. Da nije tako, zar bi kosovskim Albancima koji izdaju poternice za Srbima ako su se samo nalazili na nekom mestu u nezgodno vreme, trebalo godinu dana da podignu optužnicu protiv organizatora oružane akcije koji je javno priznao odgovornost? Naravno da ne.

Period pre sukoba u Banjskoj predstavljao je silaznu putanju popularnosti Aljbina Kurtija među kosovskim Albancima na svim nivoima. Čak su počeli i u tradicionalno i izraženo anti-srpskim medijima da se stidljivo ali jasno pojavljuju tekstovi o očigledno pogrešnim koracima koje Kurti preuzima na severu pokrajine. Zapadu je bilo još i teže da ga opravda. Hrabriji među njima usudili su se da nabroje Kurtijeve ekstremne akcije u kojima su siledžije u uniformama kosovskih Albanaca, batinjanjem ili pucanjem na Srbe naneli više povreda civilima na severu KiM. Sve češće su stizala upozorenja da bi to lako moglo dovesti do novog rata koji, valjda…, niko nije želeo. Ubrzo nakon toga u Banjskoj Kurtiju biva pružena ruka spasa.

Tog dana ubijena su trojica Srba, svi očevi uglavnom maloletne dece. Dvojica od njih sa radnim mestima u organizacijama (obezbeđenje Vulinu i Dom zdravlja) koje je nepsoredno pre toga britanska poslanica Ališa Kerns navela kao glavne švercere oružja uz SPC, ispod čijeg se manastira sve i događalo i u čijim su objektima učesnici sukoba pronašli privremeno sklonište. Treći, sa vezama u svim društvenim slojevima, velikim uticajem i ugledom naročito među mladim Srbima u ovom delu KiM usled čije pogibije je izazvan totalni moralni kolaps.

Posao je obavljen upravo po šemi britanske poslanice koja je i nakon sukoba svratila na KiM da razgleda oružje koje se kao zaplenjeno našlo u rukama kosovskih separatista. Dželjalj Svećlja, takozvani „ministar unutrašnjih poslova“ kosovskih Albanaca, se zahvalio Ališi Kerns zbog njenih ranijih izjava da se „verski objekti i ambulante na severu Kosova koriste za prevoz i skladištenje oružja od strane kriminalnih struktura“.

Sve skupa, naročito kod lokalnog stanovništva na severu KiM, stavlja tačku na bilo kakvu sumnju da su ova trojica Srba ubijena nasumično kao i da je događaj u Banjskoj imao neku drugu nameru izuzev da Kurtiju pruži alibi za dalje nasilničko delovanje na severu Kosova i Metohije. Naravno, pa pomenutoj konferenciji za novinare Kurti se setio i svog stradalog policajca, Afrima Bunjakua.

Bunjaku je, kažu oni koji su ga poznavali, bio skroman i dobar čovek, sa velikim teretom na duši posle teške porodične tragedije. Dve godine pre toga, preko svojih prijatelja i poznanika zaposlio je svog sina, dvadesetogodišaka, kao konobara u restoranu a naći posao na KiM ni Albancima uopšte nije jednostavno. Mladiću je u jednom trenutku rečeno da ode preko puta po stvari za potrebe restorana. Dok je prelazio ulicu na njega je velikom brzinom naišao automobilom bahati vozač i usmrtio ga na licu mesta.

Kako to i biva nesreća je prijavljena policiji koja je poslala patrolu. U toj patroli nalazio se Bunjaku, otac čiji je sin ubijen na poslu na koji ga je on doveo. Dve godine kasnije ubijen je i on u sukobu kod Banjske. Njegovoj sahrani prisustvovao je i Aljbin Kurti. Neće biti da je reč o teretu savesti, pre da se radi o samopromociji koja je politički ugroženom Kurtiju bila preko potrebna, i to je sve.

Uglavnom, iako okićeni kamerama za nadzor, sistem za koji je Bunjaku poginuo, „nije uspeo“ da pronađe ubicu njegovog sina jer je verovatno reč o nekom albanskom moćniku.

Otprilike polovinom ovog septembra Kurti je provokativno, demonstrirajući silu ali i doslednost politici albanizacije severa pokrajine i sistematskog progona Srba, došao u severni deo grada pod izgovorom da je tu zbog ručka.

No, i ovaj put sve podseća na dogovor. Kurti je došao da ručka a nekoliko dana kasnije Aleksandar Vučić je, uoči Dana srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave, istakao srpske zastave u severnom delu grada i još nekim sredinama naseljenim Srbima.

Isticanje zastava je posao koji ne bi bio moguć čak ni u severnom delu Kosovske Mitrovice, nekada neosvojivoj tvrđavi, a druge sredine da i ne pominjemo. Mediji su sa ushićenjem preneli slike novih srpskih zastava ali ne navodeći da se radi o sporednoj ulici. Za glavnu ulicu u gradu Vučić nije dobio dozvolu od kosovskih separatista. U njoj sa bandera vise suncem opaljeni dronjci nekada srpskih zastava. A i ovako se isplati i jednima i drugima. Vučiću da još malo prikriva izdaju Kosova i Metohije a kosovskim separatistima da Srbi veruju da nema izdaje kako im ne bi palo na pamet da se bore za ono što im se otima.

Vučić je ipak poznat po manirima pa je Kurtija častio ručkom u srpskom delu grada. Lako je sada kada više nema Vučićevih siledžija. Ili nije? Ipak se Kurti pojavio zaklonjen kišom kada je najmanje ljudi na ulici, i pod opsežnom ličnom pratnjom te logistikom, nadzorom i neposrednom kontrolom svega što se miče. Da mu je bar bilo Vučićevih siledžija pa da ga neko obezbeđuje propisno, da izgleda hrabrije, a ovako…

Ovako Vučić pruža pomoć Kurtiju a obećava je Srbima. A za to vreme oni su na kraju nerava, na kraju snage, u strahu. Jedino još nisu više u neizvesnosti jer neizvesnosti nema, Vučić ih je izdao načisto, čeka se samo pečat da kao giljotina padne na njihove istegnute vratove.

Nizom mera najavljena je opsežna pomoć kosovskometohijskim Srbima ali baš ti isti Srbi, poznajući odlično njegovu ćud, ni malo se ne raduju tome. Naprotiv, zameraju zbog načina na koji se govori o tome.

„Kaže daće pomoć a onda računa koliko će to da košta… Jel iz svog džepa daje? Šta mi to računa? Ionako će i to da pokrade. Ko će meni da plati godine mog iščekivanja, neizvesnosti, straha, ugroženosti? Kad si mali slušaš šta se dešava pa brineš za roditelje, o sebi još nemaš svest. Kad odrasteš, vidiš gde živiš i shvatiš da si i ti u opasnosti pa brineš i za sebe. Na kraju osnuješ porodicu pa brineš i za sebe, i za svoje, i za decu. Eno, devojka mog sina ovde studira (u Kosovskoj Mitrovici), stanuje skoro na periferiji. Brinuo sam za njega sada brinem i za nju, k’o da je moje dete. Žensko je, prolazi svim onim ulicama a mi odlično znamo kako Albanci i šta rade kad hoće da proteraju Srbe. Ko će to nama da plati? Zbog njih sedimo ovde...“ kaže jedan od Srba iz ovog grada povređen kalkulacijom „pomoći“ koja će im biti pružena.

Malo ili uopšte se ne govori o tome da je duh Srba na Kim srčan i istrajan ne zbog sebe, ko bi trpeo da živi ovakav život sebe radi? Već upravo zbog svesti o neophodnosti borbe za očuvanje Kosova i Metohije. Zbog toga su spremni da istrpe sve što treba i da žrtvuju udobnost i svoju, i svoje dece koja taj isti duh tihog ali čvrstog otpora nasleđuju sa kolena na koleno, ne bi li svojoj državi, Srbiji, dali povod i legitimitet da se bori za svoje kada za to dođe vreme. A oni ništa ne traže zauzvrat. U stvari, od bilo koga pa i od Vučića bi sasvim dovoljno bilo da ih nije izdao.

Umesto toga Srbi će uživati podršku države kojoj je za vrat nogom stao Vučić ali na njenom okrnjenom delu, van Kosova i Metohije. Da bi podigli novac, penziju, lekove, overili karton na birou rada ili bilo kakav banalan dokument poput fotokopije lične karte ili diplome iz srednje škole, moraće da „zapucaju“ na put dalek po stotinu i više kilometara u jednom pravcu rizikujući prolazom kroz najčešće makar dva kontrolna punkta tzv. „Kosovske policije“ i zapadnu višemesečnu robiju. U krajnjoj liniji, svaki zvanični dokument države Srbije u kome je adresa stanovanja nosioca naznačena na teritoriji Kosova i Metohije sasvim je dovoljan razlog za to.

Možda ih, ipak, niko neće dirati jer ima li boljeg načina da sami Srbi osete da su Kosovo i Metohija izuzeti iz države Srbije? A kada se to desi, i oni će biti izuzeti iz broja Srba koji će tu ostati da žive. Biti prognan znači do kraja života zadržati svest o nepravdi, pravo i želju za povratkom koja se prenosi sa generacije na generaciju. Sam doneti odluku da odeš znači zauvek raskinuti veze sa korenima, svojim prostorom, prošlošću. Kontinuitet se trajno prekida.

Srbi su doživeli više genocida u svojoj istoriji, poznato je. Međutim, nikada se ni jedan nije odvijao tako da sam vrh vlasti u tome godinama aktivno i uporno učestvuje i povlači konkretne poteze u sprovođenju tog genocida, kao što to sada radi režima Aleksandra Vučića u slučaju Srba na Kosovu i Metohiji.