Na ekonomskom forumu u Vladivostoku, predsednik Vladimir Putin je stavio do znanja da je prošlo vreme klanjanja pred moćnicima ovog sveta sa njihovim boinzima, modernim leksusima, gedžetima, sa njihovom naprednom elektronikom.

Piše: Ivan Poletajev

Kao nacionalni prioritet za ceo 21. vek istaknut je razvoj dalekoistočnih regiona. Vladimir Putin je Daleki istok nazvao „našim predvodnikom u novoj globalnoj ekonomskoj realnosti“, istakavši njegovu ulogu kao najvažnijeg „faktora jačanja pozicije Rusije u svetu“.

Gradimo svoju suverenu ekonomiju bez osvrtanja prema Zapadu, preorijentišući svoja tržišta na Istok, otvarajući nove trgovinske puteve, obnavljajući logistiku. To se jasno vidi iz najavljenih megaprojekata i glavnih puteva razvoja naše zemlje u budućnosti. Ne radi se o milijardama, već o trilionima koje su investitori spremni da ulože u privredu teritorija udaljenih od Moskve.

Daleki istok je danas makroregion koji se najbrže razvija i koji privlači pažnju celog sveta. Obim investicija uloženih u realni sektor Dalekoistočnog federalnog okruga prošle godine je porastao za 30% (prema ruskim pokazateljima on iznosi 10%), proizvedeno je roba i usluga (bez finansijskog sektora) gotovo dva puta više: 8% prema 4,8% (prema nacionalnom proseku). Ovde se gradi tri puta više nego u celoj Rusiji. A prerađivačka industrija je 2023. porasla samo 1,6%. Reklo bi se da postoje svi neophodni uslovi za rast industrijske proizvodnje: za nekoliko godina, samo u okviru tzv. preferencijalnih režima, realizovano je 3000 investicionih projekata velike vrednosti – devet triliona rubalja.

Pušteno je u rad više od hiljadu novih preduzecìa, otvoreno 153.000 novih radnih mesta. Ipak, povećanje dalekoistočnih proizvodnih kapaciteta za sada nije isplativo, zbog problema sa prodajom industrijske robe. Skupo je prebacivati ih u Moskvu. Mnogo je isplativije izvoziti ih. Sa razvojem logističkih maršruta sa jugoistočnom Azijom, Daleki istok će dobiti izlazak na strana tržišta i tada će proizvodni planovi moći da se povećaju dva, pa čak i tri puta.

Na putu brzog privrednog rasta Dalekog istoka stoji još jedan problem – deficit energetskih kapaciteta. Tempo rasta energetskih potreba u Dalekoistočnom federalnom okrugu (DFO) premašuju prosečne ruske potrebe 2,5 puta. Država je spremna da uloži ogroman novac u energetsku infrastrukturu. Posebno se ističe izgradnja prve nuklearke u regionu, koja bi trebalo da počne sa radom 2032. godine.

Za rešavanje dalekoistočnih problema donet je ceo arsenal mera državne podrške učesnicima u visokotehnološkim projektima. Neke od mera za snažniji razvoj su: mehanizam dalekoistočnih koncesija, specijalni krediti za izgrdanju puteva i inženjerske komunikacije, infrastrukturne obveznice i povlašcìeni zajmovi Nacionalng instituta za razvoj (VEB.RF) i banke Dom.RF.

Posebni uslovi čine Daleki istok naročito interesantnim za investicije svetskih razmera. Ipak, nemoguća je realizacija master planova dalekoističnih regiona bez privlačenja privatnog kapitala, smatra prvi čovek Jakutije (Republika Saha) Ajsen Nikolajev. Za zadovoljavanje potrebe investitora za jeftinim kreditnim sredstvima pomogao bi mehanizam subvencionisanja kamatnih stopa za projekte dalekoistočne koncesije. Pre svega, moglo bi da se uradi povecìanje iznosa povlašcìenog finansiranja od strane VEB-a, uz uključivanje subvencija Ministarstva za razvoj Istoka.

Za velike i najvažnije projekte, banke predlažu svoje finansijske instrumente kojima stimulišu investicije. Tako, na primer, oni koji uzimaju kredit mogu da se prijave u program „Fabrika projektnog finansiranja“ i za projekte koji su važni za državu dobiju kredite pod posebnim uslovima od 10-11%. Investitorima se izdaju sredstva na osnovu ugovora o sindiciranom zajmu, uz učešće komercijalnih banaka i VEB-a, koji i privlače kredite po promenljivoj stopi, uzimajucìi u obzir rizik od promena u makroekonomskoj situaciji. To i jeste jedan od glavnih instrumenata pomoću kojeg se finansiraju veliki građevinski projekti na Dalekom istoku. 

Nakon što je Centralna banka intenzivirala rad na kreditnoj kompresiji, VEB je otvorio projektno finansiranje za najsloženije strateške projekte. Novca za sprovođenje planova o kojima je bilo reči na forumu, kako smatra predsednik VEB-a Igor Šuvalov, ima dovoljno: sredstva na računima komercijalnih organizacija i fizičkih lica rastu.

Zakonodavstvo dozvoljava interakciju i sa investitorima i sa komercijalnim bankama radi stvaranja sindikata, pokretanja instrumenata javno-privatnog partnerstva (JPP) za industrijske projekte. Vladimir Putin je predložio da VEB.RF bude jedan od obaveznih učesnika u projektima JPP. Ova korporacija cìe sada biti odgovorna za pracìenje sistema raspodele rizika i procenu koristi od projekta, kako za državu tako i za biznis.

Istovremeno, kako je primetio šef države, za intenzivniji razvoj ove sfere potrebno je poboljšati zakonodavstvo, kao i sam mehanizam partnerskog rada. Vlada, zajedno sa VEB.RF treba da odredi konkretne parametre i obim transakcija u okviru javno-privatnog partnerstva, koji će sprovoditi uz obavezno učešće državnih korporacija.

O tome da mere za stvaranje posebnog privrednog ambijenta deluju svedoči i sve veći broj investicionih projekata koji se realizuju na Dalekom istoku uz podršku države. Prema podacima Ministarstva za razvoj Istoka, njihov broj već je premašio 3600. Za Daleki istok privučeno je 9,8 triliona rubalja, od kojih je 4,5 triliona već uloženo u konkretnu proizvodnju i izgradnju.

Uz pomocì beneficija za prioritetne oblasti razvoja, kao što su Slobodna luka, Arktička zona RF i drugi preferencijalni režimi u regionu, realizuje se na hiljade investicionih programa. Stvaraju se visokotehnološke industrije u raznim oblastima – od rudarstva, hemijske industrije, nafte i gasa, brodogradnje do poljoprivredne industrije i usluga. Grade se centri za obradu podataka, stvara se domacìi softver uz korišcìenje veštačke inteligencije.

Deluje fond za preduzetnički kapital „Voshod“, koji je fokusiran na razvoj visokotehnoloških kompanija, koje promovišu inovacije u biotehnologiji, medicini, robotici, „zelenim“ tehnologijama, agrotehnologijama, tehnologiji hrane, mikro i optoelektronici. Već je finansirano više od 20 kompanija. Među njima su i oni koji programiraju sisteme za analizu medicinskih slika zasnovanih na tehnologijama veštačke inteligencije, softveri koji obezbeđuju upravljanje industrijskim robotima, inovativni biopolimeri, holografski sistemi proširene stvarnosti i drugi.

Najveći dalekoistočni univerziteti rade u saradnji sa azijskim partnerima u oblasti farmakologije, biomedicine, neurotehnologije. Za privlačenje najboljih naučnika i organizovanje obostrano korisne saradnje sa azijsko-pacifičkim zemljama na Dalekom istoku, formira se Naučno-tehnološki centar za inovacije na Ruskom ostrvu. Tu će biti izgrađen inovacioni kompleks koji će objediniti IT park, biomedicinski i biotehnološki centar, školu pomorskog inženjerstva i internat za nadarenu decu. Rezidenti Naučno-tehnološkog centra za inovacije imaće poreske i administrativne olakšice.

Sankcije su uticale da se ubrza tempo obnavljanja logistike, pokrenuti su veliki transportni projekti u regionu. Auto-put koji se gradi od Peterburga do Vladivostoka uskoro će stići do Jekaterinburga, a zatim do Tjumena i povezaće drumske maršrute, avionski i pomorski saobraćaj. U narednih osam godina, Istočni železnički pravac, Transsibirska železnica i Bajkalsko-amurska železnička magistrala (BAM) će se rekonstruisati i obnoviti: biće položeno 3100 km železničke pruge, izgrađeno nekoliko auto-puteva i objekata, između ostalog i rezervni tuneli.

Na ovom potezu biće pušteno u rad više od 300 objekata, više od sto novih mostova i tunela, između ostalog i preko reka Rena, Bureja, Selenga, Amur. Za poslednjih 10 godina na Transsibirskoj železnici i BAM-u izgrađeno je više od 2000 i modernizovano više od 5000 km pruge. Na kraju ove godine, nosivost istočnog železničkog kraka trebalo bi da se povecìa na 180 miliona tona.

Za ovaj projekat je predsednik RF rekao da po razmerama nadmašuje izgradnju BAM-a, što je bio najveći infrastrukturni projekat SSSR-a.

Kao rezultat prethodnih foruma, na Dalekom istoku ima na desetine zajedničkih projekata. U gradu Artjom, na primer, sklapaju 600 kineskih automobila godišnje. Oni se nestrpljivo iščekuju i kupuju u Habarovsku, Blagovješčensku, Vladivostoku. Rusija i Kina razvijaju 86 zajedničkih investicionih projekata vrednosti 18 triliona rubalja. Vodeća poslovna udruženja Rusije i Kine pružaju pomoć u promociji ruskih proizvoda i brendova u inostranstvu.

Rusija nastavlja da povećava protok robe po Severnom morskom putu. Zbog toga se grade ledolomci i ojačava infrastruktura. BAM treba da postane ne samo u potpunosti dvokolosečni, već i elektrifikovan celom dužinom. Razvijacìe se drumski transportni koridor od Sankt Peterbruga do Vladivostoka.

U ovom trenutku dalekoistočni investicioni portfolio ima 258 potpisanih sporazuma u, za forum rekordnoj, vrednosti od 5,4 triliona rubalja. Između ostalog, reč je o važnim sporazumima, kao što su izgradnja novih velikih preduzeća u raznim regionima zemlje, na primer fabrika za preradu drveta u Sahalinskoj oblasti i hemijski kompleks u Komiju.

Najveće državne korporacije i privatnici na forumu su prezentovali tehnologije trasnporta za budućnost, stavivši poseban akcenat na avionski prevoz. Nova vozila sopstvene proizvodnje, SSJ-100, MS-21, Bajkal, kako je rekao ruski ministar transporta Roman Starovojt, bicìe posebno traženi, uključujucìi i regionalni transport.

„U našem portfoliju nalazi se 3500 kompanija koje na Dalekom istoku i na Arktiku realizuju svoje projekte. Nijedan posao se nije zaustavio, bez obzira na specifičnosti novčano-kreditne politike, na geopolitičku situaciju“, izjavio je ministar za razvoj Dalekog istoka i Arktika Aleksej Čekunkov.

Od 2013. godine pokrenut je fundamentalno novi strateški program i sistem upravljanja kompleksnim razvojem Dalekog istoka. Za to vreme, na Dalekom istoku je pokrenuto oko 3500 industrijskih i infrastrukturnih projekata. Stope rasta su naglo porasle, one su tri puta veće od prosečnih u Rusiji. Trenutno na Dalekom istoku ima 16 teritorija prioritetnog razvoja i slobodna luka Vladivostok. Teritorije prioritetnog razvoja su oaze za poslovanje. Preduzetnik može da računa na nulti porez na dohodak na imovinu i zemljište u prvih pet godina, kao i na carinske preferencije.

Obim transformacije Dalekog istoka je tako širok, da se ne može bez privlačenja stranih kompanija. Zato se na forumu i pojavila ideja o stvaranju prve međunarodne teritorije prioritetog razvoja u Primorskom kraju. Tu se planira izgradnja nove duboke luke uz učešće beloruskih i kineskih kompanija.

Navedeni planovi i jasno definisani izgledi sa jedinstvenim mogucìnostima za samorealizaciju i izgradnju karijere u novim preduzecìima, privlače mlade (od 20 do 24 godine). Rosstat beleži ovaj trend vecì osam godina zaredom. U regionu je otvoreno više od 224.000 slobodnih radnih mesta.

Potrebni su: rudari, građevinski radnici, stručnjaci za transport, logistiku, mašinstvo, ribarstvo i akvakulturu, kao i stručnjaci u mnogim drugim granama industrije. Stručnjacima koji dođu na Daleki istok nadoknađuju se troškovi selidbe. Pritom su te nadoknade 4,5 puta veće nego u drugim regionima. U proseku, po ovom programu, svake godine dolazi oko hiljadu stručnjaka iz traženih profesija.

Stvoreni su posebni uslovi za podršku nastavnicima, lekarima i bolničarima koji dolaze da rade u malim naseljenim mestima u regionu. Plaćanja u okviru programa „Zemski učitelj“, „Zemski lekar“, „Zemski bolničar“ od ove godine su povećana dva puta u poređenju sa drugim regionima. U okviru programa preferencijalnog hipotekarnog kreditiranja, stopa je zadržana na dva odsto godišnje. U okviru programa „Povoljno stanovanje za iznajmljivanje“, gradi se 10.000 stanova koji će se po sniženoj ceni izdavati traženim stručnjacima. Prve zgrade su već spremne za useljenje u Jakutiji, Primorju i na Čukotki.

Iz celog sveta dolaze da vide transformisane teritorije, koje su donedavno smatrane „beznadežnim zaleđem“. Dalekoistočni gradovi se, uzgred, nalaze na vrhu liste po rastu turističke potražnje.

Preobraržavajući Daleki istok, mi pravimo nove tačke oslonca za budućnost. Privlačimo investicije, puštamo u rad nove fabrike, gradimo auto-puteve, stvaramo uslove za pokretanje složenih projekata i formiranje novih industrija. Država je zainteresovana da ljudi požele ne samo da dođu ovde, već i da ostanu ovde da žive.

Bez obzira na sankcije, Daleki istok je postao perjanica privrednog razvoja, a njegovo iskustvo, nesumnjivo, treba da bude primer

2.

Da li će se EU izboriti sa vojno-tehnološkom zavisnošću od SAD?

Evropa: trka u naoružanju

Ove godine članice NATO-a (ukupno 32 države), proslavile su godišnjicu vojno-političkog bloka – 75 godina od početka njegovog formiranja u aprilu 1949. godine. Na slavljeničkoj konferenciji u Briselu, predstavnici zemalja-članica govorili su o potrebi jačanja bloka, posebno uzimajući u obzir međunarodnu situaciju koja postaje sve složenija.

Piše: Valentin Katasonov

Jedan od puteva tog jačanja, po njihovom zajedničkom mišljenju, je povećanje vojnih rashoda zemalja-članica. Ukupni troškovi za odbranu zemalja-članica NATO 2013. godine, prema podacima Stokholmskog međunarodnog instituta za istraživanje mira (SIPRI), iznosili su 969 milijradi dolara, 2020. oni su bili 1092 milijarde dolara. A 2023. oni su stigli do 1341 milijardu dolara. Prema oceni SIPRI-ja to je 55% svih vojnih troškova na svetu.

Glavni deo vojnih rashoda NATO članica uvek je, i ranije i sada, obuhvatao rashode SAD. Prošle godine američki troškovi za odbranu bili su 916 milijardi dolara, što je 68,3% ukupnih vojnih troškova svih NATO članca. Uzgred, na SAD „otpada“ i lavovski deo ukupnih vojnih rashoda na svetu. Prošle godine on je iznosio 37,5%. Drugo mesto zauzela je Kina sa 296 milijardi dolara (12,1%), treće Rusija sa 109 milijardi dolara (4,5%). Slede Indija, Saudijska Arabija, Velika Britanija, Nemačka, Ukrajina, Francuska i Japan. Kao što se može videti, u prvih deset zemalja po veličini vojnih troškova, osim SAD, nalaze se još tri NATO članice. Vojni rashodi Velike Britanije koja, po troškovima za vojsku, u NATO bloku zauzima drugo mesto, iznosili su 75 milijardi dolara, što je bilo više nego 12 puta manje od vojnih rashoda SAD.

Vašington iz godine u godinu traži da druge NATO članice povećaju troškove za vojsku. Kako u apsolutnom, tako i u relativnom smislu. U relativnom smislu – u odnosu na vrednost BDP-a. SAD su čak i po relativnom pokazatelju vojnih troškova uvek bile lider u NATO-u. Godine 2022. ovaj pokazatelj je za SAD bio 3,5%, a 2023. iznosio je 3,4%. Poređenja radi, ovaj pokazatelj u Velikoj Britaniji iznosi 2,2%, Nemačkoj – 1,5%, Francuskoj – 2,1%. Od početka ovog veka, na NATO samitima se postavljalo pitanje o povećanju relativnog nivoa vojnih troškova, tako da oni ne budu manji od 2% BDP-a. U Velsu je 2014. godine donet plan delovanja za povećanje borbene gotovosti NATO, prema kojem je minimalni nivo vojnih rashoda od 2% od poželjnog prešao u zahtevani. Posebno je pitanje obaveznih 2% nivoa vojnih rashoda postavljeno pretprošle godine kada je kolektivni Zapad predvođen Vašingtonom, počeo neobjavljeni rat protiv Rusije.

Za godinu dana (od 2022. do 2023) ukupni vojni troškovi NATO članica povećali su se za 109 milijardi dolara ili za 8,8%. Na NATO samitu u Briselu, u martu 2022. godine, generalni sekretar Jens Stoltenberg je rekao da je samo sedam od 30 NATO zemalja u tom trenutku ispunilo zadatak da im troškovi za odbranu budu na nivou ne manjem od 2% BDP-a. Iako je ukupno povećanje vojnih troškova u NATO bloku za 2023. godinu bilo više nego impresivno, ipak, kako je u februaru ove godine priznao Stoltenberg, oko dve trećine članica Severnoatlantskog bloka je kao i ranije odvajalo manje od 2% BDP-a za odbranu. Na spisku ovih „nedovoljno odgovornih zemalja“ (prema mišljenju Stoltenberga), našle su se vodeće NATO članice kao što su Nemačka, Italija, Španija, Turska, Portugalija, Holandija, Belgija, Danska, Norveška, Francuska i Kanada. Stoltenberg je pohvalio Estoniju, Litvaniju, Letoniju, Finsku, Rumuniju, Mađarsku, Slovačku i Veliku Britaniju, koje su 2023. godine uspele da pređu granciu od 2%.

U grupi „odlikaša“ našle su se tri zemlje sa značajno većim povećanjem od zadatih 2%: Poljska (3,9%), SAD (3,4%) i Grčka (3%). Prvi put se u NATO-u pojavila zemlja koja je uspela da prevaziđe SAD po relativnom nivou vojnih troškova – Poljska. „Od trenutka kada su 2014. godine objavljene obaveze za investiranje u odbranu, evropski saveznici i Kanada uložili su više od 600 milijradi dolara u odbranu. Prošle godine smo kod evropskih saveznika i Kanade zabeležili rast bez presedana od 11% za troškove za odbranu“ rekao je generalni sekretar NATO novinarima. 

Očekuje se da na kraju 2024. godine spisak zemalja koje nisu ostvarile NATO normative o relativnom nivou vojnih rashoda bude kraći. Nemačka je već objavila da od februara, na mesečnom nivou, vojni troškovi već iznose 2% BDP-a. Takav nivo vojnih troškova Nemačka je imala samo u godinama hladnog rata, do pada Berlinskog zida.

U govoru u Pragu, na međunarodnoj konferenciji o bezbednosti GLOBSEC forum, Ursula fon der Lajen je 30. avgusta izjavila: „Mi, Evropljani, moramo da imamo sredstva za odbranu i obuzdavanje bilo kojih mogućih protivnika… Već smo ostvarili neviđeni napredak. Države-članice su povećale svoje troškove za odbranu (od početka dešavanja u Ukrajini, prim. V. K.) sa malo više od 200 milijardi evra (…) na gotovo 300 milijardi evra ove godine.“

Evropa je prilično dugo uživala u ublažavanju međunarodnih tenzija posle okončanja hladnog rata. Prema oceni McKinsey kompanije, za protkle tri decenije od okončanja hladnog rata, evropske zemlje, NATO članice, umnogome su smanjile svoje odbrambene troškove: oni su na odbrani uštedeli 1,6 triliona dolara na račun razlike između stvarnog nivoa troškova za odbranu i nivoa koji je određen standardom od 2% BDP-a. Sada Evropa mora da nadoknadi propušteno.

Najvatrenije pristalice povećanja vojnih troškova u NATO bloku smatraju da su se opustili i Stari svet, ali i Novi svet. Današnji troškovi SAD za odbranu u relativnom smislu, izgledaju prilično skromno. Prosečno, za poslednjih 50 godina, oni su iznosili 4,4% BDP-a, a 1960-ih godina, u vreme rata u Vijetnamu, bilo je godina kada su premašivali 9% BDP-a.

Istovremeno, kruže glasine da bi mogao biti povećan standard za vojne troškove NATO članica, sa 2 na 3%. Neki posmatrači i eksperti to dovode u vezu sa mogućom pobedom Donalda Trampa na predsedničkim izborima 2024. godine. Uostalom, u vreme kada je bio predsednik SAD optuživao je Evropu za zavisnost, odnosno za to da ne izdvaja dovoljno sredstava za svoje vojne programe. Čak je i pretio da će Amerika napustiti NATO, ako se nastavi evropska zavisnost.

Danas se na Zapadu pojavljuje sve više publikacija koje u naučnom obliku potkrepljuju potrebu za rastom vojnih troškova. Pritom, argumenti nisu samo i čak nisu ni toliko politički, koliko su ekonomski. Oni smatraju da vojni rashodi stimulišu ekonomski razvoj, a danas je stanje u zapadnoj ekonomiji moguće nazvati „stagnacijom“, koja može da preraste u „recesiju“. Pominju se recepti engleskog ekonomiste Džona Kejnza koji je predlagao zapadnim ekonomijama da se izvuku iz krize 1930-ih godina uz pomoć rasta državnih rashoda, a među njima i vojnih (tzv. vojni kejnzijanizam). Oni podsećaju na to kako je ekonomija SAD uzletela u godinama Drugog svetskog rata, na račun naglog rasta vojnih rashoda. Vojni rashodi SAD su u periodu 1942-43. godina dostigli 40% BDP-a, a 1944. dostigle su svoj pik sa 42%. Pritom, BDP SAD je tokom rata porastao za 69%. Nezaposlenost je gotovo potpuno nestala (bila je manja od 1%).

Značajno je da ideja daljeg rasta vojnih rashoda ima daleko veću podršku SAD nego evropskih zemalja – NATO članica, koje su mnogo uzdržanije.

Mnogi evropski političari i državnici su se čak osmelili da govore protiv takvog povećanja vojnih rashoda. Amerika je s druge strane okeana, a rat se već dešava u Evropi, u Ukrajini, i čak i na delu teritorije Rusije. Takvi političari brinu zbog „odgovora“ od strane RF.

Ali stvar je i u tome što će koristi od rasta vojnih rashoda u Evropi imati američka ekonomija.

Stari svet nema tako moćan vojno-industrijski kompleks kakav ima Novi svet. Stari svet nije naročito samodovoljan kada je reč o oružju, vojnoj tehnici, pa čak i nekim vrstama municije. Evropa je uvek uvozila prilično velike količine vojne proizvodnje iz SAD. Razvoj vojno-industrijskog kompleksa zemalja EU nije bio naročiti prioritet, uvek se računalo na američki vojno-industrijski kompleks.

U periodu 2019-2023. izvoz američkog oružja u Evropu, u poređenju sa periodom 2014-2018. porastao je za 35%. Posebno je porasla tražnja za američkim oružjem nakon početka specijalne vojne operacije. „Nakon početka ruske specijalne vojne operacije, evropske države žele da uvezu što više oružja što je moguće brže“, piše u izveštaju Stokholmskog međunarodnog instituta za istraživanje mira (SIPRI).

Veliki broj evropskih zemalja kupuje i nastavlja da kupuje protivtenkovske rakete „Džavelin“ kompanija Raytheon i Lockheed Martin. Prošle godine Poljska je potpisala ugovor vrednosti 1,4 milijarde dolara za kupovinu 116 tenkova M1A1 „Abrams“, kao i sporazum vredan 10 milijardi dolara za kupovinu visokomobilnih artiljerijskih raketnih sistema HIMARS kompanije Lockheed Martin. Slovačka je zaključila ugovor za kupovinu lovaca F-16, a Rumunija je počela pregovore o kupovini F-35.

Možda se najglasnija zabrinutost zbog opasnosti od sve vecìe zavisnosti Evrope od vojnih isporuka iz SAD čula iz usta francuskog predsednika Emanuela Makrona. S tim u vezi on smatra da u EU najvažniji prioritet treba da postane razvoj evropskog vojno-industrijskog kompleksa. „Moramo da stvorimo pravu evropsku odbrambenu tehnološku i industrijsku bazu u svim zainteresovanim zemljama i da razmestimo potpuno suverenu opremu na evropskom nivou“, rekao je francuski predsednik Makron na konferenciji GLOBSEC u Bratislavi u maju prošle godine. „Hajde da budemo zahvalni i da se zahvalimo SAD. Ali, da li će ta administracija večno trajati?“, zapitao je Makron, imajući u vidu perspektivu predsedničkih izbora u SAD 2024. godine. „Eto zašto je potrebna evropska podrška NATO„, izjavio je francuski lider.

Zaista, administracija američkog predsednika Džoa Bajdena, koju je imao u vidu francuski predsednik, živi svoje poslednje mesece. Verovatnost povratka u Belu kuću prethodnog predsednika raste, zato Evropa počinje da se naoružava, ne čekajući pretnje Donalnda Trampa.

Govoreći u Pragu, na pomenutom GLOBSEC forumu, Ursula fon der Lajen je rekla da Evropa ne odustaje od NATO-a, ali je pritom istakla da treba da bude samodovoljna u delu koji se tiče odbrane i odbrambene industrije. I to kretanje ka samodovoljnosti je već počelo.

Predsednca Evropske komisije je primetila da je evropska „odbrambena industrija zakoračila ka novoj stvarnosti“. Ona je precizirala: „Obnovili smo proizvodnju. Dali smo nove porudžbine i smanjili birokratiju da bismo proizvodili sve više i više.„

Dalje je rekla: „Ali to nije dovoljno. Realnost je takva da čak i ako Evropljani ozbiljno shvate tekuće bezbednosne pretnje, biće potrebno vreme i ogromne investicije za restrukturiranje naše odbrambene industrije. Naš cilj mora biti stvaranje odbrambene proizvodnje kontinentalnih razmera.“

Ako se u Starom svetu zaista pojavi moćni vojno-industrijski kompleks, koji po svojim razmerama i mogućnostima može da se uporedi sa američkim, onda će Evropa brzo početi da prevazilazi trenutno zaostajanje za SAD po vojnim rashodima. Za rast takvih troškova u Starom svetu energično će lobirati evropski vojno-industrijski kompleks.