Naučni, politički i medijski autoriteti preporučuju knjigu Roberta F. Kenedije Jr kao „razornu optužnicu protiv Faučija i Gejtsa, koji su „žrtvovali zdravlje svih ljudi na svetu radi svog profita“. Poslednji aktivni predstavnik američke političke dinastije Kenedi je opisao „Rokfelerovo nasleđe“, koje su Fauči i Gejts iskorisili da Americi nametnu kurs toksičnih ali profitabilnih lekova i stvore „zlatnu groznicu za vakcinama“. Realizaciju tog projekta, koji za cilj ima sprovođenje obavezne vakcinacije svake osobe na plante, podržali su mnogi politički lideri, državni funkcioneri, intelektualci, javne ličnosti i uticajni mediji.

„Dr Jozef Gebels je napisao da jednom izgovorena laž ostaje laž, ali laž izgovorena hiljadu puta postaje istina. Za čovečanstvo je tragično što postoji mnogo, mnogo laži koje plasiraju Fauči i njegovi poslušnici. Robert Kenedi razotkriva decenije laži“, rekao je nobelovac Luk Montanj o ovoj knjizi, dok je Taker Karlson istakao: „Bobi Kenedi je jedan od najgrabrijih i beskompromisno naiskrenijih ljudi koje sam ikada sreo. Jednog dana će dobiti zasluge za to. U međuvremenu, pročitajte njegovu knjigu.“

Magazin Tabloid će u nekoliko nastavaka objaviti delove Kenedijeve knjige „Pravi Entoni Fauči: Bil Gejts, Big Farma i globalni rat protiv demokratije i javnog zdravlja“, po kojoj je snimljen istoimeni četvoročasovni dokumentarni film.

Robert F. Kenedi

Entoni Fauči je 1958. godine otišao na koledž „Sveti Krst“. Studirao je filozofiju, latinski, grčki i francuski jezik. Diplomirao je 1962. godine.

– Još uvek sam veoma zainteresovan za klasiku – rekao je 1989. u intervjuu sa dr Viktorijom Harden, direktorom Odeljenja za istoriju Nacionalnog instituta zdravlja (NIH).

Fauči je istakao da je odrastao kao rimokatolik: „Jezuitska obuka je doprinela preciznosti misli i izražavanju, efikasnom suočavanju sa problemima i predstavljanju rešenja na veoma sažet, tačan način. Takva obuka je imala veliki pozitivan uticaj na moj pošten odnos prema nauci, čije osnovne principe saopštavam bez suvišnih podataka, koji nepotrebno opterećuju javnost.“

Možda je razum postao neprijatelj njegove vere, ili je, možda, jezuitska disciplina oduzela zabavu religioznim učenjima. Danas dr Fauči izbegava pitanja o svom katoličanstvu, opisujući sebe kao humanistu.

Doktor Fauči nikada nije sumnjao u svoju odluku da postane lekar: „I u srednjoj školi sam znao da ću biti lekar. Mislim da je postojala podsvesna stimulacija od moje majke, koja je, otkad sam rođen, želela da budem lekar.“

Na Univerzitetu Kornel, Fauči je diplomirao medicinu prvi u svojoj klasi. Fauči priznaje da se nije opredelio za virusologiju i imunologiju da bi ubijao viruse i bakterije, nego da bi izbegao vojnu službu u Vijetnamu,

– Kad sam završio Kornel, pokrenuo sam vlastitu lekarsku praksu 1966. godine, u vreme eksponencijalne faze Vijetnamskog rata, kada je svaki lekar morao da odsluži vojni rok. Jasno se sećam kako su nas okupili u najvećem amfiteatru u Kornelu na početku moje četvrte godine studija medicine. Došao je oficir iz US Armije i rekao: „Verovali ili ne, kada završite medicinski fakultet, na kraju ove godine, svi koji se nalazite u ovoj prostoriji moraćete da odete u vojsku, u vazduhoplovstvo, moranaricu ili u službe za javno zdravlje. Dakle, imate mogućnost izbora. Registrujte se i recite šta želite!“ Moj prvi izbor je bila javna zdravstvena služba, pa mornarica. Tako sam dospeo u Nacionalni institut za zdravlje. U suštini, nisam imao izbora – priznao je dr Fauči.

Služba za javno zdravlje Sjedinjenih Američkih Država bila je militarizovana agencija, koju je vodio uniformisani oficirski korpus, koji je izrastao iz vojnih bolnica ratne mornarice. Nacionalni institut za zdravlje bio je njegovo istraživačko odeljenje, stvoreno tokom Drugog svetskog rata. Kako je smrtnost od zaraznih bolesti u Americi naglo opala sredinom 1950-ih, NIH je potvrdio svoju relevantnost.

Nakon specijalizacije u Kornelu, dr Fauči se pridružio NIH-u 1968. kao klinički saradnik u Nacionalnom institutu za alergije i zaraze (NIAID), koji je bio jedna od dvadesetak pod-agencija NIH-a. Fauči je 1977. postao zamenik direktora NIAID-a.

– Imao sam veliku sreću. Bavljenje naukom mi je pružilo fenomenalnu priliku. Želeo sam da naučim sve o osnovnoj ćelijskoj imunilogiji, sa krajnjim ciljem da uđem u ono što je bila moja osnovna tema: ljudska imunobiologija i regulacija ljudskog imuno-sistema – govorio je dr Fauči.

Začudo, njegova specijalnost je bila primenjena u istraživanjima imunološkog odgovora na bolesti, a to je postao predmet sve ozbiljnije zabrinutosti američke nacije. Fauči je potrošio sledećih pedeset godina na ignorisanje eksplodirajuću pojavu autoimunih i alergijskih bolesti, osim onih koje su stvorile profitabilna tržišta za nove farmaceutske proizvode. Dr Fauči je postao direktor NIAID-a 2. novembra 1984, baš u vreme kada je kriza AIDS-a zahvatila SAD.

U to vreme NIAID je bila pospana, nebitna agencija u zapećku, koja se bavila alergijskim i autoimunim poremećajima, koji nisu bili zastupljeni u životu Amerike. Alergije na kikiriki, astma i autoimune bolesti, kao što su dijabetes i reumatoidni artritis, tada su bili toliko retki da njihove povremene pojave nisu privlačile pažnju javnosti. Većina Amerikanaca nikada nije videla dete sa autizmom. Samo mali broj njih bi prepoznao taj termin do pojave filma iz 1988. „Kišni čovek„, koji je autizam uveo u narodni jezik. Amerikanci su se plašili kancera, na koji je bila usmerena sva pažnja NIH-a, pa je najveći deo budžeta, namenjenog finansiranju federalnog zdravstva, bio usmeren ka Nacionalnom institutu za rak (NCI).

Najgore od svega, tokom uspona dr Faučija, kao ambicioznog birokrate u NIAID-u, zarazne bolesti više nisu bile značajan uzrok smrti u Americi. Značajna poboljšanja u ishrani, sanitarnim uslovima i opštoj higijeni, u velikoj meri su smanjili smrtnost od zauški, difterije, malih boginja, kolere, rubeola, boginja, puerperalne groznice, gripa, tuberkuloze i šarlaha. Ove nekadašnje pošasti, koje su desetkovale ranije generacije Amerikanaca, početkom 20. veka su izazivale jednu trećinu smrtnih slučajeva, koji su povezani sa zaraznim bolestima. Smrtnost se smanjila polovinom prošlog veka. Umesto 800 smrtnih slučajeva na 100.000 stanovnika, kako je bilo 1900. godine, 1980. je broj pao na 50 na 100.000. Do kraja veka, više ljudi je umiralo od starosti, nego od zaraznih bolesti.

U NIAID-u i njegovoj sestrinskoj agenciji Centar za kontrolu i prevenciju bolesti (CDC) „lovci na bube“ su klizili u nebitnost. Međutim, danas NIAID i CDC imaju status neustrašivog regulatora javnog zdravlja. Naoružani inovativnim vakcinama, tvrde da su odigrali ključnu ulogu u ukidanju mortaliteta od zaraznih bolesti. Nauka i istorija odbacuju ovu sebičnu mitologiju kao neosnovanu. Kako se ispostavilo, pilule, napici, praškovi i špricevi moderne medicine odigrali su samo sporednu ulogu u istorijskom ukidanju mortaliteta od zaraznih bolesti.

Za farmaceutsku industriju i njene poslovne partnere iz nacionalnih regulatornih agencija za javno zdravlje, kriza AIDS-a je izgledala kao još jedan bankomat. Robert Galo, naučnik iz NIH-a, 1984. godine je povezao SIDA sa njegovim virusom, HTLV-III, koji će vremenom biti preimenovan u „ljudski virus imunodeficijencije“ (HIV). Dr Fauči je odmah shvatio da je to prilika da poveća prihode svoje agencije. Agresivnom kampanjom uspeo je da AIDS, pošto je to zarazna bolest, stavi u nadležnost svoje agencije NIAID, na koju je preusmerena poplava kongersnih aproprijacija za borbu protiv AIDS-a. Dobro organizovane zajednice obolelih od AIDS-a opsedale su Kapitol Hil, zahtevajući da odobri resurse za proučavanje i lečenje „gej kuge“. Kongres je 1982. odobrio finansiranje borbe protiv AIDS-a sa jadnih 297.000 dolara. Taj budžet je 1986. skočio na 63 miliona dolara, a sledeće godine je podignut na 146 miliona dolara. Do 1990. godine NIAID-ov godišnji budžet za borbu protiv AIDS-a iznosio je tri milijarde dolara.

– Najopasnije mesto u Americi nalazi se između Tonija i mikrofona – rekao je Čarls Ortleb, bivši izdavač Njujork Nativa, gej novina koje su pisale o ranoj epidemiji AIDS-a.

Medijski nastupi dr Faučija doprineli su širenju straha i panike, ali i preusmerenju tokova novca prema NIAID-u. Iako nije bio poznat kao briljantan naučnik, a imao je malo iskustva u upravljanju velikim birokratskim sistemima, Faučijeva ambicija i nagon ka sticanju profita pomogli su mu da izgradi carstvo u kome su vladali on i farmaceutske kompanije.

Dramaturg Lari Kramer, najpoznatiji aktivista u vreme krize AIDS-a i najglasniji kritičar Nacionalnog instituta za zdravlje, prvi je napravio hladnu procenu pobedničkih sposobnosti dr Faučića za kombinovanje šarma i laskanja sa izbegavanjem odgovora, pogrešnim usmeravanjem i dezinformisanjem, kojim je zaslepio medije i sprečio ih da vide njegovu, na delu dokazanu, nesposobnost.

– Fauči se izvukao jer je privlačan, zgodan, elegantan i izuzetno dobro govori, a nikada ne odgovara na postavljeno pitanje – rekao je Kramer.

Istoričari Torsten Engelbreht, autor knjige „Virusmanija“ i Konstantin Demeter, dr Faučija nazivaju „Dr. Baron laži“.

Zamoljena da iznese svoje mišljenje o Faučiju, veteranki iz „rata protiv AIDS-a“, Selija Farber je rekla: „Fauči je ostvario koncept banalnosti zla. Nije to uspeo zato što je tako banalan, tako birokratizovan, tako dosadan. To je samo kostim. U stvari, on je revolucionar, i to veoma opasan, koji se skriva iza tog kostima. Kao obučeni jezuita i posvećeni globalista, ostvario je sve svoje ciljeve kada je preuzeo ovlašćenja za upravljanje krizom zaraznih bolesti. Sve je ostvario nametanjem političke korektnosti, kojoj je podrđen ceo sistem klasične američke nauke.“

Fauči je od političke korektnosti napravio novu valutu za finansiranje svoje imperije. Fauči je brutalno uništavao sve kritičare svojih postupaka. Kada mu je zasmetao dr Piter Dusberg, koji je ukazivao na greške u istraživanju i traženju rešenja za HIV i AIDS, dr Fauči mu je ukinuo finansiranje i uništio reputaciju. Elitni virolog, doveden iz nemačkog instituta „Maks Plank“, čiji su akreditivi bili izvanredni, u svojim radovima je trasirao put ka rešavanju genetike raka. Međutim, kada se zamerio dr Faučiju, odjednom je oboren fatvom koju je izdao „muftija Toni“.

Ko je dr Toni Fauči da izda fatvu protiv najvećeg svetskog virologa raka? Ipak, Fauči mu je blokirao svaki federalno dolar, namenjen istraživanjima, jer je Dusberg odbacio ideologiju na kojoj je Fauči gradio svoje HIV carstvo. U nekoliko pasusa naučnog rada, i to na temu koja nije imala direktne veze sa krizom AIDS-a, Dusberg je raskrinkao pozadinu Faučijeve poslovne strategije. Fauči se osvetio tako što je sabotirao njegov naučni rad o istraživanju raka, a time je zapečaćena i njegova naučna sudbina.

Faučijeva hobotnica, koja je uključivala masovne medije, psihološke operacije i pritiske na sistem javnog zdravlja, uništila je dr Dusberga. Istovremeno su utišani i ugušeni svi pokušaji predstavnika naučne tradicije zapadne civilizacije da se suprotstave komercijalizaciji nauke po cenu ljudskog zdravlja. Fauči je uništio nauku zasnovanu na dokazima i kulturu diskursa, koja ide uz nju. Gušenjem duha američke nauke, koja se zasnivala na istraživanjima, dokazima i standardima, dr Fauči je izvršio svoj veliki podvig – dokazao je da je jači od nauke.

Pravi naučnici su bili užasnuti. Odjednom se nad njima pojavila giljotina, novi i čudan teror. Naučnici su proglašavani „krivima“ za zločin mišljenja, kao što je „negiranje HIV-a“. Mnogi istaknuti naučnici su se suprotstavili Faučiju, ne zato što im nije bilo stalo do uzroka side, nego zato što je otpor teroru bila njihova obaveza u borbi za samu dušu nauke.

Karl Malins, koji je nagrađivan za izum PCR testa, slomio se plačući u razgovor, koji sam s njim imao 1994. godine, kad smo govorili o tome šta je Fauči uradio Dusbergu i šta je to značilo za američku nauku.

Fauči je političku korektnost uneo u novi revolucionarni jezik, a to mu je omogućilo da proglasi „lošim“ svakoga ko nije gurao nauku vođenu političkom agendom, nego dokazima. Zloupotrebom uticaja, „krivcima“ je oduzimao pravo na rad. I mediji su podržali Faučijev obračun sa nepodobnim naučnicima. Ko nije postupao u skladu s njegovom agendom bio je uništen, ocrnjen, maltretiran, otpušten, otkazan.

Njegov talenat za skretanje pažnje, pogrešno usmeravanje i zamagljivanje teme, a možda i njegov dečački šarm, dali su Faučiju teflonski kvalitet. Nešto od toga, ili sve to zajedno, omogućilo je Faučiju da izbegne odgovornost za samouverene tvrdnje, koje nisu potkrepljene naučnim dokazima, i za njegovu nemilosrdnu kaskadu laži i pogrešnih predviđanja.

Kao novoimenovani komandant u borbi protiv side, dr Fauči je postao čuvar kapije za skoro sva istraživanja AIDS-a.

Nacionalni institut za rak (NCI) je imao dugo iskustvo i robusnu infrastrukturu za sprovođenje kliničkih ispitivanja novih lekova. NIAID nije imao ni jedno, ni drugo. Ipak, ponavljajući zavet NCI-a da će izlečiti rak, dr Fauči je obećao Kongresu da će brzo proizvesti lekove i vakcine, koje će proterati AIDS.

Dr Nusbaum, u svojoj knjizi iz 1990. godine, zaključuje da je Faučijev trijumf nad NCI koštao Amerikance hiljade života tokom krize AIDS-a. Bezbroj savremenih kritičara slaže se sa tom ocenom.

Nedostatak kapaciteta NIAID-a za razvoj lekova omogućio je dr Faučiju da izgradi novi program tako što će istraživanje lekova proširiti na mrežu istraživačkih centara, koje efektivno kontrolišu farmaceutske kompanije. Danas, kada ljudi prozivaju „medicinske kartele“, uglavnom govore o farmaceutskim kompanijama, bolničkim sistemima, zdravstvenim ustanovama, osiguravajućim društvima, medicinskim časopisima i državnim zdravstvenim regulatornim agencijama. Ali, lepak koji drži sve ove institucije na okupu i omogućava im da marširaju u korak, to je armija glavnih istražitelja (PI), koji deluju kao lobisti, portparoli, menadžeri za vezu i izvršioci. Toni Fauči je odigrao ključnu istorijsku ulogu u podizanju te grupe na vrh s koga dominiraju politikom javnog zdravstva.

Od 6,1 milijarde dolara u budžetu Nacionalnog instituta za zdravlje, 1987. godine je 4,6 milijardi dolara otišlo na istraživače izvan feneralnog sistema. Do 1992. budžet NIH-a se podigao na 8,9 milijardi dolara, sa pet milijardi dolara namenjenih spoljnim naučnicima na 1.300 univerziteta, laboratorija i drugih institucija, Danas Faučijev NIAID sam kontroliše 7,6 milijardi dolara godišnjih diskrecionih rashoda, koje on distribuira „glavnim istražiteljima“ širom sveta.

„Glavni istražitelji“, tj. PI, su surogati farmaceutske industrije, koji igraju ključne uloge, promovišući farmaceutsku paradigmu i predstavljajući se kao prvosveštenici svoje nove religije, koju promovišu sa misionarskim žarom. Mesta u lekarskim i univerzitetskim odborima oni koriste da propagiraju svoju dogmu i iskorenjuju naučne jeresi. Sprovode disciplinu, ućutkuju kritiku, cenzurišu suprotna mišljenja i kažnjavaju svakoga ko im smeta.

Oni kontrolišu odbore za bezbednost i nadzor podataka (DSMB), koji kreiraju protokole kliničkih ispitivanja i usmeravaju tumačenja rezultata istraživanja, kao i konačni sud. Oni su popunili savetodavne panele federalne Uprave za hranu i lekove (FDA), vakcine i Savetodavni komitet za srodne biološke proizvode (VRBPAC), pa sa tih pozicija određuju da li su nove vakcine „sigurne i efikasne“. Popunili su i panele CDC-a i Savetodnavnog komiteta o imunizaciji (ACIP), koji se bavi regulativama vezanim za vakcine za decu.

Oni su akreditovani i pouzdani medicinski stručnjaci, koji po televizijskim mrežama predviđaju šta će se dešavati i preporučuju koje farmaceutske sadržaje da koristite, a koje da izbacite. Takvi „stručnjaci“ su Pol Ofit, Piter Hotez, Stenli Plotkin, Jan Lipkin, Vilijam Šafner, Ketlin Edvards, Artur Kaplan, Stenli Kac, Greg Poland i Endrju Polard. Oni se pojavljuju između farmaceutskih oglasa i vesti na televizijama, gde promovišu godišnje vakcine protiv gripa i bojazni od malih boginja i šire paniku od Kovida, a sve u borbi protiv „anti-vaksera“. Oni pišu uvodnike u lokalnim i nacionalnim novinama, u kojima promovišu otrcane farmaceutske paradigme o tome kako su „sve vakcine bezbedne i efikasne“.

Oni iskorenjuju jeres, sedeći u državnim odmorima za zdravstvo – „inkvizicija“ – gde osuđuju i oduzimaju dozvole za rad doktorima – disidentima. Oni kontrolišu medicinske časopise u kojima se objavljuju recenzije za jačanje farmaceutske agende. Oni predaju na medicinskim fakultetima, imaju svoje katedre i predsedavaju bolničkim odeljenjima. Oni rade kao veštaci za farmaceutske kompanije u građanskim parnicama i na saveznom sudu, naročito u sudskim postupcima koji su vezani za vakcine. Oni uručuju nagrade jedni drugima.

Sastanak u CDC-u iz 2006. godine pruža ilustrativni nacrt načina na koji Toni Fauči i njegovi partneri u farmaciji koriste svoje „glavne istražitelje“ za kontrolu FDA i CDC panela, koji licenciraju i preporučuju nove vakcine za decu. Tada su preporučena dva nova proizvoda Merck-a: Gardasil HPV vakcinu za devojčice i devojke od 9 do 26 godina, uz tri doze rotavirusa vakcina, kao i Rotatek za bebe uzrasta od dva, četiri i šest meseci. Obe vakcine proizvode kompanije pod kontrolom Bila Gejtsa. Kompanija Merck je tvrdila da nije testirala nijednu vakcinu, tako da niko nije mogao naučno da predvidi da li će vakcine sprečiti ili izazvati više karcinoma i drugih oboljenja.

Ipak, komisija VRBPAC odobrila je Gardasil za prevenciju raka grlića materice, bez potrebe za dokazima da je ta vakcina sposobna da spreči bilo koju vrstu karcinoma, i uprokos jakim dokazima iz Merck-ovog kliničkog ispitivanja da Gardasil može dramatično povećati rizik od raka i autoimunih bolesti kod devojčica. Pritom, Gardasil je bio najskuplja vakcina u istoriji, koja košta pacijente 420 dolara za seriju od tri uboda. Merck je na toj vakcini ostvarivao prihod od milijardu dolara godišnje. Te godine, kad su odobrene ove dve vakcine, devet od trinaest članova panela, kao i njihove institucije, primilo je ukupno preko 1,6 milijardi dolara bespovratnih podsticaja od NIH i NIAID.

Farmakomafija i dr Fauči na sličan način pribavljaju gotovo sva kritična odobrenja za lekove, sa ili bez studija bezbednosti. Od 1999. do 2000. godine, Vladin nadzorni odbor (GOC), kojim je predsedavao republikanski kongresmen Den Barton, istraživao je sistemsku korupciju ovih panela i savetodavnih tela, koja su učestvovala u procesu izdavanja licenci novim lekovima.

Posle dvogodišnje istrage, Barton je zaključio: „CDC rutinski dozvoljava naučnicima, koji su u eklatantnom sukobu interesa, da rade u uticajnim savetodavnim komitetima, koji daju preporuke o novim vakcinama. Dokazano je da ti isti naučnici, koji imaju finansijske i akademske veze sa kompanijama, koje bi trebealo da nepristrasno nadziru.“

Ozloglašeni „televizijski doktor“ Pol Ofit bio je autor šifre vakcina protiv rotavirusa, koju je ACIP odobrio na toj sesiji 2006. godine. Ofit je jedan od najistaknutijih „glavnih istražitelja“, čija preduzetnička energija nije ometana moralnim skrupulama. Ofit je miljenik i mejnstrim medija i društvenih mreža. On je višegodišnji gost na CBS, NBC, ABC i CNN, pa i u emisijama na kablovskim televizijama. On je stručnjak Njujork Tajmsa, za koji piše redovne kolumne. Često je citiran u večernjim vestima i stalni je saradnik onlajn medija, uključujući HuffPost, Politico i The Daily Beast. Medicinske platforme jednoobrazno identifikuju Ofita kao „stručnjaka za vakcine“ sa univerziteta u Pansilvaniji i iz Dečje bolnice u Filadelfiji.

Iako je sveprisutan u medijima, retko se otkrivaju njegove finansijske zavrzlame sa dr Faučijem i farmaceutskim kompanijama. Na primer, 2011. godine, tokom predstavljanja serije predavanja velikih učitelja u Nacionalnom institutu za zdravlje, Ofit je bez stida izjavio: „Žao mi je, nisam u finansijskom sukobu interesa“. S obzirom na obim njegovih finansijskih sukoba interesa, drskost te tvrdnje ukazuje na njegovu bestidnu oholost. Dr Ofit je, u stvari, proizvođač vakcine, koji je zaradio milione dolara zahvaljujući svojim vezama sa kompanijama koje proizvode vakcine. On radi u Dečjoj bolnici u Filadelfiji, kojoj je Merck donisao 1,5 milion dolara. Ofit i njegove univerzitetske i bolničke filijale procvetale su na osnovu stotina miliona bespovratnih sredstava iz agencija dr Faučija i gotovo svih velikih kompanija za proizvodnju vakcina. Samo u 2006. njegova bolnica u Filadelfiji dobila je 13 miliona dolara od NIAID-a i 80 miliona dolara od NIH-a.

Pre nego što stigne u ACIP, svaku vakcinu prvo mora da analizira „nezavisni panel“ u FDA, koji se naziva VRBPAC, koji je takođe naseljen kadrovima dr Faučija i „Velike Farme“. Istraga kongresnog odbora iz 2000. godine otkrila je da su četiri od pet članova odbora iz VRBPAC-a, koji su glasali za licenciranje Vajet vakcine protiv rotavirusa, te godine imali finansijske sukobe intresa sa četiri farmaceutske kompanije: Vajet, Sanofi, Merck i Glakso, koje su razvijale svoje verzije iste vakcine.

(U sledećem broju: Ilegalni eksperimenti na deci)