Zapadni centri moći zahtevaju da Vučić usaglasi srpsku sa evropskom spoljnom politikom. Iako to izgleda kao ultimatum koji za cilj ima uvođenje sankcija Rusiji, mnogo veći problem predstavlja insistiranje na prekidu političke i ekonomske saradnje sa Kinom. U Srbiji posluje 1.500 firmi u vlasništvu kineskih državljana. Kineske kompanije su najveći izvoznici iz Srbije, a samo u vlasništvu Ziđina nalazi se 16.000 zemljišnih parcela i 5.500 nekretnina, među kojima su i zgrade u Knez Mihailovoj ulici, na Dedinju i Senjaku, kao i hoteli na Novom Beogradu. Skoro 20.000 Kineza svake godine dobija boravišne i radne dozvole, a sad bi Srbija trebalo da im uvede vize. Cenu Vučićevih prevara platiće svi građani.

Predrag Popović

Aleksandar Vučić je desetak godina relativno uspešno vodio spoljnu politiku, koja se zasnivala na saradnji sa sve četiri tzv. globalne sile: Sjedinjenim Američkim Državama, Evropskom unijom, Rusijom i Kinom. Takva strategija je bila uspešna za njega i pogubna za Srbiju. On je iz tih centara moći dobijao političku i finansijsku podršku za rasprodaju srpskih javnih resursa i guranje države i naroda u dužničko ropstvo.

Proces prekomponovanja odnosa među svetskim gigntima, koji je počeo ratom u Ukrajini i dobio zamah povratkom Donalda Trampa u Belu kuću, ugušio je strategiju „dobro jutro čaršijo na sve četiri strane„. To je loša vest za Vučića, ali i za Srbiju. Račun za njegove prevarne avanture platiće građani Srbije.

Zapadne sile su pred Vučića stavile ultimatum: Ako Srbija ne prekine političku, privrednu i vojnu saradnju sa Rusijom i Kinom, smatraće se saučesnikom u „neprijateljskoj istočnoj koaliciji“. Konkretno, na poslednjem sastanku sa Ursulom fon der Lajen i Markom Ruteom u Briselu, Vučiću je ispostavljen zahtev da hitno usaglasi srpsku sa evropskom spoljnom politikom. Iako je to u javnosti predstavljeno kao još jedan pritisak na Srbiju da uvede sankcije Rusiji, problem je mnogo veći i kompleksniji. Pre svega, to „usaglašavanje spoljne politike“ ugrozilo bi odnose sa Kinom, Turskom i drugim državama sa kojima Srbija, za razliku od Evropske unije, ima bezvizni režim.

Vučić, i kad bi hteo, ne bi mogao da se izvuče iz zagrljaja „čeličnih prijatelja“ iz Kine. U poslednjih deset godina, Vlada Srbije je od kineskih finansijskih institucija uzela kredite čija se ukupna vrednost procenjuje na 13,2 milijarde evra, plus dve kreditne linije od po 5,5 milijardi evra. Sporazumom o strateškoj saradnji, koji su Vučić i Si Đinping potpisali u maju prošle godine, Srbija je postala glavni evropski politički i ekonomski partner Kine. Zahvaljujući tome, u vašingtonskoj i briselskoj percepciji, Srbija je dobila status „mekog trbuha Evrope“, preko koga Kina trasira svoj „novi put svile“ ka Zapadu.

Koliko je čvrst „čelični zagrljaj“ vidi se iz podataka o tome da u Srbiji trenutno posluje više od 1.500 kompanija čiji su većinski vlasnici iz Kine. Najistaknutije kineske kompanije u Srbiji su Ziđin Majning i njene ćerke-firme, HBIS grupa, koja je vlasnik železare u Smederevu, fabrika guma Linglong u Zrenjaninu i građevinski giganti China Railway International Co. Ltd i China Communications Construction Company Ltr, koje su učestvovale u rekonstrukciji i izgradnji pruge Beograd-Budimpešta, pa i nadstrešnice na novosadskoj Železničkoj stanici, pod kojom je ubijeno 16 građana Srbije.

Prema poslednjim finansijskim izveštajima, tri vodeće kineske kompanije su ostvarile izvoz u vrednosti od oko 2,5 milijardi evra godišnje. Ziđin Majning je u 2023. godini izvezao robu vrednu 1,15 milijardi evra, a njena sestrinska kompanija Ziđin Kuper je iz borskih rudnika izvezla rudu vrednu 746,3 miliona evra, dok je HBIS grupa ostvarila izvoz od 746,3 miliona evra. Kineske kompanije svake godine povećavaju proizvodnju i izvoz za više od 40 odsto. Ziđin Kuper je 2023. uplatio u republički budžet na ime rudne rente 70 miliona dolara, plus 46,3 miliona dolara poreza na dobit i dodatnu vrednost, kao i doprinosa za zaposlene i druga fiskalna davanja.

Ukratko, Ziđin je izvezao rudu vrednu više od 1,5 milijardi evra, a Srbiji je uplatio 111,3 miliona evra. Ziđin je postao najveći vlasnik nepokretnosti u istočnoj Srbiji, posebno u okolni Bora, gde poseduje više od 16.000 zemljišnih parcela i 5.500 nekretnina, pa čak i cela sela, kao što Slatina, Oštrelj, Krivelj, Vučje, Metovnica… Osim toga, Ziđin poseduje nekoliko zgrada u Beogradu, među kojima su i dve u Knez Mihailovoj ulici, dve u Ulici kraljice Ane i još tri objekta na Senjaku i Dedinju. Pre nekoliko dana, Ziđin Majning je postao stoprocentni vlasnik firme Alba Invest d.o.o. u čijem vlasništvu se nalazi i hotel Falkenštajner na Novom Beogradu.

U kineskim kompanijama angažovani su i radnici iz Srbije, ali većina je stigla iz Kine. Srbija je, tokom 2023. godine, izdala ukupno 50.397 radnih dozvola, među kojima je najviše namenjeno Kinezima, čak 19.645. U skladu sa Sporazumom o strateškoj saradnji Srbije i Kine uvedene su jedinstvene dozvole za rad i boravak kineskim državljanima. Naravno, Kinezima nisu potrebne vize za ulazak u Srbiju, dovoljan im je pasoš, a preporučuje se da poseduju turistički vaučer, rezervaciju hotela, pozivno pismo ili povratnu kartu.

S obzirom na ove detalje, koji pokazuju da se Srbija pretvara u kinesku koloniju, jasno je da Vučić ne može da prihvati zahtev SAD-a i EU da prekine političke, finansijske i ekonomske odnose sa Kinom. Čak i kad bi Kinezi pristali da se dobrovoljno povuku, što nije moguće, ne postoji način da se to ostvari bez teških posledica po Srbiju. To bi zahtevalo ulazak u duge, skupe i neizvesne sudske postupke, opet o trošku građana Srbije, a ne Vučića, koji je zarad svojih kriminalnih i koruptivnih kombinacija uvukao državu i narod u „čelični zagrljaj“ sa Kinom.

Da problem bude veći, evropski ultimatum o usaglašavanju spoljne politike obuhvata i uvođenje viza još nekim državama s kojima je Vučić izgradio sporne partnerske odnose. Prema tom zahtevu, Srbija bi trebalo da uvede vize državljanima Turske, što bi značajno poremetilo odnose između dva sultana, Vučića i Erdogana.

Odnosi između Vučića i Vladimira Putina već su poremećeni. Vučić je, od početka rata u Ukrajini, uspevao da balansira između zahteva zapadnih saveznika da Srbija uvede sankcije Rusiji i proruskog opredeljenja većine građana Srbije, uključujući i glasače Srpske napredne stranke. Nije uveo sankcije, ali Ukrajini je prodao naoružanje vredno više od milijardu evra. Osim toga, Srbija je, po Vučićevom nalogu, u svim međunarodnim institucijama glasala za rezolucije i deklaracije, kojima je Rusija optuživana za agresiju i ratne zločine. Vučić je lično, na samitu u Tirani 2023. godine potpisao dokument, koji obavezuje Srbiju da uhapsi Putina i izruči sudu u Hagu. Vlast u Moskvi je tolerisala te neprijateljske postupke jer joj je, za potrebe političkog marketinga, značajno da Srbija, kao jedina evropska država, uz Belorusiju, ne uvede sankcije. Ipak, Putin je u dva navrata pokušao da istera Vučića na čistac, prvo prošlogodišnjim pozivom da učestvuje na samitu BRIKS-a u Kazanju, a onda i pozivom na proslavu Dana pobede 9. maja ove godine.

– Ne idem u Kazanj, imam gužvu u šesnaestercu – podrugljivo je Vučić odbio prvi Putinov poziv.

Iako se tada u javnosti spekulisalo da su Amerikanci zabranili Vučiću da ide u Kazanj, zapadne diplomate su isticale da ne bi podržali takav njegov postupak, ali ne bi ga ni osudili. Izgleda da je Vučić izbegao taj put da ne bi morao Putinu da objašnjava zašto politički, finansijski i vojno podržava Ukrajinu, a ne zbog protivljenja Zapada. Sada su se okolnosti promenile, pa Evropska unija insistira da Vučić ne ide u Rusiju, na vojnu paradu i proslavu pobede nad nacizmom.

– Članice Evropske unije jasno su rekle da evropska strana neće olako shvtiti bilo kakvo sudelovanje u paradama i proslavama 9. maja u Moskvi, s obzirom na to da Rusija vodi rat velikih razmera u Evropi – izjavila je Kaja Kalas, šefovica diplomatije EU.

– Vrši se veliki pritisak da ne idem u Moskvu, ali makar mi palo nebo na glavu, ići ću – tvrdi Vučić.

Naravno, sve što on kaže, ne vredi ništa. Ko zna šta će mu do 9. maja pasti na glavu, da li će mu opet nastati gužva u šesnaestercu ili će skriviti penal. Moguće je da do tada dobije crveni karton, možda od studenata i pobunjenih građana, a možda i od nekog od „prijatelja i partnera“ sa Zapada, koji više ne žele da ignorišu i trpe njegove prevare.

Posle desetogodišnjeg tolerisanja njegovog šibicarenja, zapadni centri moći su pokrenuli stečajni postupak nad Vučićem, ali i nad Srbijom. Svaki centar želi da usluge, koje su činili Vučiću, naplati imovinom srpske države i naroda. Amerikanci insistiraju na privatizaciji srpske namenske industrije, kako bi njihove kompanije kupile SDPR Jugoimport, Krušik, Lučane i ostale fabrike oružja i municije. Francuzi već projektuju skladišta radioaktivnog otpada iz svojih nuklearnih elektrana, koja će biti izgrađena u Srbiji. Nemci insistiraju na otvaranju rudnika litijuma.

Ucenjen i poražen, Vučić pristaje na sve. Za početak, trguje Miloradom Dodikom i Republikom Srpskom. Nada se da će njihovom izdajom, predajom i prodajom dobiti dodatno vreme za opstanak na vlasti, kao što je profitirao tokom procesa učvršćivanja državnosti albanskog Kosova. Međutim, to ne zadovoljava apetitete njegovih poverilaca iz Vašingtona i Brisela.

Cenu Vučićevih avantura platiće svi građani Srbije. Ako već nije kasno, neophodne su hitne promene, koje mogu da spreče rasprodaju preostalih javnih resursa i potpunu kolonizaciju države.