U prvom kvartalu ove godine zabeležen je budžetski deficit od 1,2 milijarde evra, a iz deviznih rezervi je više od 1,6 milijardi evra isplaćeno na ime prispelih rata za kredite. Za stare zajmove i obveznice, Srbija do kraja godine mora da plati još oko osam milijardi evra, kojih nema i neće biti. Dok Vučićevi tajkuni (Veselinović, Vujko, Bošnjak, Macura i sl.) prijavljuju godišnje prihode od 250 do 400 miliona evra, oko 1,8 miliona građana balansira na ivici siromaštva, bez mogućnosti da se redovno hrani, leči i školuje. Sunovrat Srbije, ako već nije kasno, može da se zaustavi samo hitnim oslobođenjem od naprednjačke okupacije.

Predrag Popović

Koliko god se Aleksandar Vučić i njegovi mediji trudili da ulepšaju ili sakriju posledice vladavine SNS kartela, surova stvarnost ih demantuje.

Rezultati ankete, koju je sproveo Republički zavod za statistiku, pokazuju da 82 odsto stanovnika Srbije „teško ili relativno teško“ uspeva da se prehrani od mesečne plate. Oko 1,8 miliona ljudi, među kojima je više od 400.000 dece, nalazi se na ivici siromaštva, bez redovne ishrane, zdravstvene zaštite i mogućnosti da se školuje. Skoro dve trećine penzionera ne dobija cele penzije jer se nalaze na udaru javnih izvršitelja. Svakog dana dogode se četiri samoubistva, od kojih su dva motivisana očajem usled bezizlaznog finansijskog stanja.

Tragična stvarnost nije proizvod ekonomske krize, nego političke strategije koja ima za cilj da kontrolisano siromaštvo upotrebi kao mehanizam za manipulaciju građanima.

Odmah po dolasku na vlast, Vučić je opljačkao penzionere, kojima je oteo deset odsto godišnjih primanja. Potom je sve građane, uključujući i buduće generacije, gurnuo u dužničko ropstvo. Nivo javnog duga je podigao sa 15 na 48 milijardi evra. Veći deo novca iz kredita razgrabili su on i njegovi saučesnici iz naprednjačkog kartela kroz nepotrebne megalomanske infrastrukturne projekte. Osim za korupcionaške kombinacije, građevinski projekti – Beograd na vodi, autoputevi i fudbalski stadioni – poslužili su Vučiću za formiranje lažne slike o stanju srpske privrede. Infrastrukturne projekte i fabrike, koje su otvarale strane skupo subvencionisane kompanije, Vučić je iskoristio za promociju lažne predstave da se Srbija nalazi u „zlatnom dobu“, da je postala „ekonomski tigar na Balkanu“ i da se „u Srbiji nikada nije živelo bolje“.

Realan život demantuje sve ove laži.

Pod Vučićevom vlašću Srbija je deindustrijalizovana. Pravo stanje stvari je počelo da se uviđa uporedo sa odlaskom stranih investitora i smanjenjem obima građevinskih poslova. Prošle godine je zabeležen pad industrijske proizvodnje za 8,8 odsto, a taj trend se ubrzava. U januaru ove godine zabeležen je pad od čak 11,2 odsto u odnosu na isti period 2025, na šta se nadovezao pad od 6,1 odsto u februaru.

Vlast nema rešenja za taj problem. Nema novca za subvencije i nove infrastrukturne projekte. Ne može ni da završi započete, ni Nacionalni stadion u Surčinu, a naročito ne EXPO. Propast tog privrednog modela otkriće činjenicu da industrijska proizvodnja u Srbiji postoji samo u tragovima, samo u malim i nekoliko srednjih preduzeća, koja balansiraju na ivici opstanka.

U još težem stanju se nalazi poljoprivreda. Strateški avanturizam počela je da primenjuje bivša vlast (Tadić-Dačić), potpisivanjem Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, kojim su ukinute carine na poljoprivredne proizvode i ostalu robu iz Evropske unije.

 Tada započeti proces uništavanja srpske privrede dovršio je Vučić ugovorom o tzv. Open Balkanu. Zbog visoke cene proizvodnje, domaći poljoprivrednici ne mogu da konkurišu albanskim i makedonskim. Cena goriva i đubriva u Srbiji je značajno veća, a državni podsticaj manji. Bez šanse za opstanak, u poslednjih deset godina ugašeno je više od 1.200 seoskih gazdinstava.

Insistiranje na fiksnom kursu dinara u odnosu na evro presudno je uticalo na propast srpske privrede. U interesu uvoznog lobija, ali i za potrebe političke propagande, koja je to predstavljala kao izraz stabilnosti, Vučićev režim je od 2014. do danas potrošio više od 33 milijarde evra na održavanje kursa dinara. Da bi prevara bila potpuna, vlast je omogućila periodično podizanje plata i penzija.

 Iza marketinške parole o „najvećim platama u istoriji Srbije“ krije se istina o mizernoj kupovnoj moći. Sa prosečnom platom od oko 1.080 evra, koja je prikazana u zvaničnoj statistici, danas može da se kupi manje robe nego pre 12 godina, sa prosečnom platom od 370 evra.

Podaci Republičkog zavoda za statistiku dokazuju i to. No, čak i da se ne ide u 2012, dovoljno je uporediti sadašnje cene osnovnih namirnica sa onima od pre pet godina da se vidi proces ekonomskog sloma. U 2020. godini hleb „Sava“ koštao je 46 dinara, a sada 110 dinara, što znači da je poskupeo 139 odsto. Mleko je sa 85 skočilo na 185 dinara (+117%), ulje sa 120 na 225 dinara (+85%), krompir sa 55 na 135 (+145%), a junetina sa 750 na 1.650 dinara (+145%). Iako su plate nominalno porasle, realna kupovna moć je pala za 45 odsto. Medijalna plata, koju prima 50% zaposlenih, niža je od minimalne potrošačke korpe. To znači da pola Srbije ne može da od plate pokrije ni osnovne troškove za hranu, a kamoli račune i ostale izdatke.

Vučićeva strategija ekonomske kapitulacije pretvorila je Srbiju u resursnu koloniju. Uništavanje industrijske proizvodnje i poljoprivrede, odnosno radnika i seljaka, pratio je proces stvaranja kaste naprednjačkih milionera i milijardera. Među 48 evro-milijardera i 33.000 milionera nema nijednog koji je poslovne imperije zaradio bilo kakvom proizvodnjom. Svi skorojevići su se obogatili korupcionaškim poslovanjem sa državom, kroz infrastrukturne projekte ili prodajom usluga.

Građevinske firme, koje su u vlasništvu Zvonka Veselinovića ili su povezane s njim, prošle godine su ostvarile prihod od oko 400 miliona evra. Kompanija Millennium Team, čiji su zvanični vlasnici Ivan Bošnjak i Stojan Vujko, iz godine u godinu prijavljuje prihode od oko 250 miliona evra, kao i poslovni sistem Davora Macure. Na istom ili sličnom nivou posluju preduzeća povezana sa Anom Brnabić, Sinišom Malim, Vladimirom Mandićem i ostalim istaknutim pripadnicima Vučićevog kartela.

Nije za utehu, ali i njihov parazitski mehanizam je došao do tačke pucanja. Stranih kredita više nema, državna kasa je prazna, pa više nemaju šta da otimaju.

U prvom kvartalu ove godine zabeležen je budžetski deficit od čak 1,2 milijarde evra. Pritom, samo u prva dva meseca 2026, iz deviznih rezervi na plaćanje prispelih rata starih kredita potrošeno nešto više od 1,6 milijardi evra. Do kraja ove fiskalne godine, Srbija ima obavezu da otplati više od 8 milijardi evra na ime kredita i obveznica. Samo za kamate otići će 1,59 milijardi evra, a oko 6,8 milijardi evra za glavnice duga. Vlast je nameravala da taj novac nabavi uzimanjem novih zajmova. Budžetom za 2026. godinu predviđeno je zaduživanje u iznosu 8,3 milijardi evra. Međutim, strane banke i finansijske instuticije više ne daju kredite Vladi Srbije. Ne daju jer znaju pravo stanje, da Srbija ne može da vrati pozajmljeni novac.

Ministar Siniša Mali je, u januaru ove godine, u Sjedinjenim Američkim Državama pokušao da pronađe kupca za srpske državne obveznice u vrednosti od milijardu dolara. Nije uspeo, niko nije bio zainteresovan za taj posao, koji je inače najsigurniji i najunosniji na svetu; tačnije, takav bi bio da Srbija nije bankrotirala. Ipak, posle tog neuspeha, Mali je pokušao da organizuje drugu prevarnu šemu. Pokušao je da u Americi registruje investicioni fond po ugledu na Vista Rica, fond koji su u Srbiji osnovali braća Vučić i njihovi ortaci. Prema planu, privilegovani pojedinci iz vrha kartela obezbedili bi osnivački ulog za investicioni fond, koji bi u Americi zvanično predstavljao njihov partner, jevrejski advokat sa američkim državljanstvom. Taj fond bi otkupio državne obveznice Srbije, i to po godišnjoj kamatnoj stopi od šest odsto, sa kratkim rokom isplate. Pošto je srpski budžet prazan, kad dođe vreme naplate, naprednjački fantomski fond bi se namirio ulaskom u vlasničku strukturu Elektroprivrede Srbije, Telekoma, Srbija šuma ili drugih akcionarskih društava, koja su do juče imala pravni status javnih preduzeća. Plan za pljačku srpskih resursa je propao.

Američka regulatorna tela nisu odobrila registraciju tog fonda.   

Iako Vučić za ovu ekonomsku i finansijsku katastrofu, kao i za prošlogodišnju, optužuje „blokadere“, ta laž ne može sa sakrije činjenicu da se raspao njegov pljačkaški model. Raspao se jer su previše krali. Uništili su privredu, gurnuli državu u dužničko i energetsko ropstvo, a narod osudili na glad i bedu.

Ako već nije kasno, totalni sunovrat države i društva može da se zaustavi samo oslobođenjem Srbije od naprednjačke okupacije i privođenjem pravdi političara, tajkuna i ostalih kriminalaca iz Vučićevog kartela. Tek kad se to ostvari, Srbija može da se nada oporavku od posledica Vučićevog pljačkaškog pohoda.