Uz dve hvaljene knjige, „Neregularna vojska“ i „Tihi puč“, Met Kenard je 2015. godine objavio svoje najznačajnije delo „Reket“. Džulijan Asanž, osnivač i glavni urednik Vikiliksa, kaže da je „Reket“ zanimljiv insajderski prikaz kako su Sjedinjene Američke Države 70 godina gradile zamršenu mrežu ekonomske kontrole sveta, sprovođene nasiljem koje je omogućilo usisavanje bogatstva i resursa iz siromašnih zemalja. Noam Čomski, autor „Propale države“, ističe da je Kenard u „Reketu“ živopisno i detaljno prikazao stvarnost života i borbe velikog dela svetske populacije protiv američkih eksploatatora. Naomi Klajn, autorka „Doktrine šoka“, ukazuje na „razarajuću preciznost i impresivan osećaj s kojim Kenard izveštava o šokantnim manipulacijama na Haitiju i u Hondurasu, na pljačku rudnog bogatstva u Africi i drugim mestima, a nikada ne gubi iz vida veliki otpor siromašnih ljud, koji su suočeni sa ovim silama.“

Met Kenard je suosnivač i glavni istraživač u medijskoj kući Declassified UK. Bio je saradnik, a zatim i direktor londonskog Centra za istraživačko novinarstvo (CIJ). Kao novinar, radio je u londonskoj, vašingtonskoj i njujorškoj redakciji Financial Times-a. Magazin Tabloid će objaviti nekoliko delova iz Kenardove knjige „The Rocket“.

Met Kenard

Potraga za prirodnim mineralima je jedna od najstarijih šema za sticanje bogatstva, koju koriste reketaške države i njihove kompanije.

Rudarska industrija, u kojoj transnacionalne korporacije izvlače resurse iz zemalja širom sveta, vredi desetine milijardi dolara. Godišnji prihodi mnogih kompanija koje se bave ovim delatnostima veći su od prihoda država u kojima eksploatišu rudu.

Korporacije iz bogatog sveta, pre svega sa za globalnog Zapada, često uništavaju životnu sredinu zemalja u kojima otvaraju rudnike. Lokalne ekološke aktiviste, koji se bore za zaštitu prirode, rudarske komapnije često uništavaju, i to uz pomoć lokalnih posrednika. Sjedinjene Američke Države obaraju vlade koje se suprotstavljaju interesima zapadnih kompanija.

Dok sam izveštavao o rudarstvu za londonsku redakciju Fajnenšel tajmsa, istraživao sam nekoliko slučajeva u kojima su ubijeni ekološki aktivisti. Na primer, tokom božićnih praznika 2010. godine, usred bela dana ubijeni su dvojica istaknutih antirudarskih aktivista u El Salvadoru. Prvo je Ramiro Rivera Gomez, potpredsednik Komiteta za životnu sredinu Kabanjasa (SES), koji je vodio kampanju za sprečavanje kanadske rudarske kompanije Pacifik Rim da otvori rudnik u tom području, ubijen dok se šetao sa svojom 14-godišnjom ćerkom. Šest dana kasnije, Dora Alesija Resinos Sorto je upucana dok se vraćala sa obližnjeg jezera. Bila je u osmom mesecu trudnoće. Amnesti internešenel je pozvao salvadorske vlasti da istraže ta ubistva, ali ništa se nije dogodilo. Zato sam odlučio da pozovem kompaniju protiv koje su ti aktivisti vodili kampanju. „Ovo nema nikakve veze sa Pacifik Rimom, to je porodična svađa lokalnih stanovnika“, rekao mi je Tom Šrejk, izvršni direktor kompanije. Uznemireno je nastavio da govori: „Postoje radikalni elementi koji žele da ljudi poveruju da su ta ubistva povezana sa njihovom antirudarskom kampanjom, ali to nije istina.“

Međutim, u mnogim zemljama u razvoju na raznim rudarskim lokalcijama zabeleženu su slučajevi nasilja i nemira. U Meksiku, vlasti su privremeno zatvorile rudnik barita, kojim je upravljala druga kanadska kompanija, Blekfajer Eksplorejšn, nakon što je starosedelački ekološki aktivista Marijano Abarka Roblero upucan u glavu. Atentat je izvršio nepoznati motociklista. Abarka Roblero je bio vođa Meksičke mreže, koja je objedinjavala brojne lokalne organizacije koje su se protivile otvaranju otvorenog rudarskog kopa u Čijapasu.

Slična ubistva dešavaju se sve vreme i svuda. Takvi zločini su deo programa zastrašivanja svih koji se protive otvaranju rudnika u njihovoj zemlji.

Zapadne rudarske kompanije su decenijama trošile značajne količine novca i vremena, pokušavajuću da operu svoj imidž. Nisu to radile zato što im je stalo do ljudi, koje su proterivali iz njihovih kuća i sa imanja, već zato što je počelo da šteti profitu. U članku iz 2007. godine u časopisu Multinational Business Review, Hervina Dašvud je objasnila da su rudarske kompanije „sredinom 1990-ih bile rastrzane dubokim jazom između društvenih očekivanja i njihovih institucionalizovanih praksi. Za rudarsku industriju u celini, jaz se toliko proširio da su kompanije doživele krizu legitimiteta.“ Opsesija „održivošću“ i korporativnom društvenom odgovornošću (KDO) nastala je početkom ovog milenijuma, kada su rudarske kompanije počele da trpe negativne posledice po svoj ugled i profit. Širenje krize je zaustavljeno uz pomoć niza novih organizacija posvećenih promovisanju KDO-a i poboljšanju imidža rudarskih kompanija.

 Devet najvećih svetskih rudarskih kompanija 1999. godine je udružilo snage i pokrenulo „Globalnu rudarsku inicijativu“, čiji je cilj bio da javnosti predstavi ideje i strategije „održivosti u rudarstvu“. Dve godine kasnije, predstavničko telo rudarske industrije je transformisano u Međunarodni savet za rudarstvo i metale (ISMM), koje je proklamovalo deset principa – od obrazovanja do zaštite životne sredine – na koje se industrija obavezala da će ih se pridržavati.

Oblast društveno odgovornog poslovanja bila je toliko popularna u rudarskoj industriji u tom periodu da je Univerzitet u Kvinslendu u Australiji osnovao sopstveni Institut za održivu eksploataciju minerala. Taj projekat je predstavljen kao „odgovor na rastuće interesovanje i debatu o ulozi rudarske industrije u savremenom društvu“. Ali u stvarnosti, uprkos kozmetičkim promenema, sve se nastavilo po starom.

Rudarske kompanije nisu išle u siromašne zemlje sa humanitarnim ciljevima, nego da uzmu njihove rude i minerale i ostvare profit. Dobre plate radnicima i troškovi za čišćenje životne sredine umanjivali su profit, što je brinulo akcionare.

-Ubistva lidera antirudarskih pokreta u Meksiku i Gvatemali i užasna izlivanja toksičnog otpada, kao što se događalo u rudniku Severna Mara kompanije Barik Gold u Tanzaniji, veoma otežava rudarskim kompanijama da nas ubede da se poboljšao njihov odnos prema lokalnim zajednicama u koje dolaze – rekla mi je Aleksis Stoumbelis, izvršna direktorka Komiteta solidarnosti sa narodom El Salvadora, koja je dodala: „Rudarske kompanije su samo povećale ulaganja u medijske kampanje, kojima stvaraju sliku o sebi kao društveno i ekološki odgovornim subjektima.“ Bila je u pravu.

Agenti „međunarodnih reketaša“ ne nalaze se samo na funkcijama izvršnih direktora. Oni kreiraju „crnu propagandu“, kojom poboljšavaju imidž rudarskih kompanija. Tim Persel, direktor agencije za odnose sa javnošću SO3, nije se složio sa takvom konstatacijom: „Neki problemi, sa kojima se suočavaju rudarske kompanije, stari su kao svet. Od problema starosedelačkih plemena, preko političke neosetljivosti, do ozbiljnih pretnji zdravlju i bezbednosti. Ali industrija shvata koliko su značajna ta pitanja, deli zabrinutost i pravi strategije za rešavanje takvih stvari. Pre desetak godina velike rudarske kompanije suočile su se sa velikim osporavanjem njihove reputacije, što je počelo da utiče na poslovanje. U nekim slučajevima, upravo zbog takvih prigovora, kompanije nisu dobijale licence za rad.“

Kad je poslovanje počelo da trpi štetu, kompanije su morale da promene način svog rada. Tačnije, morale su da promene sliku o sebi. U tome su im pomagali korumpirani političari iz država u koje su dolazile. Političari su strane investitore dočekivali hvalospevima o novim radnim mestima, većim platama, privrednom napretku… Ponašali su se kao poslušni robovi starog, davno uspostavljenog oblika imperijalizma, koji ih je vekovima osuđivao na nerazvijenost.

O trendu korporativne brige o reputaciji u rudarskoj industriji razgovarao sam i sa predstavnikom Kenmar Risorsis, kompanije koja poseduje rudnik titanijuma u Mozambiku. Kompanija je 2009. godine od Privredne komore Irske dobila nagradu za društvenu odgovornost, kao i Nedbankovu socio-ekonomsku nagradu za iste aktivnosti. 

– U osnovi, na samom početku projekta projekta, znali smo da, ako želimo dugoročni uspeh, moramo da se pobrinemo da ljudi u našem poslovanju vide ekonomski interes za njih. Ne za državu, već direktno za njih, za svakog čoveka u tom kraju. Da bismo to postigli, osnovali smo neprofitnu organizaciju sa ciljem da osiguramo da lokalne zajednice imaju korist od rudnika – rekao je Majkl Karvil, generalni direktor Kenmara, ponavljajući zvanične laži.

Karvil mi je ispričao divne stvari o tome kako lokalno stanovništvo zaista dobija veliku korist od resursa, koje eksploatiše njegova kompanija. Opisao je kako njegova kompanija u Mozambiku otvara nova radna mesta i finansira razne projekte, od zdravstvene zaštite do obuke u poljoprivrednim delatnostima. „Čak smo pokrenuli fond za divlje životinje. Angažovali smo poljoprivredne tehničare da podučavaju ljude kako da uzgajaju voće i povrće, koje mogu da prodaju rudniku, a mi smo se obavezali da to kupujemo. To je ljudima, koji su bili u apsolutnom siromaštvu, omogućilo dobru zaradu. Takođe, izgradili smo nekoliko škola“, kaže Karvil. 

Istina o Kenmarovom poduhvatima u Mozambiku napisana je sitnim slovima. Rudnik Moma posluje u „slobodnoj zoni“ (IFZ), što njegova postrojenja za preradu ruda oslobađa poreza na dobit, uvoznih i izvoznih carina i PDV-a. Procenjeno je da bi rudnik Moma mogao da u dvadesetogodišnjem periodu ostvaruje godišnju dobit od oko 85 miliona dolara. Takav aranžman predstavlja klasičnu reketašku šemu: kompanija ne plaća porez i naknadu za rude i minerale, a ponaša se kao humanitarna organizacija, koja je došla da spasava starosedeoce tako što će izgraditi nekoliko škola i bolnica. Nije bitno što su zgrade lošeg kvaliteta i što koštaju znatno manje od miliona dolara koje su uštedeli na porezima. „Crna medijska propaganda“ je obavila svoj posao.

Ovakva vrsta dogovora se često postiže između lokalnih vlada i stranih kompanija, posebno kada su investicioni troškovi visoki. Grupe civilnog društva, koje su angažovane u zemljama u razvoju, tvrde da, iako radna mesta i druge pogodnosti mogu da budu korisni određenim uskim regionima oko rudnika, ostatak društva ostaje praznih ruku. Kao značajan argument, kojim opravdavaju svoje poslovanje, rudarske kompanije ističu da one imaju kapital i stručnost, koju zemlje u razvoju nemaju. To je tačno. Ali, u tom slučaju, svaka država bi trebalo da problem rešava kroz obrazovni sistem, otvaranjem inženjerskih fakulteta.

Rudarske kompanije ne žele da čuju za to, jer bi ih to učinilo nepotrebnim, pa se trend nastavlja: siromašne zemlje ostaju nerazvijene i zavise od stranog kapitala. Takvo stanje traje dok na čelo takvih država ne dođe lider kome su značajniji interesi njegovog naroda od interesa stranih kapitalista. Takav slučaj se dogodio u Boliviji.

„Kada sam se prvi put uključio u ovu industriju, pre više od 30 godina, šokiralo me grubo i nasilničko ponašanje vlasnika, direktora i menadžera rudarskih kompanija. Ti ljudi su bili pravi nasilnici. Kao što se kaže da se ne može napraviti kajgana bez razbijanja jaja, oni su tvrdili da ne možete otvarati rudnike bez uništavanja životne sredine. Nisu imali vremena za ekologe“, rekao je Džon Elkington, osnivač strateške konsultantske kuće Sustejn Ebiliti, da bi na kraju dodao: „Sada su, međutim, stvari bitno drugačije. Neki lideri u ovoj industriji imali su neku vrstu krize savesti tokom poslednje decenije, pa su se stvari promenile.“ 

Sve su to bile laži. Nije se promenilo ništa osim imidža. Neki u rudarskoj industriji su priznali da ček ne znaju ni šta zapravo znači „održivost“.

– Ne bih znao kako da definišem taj pojam, on se upotrebljava u širokom spektru. Brinemo se da osiguramo uključenje lokalne zajednice u proces, ali ne znam da li to znači „održivost“ – rekao mi je dr Bernard Olivije, izvršni direktor rudarske kompanije Tanzanite One, koja je bila angažovana u Južnoj Africi.

Samit rudarskih kompanija u Kejptaunu, na kome sam bio, trajao je samo četiri dana, a polovina diskusija bila je posvećena društvenoj odgovornosti. Uprkos preokupaciji tom temom, mnoge vodeće rudarske kompanije ne mogu da pruže podatke o tome koliko troše na društvenu odgovornost. Pitao sam pet najvećih kompanija – BHP Biliton, Rio Tinto, Vedanta, Anglo American i Xstrata – da mi kažu koliko su potrošile na te projekte. Samo je Vedanta dala podatke o ceni društveno odgovornog poslovanja, a i to samo za poslednje dve godine. Ostale četiri kompanije su rekle da ne uzimaju u obzir kao posebnu kategoriju troškove društveno odgovornog poslovanja, u šta spadaju projekti lokalnih zajednica i ekoloških organizacija. Rio Tinto je saopštio da tu vrstu izdataka vodi kao „eksterne troškove“. Xstrata je dala podatke o ulaganjima u inicijative ili projekte koji su namenjeni široj zajednici u kojoj posluju, što tretiraju kao „operativne troškove“. 

Uprkos finansiranju raznih projekata i investiranju u odnose sa javnošću, način poslovanja rudarskih kompanija nije se promenio. Posledice po ljude su ostale iste, u šta sam se uverio kada sam počeo da istražujem savremene pravne bitke.

U jedan od najznačajnijih slučajeva, koji se odnose na lokalni otpor novom rudarskom projektu, uključena je kompanija Vedanta. Indijsko pleme Dongrija Kond primenilo je strategiju građanske neposlušnosti kako bi sprečilo kompaniju da otvori površinski kop rudnika boksita u brdima Nijamgiri, u državi Orisa, u istočnoj Indiji. Dongrije smatraju da je vrh Nijamgirija sedište njihovog božanstva. Vadenta je prvo otvorila rudnik boksita u podnožju tog brda. Nacionalna agencija za poslovne kontakte Ujedinjenog Kraljevstva (NCP), koja nadgleda sprovođenje smernica Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) o poslovnom ponašanju, objavila je saopštenje u kome kritikuje Vedantu. Zaključeno je: „Vedanta nije uspela da uključi predstavnike naroda Dongrija Kond u adekvatne i blagovremene konsultacije o izgradnji rudnika, niti je iskoristila druge mehanizme za procenu implikacija svojih aktivnosti na zajednicu, kao što je procena uticaja na prava starosedelaca ili na opšta ljudska prava.“

Pa ipak, od januara 2009. godine, nakon finansijske krize, kada je cena akcija Vedante bila samo 584 penija, akcije su porasle pet puta, skočile su na 26,26 funti. Tokom tog perioda, kompanija je dobila gomilu loših komentara u medijima. Engleska crkva i dobrotvorni fond Džozefa Rauntrija prodali su svoje akcije, a kompaniju su otvoreno kritikovali i članovi vlade.

U avgustu 2006. godine, najavljeno otvaranje rudnika uglja u Fulbariju, u Bangladešu, pokrenulo je talas protesta, koji su loše uticali na cenu akcija GCM Risorsa. Lokalni otpor je rastao i na kraju je masa od 50.000 ljudi marširala do kancelarije GCM-a. Policija je upotrebila bojevu municiju, ubila je troje i ranila nekoliko desetina mirnih demonstranata.

– Iako bi tržište trebalo da posveti više pažnje društvenoj odgovornosti preduzeća, u stvarnosti ga to zanima samo ako nemiri na terenu počnu da utiču na operativne performanse rudnika. Generalno govoreći, imovina velikih rudarskih kompanija je diverzifikovana po celom svetu, tako da je mnogo manje pogođena nego male kompanije sa samo jednim projektom – rekao mi je Džo Lan, rudarski analitičar u FinKap-u.

Engleski Visoki sud je zamrznuo pet miliona funti imovine moćnoj britanskoj rudarskoj kompaniji Monteriko Metals, nakon što je utvrdđeno da je u njenom rudniku Rio Blanko, u severnom Peruu, tri dana bilo pritvoreno 27 muškaraca i žena, koji su protestovali protiv tog rudnika.

Kada sam bio u Južnoj Africi, 2012. godine, rudarski menadžeri su beskrajno pričali o divnim bezbednosnim standardima koje poštoju njihove kompanije, dok su se srećna lica rudara smeškala sa njihovih sjajnih brošura. Istovremeno, vodeće rudarske kompanije, uprkos takvoj retorici, nisu uspele da od medija sakriju ili bar da umanje broj smrtnih slučajeva u svojim rudnicima.

Anketirao sam četiri vodeće rudarske kompanije, najbolje kotirane na Londonskoj berzi – Rio Tinto, Vedanta, Xstrata i BHP Biliton – i otkrio da se broj smrtnih slučajeva više nego udvostručio od 2005. godine. Kompanije su 2005. zabeležile 23 smrtna slučaja, a 2008. taj broj je bio 54. Fajnenšel tajms je objavio moj tekst, a usledio je podsmeh.

Rio Tinto je tvrdio: „U svemu što radimo, bezbednost je na prvom mestu. Brojke o nesrećama koje su se dogodile u našim rudnicima treba posmatrati kao posledicu rasta broja zaposlenih radnika. Naravno, svaki smrtni slučaj je velika tragedija i trudimo se da ih svedemo na apsolutni minimum.“ Ne postoje obavezujući propisi o bezbednosti u rudarstvu, iako su definisani međunarodni standardi, kao i u ostalim industrijskim granama. Kad su u pitanju sporne teme, na kojima insistiraju lokalne zajednice, zakon ne ograničava kompanije.

U slučajevima kada kompanije pristaju na „džentlmenske sporazume“, njihov osnovni motiv nalazi se u nameri da promene imidž. I to se, naravno, preduzima samo radi profita.

– Voleo bih da kažem da su naši projekti bili potpuno altruistički, ali u poslednjih desetak godina rudarske kompanije su shvatile da se, ukoliko ne povežu sa lokalnim zajednicama, ne mogu da posluju. Ako to ne učine, neće dobiti dozvolu za rad. Ne govorim o papiru, već o tome da lokalne zajednice mogu da zaustave razvoj projekta. Morate ih pridobiti. To nameće određeni stepen promena u poslovanju, što je teško sprovesti u praksi. Nema sumnje da rudarsku industriju prati loša reputacija. Da li je to zasluženo, možemo da raspravljamo – rekao mi je Bred Sampson, izvršni direktor kompanije Diskoveri Metals, koja je u Bocvani eksploatisala rudnike bakra.

Tokom poslednje decenije, globalna rudarska industrija se probudila i shvatila potrebu da se pozabavi pitanjima održivosti. Ali, da bi se ovo u potpunosti ostvarilo i da bi se održalo u budućnosti, mnogi u industriji veruju da je neophodno da se napravi međunarodni regulatorni okvir.

– Voluntarizam vas vodi samo do određene tačke. On pomaže u promociji eksperimentalnih pristupa i izvesnog stepena konkurentskog ponašanja, ali uvek će postojati kompanije koje ne žele da prate tu liniju. One moraju da se stave pod kontrolu odgovarajućih regulatornih i pravnih mehanizama – rekao je Elkington iz Sustejn Abilitija.

To se nije dogodilo.

(U sledećem broju: Svet u kandžama MMF-a i Svetske banke)