Zašto predsednik Evropske komisije u Briselu još uvek „čuva“ režim srpskog diktatora Aleksandra Vučića, kakav je „ulog“ u pitanju i kakav je posao obavio za potrebe finansijske oligarhije i političke mafije u Evropskoj uniji u poslednjoj deceniji? Šta će biti sa ovim zločinačkim savezom u okolnostima nove američke politike u Evropi i na Balkanu, zašto Ruska Federacija je izbegavala kontakte sa Vučićevim ministrom spoljnih poslova, kakve će istrage Amerikanci voditi u Evropi, a kakve Europol…

Nikola Vlahović

Gospođa Emili O’Rajli (Emili O’Reilli), sada već bivši Ombudsman Evropske unije, krajem prošle godine otkrila je sve o prikrivanju važnih dokumenata administracije EU i gotovo potpuno odsustvo odgovornosti Evropske komisije pod vođstvom Ursule von der Lajen u vezi sa tim.

Održala je žestoki govor, na kraju njenog jedanaestogodišnjeg mandata i taj njen nastup naišao je na opštu tišinu svih koji su se osetiuli prozvani, iako je najozbiljnije optužbe bilo vrlo direktno adresirala: Ursula von der Lajen.

Glavni razlog za takvu otvorenu kritiku bio je pre svega skandalozan način na koji je fon Der Lajen došla do drugog mandata, kao i korupcija i gotovo potpuni nedostatak transparentnosti od strane Evropske komisije tokom dužeg vremenskog perioda. O’Rajli je takođe govorila o takozvanoj „kulturi moći“ koju diktiraju neizabrani, tj. Neizabrani i nestatusni savetnici u kancelariji predsednika Komisije, kao i njihov tajni posao.

O’Rajli je kancelariju Ursule von der Lajen opisala kao leglo mafijaških „konsiljera“, tačnije kao „moćne grupe konsiljera“, a posebno je naglasila da su oni izuzetno inteligentni pojedinci, ali da ih niko nije izabrao, „što dodatno podriva poverenje u transparentnost evropskih institucija“.

Ova „kultura moći uvek dolazi sa vrha„, rekla je O’Rajli, implicirajući da Ursula von der Lajen lično oblikuje načine na koje se vrše zataškavanja važnih političkih i ekonomskih poslova Evropske komisije.

Svi njeni nalazi ukazuju na to da glavni autoritet u Evropskoj komisiji ne vode njeni komesari, već moćna, netransparentna i neizabrana grupa ljudi koja godinama sedi u briselskim kabinetima, čini se da je razlog zašto Emili O’Rajli, tokom godina kao ombudsman, nikada nije bila u mogućnosti da se lično sastane sa Ursulom fon der Lajen. Danas su razlozi zbog kojih ga je toliko dugo izbegavala u svakom pogledu takođe jasni.

Jedan od ključnih izazova u radu O’Rajli bila je blokada Komisije o primopredaji dokumenata, što je nazvala „zabrinjavajućim trendom“.

„Možete razumeti frustraciju kada mesecima prolazimo kroz slučaj, citiramo zakon, radimo sve kako treba, a oni nas otpuštaju i redovno kažu: Ne!“, dalje je oštro kritikovala potpuno odsustvo obaveze saradnje sa Ombudsmanom po pitanjima pristupa informacijama.

Tokom više od decenije na funkciji, O’Rajli je bila odgovorna za promovisanje transparentnosti i sprečavanje sukoba interesa između evropskih industrija i institucija Evropske unije.

Međutim, činjenica da su njene presude neobavezujuće prema zakonu EU, što ograničava stvarni uticaj njene kancelarije, Evropska komisija je zloupotrebila do krajnjih granica. Naime, u sferi dobijanja osnovnih informacija od javnog značaja, ona je bils potpuno izolovana, a to se pravdalo pomenutim“ograničenim“ uticajem njene kancelarije.

Svoju frustraciju usmerila je i na Evropski parlament, koji je kritikovala zbog nedostatka nadzora nad Komisijom. „Ako parlament pokaže da više ne može vršiti adekvatan nadzor nad Komisijom, tako će i ostati“, rekla je ona, upozoravajući na neku vrstu kriminalizacije ove institucije.

O’Rajli je inače prva žena na čelu kancelarije ombudsmana, a funkciju je predala Terezi Anjinho, bivšoj portugalskoj ministarki pravde. Evropski parlament odobrio je njen mandat većinom glasova.

O’Rajli je spremna da preda sve podatke o brojnim skandalima koji su godinama prikrivani istražnim telima Europola, koji bi u bliskoj budućnosti mogli imati sudski epilog, prema izvoru MT-a u Briselu.

Među tim „netransparentnim“ poslovima koje su naručili razni „konsiljeri“ u Evropskoj komisiji, prema izvoru MT-a, su i oni u kojima je „glavni lik“ Aleksandar Vučić, odlazeći srpski diktator.

Pre svega, radi se o tajnim pregovorima između EK i nekih članova odlazeće nemačke vlade sa Vučićem lično i članovima njegovog sadašnjeg režima sa ministricom energetike Dubravkom Đedović-Handanović, bivšom Negre.

Naime, o njegovoj ulozi u primopredaji energetskog sistema Srbije norveškoj državnoj administraciji i njenim stručnjacima, kao i o pregovorima sa zloglasnom globalnom rudarskom korporacijom Rio Tinto preko EK i članovima Bundestaga, biće reči tek kada nova američka administracija sprovede najavljenu zasebnu istragu o dosadašnjim strateškim interesima NATO-a (između ostalog, u oblasti energetike i novcem američkih poreskih obveznika plaćenim u te svrhe). To će biti samo jedan od mnogih detalja u mozaiku dogovora za koje američka vlada već tvrdi da su štetni za njene interese. To nisu samo milijarde dolara, to je i šteta nanesena američkoj spoljnoj politici.

Nedavni pokušaj Vučićevog ministra spoljnih poslova Marka Đurića da potraži pomoć u Moskvi (upravo ovom prilikom, da bude „pomilovan“ tokom pregovora predsednika SAD i Ruske Federacije, Donalda Trampa i Vladimira Putina), prošao je hladnije od ruske zime. Naime, niko u Kremlju nije primio nesrećnog Đurića, pa je u režimskim biltenima AV pisalo da je „ministar spoljnih poslova posetio važne muzeje u Moskvi“. Tek potom se sastao s ministrom Lavrovim, vrlo kratko.

Sa druge strane Atlantika, američka obaveštajka, pukovnik Tulsi Gabard, novoimenovana direktorka Nacionalne obaveštajne službe (DNI), dobila je poseban zadatak da bude ključna figura sa kojom će se Evropska komisija, njena predsednica Ursula von der Lajen i njeni „konsiljeri“ suočiti u bliskoj budućnosti.

Tulsi Gabard je izabrana na novu poziciju uprkos snažnom protivljenju demokrata u američkom Senatu. Kao Trumpov 14. član kabineta od stupanja na dužnost, bivša demokratska kongresmenka sa Havaja dobila je 52 glasa za i 48 protiv, a tom prilikom senator Čak Šumer je rekao nešto o čemu je izveštavala cela američka štampa, da je Gabardova „portparolka Rusije“.

Ipak, njeni republikanski saveznici, poput senatora Johna Burrasa, snažno su podržali njen izbor, rekavši da je ona figura koja je spremna da zaštiti nacionalnu bezbednost i ima apsolutno poverenje u nju. Istina, niko ne zna bolje od Gabbardove (bivše članice demokrata) šta su sve „elitne“ diplomate iz ove stranke radile u savezu sa takozvanim liberalnim vladama najvećih evropskih zemalja, a posebno Evropske komisije i Evropskog parlamenta.

Dve godine pre sadašnjeg „preokreta“ u američkoj spoljnoj politici, došlo je do sada već zaboravljenog hapšenja nekih bivših članova Evropskog parlamenta u sklopu istrage o ilegalnim lobističkim aktivnostima sa nekim arapskim državama, pre svega Katarom. Istraga je otkrila leglo korumpiranih političara i jedan od najvećih korupcijskih skandala usred Evropske unije.

Veliki deo Evropskog parlamenta u to vreme pozvao je na hitne „radikalne reforme“ institucije, bojeći se da će se otkriti njena šira kriminalna slika.

U vreme ovog dešavanja, šeici Katara (5. marta 2023.) razgovarali su sa Aleksandrom Vučićem. Tom prilikom, zbog svoje instinktivne potrebe da se „obrati“ javnosti u Srbiji, Vučić je izdao saopštenje iz Katara u kojem je, između ostalog, rekao: „Što se tiče razgovora sa emirom Katara, razgovarali smo o njegovoj potencijalnoj poseti, investicijama i energiji„.

Izvesno je da će istraga Europola (na osnovu podataka bivšeg Ombudsmana EU prema Evropskoj komisiji, gospođe Emili O’Rajli), kao i američka istraga o poslovima Evropske komisije „iza zatvorenih vrata“, utvrditi da je srpski diktator bio „poštar“, kurir iste grupe poslanika Evropskog parlamenta i Evropske komisije, koju je i katarski emir korumpirao.

Samo je Ursula von der Lajen ostala „netaknuta“ jer je koristila isto oružje, korupciju, da ostane na čelu EK još jedan mandat. Prema izvorima MT-a, njen drugi mandat je bio potrebniji onima „iza zavese“ nego njoj samoj.

Četiri dana pre pomenutog dolaska u Katar (1. mart 2023). Vučić i Ursula fon der Lajen (na njen zahtev) imali su „telefonski razgovor“, a iz svega o čemu su pričali, javnost je mogla da pročita „zaključak“, koji kaže da je „budućnost Srbije u Evropskoj uniji“.

Još jedan od njihovih razgovora održaće se iste godine, opet čudom, neposredno pre ponovnog susreta Aleksandra Vučića sa emirom države Katar, šeikom Tamimom bin Hamadom Al Thanijem (20.08.2023).

Vučić se ponovo „obratio“ opštom izjavom: „Ponovio sam poziv šeiku ibn Hamadu da dođe u Srbiju, kako bi se nastavili razgovori o ogromnim potencijalima za saradnju i ulaganje u narednom periodu brzog razvoja naše zemlje.“

Ali, od tog trenutka, upadljivo, postao je čest gost u Briselu sa Ursulom fon der Lajen (i ona kod njega u Beogradu), redovno „raširenih ruku ljubeći se“ na svim skupovima političkog rukovodstva EU, balkanskog regiona i raznim samitima širom sveta…

Niko nije toliko srećan zbog kompromitovanog predsednika Evropske komisije kad vidi srpskog diktatora i kad prepozna njegov poslušni, krotki karakter, koji on manifestuje samo pred onima koji odlučuju o njegovoj sudbini.

Između njena poslednja dva zvanična sastanka sa Vučićem, u oktobru 2024. i januaru 2025. godine, čuli su se nekoliko puta.

4. februara 2025. godine, Vučićev redovni telefonski razgovor sa von der Lajen dobio je „roditeljsku notu“, jer mu je savetovala da bude „konstruktivan“ usred masovnih demonstracija protiv njegove diktature, da pozove na dijalog i slično. Iste večeri, on je odgovorio najavom da poziva predstavnike srpskih univerziteta na „dijalog“ (koji je već sledećeg dana eksplicitno odbijen).

Međutim, ohrabren njenom podrškom, obećanjem da će „dugo sarađivati“, Vučić nije izdržao, pa je na svom Instagram nalogu napisao ovu „poeziju“:

„Dobar i smislen razgovor sa predsednikom Evropske komisije o trenutnoj situaciji u Srbiji i regionu, našem evropskom putu i reformskim procesima koje sprovodimo.

Naglasio sam da ostajemo posvećeni ubrzavanju ispunjavanja reformske agende i usklađivanju sa  kriterijumima EU, što je posao koji planiramo da završimo do kraja 2026. godine. Ponovio sam očekivanje da će države članice prepoznati naš angažman i napredak i omogućiti Srbiji da na najbolji mogući način iskoristi novi zamah u procesu proširenja, a prvi korak će biti davanje „zelenog svetla“ za otvaranje Klastera 3.

Informisao sam EK o napretku koji postižemo u oblasti ekonomskog rasta, usklađivanja sa Zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom, u skladu sa našim nacionalnim interesima, i potvrdio naš principijelni stav o održavanju mira, stabilnosti i saradnje u regionu. Zahvalio sam se Ursuli fon der Lejen na ličnom angažmanu i podršci, kako na putu razvoja Srbije, tako i u procesu evropskih integracija naše zemlje.“

Ono što tu nije napisano, a zapravo je prećutano, bile su utešne reči predsednice Evropske komisije upućene srpskom diktatoru, protiv čijeg je režima ustala cela zemlja, studenti, seljaci, radnici, pa čak i penzioneri, na čiju je saglasnost računao kad god je trebalo da ih opljačka.

Očigledno je da šefica Evropske komisije nije progovorila ni reč o masovnim demonstracijama studenata i građana u Srbiji protiv otvorene diktature Aleksandra Vučića. I ne samo ona, već i čitav „orkestar“ sadašnjih evropskih šefova država i vlada.

Očigledno je da se ovaj znojavi i uplašeni kurir političkog i ekonomskog podzemlja, sa vezama u pravom mafijaškom podzemlju, pokazao lojalnim i korisnim, jer je ključne državne resurse Srbije stavio na raspolaganje najvećim evropskim i svetskim kompanijama i postao jedini „garant“ da će u nastavku brutalne eksploatacije ove države „zaposednuti“ ne samo Rio Tinto već  i čitav lanac učesnika u operaciji.

Kaže se da Nemačka i veliki deo evropske automobilske industrije zavise od toga. Nemačka ima velike rezerve litijuma, ali zemlja ne želi da ugrozi živote svojih građana. SAD imaju mnogo rezervi, ali samo za sebe i za one koji dobro plaćaju. Samo su Vučić i njegova mafija bili (i još uvek jesu) spremni da unište polovinu zemlje za profit koji bi bio znatno manji od trajnog uništenja države, sa neprocenjivom posledičnom štetom za ljude koji su usledili.

Za 12 godina, srpski diktator nikada nije pomenuo srpske energetske resurse u delu Kosova sa srpskom većinom, niti one kojima sada upravlja žena, Alis Olbrajt, ćerka pokojnog zloglasnog američkog državnog sekretara Medlin Olbrajt.

Alis Olbrajt, preko Milenijumskog korporacijskog izazova (MCC), kontroliše praktično većinu kosovskog energetskog sektora, a uz Vučićevu saglasnost, ova tema je bukvalno „zakopana“, uz garanciju da će Evropska energetska zajednica pomoći Srbiji „kad god to bude potrebno“.

Samo ozbiljno poremećena osoba, ili jednostavno veleizdajnik, može da pristane na takvo nešto, umesto da internacionalizuje pitanje i izdvaja ga od svih ostalih u bilo kakvim pregovorima.

Alis Olbrajt je sada multimilioner zahvaljujući pljački kosovskih mineralnih resursa, o čemu Vučić nikada ne govori. Pitanje je „zatvoreno“ njegovim pregovorima sa ratnim zločincem Hašimom Thacijem i njegovom bivšom vladom.

Svi ovi i mnogi drugi razlozi zbog kojih čitav sastav današnjeg vrha Evropske unije godinama ćuti o diktaturi Aleksandra Vučića, doveli su do toga da on, sa svim polugama vlasti u rukama, danas javno zahteva hapšenje rektora univerziteta, dekana, profesora i preostale tragove slobodne inteligencije u Srbiji..

U međuvremenu, njegov antisistem se razbija u detalje.

Njegov klovn, po imenu Ana Brnanić, nedavno je pokušao (uoči odlaska na neuspeli skup u Sremskoj Mitrovici) da imenuje još jednog klovna, Miroslava Čučkovića, za neku vrstu poverenika u Obrenovcu. Svi naprednjaci su se te noći odrekli svoje poslušnosti i podneli ostavku. Neki su tražili da prvo uhapsi brata „jer je ukrao više“ od zatvorenog klovna Grčića. Otkazani su i autobusi za Sremsku Mitrovicu. Vrlo je verovatno da će svi klovnovi poput njih biti žrtvovani u bliskoj budućnosti. Oni koji ne uživaju „međunarodnu zaštitu“ biće žrtve diktatora koji ih je stvorio po volji neke mračne sile koja je do sada kontrolisala živote, politiku, ekonomiju, pa čak i kulturni profil čitavih zemalja. Naravno, uz pomoć korisnih idiota kao što je u ovom slučaju Aleksandar Vučić.

Evropska unija ne želi da vidi zlo na svom pragu, naprotiv. Predsednik Evropske komisije poziva javno dokazanog tiranina i njegov režim da se „pridruže evropskoj porodici“ kroz neku vrstu klastera!

Ali čini se da se koristi nova era, sa američkim šerifom koji svakodnevno izdaje nove naredbe, direktive i proklamacije kako bi eliminisao postojeću trulež u Evropskoj uniji, a njegovi sadašnji (i budući) lideri već očekuju ponudu koju neće moći da odbiju.

A 1.

Od toplih hamama, do evropskih budoara

Evropska komisija pod komandom Ursule fon Der Lajen vrši ozbiljnu selekciju zemalja koje su dobro došle (ili nisu) na čitavom evropskom kontinentu, a ne samo u Evropskoj uniji. U tom smislu postoje one države koje finasijska plutokratija sakrivena iza EK želi kao „partnere“ i one koje nikako ne želi, ma koliko da su bogate. Na primeru Crne Gore koja je već tri godine nakon pada autokratskog režima Mila Đukanovića pokušava da se „pronađe“ u evropskim integracijama, ta stvar izgleda ovako…

Recimo, Evropska komisija je nedavno alarmirala diplomatiju Crne Gore da je bezvizno putovanje između EU i Crne Gore značajno dostignuće koje „zahteva stalnu budnost“, te da crnogorske vlasti treba da do kraja februara (2025) uklone dve zemlje sa liste bezviznih zemalja, kako bi zemlja dobila novac iz „Plana rasta za Zapadni Balkan“.

EK kaže da je vizna politika podoblast „veoma poznatog“ Poglavlja 24 (pravda, sloboda, bezbednost), od kojeg zavisi napredak u pristupnim pregovorima Podgorice sa Briselom, te da apsolutno nema prostora za bilo kakvo izbegavanje „obaveze usklađivanja vizne politike Crne Gore sa listom zemalja EU za koje su potrebne vize, posebno u odnosu na zemlje koje predstavljaju bezbednosni rizik za EU ili tolerišu ilegalne migracije“.

Ovo je došlo kao reakcija na najnoviju odluku Vlade CG o privremenom izuzeću od vize za državljane Egipta, Uzbekistana, Jermenije,  Ujedinjeni Arapski Emirati (UAE) i Kazahstan. A, došlo je na urgenciju Aleksandra Vučića, preko njegovih „delegata“ u CG. Malo je preterao, pa Fon der Lajen traži „korekciju“.