·   Razvoj zadrugarstva u Srbiji u periodu između kraja 1944. godine, oslobođenja zemlje od okupatora i 1990. godine, zatim raspada SFRJ, zaslužuje mnogo detaljnije proučavanje i analize nego što je to do sada činjeno. Zadrugarstvo je u tom periodu imalo veoma značajnu ulogu. Posle toga imalo je niz uspona i padova. Delilo je sudbinu kroz koju je prolazila Jugoslavija;

·   Mnogi ostaci zadrugarstva iz tog vremena, kao što su opšte zemljoradničke zadruge, kooperacija, otkup, složene zadruge, zadružni poslovni savezi i danas nas prate i sputavaju u bržem razvoju zadrugarstva. Zbog toga treba ukazati na neke karakteristike zadrugarstva tog vremena. Jer,zadrugarstvo u svetu cveta, i razvija se, ali u Srbiji je pitanje dokle će da postoji ako država ne odluči da mu pomogne;

·   Uzurpirano je više od 200.000 hektara zadružne zemlje „pretvaranjem“ u društvenu, koja je potom prodata biznismenima. Ako se računa da hektar košta 10.000 evra, to je dve milijarde evra, opljačkanih od naroda. To već više od 10 godina znaju svi nadležni organi, ali niko ništa ne preduzima osim Saveta za borbu protiv korupcije, čiji se stavovi, kao i zahtevi zadrugara, ignorišu;

Branislav GULAN

Kako rešiti višedecenijske sporove oko zadružne imovine?

Savez za imovinu i investicije NALED-a nedavno je na konstitutivnoj sednici, između ostalog, naveo da će se u naredne dve godine zalagati i za brže rešavanje sporova koji se skoro 30 godina vode nad poljoprivrednim zemljištem između zadruga i kompanija koje su to zemljište kupile

Na području Vojvodine još uvek postoje 23 zemljoradničke zadruge kojima nije vraćena zadružna imovina, po upravnim i sudskim postupcima od kojih većina traje tri decenije. Naime, pojedina društvena poljoprivredna preduzeća su u procesu privatizacije prodata privatnim kompanijama, bez obzira na to što je u momentu prodaje u njihovoj imovini bilo i nevraćene zadržne imovine, koja je trebalo da bude vraćena zadrugama.

Predsednica Zadružnog saveza Vojvodine Jelena Nestorov Bizonj izjavila je da sporovi nedopustivo dugo traju i da su zemljoradničke zadruge oštećene za decenije neraspolaganja sopstvenom imovinom, dok sa druge strane, privatizacije ni na koji način ne mogu biti opravdanje za dalja odugovlačenja u vraćanju imovine zadrugama.

– Treba ubrzati rešavanje svih postupaka – to je jedini način – kazala je Jelena Nestorov Bizonji. – Pitanje i jeste u nadležnosti zakona, i to različih Zakona o zadrugama iz 90-tih godina, a bilo ih je više po kojima su pokretani postupci, ali je problem u odugovlačenju postupaka. Društvena poljoprivredna preduzeća su se privatizovala – po različitim propisima, po onom koji je bio na snazi u momentu privatizacije, ali je imovina zadruga ostala nevraćena zadrugama u tim preduzećima jer imovina kada se vrati zadruzi – pripada zadruzi kao pravnom licu.

Ona je istakla da zemljoradničke zadruge potražuju povraćaj značajne imovine, od koje je najvrednije poljoprivredno zemljište, zatim objekti, poljoprivredne mašine i druga oprema.

– Kolika je vrednost te imovine teško je proceniti, ali kada se kaže da zadruge potražuju više hiljada hektara njiva može zaključiti da je reč o izuzetno vrednoj imovini.

·   Zadrugarstvo Srbije i danas sa nalazi u veoma teškoj situaciji, najtežoj možda posle Drugog svetskog rata, rečeno je nedavno na sednici Odbora za poljoprivedu Skupštie Srbije. Stigle su i nevolje da mu nije vraćena imovina oduzeta u pljačkaškoj privatizacji u Srbiji obavljenoj posle demokratskih promena 2000. godine uz pomoć države.

Prvo na šta treba ukazati je to da se zadrugarstvo posle Drugog svetskog rata, u navedenom periodu nije razvijalo na isti način kao pre rata. Posleratno zadrugarstvo je bilo zadrugarstvo u funkciji socijalističke izgradnje zemlje. Paralelno sa aktivnostima u zadrugarstvu još brže i intenzivnije se formiraju i razvijaju državna poljoprivredna dobra, koja će kasnije postati društvena poljoprivredna dobra, poljoprivredni kombinati, a jedan ne mali broj će se razviti u veoma usšešne poljprivredno industrijske kombinate.

·   Profesor dr Mihajo Vučković, koji je posle rata predavao Zadrugarstvo na Ekonomskpom i Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu i Zemunu, je u jednom od svojih udžbenika namenjenih tadašnjim studentima izričito rekao : „Principi izgradnje Socijalističke države danas su za nas i zadružni principi.“ Nesumnjivo da je ta teza do raspada SFRJ bila važeća za teoriju i praksu zadrugarstva tog perioda. Iz prakse zadrugarstva postepeno nestaje zadružno članstvo, udeli, jemstvo, zadružna samouprava i niz drugih sadržina koje su karakterisali predratno zadrugarstvo. Zadrugarstvo je u potpunosti bilo u funkciji socijaiističke izgradnje.

·   Razvoj zadrugarstva u vreme izmedju 1945. i 1990. godine može se podeliti na tri vremenska perioda. Prvi od 1945. do 1953., drugi od 1953. do 1974. odnosno donošenje Zakona o udruženom radu – ZUR-a i treći period od 1974. do 1990. odnosno raspada SFRJ i njenog zakonodavstva.

Prvi period

U prvom periodu od 1945. do 1953. godine sledimo iskustva prve zemlje socijalizma – Sovjetskog Saveza, formiranjem seljačkih radnih zadruga – SRZ, koje su imale tri ili četiri oblika, manje ili više naprednog za ono vreme. Potreba za prehrambeni proizvodima u posleratnom periodu bila je velika, naročito u gradovima. To je vreme obaveznog otkupa, agrarne reforme, nacionalizacije, kolonizacije i dr.

Drugi period

 U drugom periodu kao posledica Rezolucije Informbiroa (IB 1948. godine), dolazi i do bitnih preorijentacija u socijalističkoj izgradnji. Od intenziviranja osnivanja i aktivnosti SRZ i izgradnje zadružnih domova do 1953. godine  kada se donose propisi o reorganizaciji seljački radnih zadruga i do osnivanja opštih zemljoradničkih zadruga. To je vreme ukidanja obaveznog otkupa i prelaska na ugovoreni i slobodan otkup poljoprivrednih proizvoda.

U 1957. godini donosi se politički dokumenat o razvoju kooperacije kao obliku socijalističke rekonstrukcije poljoprivrede koji je praćen i odgovarajućim zakonskim rešenjima o mestu i ulozi opštih zemljoradničkih zadruga.

·   Opšte zrmljoradničke zadruge i kooperacija postaju višedecenijski pratilac razvoja poljoprivrede i zadrugarstva;

·   Na početku tog perioda formiraju se Zadružni savez Srbije, Pokrajinski, Oblasni i sreski zadružni savezi, poslovni zadružni savezi. Zadružni savezi kao političke i stručne transmisije zadataka u razvoju. Poslovni zadružni savezi za unapređenje razvoja i obezbeđenje pojedinih proiuvoda za domaće potrebe i izvoz, kao što su žitaric, industrijsko bilje, stočarstvo idr. Značajnu ulogu u tom periodu u oblikovanju društveno ekonomskih odnosa ima i Institut za ekonomiku poljoprivredeu Beogradu;

·   To je isrovremeno period unapređenja zadružne štampe i nformisanja, kao što je nedeljni list Zadruga i drugi nedeljni i periodični listovi za poljoprivredu i selo;

·   Glavna funkcija opštih zemljoradničkih zadruga postaje ugovaranje poljoprivredne proizvodnje sa kooperantima – kooperacija, otkup poljoprivrednih proizvoda,  kreditiranje kooperanata u primeni veštačkog đubriva, sortnog semena, izmene rasnog sastava stoke, primeni savremenog načina obrade zemljišta i primeni mehanizacije, uvođenje novog sadnog materiljala, korišćenje sistema za navodnjavanje… Odnosi između zadruga su partnerski. Ugovorni odnosi, koji se više ili manje poštuju zavisno od okolnosti na tržištu. Kada slabije rodi tada kooperanti krše ugovorne obaveze, prodajući kupcima koji nude povoljnije uslove, obilnu cenu. Kada više rodi tada zadruga obično krši svoje ugovorne obaveze prema kooperantima i otkupljuje od zemljoradnika koji proizvode nude po nižoj ceni.

Nezakonitom privatizacijom oteto 200.000 hektara!

Nedavno je Evropskom komitetu za ljudska prava u Strazburu upućena žalba povodom nezakonite privatizacije zadružne zemlje. Savez udruženja akcionara (SUA) Vojvodine uputio je pre nekoliko godina 5. žalbu Evropskom komitetu za ljudska prava u Strazburu povodom nezakonite privatizacije zadružne zemlje. Bivši radnici i akcionari poljoprivrednih preduzeća, kao i zadrugari koji polažu pravo na otuđene oranice, obratiće se i Evropskoj komisiji u Briselu pozivanjem na poglavlje 23. o pristupanju Srbije EU, koje podrazumeva poštovanje osnovnih ljudskih prava i borbu protiv korupcije.

Predsednik SUA Veselin Muhadinović rekao je da će biti zatraženo da pored 24 sporne privatizacije u našoj zemlji, koje su bile predmet istrage Republičkog tužilaštva za organizovani kriminal (između ostalog i na zahtev EU), 25. takva privatizacija bude prodaja 63 poljoprivredna preduzeća u Vojvodini. Po njegovim rečima, nelegalno prepisivanje zadružne i državne zemlje na nove vlasnike stavlja privatizaciju agrara na prvo mesto problematičnih privatizacija u Srbiji.

Uzurpirana zadružna zemlja!

,,Uzurpirano je više od 200.000 hektara zadružne zemlje „pretvaranjem“ u društvenu, koja je potom prodata biznismenima. Ako se računa da hektar košta 10.000 evra, to je dve milijarde evra, opljačkanih od naroda. To već više od 10 godina znaju svi nadležni organi, ali niko ništa ne preduzima osim Saveta za borbu protiv korupcije, čiji se stavovi, kao i zahtevi zadrugara, ignorišu“, ističe predstavnik akcionara bivšeg Poljoprivrednog kombinata „Prvi maj“ u Ruskom Krsturu Mihajlo Katona.

,,U svom izveštaju o privatizaciji i raspolaganju poljoprivrednim zemljištem u javnoj svojini, koji je dostavljen Vladi Srbije, Savet za borbu protiv korupcije naveo je da „nepoštovanje Zakona o privatizaciji i Zakona o poljoprivrednom zemljištu ima za posledicu da je desetine hiljada hektara poljoprivrednog zemljišta promenilo status iz javne u privatnu svojinu bez ikakve naknade, samo na osnovu potvrde Agencije za privatizaciju da je kupac društvenog kapitala izmirio obaveze iz kupoprodajnog ugovora“. Naznačeno je da je pritom kupac ispunio obaveze za imovinu „koja nije mogla obuhvatiti zemljište, jer je prodavac imao samo pravo korišćenja na zemljištu, koje je mogao preneti na kupca, a ne pravo svojine“. Savet je ukazao da je pretvaranje javne svojine na poljoprivrednom zemljištu u privatnu uzrokovalo nesagledivu štetu, čije tačne razmere nije mogao da utvrdi „imajući u vidu da Republički geodetski zavod 2017. godine nije želeo da dostavi poslednje podatke o statusu svojine na poljoprivrednom zemljištu nakon postupka privatizacije“, kaže Branko Maričić,višedecenijski poslednika u zadružnim savezima Jugoslavije i Srbije.

·   Prema stavu Saveta za borbu protiv korupcije, prikrivanje pravih podataka jasno upućuje na zaključak da se štiti privatni, a ne državni interes. Naveden je primer pok. biznismena Mileta Jerkovića, koji je u postupku privatizacije poljoprivrednih preduzeća raspolagao sa preko 30.000 hektara najplodnije vojvođanske zemlje u državnom i društvenom vlasništvu.  Nakon raskida ugovora sa Jerkovićem, u katastru je evidentirano zemljište u društvenoj, državnoj i mešovitoj svojini od 4.000 hektara, dok za 28.000 hektara ne postoji nikakav trag, predočio je Savet za borbu protiv korupcije, februara 2019.godine.

Šta sve može zadruga

Ratari tvrde da bi selo najpre moglo da se oporavi udruživanjem sitnih gazdinstava, jer bi oni tako bili u stanju da se odupru konkurenciji, pisao je Đuro Đukić, 25. februara 2019. godine.Može li se zaustaviti propadanje sela? Do sada se o tom pitanju godinama samo raspravljalo, ali se u poslednje vreme preduzimaju i neki konkretni koraci. Selo prvenstveno propada zato što iz njega odlaze mladi ljudi – ranije su se selili u gradove da bi našli posao, a danas u inostranstvo. Odlazak iz ruralnih sredina pospešivalo je i propadanje manjih gazdinstava koja su masovno gutali novopečeni biznismeni.

Država podstiče osnivanje zadruga, ne bi li one okupile sitna gazdinstva koja bi udružena mogla da opstanu i time se omogućio opstanak na selu šireg kruga mlađih ljudi. Preko MBS pružena je pomoć od 2,2 milijarde dinara za 207 starih i novih zadruga u zemlji. Mnogima je ta pomoć pomogla da opstanu za sada.

·   Zahvaljujući akciji Ministarstva za brigu o selu koje vodi Milan Krkobabić u Srbiji za četiri godine osnovano oko 1.100 onovih zadruga. Od toga njih100 nije opstalo pa su se ugasile! Jer, ta sela nemaju prerađivačku indsutriju gde bi se radilo, prerađivale sirovine i kasnije preko zadruge prodavale. Prerađivačka industrija je u pljačkaškoj privatizaciji uz pomoć države opljačkana. Prisutan je zanimljiv proces da se danas ide i iz grada u selo. Takvi proces prisutni su u celoj zemlji, a vodi ih MBS. Do pred kraj 2024. godine onima kojim prvi put rešavaju svoj stambeni problem dodeljeno je 4.000 kuća u selima Srbije. One su kupljena uz pomoć države. Tako su ta sela dobila blizu 17.500 novih stanovnika. Iznenađuje, ali i raduje činnjenica da je trećina tih baš iz grada odlučila da ode u selo da živi. Koliko je to, najbolja potvrda je poređenje sa Crnom Travom koje kao opština na jugu Srbije ima 1.500 stanovnika. Po tome smo dobili ,,osnivanje“ u Srbiji deset novih sela! U njima se sad čuje graja dece! Toga nje bilo poslednjih pola veka!

Procene su da u Srbijo ima 216.623 vlasnika zemlje do dva i po hektara. To su ta mala gazdinstva. Akcijom države i  MBS da se oni bave intenzivnom proizvpdnjom u staklenicima i plastenicima neki od njih imaju šansu da postanu mali robni proizvođači! Naravno, kada bi novoosnovane zadruge u selima dobile i prerađivačku indsutriju gde bi ljudi koji su dobili kuće na selima da žive, radili na sopstvenim posedima i proizvodili sirovine za hranu, prerađivavali je u tm malim fabrikama i iznosili na tržište preko zadruga.  

U Zrenjaninu se razgovaralo baš o spasavanju sela u svetlu oživljavanja zadruga koje su nekada, kako je rečeno, uz školu, crkvu, kafanu i fudbalski klub, bile glavna obeležja naših seoskih naselja i nosilac njihovog ekonomskog razvoja. A takvih danas, pema popisu podacima RZS ima u Srbiji 4.720. Ističe se da se oko 1.200 tih sela nalazi u fazi nestanka jer imaju manje od po 100 stanovnika. Sva sela se ne mogu ni spasiti od gašenja. Treba spasavati ona koja imaju šanse da posle i da – opstanu i ostanu. Sada su one u sumnjivim vlasničkim transformacijama uglavnom propale, a njihova su mesta zauzela pojedina privatna preduzeća čiji se vlasnici u selima i ne znaju, javlja Nikola Božović, novinar iz Zrenjanina.

Mali poljoprivredni proizvođači su nestajali, a mladi u to vreme su masovno da odlazili sa sela. Nikola Božović, novinar RTS,  koji je s ratarima proveo ceo radni vek, ukazao je da nekadašnje zadruge u Srbiji potražuju čak 220.000 hektara zemlje, što je na volšeban način nestalo u tranziciji. Ilustrujući stanje s odlivom stanovništva sa sela, naveo je primer da se u prvom razredu osnovne škole u opštini Sečanj sada školuje oko 105 prvaka, a pre tri decenije ih je bilo sedam puta više. Dakle, sa gašenjem zemljoradničkih zadruga posao su izgubila sitnija gazdinstva koja su kroz kooperantske odnose sa njima sarađivale.

Pored reanimacije zadruga na drugačijim osnovama, za šta se zalaže država, u srednjem Banatu se osnivaju i privatne zadruge koje okupljaju baš kooperante iz svog okruženja i tako stvaraju uslove da se održe i posednici manjih imanja.

Na pomenutom skupu u Zrenjaninu govorio je i Nandor Vereš, direktor porodične Zemljoradničke zadruge „Agrosoj“ iz Neuzine u opštini Sečanj. Oni obrađuju oko hiljadu hektara oranica i unazad nekoliko godina „Agrosoj“ stalno beleži rast prometa i sa 300 kooperanata bliži se vrhuncu ove faze 15 godina dugog postojanja.

,,U narednim godinama nameravamo da sistemima za navodnjavanje obuhvatimo 150 hektara. Na približno petini pomenute površine gajićemo voće (konzumnu višnju, dunju, šljivu, trešnju), a na ostalom zemljištu povrće. Višnju smo već posadili na više od 50 hektara. četiri hektara. Kao deo dugoročnog plana izgradili smo skladište kapaciteta 4.000 tona, a skoro trećinu tog prostora modifikovali smo u hladnjaču“, objašnjava direktor Vereš. On kaže da se i u poljoprivredi valja okrenuti ekonomiji, to jest tržištu.

Sa izmenjenim uslovima računaju da će voće i povrće moći da prodaju kada ga na tržištu ima najmanje. Takođe, razvijaće se i u pravcu prerade i pakovanja proizvoda.

,,Želimo da i naše manje kooperante ubedimo da se preorijentišu na proizvodnju povrća i voća. Ne u plastenicima već na otvorenom i pod sistemima za navodnjavanje. To traži više ljudskog rada, ali to je nešto za šta kapacitete poseduje skoro svaka porodica na selu. Mnogo je vrednih ljudi, samo im treba ponuditi pravac kojim će moći sigurno da krenu, znajući da njihovi napori neće biti uzalud. Treba da iskoristimo činjenicu da svet traži zdravu hranu i na nama je da tu šansu iskoristimo. Potrebna su nam nova znanja, prerada proizvoda, logistika, marketing. U prelaznom periodu u to se moraju uključiti i mesne zajednice, opštine, poljoprivredno stručne službe“, kaže Nandor Vereš, koji smatra da bi takva praksa zadržala mlade ljude na selu. On zaključuje da ljudima treba omogućiti da na delu vide kakve im se šanse predlažu. „Ono što smo postigli u ratarstvu pokušaćemo da ponovimo u povrtarstvu i voćarstvu. Na poljoprivrednicima je da proizvedu, a mi ćemo rešiti sve ostalo“, veli Nandor Vereš, menadžer u poljoprivredi.

Zadruge i imovina u Srbiji, šta treba da prethodi vraćanju

·   Vraćanje zadružne imovine se postavlja kao pravedna neophodnost i korist za reafirmaciju i budući razvoj zadruga i zadrugarstva. No, istovremeno se postavlja i pitanje kojim zadrugama i kakvom zadrugarstvu.

U neposrednoj vezi sa tim je, kakav karakter, bolje rečeno kakva će biti suština buduće zadruge, zadrugarstva i zadružnog pokreta u savremenoj Srbiji. Suštinu, pored ostalog, treba da opredeli budući novi Zakon o zadrugama. Sadašnji zakon je donet posle vieš od dve decenije čekanja, a usvojioo ga je parlament Srbije 29. decembra 2015. godine. Na donošenje važećeg zakona, dugo se čekalo. Tako da se opet čeka na njegove izmene dopune ili donošenje novog zakona. Na to upućuje, odnosno predlaže KONVENT EU u Srbiji. Jer, sve dok nije donet važeći zakon, postojalo je čak 11 nacrta zadruga, odnosno predloga. Na žalost godinama su postojale dileme o njegovoj sadržini koje su se prelamale kroz brojne nacrte ovog zakona.

Pažljivo čitajući ove brojne tektove prethodnih nacrta zakona o zadrugama, kao i neke naučne radove, članke u štampi i u drugim sredstvima javnog informisanja na temu zadrugarstva, sve je očiglednije da i danas postoji niz nedoumica. Da bi se ispoštovao predlog KONVENTA EU, postoji dilema da li učiniti samo izmene postojećeg zakona ili pisati novi zakon o zadrugama. Obe varijante treba upodobiti postojećoj zadružnoj praksi, kao višedecenijskom iskustvu zadrugarstva u Srbiji ili ga konstituisati na teoriji i praksi zadrugarstva u Srbiji pre Drugog svetskog rata. Na praktičnim iskustvima međunarodnog zadružnog pokreta kao kontinuiranom procesu, u kome imamo prekid već ravno sedamdeset godina. Ovaj kontinuitet je danas oličen u Odrednicama o identotetu zadruge, usvojenim 1995. godine na Kongresu MZS u Mančesteru povodom sto godina od osnivanja Međunarodnog zadružnog saveza. U to vreme Glavni Savez srpskih zemljoradničkih zadruga je bio jedan od jedanaest njegovih osnivača. Jednu od bitnih sadržina ovih Odrednica čine ZADRUŽNI PRINCIPI, koje zadruge već više od 150 godina, u kontinuitetu primenjuju. Njihova suština nije menjana. U XX veku su zadružni principi tri puta reformulisali, 1936, 1966 i 1995 godine, prateći razvoj i iskustva zadrugararstva razvoj, kap i globalni razvoj i potrebe ljudi – potencijalnih zadrugara.

·   Zadruge danas u svetu postoje u skoro svim privrednim delatnostima i posluju na svim kontinentima. Prema podacima Međunarodnog zadružnog saveza, danas u svetu više od 12 odsto stanovništva u statusu zadrugara svoje ekonomske interese ostvaruje u preko tri miliona zadruga, koliko ih danas posluje u svetu. U zadrugama je zaposleno 10 osto od ukupnog broja zaposlenih ljudi u svetu. Zadruge posluju u različitim društveno- ekonomskim uslovima, u razvijenim i manje razvijenim državama i raznim delatnostima, a zajedničko za sve zadruge je njihov identitet, zadružne vrednosti i zadružni principi, po kojima je ustanovljen njihov rad.

Identitet savremene zadruge, prema Međunarodnom zadružnom savezu (ICA), određuju tri komponente, i to: definicija zadruge, zadružne vrednosti i zadružni principi.

·   Definicija zadruge usvojena od strane Međunarodnog zadružnog saveza na kongresu u Mančesteru 1995. godine, glasi: „Zadruga je autonomna asocijacija dobrovoljno udruženih lica sa ciljem ostvarenja njihovih zajedničkih ekonomskih, socijalnih i kulturnih potreba i želja, kroz zajednički posedovan i demokratski kontrolisan privredni subjekt.“

Zadružne vrednosti i principi

Prema Međunarodnom zadružnom savezu, zadružne vrednosti predstavljaju osnovni sistem vrednosti zadružnog pokreta na kojima počiva svaka zadruga, među kojima su: samopomoć, demokratija, jednakost, pravednost, solidarnost i samoodgovornost.

Zadružni principi predstavljaju smernice pomoću kojih zadruge u praksi primenjuju zadružne vrednosti. Na kongresu ICA u Mančesteru 1995. godine, poslednji (treći) put je redefinisano sedam zadružnih principa, u skladu sa kretanjima u svetskoj ekonomiji i društvu uopšte, kao principi za XXI. vek.

I zadružni princip: dobrovoljno i otvoreno članstvo Zadruge su dobrovoljne organizacije, otvorene za sva lica sposobna da koriste njihove usluge i voljna da prihvate odgovornost članstva u zadrugama – i to bez polne, socijalne, rasne, političke ili verske diskriminacije;

II zadružni princip: demokratska kontrola članova Zadruge su demokratske organizacije kontrolisane od strane njihovih članova, koji aktivno učestvuju u kreiranju zadružne politike i u donošenju odluka. Zadrugari koji su izabrani zadružni predstavnici, odgovorni su članstvu. U zadrugama prvog reda članovi imaju jednaka prava glasa (jedan član – jedan glas), a zadruge drugih nivoa su takođe organizovane na demokratski način;

III zadružni princip: ekonomska participacija članova Članovi srazmerno doprinose kapitalu svoje zadruge, kao i demokratskoj kontroli tokova tog kapitala. Najčešće je bar deo kapitala u zajedničkoj svojini zadruge. Zadrugari obično dobijaju limitiranu kompenzaciju na svoj deo upisanog kapitala. Oni alociraju viškove za neke, ili za sve, od sledećih namena: razvoj zadruge; formiranje rezervi – čiji je deo nedeljiv; beneficije članovima u srazmeri sa obimom njihovih transakcija sa zadrugom; te za podršku drugih aktivnosti koje odobri članstvo;

IV zadružni princip: autonomija i nezavisnost Zadruge su autonomne, samopomoćne organizacije kontrolisane od strane njihovih članova. Ako ulaze u ugovorne odnose sa drugim organizacijama, uključujući i vlade, ili prikupljaju kapital iz eksternih izvora, zadruge to čine pod uslovima koji osiguravaju demokratsku kontrolu od strane njihovih članova, čuvajući tako svoju zadružnu autonomiju;

V zadružni princip: obrazovanje, obuka i informisanje Zadruge obezbeđuju obrazovanje i obuku svojih članova, izabranih predstavnika, menadžera i zaposlenih, da bi oni mogli efektivno doprinositi razvoju svojih zadruga. Zadruge informišu širu javnost, naročito mlade ljude i lidere javnog mnenja, o prirodi kooperacije i pogodnostima koje ona pruža;

VI zadružni princip: međuzadružna saradnja Zadruge najefektivnije opslužuju svoje članove i jačaju zadružni pokret zajedničkim radom kroz lokalne, nacionalne, regionalne i međunarodne structure;

VII zadružni princip: briga za zajednicu Zadruge doprinose održivom razvoju lokalnih zajednica u kojima posluju, kroz sprovođenje zadružne politike, odobrene od strane njihovih članova. Razumevanje identiteta savremene zadruge, uključujući poznavanje i primenu zadružnih principa, osnovne su smernice za upravljanje zadrugom, kao i za definisanje vizije poslovanja zadruge, te je neophodno da sa identitetom savremene zadruge prvenstveno budu upoznati ljudi unutar zadružnog sistema, ali i šira javnost, kako bi što bolje sagledala suštinu i prednosti zadružnog organizovanja;

Zamah zadrugarstva

Zadrugarstvo je u Srbiji prolazilo kroz uspone i padove, delilo sudbinu države i privrede proteklih sedam decenija. Razvijalo se uvek kada je imalo državnu podršku i nazadovalo kada nje nije bilo. Poslenji napredak, odnosno razvoj zadrugarstva u Srbiji počeo je 2017. godine. Tada je ministar  bez portfelja i brigu za regionalni razvoj bio Milan Krkobabić, danas ministar za brigu o selu u Vladi Srbije. On je vizionarski uvideo da se razvojem zadrugarstva i nerazvijenih područja u Srbiji može ubrzati njihov razvoj kroz akciju ,,500 zadruga u 500 sela“, Akcija je dobila zamah, vraćane je duh zadrugarstva i u Srbiji, pa je veoam brzo ispunjen priv plan i dovstrulo prmašen sa osnvianjem više od 1.000 zadruga na dosadašnjim principima rada. Cilj je zautavaiti nestajanje sela u Srbiji. To zanči i zaustaviti odlazak mladih iz njih. Tose može samo sa ekojomskiim razvojem sela. U Srbiji je tada postojalo 4.720 sela – naseljenih mesta, a od njih je svako četvrto bilo u fazi nestajanja. Odnono, 1.200 njih je u tom procesu i danas. Jer, čak 1034 sela (po Ustavu u Srbiji nepostoji nijedno selo, većnaseljena mesta) imajnu smanje od po 1034 stanovnika. Sva neće preživeti i nemože se zaustaviti njiovo nestajanje. Ali, država je tada odlučioal da pomogne opstanak onuh sela koja imaju špansu za to. Videlo se da se to može postići kroz razvoj zadrugarstva, koje je tada dobilo zamah u Srbiji. Do danas je osnovano oko 1.100 novih zemljoradničkih zadruga.

·   To zadrugarstvo je država podržala i materijalno pa je 207 zadruga u selima bespovratno dobilo 2,2 milijarde ili 18 miliona evra!

Bez zadruge nema jakog sela

Zadrugarstvo u Srbiji beleži uzlaznu putanju, počevši od 29. decembra 2015. godine, kada je odobren Zakon o Zadrugama, do 2017. kada je krenuo projekat „500 zadruga u 500 sela“. Za samo dve  godine formirano je preko 613 zadruga. Samo u 2019. godini, 283 zadruge započele su svoju proizvodnju, a njih 56 dobilo je i novčana sredstva iz Ministarstva za regionalni razvoj. Iskustov je pokazalo da bez jake zadruge nema ni jakog sela.

Jer, i pored velikih ekonomskih potencijala, na selu u Srbiji se i danas teško živi. Sela se decenijama prazne, čak i gase i nesnjtaju sa mape Srbije. Mladi ljudi odlaze u potrazi za boljim i udobnijim životo9mj, i to je proce koji dugo traje i koji ne mpže u potpunsoti d ase zausljavi, ne smao u Sroibji. Procene su da je u na prostorima Jugoslaviej od 1950. do 2000. godien iz sela u grad prešlo oko osam milioana ljudi.

U Zadružnom savezu Vojvodine, gde postoji više od 460 zadruga, ističu da više od 60 odsto zemljoradničkih zadruga nije moglo proteklih godina da konkuriše na javne pozive Pokrajinskog sekretarijata za poljoprivredu zbog visokih kriterijuma. Posebno zbog strogih konkursnih uslova nisu mogli da učestvuju zadruge koje imaju pod ratarskim kulturama više od 100 hektara zemlje. ,,Zadruge su iksorističle svega 1,57 odsto novca namango za podsticaje iz Vojvodine, a posebno sun a konkursima bile u nepovoljnom položaju velike zadruge kojima je potreban novac za investicije, a imaju veliki broj kooperata i zaposlenih u odnos na manje zadruge, kaže mr Jelena Nestorov Bizonj, predsednik Zadružnog saveza Vojvodine. Ona je istakla das u zadruge najviše novca iskoristile na konkursima koji se odnose na gradnju sisema za navodnjavanje.

·   Zadrugarstvo Vojvodine i Vojvodini danas postoje 462 zemljoradničke zadruge koje su upisane u listu Zadružnog saveza Vojvodine. U odnosu na broj naseljenih mesta u Vojvodini u proseku u svakom selu postoji po jedna zadruga! U tim zadrugama postoji značajan ljudski potencijal od blizu 10.000 zadrugara i 2.470 zaposlenih, a karakteristika ja da peko zadruga ima još više poljoprivrednika ugovara proizvdonju preko zadruga u statusu kooperanta. U Vojvodini ima više od 30.000 kooperanata. U Vojvodini koja raspolaže sa 1,4 miliona hektara obradivih poljoprivrednih površina zemljišta i drugu nepokretnu imovinu poseduje više od 120 zadruga. U Zadružnom savezu Vojvodine ističu da od ukupnog broj zadruga njih 321 su aktivne, ali da od tog broja čak 266 zadruga (ili njih 83 odsto) ne ispunjvama uslove za konkurisanje za povlastice daje Pokrajina Vojvodina, Za to postoji niz razloga. Najčešće su nezavršeni postupci upisa zadružne svojine na postojećoj imovini. Razlog?

Ruralna Evropa

·   I evropska sela gube mlade i radna mesta.Ruralne oblasti u EU sve više upadaju u „zamke razvoja“ odnosno nisu sposobne da zaustave masovni odliv stanovništva, posebno mladih, i da privuku ljude u radnom dobu. Prema podacima Eurostata, nešto više od 30 odsto stanovništva EU živi u ruralnim područjima, koja čine oko 80 odsto površine Evropske unije. Zbog nemogućnosti da konkurišu velikim poljoprivrednim kompanijama, za 15 godina je ugašeno dva miliona malih komercijalnih gazdinstava i sa njima 3,8 miliona radnih mesta. Bitka za podmlađivanje sela vodi se na više frontova, od predloga da se uvedu efikasniji finansijski podsticaji za manje razvijena područja, do razvoja kratkih lanaca snabdevanja i posebnih ekoloških regiona – biodistrikta.

Prva zadruga u Srbiji, treća u svetu!

·   Idući putem razvoja, Srbija se ugledala na zadrugarstov u svetu. Jer, udruživanje predstavlja snažnu ekonomsku okosnicu u ekonomijama razvijenih zemalja u svetu, a udružuju se i farmeri koji poseudju po nekoliko hiljada hetkara zemlje  i drugi, ne mali kapital.  Koliko je udružianje značajan svetski proces i trend za visoki respekt, najbolje ilustruju sledeći podaci: na planeti Zemljiu udruženo je radi i posluje oko milijardu zadrugara koji su organizovani u više od 750.000 zadruga. Procenjuje se da je oko tri miliajrde ljudi povezano, na razne načine, sa radom zadruga. Zadruge obezbeđuju više od 100 miliona poslova širom sveta, što je za 20 odsto više od multinacionalnih korporacija;

U sklopu prednosti zadruga, posebno treba istaći i veoma značajnu otpornost i takozvanu elastičnost zadruga na udarce globalne ekonomske i finansijek krize. Prvu zadrugu u svetu osnovalo je 28 nezaposlenih ročdelskih tkača krajem 1844. godine u malom Ročdelu u Engleskoj.Time je i označen početak nove ere – savremenog udruživanja.  Godinu dana posle, 1845. godine u Sobotištu u Slovačkoj osnovana je druga zadruga.

·   Treća zadruga u svetu osnvoana ja 1846. godine u Petrovcu (danas Bački Petrovac) u Vojvodini.To je bila i prva zadruga na prostorima današnje Srbije. Bila je to zemljoradnička kreditna zadruga netipičnog oblika, čiji se rad zasnivao na načelima dobrovoljnosti, ravnopravnosti muškaraca i žena, političke religiozne neutralnosti;   

I pored toga što zadrugarstvo na prostorima današnje Srbije postoji 180 godina (treća zadruga je osnovana u današnjem Bačkom Petrovcu (Vojvodina) – koji tada nije bio u Srbiji). Tako da je svaki pad, a posebno uzlet zadrugarstva dragocen za njegov razvoj i predstavlja novo naravuučenije. Pri tome se nesme zanemariti da smo imali sedamdesetogodišnje odsustvo od temelja na kojima se razvijao zadružni pokret u svetu, od zadružnih principa odnosno od teorije i prakse prosperitetnog zadružnog pokreta u svetu. Nepoznavanje, a što je još važnije nerazumevanje zadružnih principa odnosno Odrednica o identitetu zadruge ne samo u javnosti, kod zemljoradnika i građana kao potencijanih zadrugara, kod političkih aktivista kao činilaca zakonodavne, izvršne i sudske vlasti, a naročito kod velikog broja naučnih radnika raznih profila, objektivan je problem i izazov.

I pored toga što zadrugarstvo u svetu postoji  180 godina, a u Srbiji samo  tri godine manje, i danas postoji niz nedoumioca oko njegovog dosadašnjeg, ali i budućeg razvoja.

·   Postavlja se pitanje da li je zadruga organizacija za zadrugare ili organizacija zadrugara. Možda i važnije od toga da li država zakon o zadrugama treba da projektuje prema potrebama i interesima postojećih zadruga ili prema potrebama i interesima zemljoradnika i građana. Za zadrugu – zadrugara vlasnika zadruge, u kojoj oni zadovoljavaju svoje potrebe i interese. Što znači da Zakon o zadrugama treba da prihvati i u svojoj sadržini dosledno razradi Odrednice MZS, definiciju zadruge, zadružne vrednosti i zadružne principe kao temeljno polazište reafirmacije i budućeg razvoja zadrugarstva u Srbiji. Temelj ovih Odrednica i izmena ili idućeg Zakona su potrebe ljudi, zemljoradnika i svih građana, u zadovoljavanju sopstvenih potreba i interesa, a ne potreba postojećih zadruga. Pri tome potrebno je prepustiti zadrugarima – članovima zadruga da, uvažavajući ostale propise, sami uređuju međusobne odnose u zadruzi, zadružnim savezima i zadružnom pokretu Srbije u celini. Stavljanje u istu ravan zadruga sa privrednim društvima – preduzećima i udruženjima druge vrste je ignorisanje i potcenjivanje specifičnosti zadruga i zadrugarstva. Zadruge i zadrugarstvo pružaju izuzetno funkcionalno horizontalno i vertikalno povezivanje – integraciju zemljoradnika i građana uopšte.

Potreba za udruživanjem!

Doktorska disertacija pod nazivom „PRIMENA ZADRUŽNIH VREDNOSTI I PRINCIPA I NjIHOV UTICAJ NA POSLOVANjE POLjOPRIVREDNIH ZADRUGA U SRBIJI“ koju je pre skoro jedne decenije  na Poljoprivrednom fakultet u Beogradu odbranila, tada mr, a sada dr Marija Nikolić, vrlo ilustrativno ukazuje na probleme i izazove koji stoje. Ne samo pred postojećim zadrugama i zadrugarstvom u Srbiji, već jednako i pred zakonodavnom praksom Srbije, kao i pred potrebom sistematičnijeg naučno istraživačkog rada o zadrugarstvu i u zadrugarstvu.

Najveći izazov Srbije nije postojeće zadrugarstvo odnosno zadružni sektor koji je još uvek periferan deo ekonomije i razvoja, već to kako stvoriti uslove i podsticaje u kome će zemljoradnici i drugi građani imati motiv za sopstveno radno, materijalno i stvaralačko angažovanje u zadrugama i zadrugarstvu. Gde zadrugari neće biti samo preduzetnici već i radnici u sopstvenim zadrugama zajedno sa drugim članovima zadruge. U pomenutoj Disertaciji na kraju zaključnih razmatranja postoji jedna rečenica od ključnog značaja ne samo za zadružni pokret u svetu nego i za budućnost našeg zadrugarstva, a glasi: „Ne sme se zaboraviti da su prve zadruge nastale iz potrebe i ideje ljudi da se organizuju, bez ikakvog  prethodnog iskustva i zakonske podloge.“

Potrebe i interesi ljudi su začeli zadružni pokret, na čemu su utemeljeni i zadružni principi. Praktični i teorijski dometi zadrugarstva u svetu su izuzetno bogati. Ono ne pogoduje interesima multinacionalnih kompanija iako ga veoma vešto koriste u nerazvijenim zemljama i zemljama u razvoju.

 ,,S obzirom na to da se u Srbiji već više od sedam decenija ne bavimo proučavanjem i primenom zadružnih principa, prihvaćeno je mišljenje nekih stranih autora da postoje takozvani „bazni“ zadružni principi. Neki važniji i neki manje važni. Prva četiri i zadnja tri. Ovo se povezuje i sa tezom da zadružni principi odnosno njihova primena nije obavezna. Što je tačno što se tiče MZS. Treba imati na umu da je reformulisanje zadružnih principa, a 1995 godine i sadržina Odrednica o identitetu zadruge rezultat višedecenijskih iskustava zadruga i zadrugarstva u svetu. Zadružni principi nisu model idealne zadruge već orijentir za one zadrugare koji žele da imaju prosperitetnu zadrugu u kojoj će što uspešnoje zadovoljavati svoje potrebe i interes“, isticao je uvek pok Slobodan Sivčev, višedeceniji zadružni poslenik u eks Jugoslaviji.

Zadružni, najhumaniji pokret.

Rezultati razvoja zadružnog pokreta u XX eku su nesporni, o čemu se u Srbiji malo govori. Zadružni pokret je danas najveći i najhumaniji socijalno-ekonomski pokret u svetu. Srbija za razliku od ostalih zemalja ima jedno iskustvo koje smo skloni da potcenjujemo, koje svoja izvorišta ima u zadružnom pokretu. To je četrdesetogodišnji razvoj socijalističkog radničkog i društvenog samoupravljanja. Danas kada taj sistem više nije u funkciji i kada nam se nude razni novi modeli u procesima tranzije, potrebno je izvući pouke iz ovog perioda. Praveći paralelu između socijalističke radničke samuprave i zadrugarstva i zadružne samouprave, možemo vrlo argumentovano videti zašto je zadrugarstvo i zadružna samouprava, u globalnim razmerama, bila uspešnija. U tome isto tako treba tražiti razloge brojnih nekada nedovršenih nacrta zakona o zadrugama.

Država odnosno njeni zakonodavni organi najodgovorniji su za donošenje zakona i drugih propisa. Nauka zasnovana na saznanjima teorije i prakse zadrugarstva, kod nas i u svetu, trebalo bi da pruži prave orijentire. Obrazovanje, u ovom slučaju zadružno, obuka i informisanje, kao i međuzadružna saradnja ne mogu se smatrati manje važnim zadružnim principima. Svih sedam zadružnih principa naša zakonodavna praksa treba da prihvati kao bazične. Za uspešan razvoj zadrugarstva neophodno je sve zadružne principe smatrati značajnim i važnim. Zakoni obavezuju a ne Međunarodni zadružni savez. Vrednost Zakona o zadrugama, kako postojećeg tako i budućeg, može se ceniti po tome da li zadrugarstvo nazaduje, stagnira ili sporije ili brže napreduje u svome razvoju.

U maju 2015. godine iz štampe je izašla knjiga Branislava Gulana, analitičara i publiciste, pod nazivom „SUDBINA ODUZETE IMOVINE„. Nešto manje od polovine ove knjige posvećeno je aktuelnim problemima zadrugarstva u Srbiji. Vezano za prethodno izneto u ovom tekstu, u knjizi su objavljena pored niza interesantnih viđenja pojedinih autora i dva članka koja se neposredno odnose na zadružne principe, „PROFITABILNOST ZADRUGE I ZADRUŽNI IDENTITET“ i „ZADRUŽNI PRINCIPI, ZA I PROTIV“. U ova dva članka autor ističe neke specifičnosti zadruga koje još uvek nisu prisutne u današnjoj praksi zadrugarstva u Srbiji, a mogu biti od izuzetnog značaja za njegov budući razvoj.

Pre početka Drugog svetskog rata na 15 kongresu Međunarodnog zadružnog saveza 1937. godine u Parizu, prihvaćeni su, kao važeći sledeći principi:

Deset zapovesti za zadrugare:

01. Radi sve peko zadruge i na organizaciju zadrugarstva, jer je samo u zadrugarstvu spas čovečanstva i jedini put ka uspehu;

02. Zadrugarstvo udružuje sve ljude, bez obzira na veru  nacionalnost. Zato nijedan zadrugar ne treba u zadrugu da unosi klasnu ili versku borbu, već treba da bude prema svakom ljubazan, nesebičan, iskren i predusretljiv!

03. Nikada neuobražavaj da si mnogo učinio za napredak zadrugarstva, već uvek i dalje radi kao da za njega nisi ništa učinio;

04. Samo zadrugarstvo radi u korist članova Zadruge. Pokoravaj se stoga zadružnim zakonima, pravilima i zaključcima;

05. Poštuj svoju Zadrugu i brata zadrugara, pa ćeš i i ti srećan i zadovoljan biti;

06. Ne ubijaj ugled Zadruge, već razvijaj i zadrugarsku ljubav među zadrugarima, jer bez te osnove zadrugarstvo je uopšte nemoguće!

07. Ne čini nikada nikavke prestupe, već se pokaži da si primeran građanin i pravi zadrugar;

08. Raduj se svakom napretku svoga brata zadrugara, jer će i na tebe doći red. Zapamti da je zadrugarstvu cilj da preobrati svet i oslobodi ga krize i nevolje;

09. Slušaj svaku zadružni i dobru pouku, jer će ti ona doneti samo koristi i nikad štete;

10. Nikad ne zaboravljaj svoju dužnostg prema zadruzi, jer će ti Zadruga doneti i za tebe i tvoje druge – zadrugare ogromne i neizmerne koristi i blagodeti;

Zadružni kalendar ,,Glavnog saveza zemljporljadničkih zadruga za prostu 1933. godinu. Zato se u svetu, pa i u Srbiji upućuje poziv na slogu i primen ,,Deset zapovesti za zadrugare“ Zadružnog kalendara Glavnog saveza zemljoradničkih zadruga za 1933. godinu koji glasi: ,,Poštuj svoju zadrugu i brata zadrugara, pa ćeš i Ti zadovoljan biti!“

Svakako jedan od ključnih problema potencijalnih zadrugara, kako na selu tako i u gradu, je nedostatak novca za razvoj aktivnosti i potreba članova zadruge u zadruzi, što znači i za razvoj zadruge. Dva su moguća načina obezbeđenja tih sredstava, iz sopstvenih izvora članova zadruge ili iz spoljnih izvora. Korišćenje sredstava iz sopstvenih izvora članova zadruge, imajući u vidu celovitost zadružnih principa, ostvaruje se pod istim uslovima. Korišćenje sredstava iz spoljnih izvora ostvaruje se po pravilu po tržišnim uslovima odnosno pod uslovima onoga koji stavlja sredstva na raspolaganje zadruzi odnosno članovima zadruge kao njenim vlasnicima. Ako su ti uslovi za članove zadruge odnosno zadrugu prihvatljivi, koristiće ih. Pri svemu tome ne sme da se izgubi iz vida četvrti zadružni princip „Samostalnost i nezavisnost“. Odnosno, ukoliko zadruge nabavljaju sredstva iz spoljnih izvora, zadrugari moraju da vode računa da ne izgube demokratsku kontrolu nad sopstvenom zadrugom.

Sredstva koja članovi zadruge akumuliraju u zadruzi, saglasno trećem zadružnom principu „Ekonomsko učešće članstva“, po kome članovi zadruge iz „dobiti“ zadruge izdvadvajaju nedeljivi deo sredstava, obično za razvoj zadruge i za rezerve. Ova nedeljiva sredstva zadruge predstavljaju u suštini kohezionu snagu zadružne svojine. Vrednost ove svojine se ogleda ne samo u tome što su to sredstva razvoja i rezervi zadruge, već i sredstva koja koriste članovi zadruge i koja onaj član koji napusti članstvo u zadruzi, i kome se po pravilu vraća uneti udeo, neće moći da koristi pod istim uslovima pod kojima to koriste članovi zadruge. Korišćenje sredstava zadružne svojine je ekskluzivno pravo članova zadruge. Što su sredstva zadružne svojine veća time je i bogatstvo i razvojni potencijal zadruge veći.

U vezi zadružne svojine treba istaći i to da se ona akumulira, pre svega, u zadrugama u skladu sa demokratskim odlukama članova zadruge ali i u svim zadružnim strukturama na lokalnom, nacionalnom, regionalnom i međunarodnom nivou. Najčešće u raznim materijalnim oblicima, kao magacinski prostor, poslovni prostor, prerađivački i inustrijski pogoni, poslovne i stambene zgrade, poljoprivredno i ne poljoprivredno zemljište, odnosno kao osnovna i obrtna sredstva u najraznovrsnijim oblicima. Akumuliranje sredstava zadružne svojine počinju članovi zadruge svojim radom i poslovnim aktivnostima u zadruzi, a nastavlja se akumuliranjem sredstava zadružne svojine u zadružnim savezima raznih nivoa i raznih potreba zavisno od interesa i odluka zadužnog članstva.

Pre Drugog svetskog rata akumulirana sredstva zadružne svojine, u raznim oblicima bila su materijalizovana u prereađivačkim kapacitetima, mlinovima, vinarskim podrumima, magacinskom prostoru, zadružnim zgradama i u mnogim drugim oblicima.

·   Zgrada Glavnog saveza srpskih zemljoradničkih zadruga sa sedištem u Beogradu u kojoj je posle drugog svetskog rata bilo sedište Zadružnog saveza Srbije i Zadružnog saveza Jugoslacije, kao i mnoge, druge bile su deo zadružne svojine!

Posle Drugog svetskog rata, uvođenjem društvene svojine, zadružna svojina menja svoj karakter. Ne treba zanemariti činjenicu da su u periodu od 1945. pa do 1953. izgrađeni zadružni domovi u mnogim selima. Kao stecište ekonomske i kulturno-obrazovne aktivnosti seoskog stanovništva. Izgradnja zadružnih domova je bila naročito izražena u vreme osnivanja i rada seljačkih radnih zadruga do 1953. godine. Izgradnja zadružnih domova je i kasnije nastavljena ali u manjoj meri.

Bez dvoumljenja stoji tvrdnja da je posleratna izgradnja i razvoj agroindustrijskog kompleksa zasnovana na predanom radu zemljoradnika, naročito u takozvanoj kooperaciji kao „specifičnom putu socijalističkog preobražaja poljoprivrede i sela“. Kooperacija, kao svojevrsni poslovni odnos, je i danas jedan oblik prelivanja vrednosti iz zemljoradničkih gazdinstava.

Ako se sve napred navedeno ima u vidu onda se bez mnogo razmišljanja može izvući nekoliko bitnih zaključaka.

1. Zadružna svojina u raznim materijalnim i nematerijalnim oblicima, pre Drugog svetskog rata je bila značajan činilac razvoja agrara i celokupne društvene zajednice;

2. Zadružna svojina u najvećem delu je akumulirana u poljoprivredi i na selu. U manjoj meri van poljoprivrede i u gradskim sredinama;

3. U posleratnom razvoju zbog novog društveno ekonomskog uređenja, sredstva zadružne svojine, proklamovana Ustavom iz 1946 godine, Ustavnim zakonom iz 1953. godine i Ustavom iz 1963. godine postaju sredstva društvene svojine.  Značajan deo ove svojine se i dalje akumulirao u poljoprivredi i na selu i  služio razvoju;

4. Zamenom zadružne svojine društvenom svojinom koja je karakterisala društveno ekonomsko uređenje SFRJ nisu ostvareni uspešniji  motivacioni podsticaji. Društvena svojina nije bila takav kohezioni činilac razvoja kao što je bila zadružna svojina, što se manifestovalo naročito u vreme raspada SFRJ;

5. Koheziona vrednost zadružne svojine, iako je Ustavom formalno proklamovana, do danas nije praktično realizovana;

6. Potpuna reafirmacija zadružne svojine najavljena je odredbom Ustava iz 2006. godine. Ova odredba do danas nije ostvarena. Političke stranke koje se menjaju na čelu državne uprave još nisu uočile neiskorišćene potencijale zadrugarstva, zadružne samouprave i zadružne svojine i njihov značaj za razvoj Srbije;

Genocid nad seljakom

Prema studiji ,,Poljoprivredno zemljište u Republici Srbiji“ od 1960. do 2012. godine, zadrugama nedostaje oko 400.000 hektara zemljišta. Kada to pomnožite sa 5.000 evra to je dve milijarde evra. Ili po 10.000 evra – to je onda četiri milijarde evra. Kada bi se taj novac vratio zadrugama one bi preporodile seljački sektor. A, da i ne govorimo o mlekarama, klanicama, mesarama, silosima, skladištima, farmama, koje su unete u kombinate pa podržćavljene. Procene su da je vrednsto imvoien oduzete selajcima, koja im nije vraćena oko dve miliajrde dolara.

·   U pljačkaškoj privatizaciji agrara koja je obavljena uz pomoić države, posle demokratskih promena 2000. godine, to je kasnije prodato iako je imalo svoje titulare. Jer, je u tranziciji prodato bez razgraničenja, kao društvena svojina. Zašto Slovenija to nije uradila, već je svo zemljište unela u svoj državni fond, dok se ne završi restitucija. A, mi smo restitucijom isključili povraćaj zadružne imovine iako je ona privatna svojina. Država da ne bi snosila posledice povraćaja prodate zadružne imovine i da ne bi bilo sporova, izbrisala je članove prethodnog zakona u Zakonu o zadrugama (donet 29. Decembra 2015. godine) i praktično legalizovala pljačku celokupne zadružne imovine koja je bez naknade preuzeta u vreme od 1. jula 1953. godine do danas. To je najveći genocid nad seljacima u Srbiji!

Politička renta: Agraru uzeto četiri milijarde evra!

Koncept neoiliberalizma ostavio je loše i duboke tragove na poljoprivredu Srbije. Korporativni cilj je stvaranje i prisvajanje profita. Cilj kooperativa ili zadruga je služiti svojim članovima i zajednici! To znači da postoji politička renta u Srbiji, kaže eks ministar poljoprivvrede u SFRJ dr Koviljko Lovre. ,,Istraživanje pokazuje da je u vremenu od 2008. do 2018. godine iz subvencija koje su namenjene poljoprivredi, a  koje su iznosile devet milijardi evra, isceđeno čak četiri milijarde evra! To ukazuje da od dodeljenih subvencija 70 odsto pripada poljoprivredi, a 30 odsto ostalim učesnicima. Tu je i deo političke rente koja se uzima! I taj se novac se uzima od onih koji obrađuju njive, koji proizvode hranu za opstanak i ostanak zemlje. Niti se to priznalo da im se novac uzima, niti im se nekada kaže gde taj ukradeni novac se troši! Nikada im se za to niko nije izvinuo, a svake godine im zavlače ruku u džep! Poljoprivredu u tom vremenu karakteriše nizak nivo investicija od samo 2,5 odsto od ukupnih bruto investicija. Kada je reč o stranim direktnim investicijama, tu nema velikog interesovanja kada je agrar u pitanju, jer je od ukupnih SDI u agrar godišnje ulagano od 0,6 do najviše 1,7 odsto“.

·   To je posebno bilo aktuelno i kada su Ujedinjene nacije 2025. godinu proglasile godinom zadrugarstva u svetu.To UN čine drugi put od svog postojanja!

Uprava za stočarstvo

Republika Srbija predstavlja specifičnu i zasebnu razvojnu celinu sa aspekta postojanja veoma povoljnih prirodnih uslova u pogledu ostvarivanja održivog razvoja stočarske proizvodnje. Uprkos tome, ova proizvodnja kod nas, i pored izuzetno povoljnih prirodnih uslova, nije održiva. Ekonomski indikatori održivosti stočarske proizvodnje u Srbiji, koji se ogledaju kroz njenu produktivnost i efikasnost, broj i strukturu  grla, proizvodnju mleka i mesa, ni u jednom pogledu nisu na zadovoljavajućem nivou. Analizom navedenih ekonomskih indikatora i upoređivanjem sa ekonomskim indikatorima u okruženju, može se zaključiti da su produktivnost i efikasnost stočarske proizvodnje u Srbiji ispod nivoa produktivnosti i efikasnosti koji bi se mogao ostvariti imajući u vidu povoljne prirodne uslove. Broj grla i proizvodnja mleka i mesa su ispod mogućnosti, koje pružaju prirodni uslovi, stepen stručne osposobljenosti farmera, kao i izgrađeni proizvodni i preradni kapaciteti. Posle najnovije popisa agrara Srbije i saopštenih rezultata, početkom 2024. godine vidi se da je sve manje ljudi koji žvie od poljoprivrede, zaposlenih u agraru, da je sve sve veći broju manjih parcela (ima ih ukupno oko 19 miliona) pa i ukupno obradivog zemljišta, da je i sve manje ljudi koji žive od agrara. To je danas diretno koji žive od agraara 1.150.000 ljudi.

·   Razlog što poljoprivreda u Srbiji nije strateška privredna grana, osim u slučajevima kada poljoprivrednici izlaze na ulicu na na ulice da protestuju. Ili kada protestuju pa vlasti ističu da je proizvodnja pšenice, kukuruza i repe, strateška delatnost.  Odmah se i postavlja pitanje kako je to strateška delatnost u neikad izvršenim obećanjimka i granama, poljoprivrede,  koja u celini nikada na papiru nije bila strateška delatnost u Srbiji!? Prema podacima RZS u Srbiji postoji 4,07 miliona hektara poljoorivrednih površina. Prosečna vrednost proizvodnje po jednom hektaru u Srbijii je između 1.000 i 1.200 evra. U zemljama kojima težimo je 37.000 evra u Danskoj, a oko 27.000 evra u Holandiji…

Evo i slike poljoprivrede Srbije posle najnovijeg popisa:

Broj gazdintava 508.365    Površine koje se obrađuju 3.257.100

Broj goveda    698.605      Broj svinja   2.349.176

Broj ovaca    1.702.682      Broj koza      149.558

Broj živine   24.022.439  Broj košnica  1.261.323

 Ukupan broj poljoprivrednika           1.150.653

                                                                            Izvor: RZS/2024. Godine

Prema projekacijama Srbija bi danas trebala minimalno da ima:

·   1,6 do dva milina goveda! · Oko šest miliona svinja! · Oko 90 miliona pilića i osam miliona koka nosilja!

To su samo želje i neostvarene prognoze nauke:

·   Zadruge su i danas ekonomska okosnica opstanka i ostanka na selima u Srbji.A, njih ima oko 5.000. Ali, i pored velikih ekonomskih potencijala na sleu u Srbiji se i danas teško živi. Sela se decenijama prazne, čak i gase i nestaju sa mape Srbije. Za jednu decneiju će nesati njih oko 1.200, a pema pdoaciam RZS do 2052 godine neće ih više biti namapi Srbije čak 3.000!

Mladi ljudi odlaze u potrazi za boljitkom i udobnijim životom, i to je proces koji dugo traje i koji ne može ui potpunosti da se zaustavi, ne samo u Srbiji. Uvažavajući činjenicu da zadrugarstvu u Srbiji ima tradiciju dugu 180 godina, cilj je da se unapredi zadrugarstvo. Jer, ono u svetu akitvno okuplja  milijardu ljudi. Cilj da zadruga je ponovo postanu ne samo ekonomsko, već i kulturno, socijalno psihološko i vaspitno sreditše razvoja sela i ,,magnet“ koji će mlade zadržati na selu i (uz bolju infrastrukturu, zadružne domove, pošte, ambulante, pristup internetu). Zaustavljanje pražnjenja i nestajanja sela u Srbiji ima izuzetan bezbednosno politički značaj za očuvanje tgeritorijalngo integriteta Republike Srbije!

Vrednost agrarne proizvodnje Srbije

Danas je vrednost agrarne proizvodnje u Srbiji po jednom hektaru između 1.000 i 1.200 evra, dok ukupna vrednost agrarne proizvodnje nikada nije prešla vrednost od šest milijardi dolara! To je samo posledica loše agroekonomske politike koja se vodi u zemlji. Država bi trebalo, sa svoje strane, preko Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, da respektabilno uvažava određene regije, odnosno razvojne celine, koje imaju veoma povoljne uslove za razvoj stočarskeproizvodnje. Trebalo bi da se određenim merama agrarne politike deluje stimulativno na postojeće proizvođače, koji se bave stočarskom proizvodnjom (koja u BDP agrara učestvuje samo sa 28,1odsto), kao i da se stvara povoljan ekonomski ambijent za širenje ove proizvodnje.

,,Razvoj stočarske proizvodnje bi trebalo da se ogleda u povećanju broja grla, većoj produktivnosti, reproduktivnoj sposobnosti grla, te po tom osnovu i većim ekonomskim efektima. Primenom mera agrarne politike u uspostavljanju održivog razvoja stočarske proizvodnje, država mora da uvažava specifičnosti i zakonitosti poljoprivredne proizvodnje, kao strateške oblasti privređivanja. U skladu sa tim, potrebno je da država koncipira kreditne uslove za razvoj stočarske proizvodnje, posebno u regijama i na prostorima na kojima evidentno postoje izuzetno povoljni prirodni uslovi, dugogodišnja tradicija i odgovarajući nivo obučenosti proizvođača – farmera za ovu proizvodnju. Poseban problem prisutan je u neadekvatnoj organizaciji proizvođača, što je bitno uticalo na njihov nepovoljan položaj u ovoj proizvodnji. Postojeća udruženja u okviru stočarske proizvodnje nisu opravdala svoje postojanje kroz čvršće povezivanje i ostvarivanje zajedničkih funkcija održivog razvoja stočarstva. Sagledavajući i analizirajući sve faktore, kako prirodne, tako i društveno-ekonomske dolazi se do zaključka da je u okviru Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede Republike Srbije, potrebno formirati Upravu za stočarstvo u cilju unapređenja stočarske proizvodnje u našoj državi“, navodi prof dr Vitomir Vidović, iz Novog Sada.

Uskoro novi Ustav agrara

Početak boljitka i u zadrugarstvu Srbije očekuje se donošenjem nove Strategije razvojapoljoprivrede Srbije od 2025. do 2034. godine. Za to strategiju se kaže da je to i novi Ustav agrara!

·   Obnova prehrambenog suvereniteta biće ključni cilj nove Desetogodišnje strategije poljoprivrede i ruralnog razvoja, koja će važiti do 2034. godine. Ekspertski nacrt strategije predstavljne je javnosti, a među najavljenim merama su zelene stipendije za decu sa sela, školske užine sa domaćih farmi, sistemska kontrola cena hrane, kao i povećana izdvajanja za ruralni razvoj. Kako je za javnost potvrdila autorka strategije i posebna savetnica ministra poljoprivrede, profesorka Ekonomskog fakulteta u Subotici prof dr Tatjana Brankov, dokument predviđa promenu pravca razvoja agrara i jačanje najslabijih karika – svinjarstva, mlekarstva i proizvodnje inputa.

·   Srbija raspolaže sa 4.073.703 hektara zemljišta. Od toga ima oko 3.257.100 hektara koriđenog zemljišta. To zemljište korsiti 508.365 gadinstava. Prosečan broj članova I stalno zapoSlenih na porodičnm gazdinstvu je 2,2. To znači da je na gazdinstvima radi 1.150.653 lica.

Prof. dr Tatjana Brankov: „Radimo na obnavljanju prehrambenog suvereniteta Srbije kroz podsticanje inovacija, transfer znanja i usklađivanje sa evropskim agrarnim propisima. Promeniće se i način na koji se subvencioniše poljoprivreda“, navodi Brankov. Po njenim rečima, trenutno čak 88 odsto agrarnog budžeta ide na direktna plaćanja, dok se za ruralni razvoj izdvaja svega nekoliko procenata. ,,Strategija preporučuje značajno povećanje sredstava za ruralni razvoj. Iako je budžet za 2025. godinu, postojao kada je formriano ovo minstiarstvo, nije se mogla menjati, njegova namena. Zato je sad realno očekivati da se u naredne tri godine izdvajanja za ove mere povećaju na 15 odsto. Do kraja strateškog perioda cilj je da ona dostignu 30 odsto, što je i preporuka Evropske unije“, ističe Brankov. Poseban akcenat strategija stavlja na mlade i obrazovanje, kroz uvođenje“zelenih stipendija“ i poboljšanje ishrane dece i omladine.

U Srbiji sei pored brojnih akciaj smanjuje broj sela. Prema poslednjem popisu 2023/24. Godi bilo ih je 4.720! Procene RZS su da će sa mape Srbije u 2052. godini nestati njih 3.000! Mnoga od njih ni nemaju šanse za opstanak.

Ovo su najmanja sela u Srbiji:

Imaju po jednog ili nijednog stanovnika, na spisku i selo koje su osnovali grofovi. Mnoga sela širom Srbije postaju sablasno prazna. U mnogim se samo čeka ko će biti poslednji da ugasi svetlo ili sveću, tamo gde nema struje!

U mnogima se danas broj stanovnika može izbrojati na prste jedne ruke – ili čak nijedne. Donosimo pregled najmanje naseljenih sela u našoj zemlji, među kojima su i ona sa fascinantnom istorijom, ali i ona koja su danas potpuno napuštena.

·   Mrkovica (Leskovac) – 1 stanovnik

Selo Mrkovica, nadomak Leskovca, vodi se kao jedno od najmanje naseljenih mesta u Srbiji. Prema poslednjem popisu, u selu živi svega jedan čovek. Nekadašnje domaćinstvo sa više kuća, danas je tiha dolina koju krase samo tišina i sećanja. Prema lokalnim pričama, poslednji meštanin odbija da napusti zavičaj i svakodnevno obrađuje svoju zemlju, iako mu je najbliži komšija kilometrima daleko.

·   Gumerište (Vranje) – 1 stanovnik

Još jedno selo sa samo jednim stanovnikom nalazi se na jugu Srbije, u okolini Vranja. Gumerište je nekada bilo aktivno seosko naselje, ali je migracija mladih, nedostatak infrastrukture i posla dovela do njegovog skoro potpunog nestanka sa mape života.

·   Manastir (Sićevačka klisura) – 4 stanovnika

Smešteno u nestvarno lepoj Sićevačkoj klisuri, selo Manastir broji svega četiri stanovnika. Najmlađi među njima ima 56 godina. Zabačeno, teško dostupno i bez osnovne infrastrukture, ovo selo pokazuje kako čak i prirodna lepota nije dovoljna da zadrži ljude kada nema osnovnih uslova za život.

·   Muškovina (Zlatar) – 13 stanovnika

Na padinama planine Zlatar nalazi se selo Muškovina, koje broji tek 13 stanovnika prosečne starosti preko 80 godina. Zimi, zbog snega, put do sela često je potpuno neprohodan. Stanovnici žive od poljoprivrede i stočarstva, a najbliža prodavnica i lekar su kilometrima udaljeni. Ipak, mnogi od njih kažu da ne bi menjali svoj mir ni za šta.

·   Češko Selo (Bela Crkva) – 26 stanovnika

Najmanje selo u Vojvodini je Češko Selo u opštini Bela Crkva. Danas ima svega 26 stanovnika, pretežno češke nacionalnosti. Osnovano u 19. veku od strane doseljenika iz Češke, selo i dalje čuva jezik i običaje predaka. Međutim, mladih gotovo da nema, a starosna struktura stanovništva sve je nepovoljnija.

Gare (Preševo) – 0 stanovnika

    U opštini Preševo, selo Gare je zvanično – bez stanovnika. Potpuno napušteno, sa zaraslim putevima i urušenim kućama, Gare je simbol onoga što se dešava sa mnogim ruralnim mestima u Srbiji. Nekada dom više desetina porodica, danas je nema slika zaborava.

Golešnica (Aleksinac) – 0 stanovnika

Slično Garetu, i Golešnica kod Aleksinca više nema nijednog stanovnika. Ovo selo, smešteno u Nišavskom okrugu, ostalo je bez života i zvanično je zabeleženo kao potpuno napušteno prema podacima Republičkog zavoda za statistiku. Nekadašnja kućna ognjišta danas su tek ruševine prekrivene korovom.

Erem (Srem) – selo grofova sa 60 stanovnika

U plodnom sremačkom kraju, između Rume i Sremske Mitrovice, nalazi se selo Erem – najmanje naseljeno mesto u ovom delu Srbije. Prema poslednjem popisu iz 2011. godine, Erem je imao oko 60 stanovnika, dok se danas pretpostavlja da ih je još manje. Selo ima samo jednu ulicu i oko tridesetak kuća.

Ipak, ono što izdvaja Erem jeste njegova aristokratska prošlost – selo su u 18. veku osnovali grofovi Pejačevići, a koristili su ga kao pustaru na kojoj su držali stoku i sluge. Grof Marko Pejačević, osnivač grada Rume, imao je ovde ogromne čopore svinja i krda goveda. Na ovom mestu izgrađena je i jedna od prvih železničkih stanica u Sremu – Voganj, tik ispred samog naselja.

Danas, Erem odoleva zubu vremena. Bez prodavnice, škole i ambulante, ali sa tihim šarmom prošlosti, ovo selo čeka bolje dane – ili da bude još jedna tačka na mapi zaboravljenih sela Srbije.

Sudbina na ivici nestanka

·   Sva ova mesta dele zajedničku sudbinu: sve manji broj stanovnika, sve stariju populaciju i odsustvo infrastrukture.

Dok se čeka sistemska podrška, ovi poslednji stanovnici malih sela Srbije – čuvari ognjišta i sećanja – svakog dana svedoče o snazi opstanka u tišini.

Siromastvo u Srbiji

Profesor ekonomije dr Goran Radosavljević izjavio je da je prema svim pokazateljima evropske statistike, Srbija je jedna od najsiromašnijih zemalja Evrope, a s najvišim cenama hrane i goriva. Radosavljević je kazao da prema GDP po glavi stanovnika, mereno u paritetu kupovnih snaga, Srbija je na 49 odsto proseka Evropske unije (EU), i lošije su samo Severna Makedonija, Albanija i BiH. „Ako pogledamo po drugom pokazatelju, stvarna potrošnja po glavi stanovnika, Srbija je na 55 odsto EU proseka, dok je Crna Gora, na primer, na 64 odsto. Sve ostale zemlje EU su na nivou od preko 70 odsto proseka EU. Opet su od nas lošije samo tri već pomenute zemlje regiona“, kazao je.

Po njegovim rečima, poražavajuća je i dinamika kretanja standarda stanovništva u poređenju s drugim zemljama na sličnom nivou razvoja.

„U periodu od 2013. do 2023. godine, GDP po glavi stanovnika je u Srbiji porastao sa 42 odsto na 49 odsto proseka EU. U istom periodu, u Rumuniji je GPD po glavi stanovnika porastao sa 54 na 78 odsto EU proseka, Bugarskoj sa 46 na 64, a u Crnoj Gori sa 41 na 51 odsto. Dakle, ne samo da se ne možemo pohvaliti nivom standarda stanovništva u odnosu na ostale zemlje Evope, već je i dinamika rasta tog standarda jedna od najlošijih u Evropi u prethodnoj deceniji“, naglasio je profesor.

Na pitanje zbog čega su cene namirnica u Srbiji među najvećim u Evropi, Radosavljević kaže  da je decenija pogrešne poljoprivredne politike, započete smanjenjem subvencija u ratarstvu, preko devastiranja stočarstva, uz visoki stepen korupcije, dovelo do uništavanja primarne poljoprivrede u Srbiji!

„I ono malo izvoza u ovom sektrou što Srbija ima, zasniva se na izvozu primarnih proizvoda (žitarice, suncokret i dr), a ređe proizvoda viših faza prerade. Istovremeno, rast cena energenata uz pogrešnu akciznu politiku doveli su do toga da Srbija ima jedan od najskupljih dizel goriva u Evropi, što svakako ne doprinosi konkurentnosti poljoprivrede. Mnogi drugi faktori, od uništavanja domaće proizvodnje, inputa za poljoprivrednu proizvodnju, pre svega veštačkog đubriva, proizvodnje poljomehanizacije i mnogi drugi faktori poput nerealnog deviznog kursa, doveli si do toga da je cena hrane u Srbiji prethodne tri godine porasla gotovo dvostruko više nego što je to prosek EU zemalja. Stoga su već sada neki proizvodi u supermarketima u Srbiji skuplji nego u razvijenim zemljama Zapadne Evrope“, objasnio je.

Upitan zašto su i cene goriva među najvećim u Evropi, Radosavljević je naveo dva razloga. „Prvi su visoki porezi (akcize i različite naknade), a drugi nedovoljna konkurencija na tržištu. Međutim, u prethodne tri godine, cene motornih goriva naftnog porekla se ne određuju tržišno, tako da je isključivi krivac za visoke cene Vlada Srbije koja tu cenu utvrđuje. Kao rezultat, Srbija već neko vreme ima jedan od najskupljih dizela u Evropi. Znajući da potrošnja dizela učestvuje u ukupnoj potrošnji motornih benzina sa oko 75 odsto, visoka cena direktno utiče na sve ostale cene proizvoda i usluga u Srbiji“, naveo je profesor.

Komentarišući odnos cena kvadrata stambenog prostora i životnog stndarda, Radosavljević je rekao da je za kupovinu stana za četvoročlanu porodicu od 70 kvadrata u Beogradu, potrebno da dva člana porodice rade najmanje devet godina. „S druge strane, u Ljubljani, koja ima višu prosečnu cenu kvadrata nego Beograd, potrebno je u proseku oko pet godina, a u Zagrebu oko 4,5 godina. Druga neobična stvar u Srbiji je izvor tražnje za nepokretnostima. Naime, dok u EU zemljama preovladavaju kreditni kupci, u Srbiji se preko 90 odsto svih nepokretnosti kupi iz sopstvenih sredstava. Nit’ siromašnije zemlje, nit’ bogatijih kupaca nepokretnosti“, kazao je.

Na pitanje da li su visoke cene, s obzirom na nizak životni standard, državni projekat, Radosavljević je rekao da su cene rezultat nesposobnosti aktuelne vlasti da se stvore institucije koje bi kontrolisale tržište i ispravljale njegove nesavršenosti. „Tako, na primer, u bilo kojoj zemlji EU, kada bi tri kompanije koje imaju 100 odsto tržišnog učešća istovremeno povećale cenu za isti ili sličan iznos, Komislija za zaštitu konkurencije bi reagovala i spečila takvo, očigledno monopolsko ponašanje. Ili kada bi se desilo da se na tržištu 90 odsto nepokretnosti kupuje gotovim sredstvima, a da vrednost takvih kupovina enormno raste, Poreska uprava bi trebala odmah da ispita poreklo tog novca. U Srbiji su institucije zarobljene i nije im dozvoljeno da rade svoj posao. Zato na tržištu vlada haos, koji uz mnoge druge razloge dovodi do rasta cena koji je veći nego u drugim zmeljama Evrope“, ocenio je profesor.

Upitan kakve će posledice u narednih godinu dve dana biti po građane zbog visokih cena, Radosavljević je rekao da će doći do pogoršanja prosečnog standarda stanovništva. „Ako se nastavi trend rasta cena, doći će svakako do pogoršanja prosečnog standarda stanovništva, nemogućnosti da se servisiraju obaveze i potencijalnog rasta broja stanovnika koji živi u riziku od siromaštva. U takvim okolnostima, godišnji budžet će se sve više koristiti za osnovne životne potrebe (hrana i piće, odeća, stanovanje i komunalne usluge) koje će ‘pojesti’ skoro 100 odsto budžeta. Veoma malo će ostati za neke druge aktivnosti, poput obrazovanja, kulture i umetnosti, putovanja i sl. Sve ovo bi moglo da ostavi velike posledice na razvoj kako pojedinca tako i celokupnog društva“, rekao je profesor Radosavljević.

Komentarišući trenutnu zaduženost građana kod banaka koja iznosi oko 14 milijardi evra, Radosavljević je kazao da je posledica rasta cena pad standarda stanovništva!

„Kako bi održali dostignuti nivo i standard, građani se već više od deset godina zadužuju. To se jasno vidi kako kroz strukturu kredita stanovništvu, tako i kroz činjenicu da je masa stambenih kredita oko 38 odsto od ukupnih kredita stanovništvu. S druge strane, svi ostali krediti (potrošački, minusi po tekućim računima, keš krediti i dr) činili su čak 62 odsto ukupnih kredita stanovništvu na kraju februara 2025. godine. U kreditima dominiraju ‘kratkoročni krediti’ i oni su od 2013. godine do sada porasli čak tri puta. Da bi održali standard, usled rasta cena, građani bukvalno žive na kredit, zadužuju se da vraćaju stare kredite i dodatno povećavaju kreditnu zaduženost. Kada rata prevaziđe mogućnosti budžeta, povećava se rok. Stoga imamo izuzetno mnogo keš kredita ročnosti preko pet godina. Ako se ima u vidu da su kamate po tim kreditima veoma visoke, ovakav trend bi mogao u bliskoj budućnosti da dovede do prezaduženosti stanovništva“, istakao je profesor Radosavljević.

Šta očekujemo u agraru u 2026. godini?

Kada govorimo o 2026. godini, očekujemo produbljivanje jaza u domaćoj poljoprivredi. Ne samo između velikih i malih proizvođača, već sve jasnije između digitalne gen eracije poljoprivrednika i onih koji i dalje rade po tradicionalnim mode lima, bez pristupa znanju, tehnologi jama i savremenim informacijama. Taj jaz neće biti samo tehnološki – već i ekonomski. Klimatske promene će, nažalost, i dalje snažno uticati na proizvodnju. Suše, grad, mrazevi bez snežnog pokrivača i ekstremni vremenski događaji postaće nova normalnost. Poljoprivreda više neće moći da se oslanja na „prosečnu go dinu“, jer takva godina praktično više ne postoji. Upravo zato očekujemo da će pitanje otpornosti proizvodnje biti važnije od pitanja prinosa.

U tom kontekstu, održiva poljoprivreda prestaje da bude izbor iz ideoloških razloga i postaje nužnost. Sve više proizvođača će shvatati da bez očuvanja zemljišta, vode i biodiverziteta nema ni sta bilne proizvodnje. Očekujemo veću primenu agroekoloških mera – od plodoreda i pokrovnih useva, preko smanjenja upotrebe hemijskih sred stava, do boljeg upravljanja vodom i organskom materijom u zemljištu. Digitalna generacija poljoprivred nika, uz podršku znanja i tehnologije, imaće prednost u ovoj tranziciji. Oni koji koriste preciznu poljoprivredu, prate podatke sa terena i povezuju ekonomiju proizvodnje sa ekološkim aspektima, lakše će se prilagođavati novim uslovima. Sa druge strane, starija, tradicionalna gazdinstva bez institucionalne i savetodavne podrške rizikuju da ostanu na mar gini. Očekujemo i da će tržište do datno podstaći ovu promenu. Kupci, prerađivači i izvoznici sve više traže sledljivost, održive prakse i jasnu priču o poreklu hrane. To će biti iza zov, ali i prilika za one koji su spremni da dodaju vrednost svojim proizvodi ma, umesto da ostanu u primarnoj proizvodnji. Za redakciju agronews-a, 2026. godina biće godina u kojoj se jasno vidi da li poljoprivreda ide putem prilagođavanja ili odlaganja problema. Naš zadatak ostaje da pratimo, informišemo i otvaramo prostor za dijalog – jer bez znanja, bez održivih praksi i bez uključivanja proizvođača u donošenje odluka, nema ni otporne poljoprivrede u go dinama koje dolaze.

O autoru

UDRUŽENJE NOVINARA SRBIJE: Branislavu Gulan nagrada za životno delo!

·   Novinar, analitičar i publicista Branislav Gulan je dobitnik Nagrade za životno delo Udruženja novinara Srbije (UNS) u 2025. godini;

·   Branislav Gulan je ostavio dubok i važan trag u srpskom novinarstvu, pre svega, u oblasti ekonomije i poljoprivrede. Dao je veliki doprinos afirmaciji i razvoju sela i srpskog seljaka;

Branislav Gulan (1953.), je član Naučnog društva ekonomista Srbije, Nacionalnog tima za preporod sela Srbije, KONVENTA EU – Mreže za ruralni razvoj EU u Srbiji, novinar, analitičar, publicista i književnik, koji se više od pola veka bavi selom i seljacima, odnosno čekanjem boljeg života na selu. Ekonomista po obrazovanju, pohađao je i završio u šestoj generaciji 1980/81. godine, najvišu političku školu u SFRJ, „Josip Broz Tito“ u Kumrovcu.

U obrazloženju žirija prilikom uručenja ovog priznanja, 21. decembra 2025. godine u Međunarodnom PRESS centru u Beogradu, između ostalog je navedeno:

·   „Branislav Gulan je ostavio dubok i važan trag u srpskom novinarstvu, pre svega, u oblasti ekonomije i poljoprivrede. Dao je veliki doprinos afirmaciji i razvoju sela i srpskog seljaka. Kao autor i koautor brojnih stručnih i naučnih radova Gulanov doprinos prevazilazi novinarske domet! Bogatu karijeru ozvaničile su i brojne nagrade koje svedoče o njegovoj posvećenosti, stručnosti i istrajnosti“, naveo je žiri u obrazloženju nagrade“, prilikom uručenja.

Evo i njegovih najnovijih istraživanja oblasti kojima se bavi u poslednjih pola veka rada. Autor je i petostruki dobitnik nagrada za životno delo. Tri međunarodne i dve domaće – Društva novinara Vojvodine u 2019. i Društva novinara Vojvodine i novih medija u 2025. godini. U izdanju novosadskog Prometeja 2019. godine je objavljena i nova knjiga Branislava Gulana „Ruralne sredine u Srbiji – Spasavanje sela i države“. Knjiga je proglašena i nagrađena za najbolje autorsko delo i projekat u 2019.godini, pa je autor nagrađen velikom i malom darodavnicom od strane ,,Svetionika“ iz Kragujevca.

Autoru je u 2020. godini za projekat istraživanja nestajanja i obnove sela Srbije dodeljena i uručena MEDALJA ČASTI Novog Sada.

Posle niz godina u kojima je bio predsednik žirija ,,Svetionika“, a sad je imenovan za predsednika Saveta Festivala književnog stvaralaštva na selu i o selu u Republici Srbiji 2024. i 2025. godine…

Na kraju 2022. godine analitičar i publicita Branislav Gulan proglašen je i dobitnikom priznanja „Zlatna značka Kulturno – prosvetne zajednice Srbije za 2022. godinu“ koja se dodeljuje za dugogodišnji doprinos razvijanju kulturnih delatnosti za nesebičan, predan i dugotrajan rad. Zlatnu značku dodelili su mu Kulturno-prosvetna zajednica Srbije i Ministarstvo spoljnih poslova Republike Srbije – Uprava za saradnju sa dijasporom i Srbima u regionu, a pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja Vlade Republike Srbije. Krajem marta 2023. godine na savetovanju o agraru juče, danas i sutra, održanom u Banji Koviljači, autoru je za višedecenijski rad i postignte rezultate u ovoj oblasti uručena Zlatna značka i zahvalnica, za angažman povodom 150. godina postojanja Saveza poljoprivrednih inženjera i tehničara.

Početkom 2024. godine ŠTAJERSKE NOVICE IZ MARIBORA u Sloveniji Branislavu Gulanu su dodelile priznanje za životno delo „Zlatno pero“. To je bila njegova njegova četvrta nagrada, odnosno priznanje za životno delo, a uručena mji je na na doražvanju Međunarodnog poljoprivrednog sajma ,,Agra 2025″, održanog u 2025. godini u Gornjoj Radgoni u Sloveniji;

U 2025.godini Društvo novinara Vojvodine i novih medija, dodelilo je, peto priznanje – nagradu ,,Dimitrije Davidović“ za životno delo, novinaru, publicisti, analitičaru i književniku Branislavu Gulan;

U 2024. godini Branislav Gulan je izabran za predsednika Saveta VII Festivala književnog stvaralaštva na selu i o selu u Republici Srbiji, koji je održan u Stragarima kod Kragujevca. I u 2025.godini je bio presednkik VIII saveta Festivala na selima i o selima Srbije, koji se tradicionalno održava u Stragarima kod Kragujevca.

Uz dozvolu autora objavljujemo najinteresantnije delove ovog istraživanja čije se i novo izdanje upravo priprema.

Istina je najjača!

Povodom iskustava u radu, za pet i po decenija, Branislav Gulan, dobitnik Nagrade za životno delo, koje mu je uručeno 21. decembra 2025.godine između ostalog kaže:

I KAD TE NE VOLE, I KAD TI PRETE, I KAD TI ŠALjU ŠPIJUNE, I KAD TE MAME NA „POVERLjIVE ČINjENICE“ I KAD TI NA TACNI DONOSE „EKSKLUZIVE“ I KAD TE VOLE – MORAŠ NA REŠETU ODVOJITI GRUMIČKE ZLATA OD PRLjAVE JALOVINE!

On o radu, iskustvima i pravilima novinarstva juče, danas i sutra, između ostalog podvlači:

·   NAVIJANjE JE – DOZVOLjENO!

·   SVRSTAVANjE – RIZIČNO!

·   POSLUŠNOST – POGUBNA!

Kada je reč o mladim novinarima, pred kojima je vreme dugog višedecenijskog radnog staža, on još naglašava: nesmete drhtati pred političkim strašilima, manekenima i pilićarima!

Govoreći o svom iskustvu koje je prolazilo i kroz dobra vremena, ali je bilo i turbulencija, on istile da se zaposlio u kući ,,Borba“ 1977. godine. Posle toga, kratko vreme, za vreme bombardovanja 1999. odine, radio je na istim novinarskim poslovima u novosadskom ,,Dnevniku“, Ekonoimskoj politici, a nakon toga u Privrednoj komori Jugoslavije, a kada je i ona nestala zajedno sa Jugoslavijom, rad je nastavio Privrednoj komori Srbije… Sad je radno aktivan penzioner, analitičar i publicista  u medijima eks Jugoslavije!

Za vreme raspada SFRJ bio je ratni reprorter kuće ,,Borba“. Izveštavao je sa ratišta u Vukovaru (Hrvatska) i okolini. Bio je na licu mesta kada je poginuo prvi novinar na ratištu bivše Jugoslavije Milan Žegarac, tadašnji dopisnik V.NOVOSTI iz Odžaka. Poginuo je u Vukovaru, 7. oktobra 1991.godine u preprodnevnim satima. Slučajno, metkom koji je došao sa strane od boraca iz Srbije! Bilo je to vreme kada su borci iz Srbije pucali na neprijatelje. Dešavlo se to pred pad Vukovara, novemba 1991. Godine. Milan Žegarac, novinar, u ratničkoj uniformi i Miroslav Jokić, borac iz Sombora, nenajavljeni su pretrčavali Hercegovačku ulicu u Vukovaru. To se dešavalo dok su borci Srbije pucali na neprijatelje sa druge strane ulice, pred pad Vukovara. Borci iz Srbije ih nisu očekivali, pa su i njih dvojicu slučajno smrtno pogođeno od hicima ispaljenih od strane srpskih boraca!

Dakle, nije istina da su hrabro stradali od ustaškog meta, već su ih slučajno pogodili meci koji su stigli sa srpske strane. Dakle, dok su pretrčavali ulicu pogodio ih je snajper boraca Srbije. A, pucnji su bili usmereni ka neprijateljima. Njih dvojica, to nisu bili, a nije se ni znalo  da se sa srpske strane puca na svoje saborce! Jer, Žegarac i Jokić su bili u maskirnim, ratnim uniformama, a nisu bili ni najavljeni za dolazak kod boraca iz Srbije. Dakle, meci koji su ih pogodili nisu bili njima namenjeni! Slučajno su njih pogodili!

Obazloženje je bilo da se i to dešava u ratu! Tašnu i lična dokumenta pok Milana Žegarca meni je predao srpski borac sad pok Radoslav Kostić. Te lične stvari uveče sam ja predao ocu pok Milana Žegarca, u prisustvu supruge Nade.  I to je istina o njihovoj pogibiji Ja sam bio tada tamo, samo nekoliko minuta posle pogibije Jokića i Žegarca. To je istina i druge nema! Jer, uvek je istina samo jedna!

Priče koje su se širile, o njihovoj pogibiji,sa druige neproiajteljske strane u Vukvoaru, pronosili su oni koji nisu ni bili samo! Svako, posebno oni koji nisu bikli na ratištu, stvarali su i širili svoje priče! I svako je ponešto iz svoje mašte dodavao! I niko od tih koji su stvarli svoje viđenje tragičnog dogašaja nije bio tamo! Osim mene!

Te priče nisu bile tačne. I dugo je istina, skoro više od tri decenije čekala da pronađe svoje mesto u javnosti. A, istina je samo jedna, od autora ovih radova koji je tog kobnog 7. oktobra 1991. godine, bio na licu mesta kada je poginuo prvi novinar na ratištu bivše Jugoslavije!

Istina je samo jedna!

Ta istina, ni tada, ali ni danas nije interesovala vlast u Srbiji. A, u javnosti su mnogi izmišljali i prenosili svoju istinu. Ali, nisu bili na licu mesta. Tek posle više od tri decenije čekanja, autor ovih redova, koji je živi svedok tog nemilog događaja, uspeo je da u javnosti objavi istinu. Jer, od svih koji su se oglašavali jedino je on tada bio na licu mesta, odnosno pogibije, prvog novinara na ratištu Jugoslavije, prilikom raspada SFRJ, te 1991. godine. Tada je Gulan u kasnim kasnim popodnevim časovima ocu i supruzi Nadi pok Milana Žegarca, predao ostatke njegovim ličnih stvari!

Dakle, Branislav Gulan je bio i svedok zbivanja kada je nekadašnji većinski akcionar, tada veliki biznismen u Jugoslaviji, vlasnik  u listu ,,Borba“, krajem devedesetih godina prošlog veka, hteo da dođe do vlasništva zgrade BORBE od 32.000 kvadratnih metara u centru Beograda. U PRIVATIZACIJI MEDIJA UZEO JE LIST ,,BORBU“ tada magični list NIGRO ,,BORBE“. Deo medija tada je navijao za tog tadašnjeg biznismena… Delo i akcija iz privatizacije TADAŠNJEG LISTA ,,BORBE“  dobili su zaposleni. Jedan broj akcija kao muzejska vrednost, koje je dobio za dve decenije rada u tom listu, nalazi u ormanu i biblioteci  kod autora ovih redova Branislava Gulana. Međutim, privatizacija je poništena…

·   List ,,Borba“ ponovo je bila vraćena u državno vlasništvo. Ali, danas više nema ni te Jugoslavije ni nekad uglednog lista ,,Borbe“… Zbog svega toga, Branislav Gulan poručuje: Sve je to nama na ovom svetu ostalo za nauk kako da se ponašamo danas i sutra. Pominje je tadašnju smenu glavnog urednika,,Borbe“ Manje Manojla Vukotića. On je smenjen odlukom Upravnog odbora ,,Borbe“ 8. jula 1993. godine, uz jednu rečenicu ,,Odluka se temelji na uverenju većine članova UO da je prekoračio ovlašćenja glavnog urednika“. Dakle, posle takve odluke ostala je zapisana samo jedna, jedina rečenica!

·   Posle njega na to mesto bio je postavljen pokojni Slavko Ćuruvija. Ali, posle samo tri meseca i on je doživeo sudbinu – smene. Nasledila ga je tada Gordana Logar;

Nema više ni Jugoslavije ni lista ,,Borbe“, ni Slavka Ćuruvije koji je posle imao u vlasništvu ,,Dnevni Telegraf“.  Tadašnji novinari ,,Borbe“, njih oko 127, uhljebljenje našlo prvo u ,,Našoj Borbi“, koja je trajala oko četiri godine pa su uglavnom preostali novinari posle toga osnovali list ,,Danas“ koji postoji…

Ponavljam: Sve je to nama na ovom svetu u novinarstvu, ali i onima koji ostaju duže, za nauk da znaju kako da se ponašaju u vremenu koje dolazi, naglašava dobitnik šest nagrada za životno delo u novinarstvu Srbije Branislav Gulan.

(Nastaviće se)