Usled više kompleksnih nivoa čitave „sage“ o prodaji i „predaji“ srpskog energetskog sektora strancima, lakše  je i jednostavnije sve sagledati na primeru Naftne industrije Srbije, onog dela koji se nalazi (još uvek) u rukama ruske kompanije Gazpromnjeft, a koji treba da bude prodat (kako je to najavljeno) mađarskom MOL.u, koji praktično drži pod kontrolom i dobar deo tog sektora u Hrvatskoj. Kakve veze ima srpski diktator Aleksandar Vučić, sa ukupno osam ustavnih ovlaštenja koja mu organičavaju da se bavi poslovima koji pripadaju vladi Srbije? Čiji je MOL ustvari, kakva je uloga Kine u Mađarskoj, da li je Srbija danas kineska kolonija i da li će Mađarska preko MOL-a ostvariti svoje stare teritorijalne pretenzije? Da li srpski diktator zna kakve su posledice veleizdaje?

Nikola Vlahović

Pred kraj protekle 2025. godine, u jednom odboru hrvatskog Sabora, neko iz opozicije pitao je u sarkastičnom tonu svoje kolege „zastupnike“ iz Hrvatske demokratske zajednice (HDZ):  „…Kome će JANAF (Jadranski naftovod) prevoziti skupo plaćenu naftu, ako ne onome ko je spreman da je plati – Srbiju i rafineriji u Pančevu? Ili, Rafineriji Sisak, koja je zatvorena, Mađarima, koji koriste ruski naftovod Družba?“

Jasan je interes Hrvatske da Srbija koristi i plaća Jadranski naftovod (koji je znatno pre rata bio zamišljen kao Jugoslovenski naftovod i izgrađen za zemlju koja više ne postoji). Taj i takav JANAF može danas slobodno da zaključa svoja vrata ako i kada Srbija napravi vezu sa drugim naftovodima preko Bugarske. I tu počinju sva pitanja i završavaju se svi odgovori u vezi energetske budućnosti Srbije. A, koga slomljeni srpski diktator Aleksandar Vučić čuva u ovoj aferi, sa kim trguje, ko koga tu ucenjuje i ko će biti na kraju veliki gubitnik, to su i dalje otvorena pitanja. Ubrzo će se i to znati. Naime, sve govori da je ovaj zlotvor spreman da celokupnu energetsku industriju Srbije (dakle, temeljnu industriju, od koje zavisi ukupan život države i društva), stavi „na doboš“, da je rasproda, te da njene delove pokloni uz određene ustupke ili uz koncesiju ustupi na 100 godina…

Zvanična hronologija ove nezapamćene veleizdajničke afere govori da se Aleksandar Vučić doslovno „kockao“ stavljajući kompletan energetski sektor Srbije. Kad je sve „adute“ pogubio i na Istoku i na Zapadu, kad je sam inscenirao energetsku krizu, otišao je „na šalter“ mađarskom MOL.u, i molio da oni „vide sa Rusima, Amerikancima i Evropom“ šta mogu da urade.

Verujući svom „prijatelju Orbanu“, rekao je tokom novogodišnjih praznika da očekuje da će rafinerija nafte u Pančevu početi sa punim radom između 17. i 19. januara 2026. godine, a da bi do isteka dozvole za rad Naftne industrije Srbije (NIS) 23. januara mogao biti postignut dogovor o kupovini ruskog vlasničkog udela u kompaniji.

Ništa od toga još nije sigurno, ali diktator samouvereno, drsko i bez pokrića priča građanima Srbije da očekuje da će poslovanje rafinerije biti u potpunosti normalizovano sredinom januara, neposredno pre isteka dozvole, te da se nada da će ruski i mađarski partneri u međuvremenu završiti pregovore o promenama u vlasničkoj strukturi NIS-a. Ovim je vrlo jasno potvrdio da mađarska kompanija mađarski MOL pregovara o kupovini ruskog vlasničkog udela NIS-a.

Zašto Vučićeva Srbija nije mogla da otkupi taj udeo, zašto nije pristupila zakonskoj mogućnosti preuzimanja upravljačkog dela, za čiji račun je doveo 6,5 miliona građana u opasnost da ostanu u sred zime bez grejanja i električne energije?

Umesto odgovora na ova pitanja, bahato i uličarski kako jedino i zna da radi, izjasnio se ispred takozvanog novogodišnjeg sela (Ćacilend 2) ispred Skupštine Srbije: „Dobijamo vremena i prostora da građani budu mirni i da ne bude problema u snabdevanju“.

Podsetimo da je NIS, nakon dobijanja dozvole za rad od američke Kancelarije za kontrolu strane imovine (OFAC), povratio pravo na uvoz sirove nafte preko jadranskog naftovoda (Janaf) u Hrvatskoj, kao i na preradu nafte i obavljanje neophodnih finansijskih transakcija. Zašto tada Vučićeva nepostojeća vlada nije iskoristila priliku i iskoristila upravljačka prava?

Dana 26. novembra 2025. godine, Vlada Srbije je izabrala da većinskom (ruskom) vlasniku da rok od 50 dana da proda svoj paket akcija. NIS ni do danas još nije dobio novog vlasnika. A, SAD su dale još jedan mali rok Srbiji „da vidi šta će“, a srpski diktator je navodno „zapretio“ da će uvesti „državnu upravu“ mada niko nikome nije objasnio šta bi to trebalo da znači.

Jasnije rečeno, Ministarstvo finansija SAD izdalo je posebnu licencu Naftnoj industriji Srbije (NIS) koja omogućava kompaniji da nastavi sa radom do 23. januara 2026. godine. Američka Kancelarija za kontrolu strane imovine (OFAC) izdala je dozvolu hrvatskoj kompaniji Janaf za nastavak transporta nafte u NIS do 23. januara 2026. godine. Hrvatska vlada potvrdila je ovu odluku, uz strogu obavezu da će dozvoliti samo isporuku nafte koja nije ruskog porekla. Koja je nafta u pitanju, još nije poznato. Jedno je sigurno, tu naftu sa bilo kog kontinanta da je, platiće građani Srbije.

Na sve ovo Vučić je balavio pred kamerama svojih lažovizija, govoreći kako „sankcije nametnute NIS-u nisu fer“ i povezao ih sa akcijama SAD i zapadnih saveznika da smanje ruski i kineski uticaj na Zapadnom Balkanu, posebno u Srbiji.

To je trebalo razumeti ovako: AV smatra da je Zapad „smestio“ sankcije Srbiji i njemu lično, jer one nikako ne pogađaju Rusiju nego Srbiju (i njega i njegovu mafiju lično). Odmah u sledećoj rečenici govori kako očekuje „da će se američka politika u regionu dalje fokusirati na taj cilj, paralelno sa jačanjem podrške Ukrajini i njenim evropskim integracijama“, što treba ovako prevesti: AV se nada kako će Zapad da porazi Rusiju i Kinu, kako će Ukrajina postati članica EU i kako će sve to da „pogoduje“ Srbiji, tačnije rečeno, njemu lično i njegovom kriminalnom režimu.

Jasno je da bolesni tiranin u užasu i panici mlati krilima kao petao bez glave, ne znajući na koju će stranu.

Jasno je da su Sjedinjene Američke Države uvele su sankcije NIS-u zbog njegovog većinskog ruskog vlasničkog udela, sa ciljem, kako je precizirano, sprečavanja korišćenja prihoda od energije za finansiranje rata u Ukrajini. Prema dostupnim podacima, ruski vlasnici imaju 56,15 odsto udela u kompaniji, država Srbija 29,87 odsto, dok ostatak pripada manjim akcionarima. Rafinerija Pančevo, jedina u Srbiji i u vlasništvu NIS-a, obustavila je rad 2. decembra nakon prekida isporuke sirove nafte, do čega je došlo nakon što je Hrvatska, u skladu sa američkim sankcijama, zatvorila jadranski naftovod. Umesto Vlade Srbije oglasio se Aleksandar Vučić rekavši da su do kraja januara obezbeđene dovoljne zalihe naftnih derivata i da su u toku razgovori sa dodatnim dobavljačima kako bi se osiguralo stabilno snabdevanje domaćeg tržišta.

Nekoliko činjenica govore da „sve karte“ SAD i Rusije idu u Budimpeštu: Mađarska (tačnije njena naftna industrija MOL), odavno je vlasnik nekadašnje hrvatske (i nekada jugoslovenske) državne naftne kompanije INA. Novi većinski vlasnik NIS vrlo lako može opet biti mađarska (MOL). U tom smislu je jasno zašto Ministarstvo finansija SAD izdaje dozvole i Hrvatskoj i Srbiji. Jedan aktivni karijerni diplomata iz Slovenije na službi u Pragu (Češka), nedavno je na svom profilu jedne društvene mreže napisao i ovo: „Kakva simbioza, Mađari, Rusi i Srbi. To je trio iz snova, a Amerika igra ulogu  slepog šerifa koji ne vidi ono što svi vide“.

Među nekim školama mišljenja ovim povodom, smatra se da iz principijelnih i istorijskih razloga Srbija nikada ne bi smela da daozvoli da Mađari kupe ključni udeo u NIS.u. Neki smatraju da je bolje bilo da ga prodaju Hrvatima nego Mađarima, ako već nema trećeg izbora, jer AV ne sme izgleda da pristupi nacionalizaciji kako su uradile Bugarska i Nemačka u sličnoj situaciji sa Rusima.

Istina je, i to Mađarska ne krije, da ima ambicije da se vrati makar ekonomskom dominacijom na teritorije nekadašnje Velike Ugarske. To nije krio ni njen dugovečni premijer Viktor Orban, pominjući često sve teritorije, od Vojvodine do Kvarnera na Jadranu. Savremeno ekonomsko porobljavanje Srbije i svih susednih država koje nemaju svoje međunarodno „ja“, kreiranjem zategnutih odnosa unutar tih razjedinjenih malih južnoslovenskih država, u okolnostima otvorenih teritorijalnim pretenzija Mađarske i Turske na primer, postavljaju pitanje: čiji je pajac Aleksandar Vučić? Takve aktivnosti, kao što je kupovina akcija NIS, postoje ne samo iz lukrativnih već i zbog psiholoških razloga.

Na taj način se obeshrabruju čitave nacije i to je samo korak bliže u stvaranju osnova za teritorijalnu ekspanziju. Jer, prvo ide kupovina, „preuzimanje“ i razne „akcizicije“ a onda konsolidacija takozvanih privrednih subjekata, osvajanje čitavog tržišta države i regiona, stvaranje i finansiranje domaćih poslovnih klubova, sastavljenih od korumpiranih bankara i „domicilnih“ političara, ili čak i onih političaraiz  susednih zemalja, zatim ekonomska dominacija, vojna i teritorijalna dominacija, to je samo korak bliže u stvaranju osnova za teritorijalnu ekspanziju, prvo je konsolidacija privrednih subjekata, osvajanje tržišta, finansiranje klubova, korupcija političara susednih zemalja, zatim ekonomska dominacija, vojna i teritorijalna dominacija…

Ispostavilo se do sada da je upravo po ovom „receptu“ srpski diktator Aleksandar Vučić doslovno uvozio ekonomske ubice lomeći istovremeno srpsku državu, njenu stvarnu naučnu elitu i poslovne prilike od najvećih državnih interesa, stavljajući ispred svega protagoniste primitivnog nacional-šovinizma. To nije mogao da radi onaj koji želi dobro ovoj zemlji, već ozbiljan veleizdajnik, bolesno narcisoidni sadista i njegova mafijaška logistika, kao i neki lažni „prijatelji“, inače, osvedočeni neprijatelji savremene Srbije

Evo nekoliko „paralela“ i „dijagonala“ u vezi navodnog spašavanja NIS.a, a ustvari, stavljanja srpske energetike pod tuđi protektorat.

Hronika kaže da je premijer Republike Hrvatske Andrej Plenković pregovarao o nafti sa Aleksandrom Vučićem, i to dugo, mesecima…Dalje, nije tajna da Plenković i Vučić imaju niz sporazuma o međunarodnoj trgovini gasom. Velika, dvogodišnja istraga Europola govori da su Plenković i Vučić dogovarali o „šemi Euronova“, koja predstavlja mrežu potpuno ilegalne i one polu-legalne međunarodne trgovine gasom, kao i naftom i derivatima sumnjivog porekla. Vučićeva mafija kupovala je naftu za državne rezerve Srbije preko pomenute „Euronove“. Vučić je za ove „strateške“ potrebe stavio sve energetske kapacitete ustupio Mitan Holdingu, jednoj od strateški najznačajnijih hrvatskih privatnih kompanija koje su iz rata devedesetih izašle sa aurom ratnih profitera.

Kako sada izgledaju rezultati Vučićevih veleizdajničkih aktivnosti na vrlo širokom frontu (od ubijanja domaće prehrambene industruje, likvidacije građevinske industrije, do konačne predaje energetske industrije strancima), od Srbije neće ostati ni kamen na kamenu, ukoliko se odmah po padu njegovog zločinačkog režima ne suspenduju svi kriminalni ugovori koje je potpisao, sve javne i tajne nagodbe, sve odluke i svi na brzinu doneti zakoni i podzakonska akta, uredbe i slično.

Ukratko, ukoliko se sve odluke koje je doneo tokom njegovih 13 godina diktature ne proglasi nevažećim, Srbija će sebe opteretiti obavezama koje neće moći da nosi. Čin nepriznavanja Vučićevih 13 godina divljaštva, bio bi uzvišeni civilizacijski gest jednog zrelog naroda, stare evropske nacije kojoj ni veliki mangupi tokom protekla dva veka nisu uspeli da stanu „na crtu“.

Ipak, taj Vučićev plan da Kinezi i Mađari budu vlasnici Srbije, otišao je predaleko i svaka nova vlast moraće da shvati posao „demontaže“  te zločinačke ideje kao kao prioritet. 

Kinezi su u Mađarskoj već  uložili oko 20 milijardi evra u 2025. godini. Plan Kine je da tamo ima fabrike akumulatora i da ih prodaje u Evropskoj uniji (čiji je Mađarska i dalje deo), a za to su im potrebni izvori energije, posebno jeftini ruski gas. Mađarska je spremna da im za taj posao bude pri ruci, bez obzira što Evropska komisija ne zna šta da radi sa Orbanovom „energetskoj strategiji“

U Srbiji su Kinezi do sada uložili blizu 10 (deset) milijardi evra, uglavnom u infrastrukturu i rudarstvo, mnogo i pod kreditima koje će Srbija morati da otplaćuje. Danas je Srbija kineska a preko njih i mađarska kolonija, zavisna od ruskih izvora energije za proizvodnju. Takav „tamni vilajet“ niko u Evropi nema.

Što se Kine tiče, ona je uvek sa Kinom (dakle, sa sobom i za sebe, a ne sa nekim drugim ili trećim). Njen odnos čak i prema Putinu izgleda kao odnos gospodara (Kine) prema slugi (Rusiji). Neki krugovi u Moskvi i Sankt Petersburgu smatraju da je Putin doveo Rusiju u situaciju u kojoj je ona skoro potpuno zavisna od Kine (program pod imenom Kizbto obilato se koristi u Rusiji). Kineski predsednik Si Điping očigledno veruje da će pre ili kasnije početi unutrašnji haos u Rusiji, pa računa i da će istočni Sibir da im padne u krilo.

Svako sada gleda svoje interese i priliku za sopstvenu ekspanziju i širenje.

I Rusija zna da će Kina doći na red. Ne tako skoro ali hoće. Ali, ni Kina nikada nije oprostila Rusima što su im početkom XX veka oduzeli delove Mandžurije, čak su zbog toga neko vreme prekinuli odnose sa SSSR-om.

A sada je situacija da ako Rusi smatraju Krim svojom istorijskom teritorijom i drže ga, šta sprečava Kinu da vrati zauzete delove Mandžurije? Takođe treba imati u vidu da je granica između Rusije i Kine u blizini Sibirada duga oko 4.200 km, a ima 1,4 milijarde Kineza. Put im je otvoren za resurse i, ako žele, teritorijalnu ekspanziju. Za Ruse je to veoma zanimljiva situacija. Sve strane raspolažu zapanjujućom savremenom ratnom tehnologijom. Interesi se zato vrlo pažljivo odmeravaju.

Što se Evrope tiče, SAD su postavile igru na takav način da Mađarski MOL postaje sve jači, a svi ostali u okruženju su slabiji. U početku se mislilo da Orban nekako sam pravi te gigantske poslove sa MOL-om u Evropi, ali nakon što su Amerikanci produžili dozvolu MOL-a za rusku naftu i najavili sankcije NIS-u, postalo je jasno da je Orban samo portparol veoma moćne grupe koja se zapravo nalazi u Sjedinjenim Državama i koja takođe stoji iza MOL-a (mađarski Jevreji u Americi). Zvanično, SAD smatraju da je MOL mađarska kompanija sa ruskim kapitalom. I tako se prema njoj ponašaju. Nezvanično, nije tako.

I to je ono što potpuno nebitnog Aleksandra Vučića  dovodi u potpuno beznađe i goruću potrebu da sav energetski sektor Srbije proda i ustupi u zamenu za spas od sudskog progona. Zaigrao se sa velikim silama i mešetarima svetskog ranga, i dalje ne shvata kakvi predatori vode tu igru, ali shvata da je okrenuo Srbiju protiv sebe. Ne samo Ruse i Amerikance.

Vučićeva ministarka rudarstva i energetike Dubravka ex Negre Đedović- Handanović, došla u Srbiju pre par godina „niotkuda“, ali očigledno dobro pripremljena za „akviziciju“ energetskog sektora u Srbiji  izjavila je pred kraj 2025. da bi izgradnjom reverzibilne hideoelektrane HE Đerdap 3 Srbiju postala regionalni lider kada je u pitanju proizvodnja električne energije. Takođe, govorila je i da bi izgradnja te HE u zavisnosti od njenog kapaciteta, odnosno da li bi to bilo sezonsko skladištenje energije, promenila budućnost i energetsku sigurnost Srbije u narednih 60 godina. Još je dodala da je Đerdapa 3, srpski projekat, odnosno „da to nije zajednički projekt Srbije i Rumunije“ i da bi se elektrana nalazila na našoj teritoriji.

Onda je iz Rumunije brzo saopšteno da ova država neće da učestvuje u tome osim ako..(pa onda duži spisak i zašto).

Handanović je negirala tu informaciju koja se pojavila u medijima da je tvrdeći da to nije tačno i da ta zemlja nije odustala od tog projekta, već da je zainteresovana strana. Pa je onda počela da im podilazi: „Rumunija je naš istinski prijatelj po raznim pitanjima i naš sused sa kojim smo oduvek imali dobre odnose, u kojima imamo izuzetno razvijenu saradnju u energetskom sektoru, u proizvodnji električne energije, ali i u povezivanju.

Jačamo i prenosne kapacitete i u gasnom sektoru, kao što smo nedavno potpisali Memorandum o saradnji za izgradnju gasnog interkonektora“…Pravdala se da Srbija, kada je u pitanju priprema projekta reverzibilne HE Đerdap 3, sa Rumunijom vodi aktivan dijalog, potpuno transparentno.

A 1.

Ministarka bez pokrića

Manipulišući javnošću ministarka Đedović Handanović se „ogolila“ pričom bez pokrića, zavarana toplijim danima u novembru 2025., pa se tada ovako raspričala: „Ruski vlasnici su pristali da prodaju svoj deo vlasništva u Naftnoj industriji Srbije (NIS) koji iznosi 56,15 odsto, a ime treće strane ne saopštava zato što je reč o poslovnim razgovorima ozbiljnih kompanija i dok se oni ne završe ili bar najvažniji detalji ne budu definisani, nije ni ozbiljno da se o tome priča.

Od javnosti se ništa ne krije. Kao što ste videli, veoma transparentno smo do sada komunicirali o svemu. Naš zahtev je jasan, to je da rafinerija mora da nastavi sa radom i da se što prije obezbijedi novi dotok sirove nafte.

Iz hrvatskog naftovoda Janaf 43 dana nikakva nafta nije stigla u Srbiju, a da građani to nisu osetili. To je upravo zato što smo naporno radili da budemo spremni za sve scenarije ukoliko i kada dođe do izazova sa NIS-om te da je NIS preko svojih advokata u Sjedinjenim Američkim Državama (SAD) podnela zahtev vladi SAD za produženje licence za rad, da može da nastavi da doprema sirovu naftu, da rafinerija u Pančevu nastavi rad…“

Predsednik vlade Hrvatske Andrej Plenković je tvrdio da su to „sredili“ njihovi advokati u Njujorku.