Dva preostala ključna ekonomska stuba Srbije, transport i energetika, skoro da više ne postoje. Razlog tome je dugogodišnja kriminalizacija ove države i njenog društva kao i danas potpuno odsustvo institucija sistema. Zbog tako nestabilnog područja, uprkos svim dobrim željama Brisela o pridruživanju Srbije EU, duže od deceniju i po paralalno sa tim „željama“, oko nje traje izgradnja trajne, temeljite „zaobilaznice“. Naime, Srbija je danas izolovano ostrvo što se međunarodnog transporta i energetike tiče, a oko nje je stvoren „prsten“ sa funkcionalnim protokom ljudi, robe i kapitala, na faraonski velikom koridoru od Baltika do Crnog Mora, i od Severnog mora do Jadrana i Egeja. Šta je dogovorila Rusija sa Mađarskom, Rumunijom i Bugarskom, kako se to uklapa u „zaobilaženje“ Srbije,  koji novi pravci transporta i energetskih sistema su izgrađeni kao „zaobilaznica“, ko njima rukovodi i kako su za 14 godina vladavine Aleksandra Vučića propuštene sve prilike (koje je nudio i Istok i Zapad), da Srbija bude ono što je bila oduvek: najkraći putni i trgovinski koridor između „dva sveta“.

Nikola Vlahović

Srbija je u poslednjih deceniju i po zaobiđena u velikim evropskim transportnim projektima pre svega zbog geopolitičkih, infrastrukturnih i institucionalnih faktora koji su usporili njenu integraciju u glavne koridore Evropske unije. Tako ukratko prepričano glasi jedan stručna analiza koja objašnjava razloge zašto je ovo jedina država evropskog kontinenta koja je ostala usamljena i van tokova najvećih transnacionalnih razvojnih strategija. Projekti poput Koridora X kasnili su u Srbiji više od 20 godina zbog unutrašnjih manipulacija, pljački i političkih nadmudrivanja. Zbog svega toga, Evropska unija je pre skoro dvadeset godina dala prioritet Rumuniji i Bugarskoj za izgradnju takozvane Dunavske transporte i energetske mreže. Istina, u svim planovima EU, Srbija se pojavljuje kao „eventualni sporedni koridor“ ali više kao izraz dobrih namera ali ne i realnih mogućnosti.

Tako na primer, koridori pod službenim nazivom „Rail Baltica“ i „Central European Corridor“povezuju Baltik sa Jadranom preko Poljske, Češke i Slovenije, bez prolaska kroz Srbiju.

Takozvani TEN-T koridor Rajna-Dunav čiji glavni tok ide preko Austrije, Mađarske i Rumunije, naširoko zaobilazi srpski deo Dunava. Takođe, i autoput Jadran-Baltik, koji danas direktno povezuje Hrvatsku i Poljsku, ne uključuje srpski deo Panonske nizije (a bio je planiran ali pregovori sa Srbijom koji su se oko toga vodili, nikada nisu uspeli zbog obračuna interesnih, bolje reći, razbojničkih grupa u Beogradu oko dobijanja tendera). I evropski projekti za takozvani multimodalni transport (službeno: Intermodal hubs) kojim su građeni centri upravljanja transportom širokog regiona kojim je bio i Beograd obuhvaćen, „zaobišao“ je Srbiju a veliki novac i još veće poslove uzele su gradske vlade u Budimpešti, Temišvaru i Sofiji. 

Dakle, Beograd iz istih razloga kao i prethodni slučajevi nije uvršten u glavnu mrežu. Najviše novca Srbija je izgubila „ispadanjem“ iz učešća u realizaciji Koridora X (E75 i E80) kao dela evropske mreže, koji je finansiran kombinovano (EU, Evropska banka, kineski krediti). Već poznate Vučićeve laži o učešću Srbije u izgradnji brze pruge Beograd-Budimpešta, govore nešto drugo: u pitanju je isključivo kinesko-mađarski projekat, koji je formiran izvan fondova Evropske unije. Srbija je politikom neizlečenog radikala izgubila novac za rekonstrukciju luke Novi Sad i Smederevo uz podršku EBRD i KfW, kako bi makar delimično bila uključena u Dunavsku mrežu.

Čak i ranije uvek dinamični avio-saobraćaj, u poslednjih desetak godina značajno se preusmerio preko susednih zemalja, čime je Srbija izgubila deo tranzitnog i čvornog značaja koji je imala u jugoistočnoj Evropi. Kako je od strane čitave zajednice evropskih aerodroma Srbije „zaobiđena“ do sada, govore i ovi podaci: budimpeštanski aerodrom „Ferenc Liszt“ postao glavni čvor za centralnu Evropu, sa rastom low-cost (nisko biudžetnih kompanija) i kargo linija. Putnici iz severnoih delova Vojvodine danas zbog toga uglavnom koriste aerodrom u Budimpešti umesto Beograda. Što se tiče transporta robe avio saobraćajem, Srbija je „zaobiđena“ tako što su iz EU dali prioritet Zagrebu i Splitu koji su integrisani u EU mrežu (TEN-T Air), sa subvencijama za kargo i turizam.

Deo međunarodnog avio saobraćaja koji je trebao da ide prirodno kao i nekada, preko Beograda, preusmeren je ka Jadranu. Bukurešt (aerodrom „Otopeni“) i Temišvar postali regionalni centri za letove ka zapadnoj Evropi. Istočna Srbija je zahvaljujući nasilju Aleksandra Vučića nad aerodromom „Konstantin Veliki“ u Nišu izgubio direktne veze sa mnogim evropskih destinacijama. Zato danas aerodrom u Sofiji preuzima putnike sa juga Srbije a aerodrom u Temišvaru one iz regiona Banata, pre svega iz Vršca i Zrenjanina. Sofija i Plovdiv razvijaju takozvane kargo-habove uz podršku EU fondova, pa Srbija ostaje van glavnih lanaca distribucije robe. Vazdušni saobraćaj u Srbiji je „zaobiđen“ planom EU i preko Atine i Soluna koji su uključeni u evropski „South-East Air Corridor“. Letovi ka Bliskom istoku i Africi sve češće idu preko Grčke, ali ne i preko Beograda. Ograničen kapacitet Aerodroma „Nikola Tesla“ (danas u vlasništvu francuskog „Vansa“) iako je navodno modernizovan, nema više ni status regionalnog jer se fokusira na putnički, ne kargo saobraćaj.

Dominacija low-cost (jeftinih) kompanija u susednim zemljama poput Wizz Air, Ryanair i Lufthansa Cargo, razvijaju već duže vremena svoje mreže iz Budimpešte, Zagreba i Temišvara. Tako je stvoren taj novi „geopolitički balans“ gde je Evropska unija izgradila nove koridore koji povezuju članice pa i neke zemlje-kandidate za članstvo, gde je Srbija „zaobiđena“ ili se  u najboljem slučaju tretira kao povremena tranzitna tačka, ali ne i kao centar.

Ali, kako su EU i NATO planski izolovali Srbiju, govori i podvala sa spektakularnom najavom Vlada Srbije o izgradnji autoputa Niš-Merdare-Priština-Drač u koji je investirano skoro milijardu evra (tačnije 980 miliona evra). Ta deonica od Niša do Merdara, duga 77 kilometara, koštala je u konačnom zbiru 820 miliona. Iz republičkog budžeta je izdvojeno 570 miliona evra, a 250 je uzeto kroz kredit od Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD) i Evropske investicione banke (EIB). Osim toga, Srbija je, sa 160 miliona evra, posebno finansirala izgradnju deonice od Merdara do Prištine.

Na otvaranju deonice Niš-Pločnik, u junu 2023, Vučić je rekao: „Ponosan sam što će nas ovaj autoput povezati i sa Srbima i sa Albancima na Kosovu i Metohiji. I sa Albancima u Prištini i sa Srbima u Gračanici. I sa Albancima u Tirani i Duresu.“

U praksi, taj „Autoput mira“, kako ga je Vučić nazvao, bio je i preskup, i nepotreban i za Srbe i za Albance, jer ne postoji dovoljna frekvencija transporta ljudi i robe, koja bi ekonomski opravdala investiciju od skoro milijardu evra.

Međutim, postoji politička odluka, koju je 2014. godine, u okviru Berlinskog procesa, donela tadašnja nemačka kancelarka Angela Merkel. Ona je pokrenula inicijativu za izgradnju ovog autoputa kako bi se povezale NATO baze u Albaniji (Kučova), na Kosovu (Bondstil) i Bugarskoj (Graf Ignjatijeva i Bezmera). Na toj trasi, Niš je samo prolazna tačka. Iako je očigledno da ovaj autoput ima za cilj da izoluje Srbiju, Vučićev režim je pristao da ga finansira sa 980 miliona evra.

Prema dostupnim izveštajima ali i uporednim informacijama relevantnih izvora, Vučićeva vlada je u više navrata vodila zatvorene ili neformalno posredovane pregovore sa stranim državama i kompanijama, specijalno o pitanjima međunarodnog transporta i energetike naročito sa Mađarskom, Rusijom, SAD i Ujedinjenim Arapskim Emiratima. Pokazalo se da je šteta od tih „ličnih pogodbi“ ogromna, često nenadoknadiva, te da je svaka od sličnih investicija išla po konceptu EU i NATO izolacije Serbije.

Sadržaji tih razgovora najčešće nisu nikada javno objavljivani, ali su kasnije potvrđeni kroz izjave i dokumente o saradnji. U poslednjoj deceniji, ključne ličnosti iz Rusije, Mađarske, Bugarske i Rumunije koje su učestvovale u pregovorima o energetskim i transportnim projektima koji su zaobilazili Srbiju uključuju Viktora Orbana, Aleksandra Novaka, Sergeja Lavrova, Rumen Radeva, Bojka Borisova i Klausa Iohannisa. Njihove odluke i dogovori su oblikovali tokove gasa, nafte i infrastrukture u regionu.

Aleksandar Novak ministar energetike (2012-2024) Vodio pregovore o gasnim tokovima (Balkan Stream, Turski tok) koji su išli preko Bugarske i Mađarske, mimo Srbije. I „veliki prijatelj“ srpskog diktatora A. Vučića, svrgnuti Viktor Orban, bio je godinama glavni promoter ideje o „srednjoevropskom energetskom čvoru“ koji otvoreno zaobilazi Srbiju. Orban je pregovarao o kupovini ruskog udela u NIS-u preko MOL-a a njegov sada već bivši ministar spoljnih poslova i trgovine Peter Sijarto potpisivao je sve sporazume o gasnim interkonekcijama sa Rusijom i Bugarskom, bez uključivanja Srbije, zapravo, preciznije rečeno, „zaobilaženjem Srbije“, njenom izolacijom.

Još jedan „veliki prijatelj“ Aleksandra Vučića i bivši premijer Bugarske, Bojko Borisov, pokrenuo u prošloj deceniji projekat „Balkan Gas Hub“ kod Varne, koji je preusmerio tokove gasa iz Turske ka Evropskoj uniji, i EU je pristala ali „bez prolaska kroz Srbiju“. Zapamćeno je i to, kako je srpski diktator ovo proslavio na licu mesta kod Varne dok se polupijan ljuljao i saginjao pred kamerama režimskih televizija iz Srbije, slaveći srpsku propast kao ličnu pobedu. Tu i takvu strategiju „zaobilaženja Srbije“ i energetskog povezivanja Bugarske, Mađarske i Rusije, nastavio je prvi sledeći bugarski premijer, Rumen Radev. Čak je i predsednik Rumunije, navodno „opsvedočeni srepski prijatelj“ Klaus Johannis podržao razvoj koridora „BRUA“ (Bugarska-Rumunija-Austrija), koji je Evropska unija finansirala kao „zamenu za gasne tokove kroz Srbiju“. Inače, ključni projekti koji su oblikovali ovo „zaobilaženje“ (Bugarska-Rumunija-Austrija) finansiran od strane EU, koji direktno zaobilazi Srbiju, poklopi se sa gasnim projektom Hub (Bugarska). Zapravo je u pitanju rusko-bugarski projekat koji preusmerava tokove iz Turskog toka ka Mađarskoj i koji „zaobilazi Srbiju“. Kao kruna ove zajedničke, istočno-zapadne izolacije Srbije i režima AV,  na scenu su stupili i pregovori između mađarske kompanije MOL i ruskog NIS kojim Mađarska preuzma ruski udeo u NIS, čime će kontrolisati ključni srpskog energetskog tržišta, te Interkonekcije Rumunija-Mađarska koja omogućavaju direktan transport gasa iz Crnog mora ka EU „bez srpskog učešća“.

Kako je uopšte došlo do ove planirane, „tihe“ izolacije Srbije i svojevrsnih ekonomskih sankcija koje nikada zvanično nisu proglešene protiv države koja je makar formalno zemlja-kandidat za EU? Naime, u evropskim državnim i paradržavnim strukturama i političkim mrežama tokom poslednje decenije delovalo je nekoliko pregovarača, strateških savetnika i eksperata koji su imali direktan ili indirektan uticaj na planove infrastrukturnog i energetskog „zaobilaženja Srbije“ – naročito u okviru projekata TEN-T, Energy Community, i EU koridora Rajna-Dunav.

Glavni arhitekta evropske energetske strategije koji je osmislio i podržao projekte BRUA i Balkan Gas Hub koji zaobilaze Srbiju, bio je bivši potpredsednik Evropske komisije za energetsku uniju  Maroš Šefčovič (Slovačka), a sa njim i Kadri Simson (iz Estonije), evropska komesarka za energetiku, koja je vodila duge pregovore o diversifikaciji gasa i električne mreže u jugoistočnoj Evropi, fokusirajući se na Rumuniju i Bugarsku, sa idejom potpune izolacije Srbije.

U tom „klanu“ našla se i evropska komesarka za transport, Adina Valean, promovisala TEN-T koridore koji povezuju Rumuniju, Bugarsku i Grčku, bez uključivanja Srbije.

Ove ličnosti i projekti zajedno su premestili energetski i transportni fokus Balkana severno i istočno od Srbije, čime je zemlja postala periferni tranzitni prostor umesto strateškog čvora.

Srbija je mogla da povrati značaj svog strateškog položaja samo da se aktivno uključila u EU energetske mreže (službeno nazvano: ENTSO-E, BRUA 2) i razvijala sopstvene interkonekcije ka Rumuniji i Bugarskoj. Ali, odluku o tome donela je Rusija! Naime, Vučićeva takozvana „ruska politika“ ni na kakav način nije pomogla Rusiji, niti je to Rusija tražila od njega. U Moskvi se nikada nije verovalo Vučiću, a on i njegova lična vladavina koristili su Putinovoj vladi kao remetilački faktor na Balkanu i zgodna „baza“ za neke druge poslove u ovom delu Evrope.

Konačno, Donald Tusk, bivši dugogodišnji predsednik Evropskog saveta, bio je jedan od glavnih ideologa plana „energetske bezbednosti EU“ kroz rute koje ne zavise od tranzita krpoz Srbiju.

Da bi se ovaj „projekat“ i finansijski dugoročno „pokrio“, za to je bio zadužen Frans Timmermans, potpredsednik Evropske komisije (2024-2019) koji je trajno usmerio fondove ka Rumuniji i Bugarskoj navodno za obnovljive energetske izvore, čime je Srbija ostala van glavnih investicionih tokova. U istom poeriodu, tadašnji predsednik Evropske komisije bio je često alkoholisani Žan Klod Junker, inače sklon „i piću i muškom biću“, te je Timmermans sa lakoćom od njega dobio saglasnost da Srbija kao zemlja kandidat za EU, ne uđe u centralne TEN-T projekte.

Direktorka MMF-a, ranije komesarka Evropske komisije, Kristalina Georgieva, prirodno naklonjena interesima Bugarske kao svoje matične zemlje, bila je zadužena da obezbedi sve finansijske okvire za infrastrukturne projekte u Bugarskoj i Rumuniji.  Stručni i analitički centri koji su oblikovali čitavu ovu strategiju bili su Energy Community Secretariat (smešten u Beču, gde je bila „centrala“ i takozvani tehnički organ koji koordinira energetsku politiku Zapadnog Balkana), zatim Evropska banka (EBRD) da finansira projekte u Rumuniji i Bugarskoj i da projekte u Srbiji  klasifikuje kao „neprioritetni“, dakle, nevažni i lokalni.

U projektovanju ove „trajne zaobilaznice“ oko Srbije našao se Centar za evropske studije, CEPS (Centre for European Policy Studies) koji je u više studija označio Srbiju kao „nestabilan tranzitni faktor“ te belgijski „Bruegel Institute“ (iz Brisela), analitički centar koji je predložio da se glavni energetski tokovi Balkana usmere ka Rumuniji i Bugarskoj a Srbija široko zaobiđe i energetski i transportno. Ova grupa ličnosti, institucija i korporacija, svesno je isključila Srbiju iz planiranja energetskih i transportnih koridora. Srbija je time postala sporedni tranzitni prostor, a danas više nije ni deo kapitalnih evropskih fondova i regulativa koje garantuju dugoročne investicije.

Kao vrhunac Vučićeve manijakalne ideologije o „svom putu“, kontrolisanoj pljački i „brzim milijardama“, došlo je dotle da su sve ključne delpove srpskog energetskog sektora preuzele strane kompanije. Osim Rusije koja se tu ranije od svih našla, danas arapski i evropski investitori (pre svega Masdar iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, kao i belgijske Metech, Elicio NV i Electrawinds K-WIND te nemačke Siemens Energy, Enercon, Nordex, RWE i KfW Development Bank, plus finske firme) ulažu u razvoj energetike na tlu Srbije. A građani Srbije već tu energiju već kupuju od tih stranih kompanija. ž

Tu je ipak ključni norveški državni „Norwegian Investment Fund for Developing Countries“, „Norfund Statkraft“, gde ova skandinavska država ostvaruje ogroman profit i strateški pristup tržištu jugoistočne Evrope. Za čiji račun Norveška jača prisustvo u regionu, postaje jasno ako se pogleda „gasna“ politika ASAD kao deo njene šire evropske energetske politike. Danas norveške tehnologije za upravljanje vetroparkovima, pametnim mrežama i sistemima za skladištenje energije, uveliko rade na tlu Srbije. Za sebe i za SAD.

 Usledili su i drugi međunarodni dogovori o tranzitu gasa van EU okvira, koji su takođe bili zatvoreni za javnost, ovaj put prema potrebama Rusije. OKo toga su se okupili predstavnici Rusije, Bugarske i Mađarske, stavili Srbiju „na sto“ i podelili u njoj svoje poslovne interese, jer srpskih nije ni bilo zahvaljujući bolesnom diktatoru i njegovim kriminalnim idejama. 

Svi ključni pregovori o američkom gorivu i arapskim ulaganjima u Srbiji vodili takođe bez prisustva javnosti vlada Emirata i vlada SAD. U više navrata su energetski sporazumi sa Rusijom i UAE potpisivani bez objavljivanja punih ugovora. Brojni izvori, od New York Times.a do regionalnih portala dokumentovali su neformalna posredovanja i zatvorene dogovore u oblastima energetike i transporta u Srbiji. Gasni tokovi (Balkan Stream) danas zaista prolaze kroz ovu državu, ali vlasništvo nad gasom i infrastrukturom je rusko-bugarsko-mađarsko. Naftni sektor (NIS) je pod kontrolom Gazprom Nefta, što znači da Srbija skladišti, ali ne upravlja strateškim rezervama. UAE investicije (Al?Dahra, Masdar) u poljoprivredu i obnovljive izvore donose kapital, ali energetski profit odlazi van zemlje. Drugim rečima, Srbija je energetski koridor bez suverenog upravljanja – ima infrastrukturu, ali ne i kontrolu nad tokovima. Realna opasnost da Srbija u dužem periodu ostane „kontinentalna rupa“, prostor koji drugi koriste za skladištenje i tranzit energenata, bez strateške kontrole, uveliko je i ostvarena.

Na jedan detalj iz prošlosti, a u vezi sa delom srpske državne teritorije i njenog energetskog potencijala, treba obratiti pažnju: tajni dogovor (od 20. juna 2020. godine) o granicama i energetskim resursima, koji se prema tadašnjem pisanju lista „New York Times“ odvijao na Kosovu bez znanja Evropske komisije i svih institucija EU, organizovali su bivši „Trampov čovek“ Ričard Grenel, bivši premijer samoproglašenog Kosova Hašim Tači i Aleksandar Vučić. O tome je detaljno pričao Džejms Huper, jedan od četvoro američkih zvaničnika na koje se list pozivao. „New York Times“ u tom tekstu o Vučiću govori kao navodnom savezniku Rusije, od kojeg Grenel nije zahtevao ništa posebno, dok je pojačan pritisak izvršio na Prištinu. „Zaboravili smo ko je naš klijent. To nije Srbija, nego Kosovo, država koju smo stvorili, vodili i štitili“, rekao je Dejvid Filips, stručnjak za Balkan i nekadašnji savetnik za Kosovo u Stejt departmentu.

Rezultat tih „akrobacija“ AV je sledeći: Kosovo danas ne poštuje Rezoluciju UN 1244 kada je reč o upravljanju resursima poput „Trepče“ i elektroenergetskog sistema jer su te oblasti danas pod kontrolom institucija u Prištini, a ne pod međunarodnim nadzorom predviđenim rezolucijom. Rezolucija 1244 formalno potvrđuje suverenitet Srbije nad Kosovom, ali u praksi je taj okvir odavno narušen. Energetski gigant „Trepča“ je 2016. godine zakonom samoproglađenog Kosova u Prištini proglašena javnim preduzećem Kosova, čime je faktički izuzeta iz okvira UNMIK-a i srpskog vlasništva. A, Vučićeva vlada kjoja je sve uradila da diskredituje Rezoluciju 1244, i dalje „smatra“ da je „Trepča“ deo njenog državnog sistema, pozivajući se na Rezoluciju 1244 i domaće zakone. Energetski sistem Kosova (KEK, KOSTT) funkcioniše nezavisno od Elektroprivrede Srbije od 2000-ih, a od 2020. godine KOSTT je i formalno povezan sa albanskim elektroenergetskim sistemom, što je suprotno duhu Rezolucije 1244, koja predviđa međunarodni nadzor, ne unilateralnu kontrolu. 

UNMIK više ne upravlja tim sektorima, jer su nadležnosti prenete lokalnim institucijama u Prištini, uz podršku EU i SAD.  Dakle, Kosovo upravlja svojim rudnicima, elektroenergetikom i resursima bez saglasnosti Srbije. Pravno gledano, Rezolucija 1244 i dalje važi, jer nije ukinuta niti izmenjena u Savetu bezbednosti UN. Time nastaje pravni paradoks – međunarodno pravo priznaje suverenitet Srbije, ali međunarodna praksa podržava kosovske institucije. Srbija se poziva na Rezoluciju 1244 u svim međunarodnim forumima, dok Kosovo tvrdi da je ona „prevaziđena“ nakon proglašenja nezavisnosti 2008. godine.

Kosovo ne poštuje Rezoluciju 1244 u segmentima upravljanja prirodnim resursima i energetikom, jer su ti sistemi pod kontrolom lokalnih vlasti, a ne pod međunarodnim režimom UNMIK-a. Međutim, rezolucija formalno ostaje na snazi, što znači da svaka odluka o imovini poput „Trepče“ ili elektroenergetskih kapaciteta ima ograničenu međunarodnu legitimnost dok Savet bezbednosti ne donese novu rezoluciju.

Već duže vremena, „energetskom diplomatijom Kosova“ bavi se supruga premijera samoproglašenog Kosova Aljbina Kurtija, inače Norvežanka, Rita Augestad Knudsen, angažovana u poslovima norveške vlade koji se tiču konkretnih energetskih investicija na Kosovu, u Srbiji ili Crnoj Gori. Danas prati i mehanizam finansiranja energetskih projekata u čitavom regionu preko razvojnih fondova (NORAD, Innovation Norway).  Ni u jednom od zvaničnih dokumenata njeno ime se ne pominje.

Poslednja informacija kaže da su se sastale vršilateljka dužnosti ministarke ekonomije Kosova Artane Rizvanoli i otpravnica poslova u ambasadi SAD u Prištini, Anu Pratipati (Prattipati), na zahtev SAD da vlada Kosova potpiše „gasni sporazum“ sa SAD. Plan ne predviđa nilo kakve konekcije sa „ostatkom Srbije“. O realizaciji posla pitaće se samo jedna osoba: Rita Augestad Knudsen…

I, konačno, kad se pogleda mapa svih tih mega-energetskoih i transportnih koridora (već izgrađenih i onih tek u planu) kojima direktno ili indirektno ima da upravljaju SAD, EU i Rusija, svi oni idu oko Srbije. Kao oko „proklete avlije“, zaražene teritorije u doba pandemije.

Samo rušenje bolesnog, kriminalnog režima, Srbiji otvara vrata za neki novi život i međunarodnu saradnju u kojoj će njeni interesi biti poštovani.