Ne znam da li ste o tome razmišljali, ali ako Aleksandar Vučić ispuni obećanje koje je više puta javno dao i podnese ostavku na mesto predsednika Republike Srbije, to će biti prvi put nakon tačno četrnaest godina da je on bez visoke državne funkcije. To bi makar formalno značilo da je postao običan građanin, bez prava na imunitet od krivičnog gonjenja, kao i bez prava da na bilo koji način direktno utiče na rad državnih institucija. Dalje bi to značilo da nema prava da boravi u državnim vilama, niti da ima brojno obezbeđenje. Takođe, nadležne bezbednosne službe poput BIA, VOA i VBA više ne bi smele da mu svakodnevno dostavljaju bezbednosno važne informacije. Konačno, status bez visoke funkcije u vlasti onemogućio bi ga da ima zvanične kontakte sa stranim državnicima, kao i da se obraća medijima iz objekata kao što su Palata Srbije ili zgrada Predsedništva na Andrićevom vencu, ili da pak prima raport i komanduje na vojnim vežbama koje se po pravilu organizuju nedeljom u vreme ručka, zaključuje kolumnista Magazina Tabloid dr ing. Mirtoslav Parović, predsednik Narodnog slobodarskog pokreta

Miroslav Parović

Posebno važno je i to da bi za vreme obavljanja funkcije običnog građanina bio sprečen da pred kamerama postrojava ministre, predsednike opština, gradonačelnike i direktore javnih preduzeća. Isto tako, u slučaju da opet neko završi zabetoniran u buretu i da se javnost uznemiri kao u slučaju ubistva na Senjaku, Vučić ne bi bio u prilici da pred kamere izvede direktora policije i tamo ga preslišava, skrećući tako fokus javnosti sa onoga što se desilo.

Postavlja se pitanje koliko bi dugo Vučić mogao da bude u statusu običnog građanina? Ako verujemo u ono u šta se njegova propaganda svojski trudi da poverujemo, taj status bi on imao od trenutka kada podnese ostavku pa sve do završetka vanrednih parlamentarnih izbora, kada bi, kako se nadaju, postao premijer. E sad, ako bi sve išlo glatko, taj period ne bi mogao da bude kraći od dva meseca. Međutim, postavlja se pitanje šta ako ne bude proteklo baš sve tako kako planiraju i, recimo, izbori dovedu do političke krize nalik na onu iz zime 1996/97? Ukratko, veliki broj građana ne prihvati one rezultate koje bi Vučić objavio u izbornoj noći i krenu višemesečne demonstracije zbog kojih formalno ne uspe da se izborni proces privede kraju. To bi onda značilo da bi i sve te mesece on bio van svake državne pozicije i mogućnosti da, recimo, sastankom sa Ursulom fon der Lajen ili Vladimirom Putinom otupi oštricu protesta. Isto tako, u slučaju baš velikih protesta nalik na onaj od 15. 3. 2025, svako njegovo uplitanje u funkcionisanje policije i tužilaštva bilo bi bez ikakvog pokrića, kako u očima srpske, tako još više u očima međunarodne javnosti. U celom tom potencijalno turbulentnom periodu on bi morao da se osloni na vršioce dužnosti najviših državnih funkcionera, a to bi bili Đuro Macut, Ana Brnabić i Ivica Dačić.

Postoji i druga mogućnost, a to je da Vučić bez vanrednih parlamentarnih izbora postane premijer tako što će ga izglasati već postojeća skupštinska većina. Praktično, time bi u statusu običnog građanina bio samo nekoliko dana, a onda bi sa punim kapacitetom mogao da još neko vreme radi ono što je radio svih ovih četrnaest godina unazad. Ovde je zanimljivo primetiti kako 2017. godine, kada je trčao trku za predsednika Srbije, Vučić nije podneo ostavku na mesto premijera, već je čitavu kampanju vodio iz kabineta u Nemanjinoj. Formalno je prestao da bude premijer 30. 5. 2017, da bi već sutradan, 31. 5. 2017, zvanično preuzeo funkciju na Andrićevom vencu.

Mislim da ćemo se složiti svi kako je po vlast ta 2017. bila mnogo manje turbulentna i izazovna od ove 2026. godine. Otuda mi deluje da ćemo u narednom periodu gledati pronalazak, kako to sam Vučić voli da kaže, „Lajbnicovog dovoljnog razloga“, pa da on ipak ne bude baš običan građanin, već premijer bez vanrednih izbora. To bi dalje značilo da bi se na jesen išlo samo na predsedničke izbore, tako da se i za takav scenario treba pripremiti jer je dosta realan. Po mom mišljenju, jedna od prvih stvari koje treba pripremiti jesu najmanje pet kredibilnih opozicionih kandidata koji bi pokrili najširi politički spektar i time sprečili da se sva težina režimske propagande i pritiska sruči na jedno mesto. Disperzijom pritiska vlasti omogućio bi se siguran drugi krug predsedničkih izbora na kojima bi imali referendumsku atmosferu, gde bi opozicioni kandidat koji bude bio u drugom krugu iza sebe imao podršku celokupne javnosti, bez da se u kampanji otvaraju pitanja koja imamo sada svaki put kada se na binu studentskih skupova popne ovaj ili onaj ili kada neko iz opozicije pošalje poruku da bi aktivno učestvovao u političkom životu.

Dr inž. Miroslav Parović, Narodni slobodarski pokret