Potpredsednički kandidat Republikanske stranke na ovogodišnjim izborima, 39-godišnji J.D. Vance, radio je u različitim profesijama tokom svoje karijere, menjao je lična imena nekoliko puta, bio je kritičar Donalda Trumpa, a onda je postao njegov nepokolebljivi pristalica. Američkoj javnosti danas poznat kao James David Vance (J.D.Vance), rođen je 2. avgusta 1984. godine pod imenom James Donald Bowman. Nakon što je završio srednju školu, prijavio se u marince, pa je noseći uniformu od 2003. do 2007. godine radio i kao vojni novinar. Služio je pola godine tokom rata u Iraku kao oficir za odnose sa javnošću, a po povratku u domovinu upisao se na Državni univerzitet Ohajo i diplomirao 2009. godine iz političkih nauka i filozofije. Diplomirao je takođe i na Pravnom fakultetu na prestižnom Univerzitetu Jejl 2013. godine, oženio se godinu dana kasnije, a 2016., objavio je bestseler knjigu Hillbilly Elegy, koja je kasnije pretvorena u scenario za holivudski film. Magazin Tabloid za svoje čitaoce (prvi put na srpskom jeziku) objavljuje feljton u nekoliko nastavaka iz ove atraktivne autobiografske knjige, uz saglasnost autora.

Džejms Dejvid Vans

Stigao sam u Ohio State početkom septembra 2007., i ne znam kad sam bio više uzbuđen.  Sećam se svakog sitnog detalja o tom danu: ručak u Chipotle, šetnja od orijentacijske zgrade do kuće južnog kampusa koja će uskoro biti moj Columbus dom. Bilo je prelepo vreme.

Sreo sam se sa savetnikom za vođenje koji me je razgovarao sa mojim prvim rasporedom koledža, koji me je stavio u razred samo četiri dana u nedelji, nikada pre devet i trideset ujutru.

Nakon marinaca i njegovih buđenja u pet i trideset ujutru, nisam mogao da verujem u svoju sreću. Glavni kampus države Ohio u Kolumbusu je oko stotinu milja udaljen od Middletovna, što znači da je bio dovoljno blizu za vikend posete mojoj porodici. Po prvi put u nekoliko godina, mogao sam da svratim u Midltaun kad god mi se htelo. I dok se Havelock (grad u Severnoj Karolini najbliži mojoj bazi marinaca) nije previše razlikovao od Midltauna, Kolumbus  je izgledao kao urbani raj.

To je bio (i ostaje) jedan od najbrže rastućih gradova u zemlji, koji je u velikoj meri sada bio moj dom. U njemu su mnogi započeli svoj biznis, istorijske zgrade su se pretvarale u nove restorane i barove, a čak i najgore četvrti su se činile da prolaze kroz značajnu revitalizaciju.

Nedugo nakon što sam se preselio u Columbus, jedan od mojih najboljih prijatelja počeo je da radi kao direktor promocije za lokalnu radio stanicu, tako da sam uvek znao šta se dešava u gradu i uvek sam imao uvid u najboljim događajima u gradu, od lokalnih festivala do VIP sedišta za godišnji vatromet.

Na mnogo načina, koledž je bio veoma poznat. Stekao sam mnogo novih prijatelja, ali praktično svi su bili iz jugozapadnog Ohaja. Mojih šest cimera uključivalo je pet maturanata srednje škole Middletovn i jednog maturanta srednje škole Edgevood u obližnjem Trentonu. Bili su malo mlađi (marinci su me ostarili preko starosti tipičnog brucoša), ali sam većinu njih poznavao od kuće.

Moji najbliži prijatelji su već diplomirali ili su se spremali da, ali mnogi su ostali u Kolumbusu nakon diplomiranja. Iako to nisam znao, bio sam svedok fenomena koji sociolozi nazivaju „odliv mozgova“ – ljudi koji su u stanju da napuste gradove koji se bore često to čine, a kada pronađu novi dom sa obrazovnim i radnim mogućnostima, ostaju tamo.

Godinama kasnije, pogledao sam svoju svadbenu zabavu od šest mladoženja i shvatio da je svaki od njih, kao i ja, odrastao u malom gradu u Ohaju pre odlaska u državu Ohajo. Za čoveka, svi su pronašli karijere izvan svojih rodnih gradova, i niko od njih nije imao nikakav interes da se ikada vrati.

Od trenutka kad sam došao u državu Ohajo, marinci su mi usadili neverovatan osećaj nepobedivosti. Išao bih na časove, uradio domaći zadatak, učio u biblioteci i stigao kući na vreme da pijem i posle ponoći sa svojim prijateljima, a zatim bih se probudio rano da bih trčao. Moj raspored je bio intenzivan, ali sve što me je nateralo da se plašim nezavisnog koledža kada sam imao osamnaest osećao kao komad torte sada.

Nekoliko godina ranije sam se zbunjivao kroz te obrasce za finansijsku pomoć sa Mamavom, raspravljajući o tome da li da navedem nju ili mamu kao mog „roditelja / staratelja“. Brinuli smo se da ću, ukoliko nekako ne dobijem i dostavim finansijske informacije Boba Hamela (mog pravnog oca), biti kriv za prevaru. Čitavo iskustvo nas je oboje bolno svesno koliko smo bili upoznati sa spoljnim svetom. Skoro sam propao iz srednje škole, zarađujući D i F na engleskom I. Sada sam platio svoje račune i zaradio još. Kao u svakoj klasi koju sam uzeo na vodećem univerzitetu moje države. Osećao sam da potpuno ima kontrolu nad svojom sudbinom na način koji nikada ranije nisam imao.

Napustio sam marince ne samo sa osećajem da mogu da radim ono što želim, već i sa kapacitetom za planiranje. Želeo sam da idem na pravni fakultet, i znao sam da da odem na najbolji pravni fakultet, Trebale su mi dobre ocene i da prođem zloglasni test na Pravnom fakultetu, prijemni test, ili, takozvani LSAT.

Bilo je mnogo toga što nisam znao, naravno. Nisam mogao da objasnim zašto sam želeo da idem na pravni fakultet osim činjenice da su u Midltaunu „bogata deca“ rođena ili lekarima ili advokatima, a ja nisam želeo da radim sa krvlju. Nisam znao koliko je još tamo, ali malo znanja koje sam imao barem mi je dalo pravac, i to je bilo sve što mi je trebalo. Prezirao sam dug i osećaj ograničenja koji je nametnuo.

Iako je GI Bill platio za značajan deo mog obrazovanja, a država Ohajo naplaćuje relativno malo za stanovnika u državi, I dalje sam morao da pokrije oko dvadeset hiljada dolara troškova na svoju ruku.

Zaposlio sam se u državnoj kući u Ohaju, radeći za izuzetno ljubaznog senatora iz oblasti Sinsinatija po imenu Bob Schuler. Bio je dobar čovek i svidela mi se njegova politika, pa kada su birači zvali i žalili se, pokušao sam da objasnim njegove stavove. Gledao sam lobiste kako dolaze i odlaze i čuo senatora i njegovo osoblje kako raspravljaju o tome da li je određeni zakon dobar za njegove birače, dobar za njegovu državu ili dobar za oboje. Posmatranje političkog procesa iznutra me je nateralo da ga cenim na način na koji gledanje kablovskih vesti nikada nije imao. Mamav je mislio da su svi političari prevaranti, ali sam naučio da, bez obzira na njihovu politiku, to je u velikoj meri netačno u Ohaju Statehouse.

Posle nekoliko meseci u Senatu Ohaja, kako su se moji računi gomilali i nalazio sam sve manje i manje načina da nadoknadim razliku između moje potrošnje i prihoda (jedan može donirati plazmu samo dva puta nedeljno, naučio sam), odlučio sam da nađem drugi posao. Jedna neprofitna organizacija je reklamirala honorarni posao koji je plaćao deset dolara na sat, ali kada sam se pojavio na intervjuu u „kaki boji“, ružnoj limeto-zelenoj košulji i borbenim čizmama marinaca (moje jedine ne-patike u to vreme) i video reakciju ispitivača, znao sam da nemam sreće. Jedva sam primetio e-poštu o odbijanju nedelju dana kasnije.

Lokalna neprofitna organizacija radila je za zlostavljanu i zanemarenu decu, a takođe su plaćali deset dolara na sat, pa sam otišao u Target, kupio lepšu košulju i par crnih cipela, i došao sa ponudom za posao da budem „konsultant“. Stalo mi je do njihove misije, a oni su bili sjajni ljudi. Odmah sam počeo da radim. Sa dva posla i punim radnim vremenom, moj raspored se intenzivirao, ali mi nije smetalo. Nisam shvatio da postoji nešto neobično u vezi sa mojim obavezama sve dok mi profesor nije poslao e-poštu o sastanku posle časa kako bi razgovarali o zadatku pisanja. Kada sam mu poslao svoj raspored, bio je zaprepašćen.

Strogo mi je rekao da treba da se fokusiram na svoje obrazovanje i da ne dozvolim da mi smetnje na poslu stoje na putu. Nasmešio sam se, rukovao se s njim i zahvalio, ali nisam poslušao njegov savet. Voleo sam da ostanem budan do kasno da radim na zadacima, probudio se rano nakon samo tri ili četiri sata sna, i tapšao se po leđima što sam mogao da to uradim. Posle toliko godina straha od sopstvene budućnosti, brige da ću završiti kao i mnogi moji komšije ili porodica – zavisni od droge ili alkohola, u zatvoru, ili sa decom o kojoj nisam mogao ili ne bih da se brinem – osetio sam neverovatan zamah. Znao sam statistiku. Pročitao sam brošure u kancelariji socijalnog radnika kada sam bio klinac. Prepoznao sam pogled sažaljenja od higijeničara u stomatološkoj klinici sa niskim primanjima.

Posle nekoliko nedelja, osećao sam se dovoljno dobro da se vratim na Kolumbus i moje časove. Izgubio sam mnogo kilograma – dvadeset kilograma tokom četiri nedelje – ali inače sam se osećao prilično dobro. Sa bolničkim računima koji se gomilaju, dobio sam treći posao (kao SAT tutor u Princeton Reviev), koji je plaćao neverovatnih osamnaest dolara na sat.

Tri posla su bila previše, pa sam odustao od posla koji sam najviše voleo – svog rada u Senatu Ohaja – jer je bio najmanje plaćen. Trebao mi je novac i finansijska sloboda koju je pružao, a ne nagrađivanje rada. To će, rekao sam sebi, doći kasnije. Neposredno pre nego što sam otišao, Senat Ohaja raspravljao je o mjeri koja bi značajno obuzdala praksu pozajmljivanja. Moj senator se usprotivio predlogu zakona (jedan od retkih senatora koji je to učinio), i iako nikada nije objasnio zašto, voleo sam da mislim da možda on i ja imamo nešto zajedničko.

Senatori i političko osoblje koji su raspravljali o zakonu imali su malo poštovanja za ulogu zajmodavaca u sivoj ekonomiji koju su ljudi poput mene zauzimali. Za njih, zajmodavci su bili predatorski ajkule, naplaćujući visoke kamatne stope na kredite i pretjerane naknade za unovčene čekove. Što pre budu ugašeni, to bolje. Za mene, zajmodavci mogu da reše važne finansijske probleme. Moj kredit je bio užasan, zahvaljujući mnoštvu strašnih finansijskih odluka (od kojih neki nisu bili moja krivica, od kojih su mnogi bili), tako da kreditne kartice nisu bile mogućnost.

Ako sam želeo da izvedem devojku na večeru ili mi je bila potrebna knjiga za školu i nisam imao novca u banci, nisam imao mnogo opcija. (Verovatno sam mogao da pitam svoju tetku ili ujaka, ali sam očajnički želeo da radim stvari na svoju ruku.) Jednog petka ujutro sam ostavio ček za stanarinu, znajući da ako sačekam još jedan dan, pedeset dolara zakašnjenja, platiću još i nekakvu naknadu. Nisam imao dovoljno novca da pokrijem ček, ali bih bio plaćen tog dana i mogao bih da uplatim novac posle posla. Međutim, nakon dugog dana u senatu, zaboravio sam da uzmem platu pre nego što sam otišao. Do trenutka kada sam shvatio grešku, već sam bio kod kuće, a osoblje Statehouse-a je otišlo za vikend. Tog dana, trodnevni zajam, sa nekoliko dolara kamate, omogućio mi je da izbegnem značajnu naknadu za prekoračenje. Zakonodavci raspravljaju o zaslugama kreditiranja a nisu pomenuli situacije kao što je ova bila. Lekcija? Moćni ljudi ponekad rade stvari da pomognu ljudima poput mene, a da zaista ne razumeju ljude poput mene.

Neverovatan optimizam koji sam osećao o svom životu bio je u oštroj suprotnosti sa pesimizmom mnogih mojih komšija. Godine pada ekonomije videle su se najbolje u materijalnom stanju stanovnika Middletowna. Velika recesija, i ne veliki oporavak koji je usledio, ubrzao je silaznu putanju ovoga okruga. Ali bilo je nečeg gotovo duhovnog u cinizmu zajednice u celini, nešto što je išlo mnogo dublje od kratkoročne recesije. Kao kultura, nismo imali heroje. Svakako ne bilo koji političar – Barak Obama je tada bio najcjenjeniji čovek u Americi (i verovatno još uvek jeste), ali čak i kada je zemlja bila oduševljena njegovim usponom, većina Midltonaca ga je posmatrala sumnjičavo.

Džordž W. Buš je imao malo fanova u 2008. godini. Mnogi su voleli Bila Klintona, ali mnogi su ga videli kao simbol američkog moralnog propadanja, a Ronald Regan je odavno bio mrtav. Voleli smo vojsku, ali nismo imali figure poput slavnog generala Džordža S. Patona u modernoj vojsci.

Sumnjam da bi moje komšije čak mogle da imenuju nekog visokog vojnog oficira. Svemirski program, koji je dugo bio izvor ponosa, krenuo je kao mitska ptica Dodo, a sa njim i poznati astronauti. Ništa nas nije ujedinilo sa jezgrom američkog društva. Osećali smo se zarobljeni u dva naizgled nepobediva rata, u kojima je nesrazmeran udeo boraca dolazio iz našeg komšiluka, i u ekonomiji koja nije uspela da isporuči najosnovnije obećanje američkog sna – stabilnu platu.

Da biste razumeli značaj ovog kulturnog profila, morate ceniti da veliki deo identiteta moje porodice, mog komšiluka i moje zajednice potiče od naše ljubavi prema zemlji. Nisam mogao da vam kažem ništa o gradonačelniku okruga Breathitt, njegovim zdravstvenim uslugama ili njegovim poznatim stanovnicima. Ali znam ovo: „Bloody Breathitt“ je navodno zaslužio svoje ime zato što je okrug u potpunosti ispunio svoju kvotu za regrutaciju dobrovoljaca tokom Prvog svetskog rata – jedini okrug u celoj Sjedinjenim Državama koji je to učinio! Skoro vek kasnije, i to je činjenica o Breathittu kojeg se najbolje sećam: to je istina koju svi oko mene znaju.

Jednom sam intervjuisao Mamav za projekat klase o Drugom svetskom ratu. Posle sedamdeset godina ispunjenih brakom, decom, unucima, smrću, siromaštvom i trijumfom, ono na šta je Mamav nesumnjivo bila najponosnija i najuzbuđenija bila je to što su ona i njena porodica odradili svoj deo tokom Drugog svetskog rata. Razgovarali smo nekoliko minuta o svemu ostalom; satima smo razgovarali o ratnim obrocima, Rozi Riveter, ratnim ljubavnim pismima njenog oca majci sa Pacifika, i danu kada smo „bacili bombu“.

Mamav je uvek imao dva boga: Isusa Hrista i Sjedinjene Američke Države. Nisam bio drugačiji, kao ni bilo ko drugi koga sam poznavao. Ja sam vrsta patriote kome su se ljudi zbog toga smejali. Ali, gušim se kad čujem himnu Lee Greenvooda „Ponosan što sam Amerikanac“. Kad sam imao šesnaest godina, zakleo sam se da ću svaki put kad sretnem ratnog veterana, naći načina da se rukujem sa njim, čak i ako moram nespretno da se umešam u masu da to učinim.

Do današnjeg dana, odbijam da gledam „Spašavanje redova Rajana“ oko bilo koga osim mojih najbližih prijatelja, jer ne mogu da prestanem da plačem tokom završne scene.

Mama i tata su me naučili da živimo u najboljoj i najvećoj zemlji na zemlji. Ova činjenica je dala smisao mom detinjstvu. Kad god su vremena bila teška, kad sam se osećao preplavljen dramom i metežom moje mladosti, znao sam da su bolji dani pred nama jer sam živeo u zemlji koja mi je dozvoljavala da pravim dobre izbore koje drugi nisu. Kad danas razmišljam o svom životu i koliko je on bio i jeste istinski neverovatan – prekrasan, ljubazan, briljantan partner; finansijska sigurnost o kojoj sam sanjao kao dete; veliki prijatelji i uzbudljiva nova iskustva – osećam ogromnu zahvalnost za ove Sjedinjene Države. Znam da je otrcano, ali to je način na koji se osećam.

Ako je Mamav drugi Bog bio Sjedinjene Američke Države, onda su mnogi ljudi u mojoj zajednici gubili nešto slično religiji. Veza koja ih je vezala za njihove komšije, koja ih je inspirisala na način na koji je moj patriotizam oduvek inspirisao mene, naizgled je nestala. Simptomi su svuda oko nas. Značajan procenat belih konzervativnih birača – oko jedne trećine – veruje da je Barak Obama esktremni musliman. U jednoj anketi, 32 odsto konzervativaca je reklo da veruju da je Obama rođen u inostranstvu, a još 19 odsto je reklo da nisu sigurni – što znači da većina belih konzervativaca nije sigurna da je Obama čak i Amerikanac. Redovno čujem od poznanika ili dalekih članova porodice da Obama ima veze sa islamskim ekstremistima, ili da je izdajnik, ili da je rođen u nekom dalekom kutku sveta.

Mnogi od mojih novih prijatelja krive rasizam za ovu percepciju predsednika. Ali predsednik se oseća kao vanzemaljac mnogim Midltoncima iz razloga koji nemaju nikakve veze sa bojom kože.

Podsetimo se da nijedan od mojih srednjoškolaca nije pohađao školu Ivi League. Barak Obama je prisustvovao dva od njih i istakao se u oba. On je briljantan, bogat i govori kao profesor ustavnog prava – što ustvari i jeste. Ništa na njemu nema nikakve sličnosti sa ljudima kojima sam se divio dok sam odrastao: njegov akcenat – čist, savršen, neutralan – je stran.

Njegovi akreditivi su toliko impresivni da su zastrašujući; život je napravio u Čikagu, gustoj metropoli; i on se ponaša sa samopouzdanjem koje dolazi iz saznanja da je moderna američka meritokratija izgrađena za njega. Naravno, Obama je prevazišao životne nedaće – nedaće poznate mnogima od nas – ali to je bilo mnogo pre nego što ga je iko od nas upoznao. Obama je došao na scenu baš kao što je toliko ljudi u mojoj zajednici  koja je počela verovati da moderna američka meritokratija nije izgrađena za njih. Znamo da nam ne ide dobro. Vidimo to svaki dan: u čituljama za tinejdžere koje upadljivo izostavljaju uzrok smrti (čitajući između redova: predoziranje), u mrtvim ritmovima gledamo kako naše ćerke gube vreme sa.

Barak Obama udara u srce naših najdubljih nesigurnosti. On je dobar otac dok mnogi od nas nisu. On nosi odela za svoj posao dok mi nosimo kombinezone, ako smo dovoljno srećni da uopšte imamo posao.

Njegova žena nam kaže da ne bi trebalo da hranimo našu decu određenom hranom, i mi je mrzimo zbog toga – ne zato što mislimo da nije u pravu, već zato što znamo da je u pravu. Mnogi pokušavaju da okrive bes i cinizam belaca radničke klase na dezinformacije. Doduše, postoji industrija zaverenika i marginalnih luđaka koji pišu o svim vrstama idiotizma, od Obaminih navodnih religioznih sklonosti do njegovog porekla. Ali svaka velika novinska organizacija, čak i često omalovažavana Foks Njuz, uvek je govorila istinu o Obaminom državljanskom statusu i verskim stavovima.

Ljudi koje poznajem su dobro upoznati sa onim što glavne novinske organizacije imaju da kažu o ovom pitanju; oni im jednostavno ne veruju. Samo 6 odsto američkih birača veruje da su mediji „veoma pouzdani“. Za mnoge od nas, slobodna štampa – taj bedem američke demokratije – je jednostavno puna sranja. Sa malo poverenja u štampu, nema provere na internet teorijama zavere koje vladaju digitalnim svetom. Barak Obama je stranac koji aktivno pokušava da uništi našu zemlju. Sve što nam mediji govore je laž. Mnogi u beloj radničkoj klasi veruju najgore o svom društvu. Evo malog uzorka e-pošte ili poruka koje sam video od prijatelja ili porodice:

Desničarski radio govornik Aleks Džons na desetogodišnjicu 9/11, dokumentarac o „neodgovorenom pitanju“ terorističkih napada, sugeriše da je američka vlada odigrala ulogu u masakru sopstvenog naroda.  Iz lanca e-pošte, priča da takozvani zdravstveni program Obamacare zakon zahteva implantaciju mikročipa kod novih pacijenata zdravstvene zaštite.

Ova priča nosi dodatni zalogaj zbog religioznih implikacija: mnogi veruju da će „žig zveri“ prorečenog u biblijskom proročanstvu biti elektronski uređaj. Više prijatelja upozorilo je druge na ovu pretnju putem društvenih medija. Sa popularnog sajta WorldNetDaily, uvodnik koji sugeriše da je masakr oružjem u Njutaunu osmišljen od strane savezne vlade kako bi se javno mnjenje okrenulo merama kontrole oružja. Iz više internet izvora ide sugestije da će Obama uskoro uvesti vanredno stanje kako bi obezbedio vlast za treći predsednički mandat.

Lista se nastavlja. Nemoguće je znati koliko ljudi veruje u jednu ili mnoge od ovih priča. Ali, ako trećina naše zajednice dovodi u pitanje predsednikovo poreklo – uprkos svim dokazima koji govore suprotno – dobra je opklada da druge zavere imaju veću važnost nego što bismo želeli. Ovo nije neko libertarijansko nepoverenje u vladinu politiku, što je zdravo u svakoj demokratiji. Ovo je duboki skepticizam prema samim institucijama našeg društva. I postaje sve više i više važeće mišljenje.

(Nastavak u sledećem broju)