Kako je prvi posleratni jugoslovenski šef UDBE Aleksandar Ranković prešao put od revolucionara radničko-seljačkog porekla, do drugog čoveka nove jugoslovenske države i „prvog policajca“ u toj državi. Kome se zamerio i zašto je „pao“ na takozvanom Brionskom plenumu, gde su sve odjeknuli aplauzi mase ljudi na njegovoj sahrani, zašto su Beograd i Srbija po prvi put u svojoj istoriji, tako masovno ispratili na večni počinak jednog šefa tajne službe i zašto je tog dana u Aleji narodnih heroja iz desetina hiljade grla odjekivalo je „Heroj Leka, heroj Leka!“. Na ova i mnogobrojna druga pitanja pokušao je 1989. godine da odgovori Zoran Sekulić, autor knjige „Pad i ćutnja Aleksandra Rankovića“, iz koje „Magazina Tabloid“ specijalno za svoje čitao objavljuje izabrane delove…

Zoran Sekulić

Poznati srpski pisac, satiričar i novinar Brana Crnčević, u jednom od svojih zapisanih sećanja kaža: „Jednom sam šetao dvorištem (u Andre Nikolića 5) sa prognanim meštrom jugoslovenske političke policije. Bilo je to leta gospodnjeg 1969. Gonjen iznenadnom radoznalošću, upitao sam: …Jeste li ga zaista prisluškivali? Zastao je, iznenađeno me po gledao, a onda je smejući se, odbijajući dim iz muštikle, na moje pitanje odgovorio pitanjem: A šta su to on, i oni, imali da kažu, što i ja nisam znao?“

Ova Crnčevićeva kratka refleksija na ličnost šefa svemoćne Titove , otvara brojne malo poznate ili sasvim nepoznate događaje o jednoj epohi kad se na Balkanu uzdizala Jugoslavija, država najliberalnijeg socijalizma u Istočnoj Evropi sredinom Dvadesetog veka.

Ranković Milivoja Aleksandar (ratni pseudonim: Marko) rođen je 28. novembra 1909. u selu Draževcu, kod Obrenovca, Srbija. Potiče iz siromašne seljačke porodice. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, a abadžijski zanat u Beogradu 1922 – 1925. U ranoj mladosti kao 16-godišnjak uključio se u revolucionarni radnički pokret. Član je Saveza radničke omladine Jugolsavije i nezavisnih sindikata od 1924. godine. Sekretar je Sekcije abadžijskih radnika od 1926. i član Izvršnog odbora Sekcije krojačkih i tekstilnih radnika u Beogradu od 1927. godine.

U SKOJ je primljen 1927., a u KPJ 1928.

Za sekretara MK SKOJ-a za Beograd izabran je krajem 1927., a za sekretara PK SKOJ-a za Srbiju sep tembra 1928. godine. Pripadao je onoj grupi rukovodećeg jezgra u SKOJ-u koje se 1927-1928, nepomirljivo borilo protiv frakcionaštva u KPJ. Organizuje i rukovodi političkim akcijama omladinskog pokreta u Begoradu i Srbiji, od kojih se posebno ističu velike demonstracije u Beogradu (2. septembra 1928). Zbog revolucionarne aktivnosti u sindikatima i omladinskom pokretu, hapšen je 1927. godine, jednom, i 1928. dva puta, mučen u policijskom zatvoru i proterivan u rodno mesto.

Da bi nastavio revolucionarni rad, morao je da pređe u ilegalu. Sa grupom članova Partije i SKOJ-a, organizovao je 11. januara 1929., štampanje i rasturanje proglasa PK KPJ i PK SKOJ-a za Srbiju, sa pozivom na borbu protiv diktature.

Većina organizatora ove akcije je pohapšena, među njima i Aleksandar Ranković. U zatvoru je bio izložen zlostavljanju, ali policija nije mogla da ga slomi. Sud za zaštitu države 25.maja 1929. godine osudio ga je na 6 godina robije koju je izdržao u Sremskoj Mitrovici i Lepoglavi.

Na robiji je nastavio revolucionarni rad. Član je Kažnjeničkog komiteta KPJ u Sremskoj Mitrovici, učestvuje u organizovanju i vođenju štrajka glađu za prava političkih zatvorenika, oktobra 1933, u organizovanju partijskih organizacija u kaznionicama i uspostavljanju veza sa komunistima u Beogradu.

Kao i drugi komunisti, na robiji je upotpunio znanje iz teorije marksizma i lenjinizma.

Posle izlaska sa robije, 11. marta 1935. proteran je u rodno mesto, odakle brzo dolazi u Beograd i nastavlja rad u sindikatima i na obnavljanju partijskih organizacija, a zatim odlazi na odsluženje vojnog roka u Skoplje. Januara 1937. vraća se u Beograd i radi na organizovanju i jačanju partijskih organizacija i rukovodstva u Beogradu i Srbiji koje su bile teško pogođene u velikim provalama 1935. i 1936. godine.

U martu 1937. formirao je MK KPJ za Beograd, sredinom 1937. izabran je za sekretara PK KPJ za Srbiju. Posle hapšenja 2. maja 1838. prešao je u potpunu ilegalnost i nastavio politički rad kao profesionalni partijski radnik.

Juna 1939. učestvuje na savetovanju rukovodećeg aktiva KPJ, pod Šmarnom gorom, u Sloveniji. Pod njegovim rukovodstvom organizovane su brojne akcije radničke klase u Beogradu i Srbiji uoči rata. Na Petoj pokrajinskoj konferenciji KPJ za Srbiju, juna 1940. izabran je za političkog sekretara PK KPJ. Učestvuje u pripremama i radu Pete zemaljske konferencije KPJ, oktobra 1940. u Zagrebu, na kojoj je podneo referat o sindikalnom pitanju i iza bran u CK, Politbiro CK i njegov sekretarijat.

Od tada pa sve do jula 1966. aktivno učestvuje u donošenju i realizovanju najvažnijih odluka CK KPJ.

Po odluci Politbiroa CK KPJ, zbog razmene iskustava i rada u CK, Aleksandar Ranković je januara 1941., došao na privremeni rad u Hrvatsku, a u Srbiju je upućen Rade Končar, sekretar CK KP Hrvatske.

Rat ga je zatekao u Zagrebu, gde je, 10. aprila 1941. učestvovao u radu sednice Politbiroa CK KPJ na kojoj je odlučeno da se pristupi pripremama za oružanu borbu. Po odluci Politbiroa CK KPJ, vratio se u Beograd 17. apri la 1941. godine i odmah nastavio rad na sređivanju partijskih organizacija u Srbiji i povezivanju njihovih rukovodstava s PK KPJ, zbog sprovodenja odlu ka CK o pripremama za oružanu borbu. Sudelovao je na istorijskim sednicama Politbiroa CK KPJ, 22. juna i 4. ju la 1941. kada je odlučeno da se uputi poziv narodima Jugoslavije na oružani ustanak za borbu protiv neprijatelja.

Radeći na organizovanju borbe protiv okupatora pao je u ruke Gestapoa, 27. jula 1941. godine. Posle zverskog mučenja u Gestapou, prenet je u besvesnom stanju u zatvoreničko odelenje bolnice u Vidovdanskoj ulici. Odatle je, 29. jula, oslobođen oružanom akcijom beogradskih komunista, koje su predvodili članovi MK KPJ za Beograd i PK KPJ za Srbiju.

Od tada je, zajedno sa drugim članovima Glavnog štaba NOPOJ, čiji je član od njegovog osnivanja, radio na organizovanju i vođenju oružane borbe naroda Jugoslavije. Kao organizacioni sekretar CK KPJ, najviše je radio na organizovanju i jačanju Partije iu jedinicama NOV i POJ i na terenu, na kadrovskim pitanjima, a kasnije, i na osnivanju i izgradnji Odeljenja za zaštitu naroda (OZNE).

Na Drugom zasedanju AVNOJ-a izabran je za člana njegovog predsed- ništva, na Prvom zasedanju ASNOS-a (10. novembra 1944.) za potpredsednika ASNOS-a. Narodnim herojem proglašen je 4. jula 1945. godine.

Iz rata je izašao u činu general – lajtanta, a penzionisan je u činu general-pukovnika JNA.

Posle oslobođenja obavljao je visoke državne funkcije: član Predsed- ništva Privremene narodne skupštine DFJ (1945.), Predsedništvo Ustvavotvorne skupštine (1945-46.), Prezidijuma Narodne skupštine FNRJ (1946-1953.), ministar unutrašnjih poslova u Vladi FNRJ (1946-1948 ), potpredsednik vlade FNRJ i ministar unutrašnjih poslova (1948-1953.), potpredsednik Saveznog izvršnog veća (1953-1963.), predsednik Savezne komisije za nuklearnu energiju (1955-1962.), potpredsednik Republike (1963-1966.) član Saveta Federacije (1963-1966.).

Biran je za poslanika Savezne i Republičke skupštine od 1945-1963. Od 5. do 8. kongresa KPJ, odnosno SKJ, biran je za člana Politbiroa CK KPJ, odnosno, Izvršnog komiteta SKJ. Od 7. kongresa obavljao je dužnost sekretara CK SKJ do Četvrtog plenuma CK SKJ (1966).

Od osnivanja Narodnog fronta Jugoslavije, odnosno SSRNJ, biran je za člana Predsedništva i generalnog sekretara SSRNJ (1960-1963.).

Od Prvog kongresa Saveza boraca NOR biran je za sekretara Glavnog odbora (1947-1951), a zatim predsednika Centralnog i Izvršnog odbora Centralnog odbora SUBNOR (1951-1961.) i predsednika Saveznog odbora SUBNOR-a (1961-1966).

Zbog birokratsko – dogmatskog suprotstavljanja razvitku socijalističkog samoupravljanja, zloupotreba svojih pozicija u Službi državne bezbednosti, na Četvrtom plenumu CK SKJ (jula 1966.) lišen je funkcija, a na sednici CK SK Srbije (septembra iste godine) isključen iz SKJ i penzionisan.

Dana 19. avgusta 1983. godine, Aleksandar Leka Ranković je u Dubrovniku umro od posledica infarkta.

Tim povodom „Tanjug“ je objavio saopštenje u kome je, bez rezerve, iscrpno, prikazana Rankovićeva revolucionarna i državnička biografija. U tome saopštenju nije propuštena prilika da se ukaže na uzroke i partijsku ocenu njegovoga sukoba sa politikom Saveza komunista Jugoslavi je, lišavanje državnih i partijskih funkcija i isključenje i članstva SKJ.

Tri dana kasnije, 22. avgusta, u Aleji narodnih heroja, uz sve počasti koje pripadaju nosiocu Ordena narodnog heroja, u prisustvu porodice i ratnih drugova, ali i blizu tri stotine hiljada Beograđanina, sahranjen je Aleksandar Ranković. Tog dana na beogradskom Novom groblju čulo se skandiranje imena preminuloga i aplauz kovčegu u prolazu. Iz hiljada grla odjekivalo je : „Heroj Leka!, Heroj Leka!“.

Ljudi su stajali mirno, sa stisnutom pesnicom na slepoočnici. Čulo se, dakle, nešto što se retko može čuti na pogrebnim ceremonijama.

Niko tada nije mogao ni naslutiti da su brojna odlikovanja, nošena na crvenim plišanim jastucima iza odra Aleksandra Rankovića, uzeta prethodnog dana na revers od najviših državnih organa! Neko je, naime, bez valjanih zakonskih razloga ušao u kuću Aleksandra Rankovića i „pokupio“ sva odlikovanja! Ko je to i po čijem nalogu mogao da učini?!

Zašto se aplaudiralo i skandiralo? Da li su prisutni i na taj način hteli da izraze svoje nezadovoljstvo događajima na Kosovu, protest protiv genocida nad srpskim i crnogorskim stanovništvom u toj južnoj srpskoj pokrajini? Ili im se učinilo da je upravo Aleksandar Ranković znao pravi način rešavanja kosovske drame? Ili možda u tome skandiranju i tome pljesku možemo pre poznati i verovanje da je Aleksandar Ranković neopravdano, bez valjanih razloga i nemilosrdno bio uklonjen sa političke scene. Smetao je nekome lično i neko mu se lično osvetio. Učinio je to bez milosti.

Jedan od četvorice istorijskih vođa jujugoslovenske revolucije nije mogao, nije mu data prilika ni da se brani.

Na Brionskom plenumu, 1. jula 1966. godine, Ranković je doživeo najteže trenutke u svome životu. Tito je, posle burne diskusije u hotelu „Istra“ rekao: „…Mi smo dužni da i pred spoljnim svijetom pokažemo da rješavamo najkrupnije probleme, kakvi ponekad potresaju druge države i da ih znamo riještiti na naš, humani način. Šta znači humani način? Evo: drug Marko je danas ovdje istupio dva puta. Ja ne tražim više ništa od njega. Mislim da je dovoljno da je on svjestan toga da snosi moralnu i političku odgovornost i da će drug Marko i ubuduće nastojati, jer on to može, da nam pomogne, da bi se onemogućili razni pokušaji koji bi mogli doći sa strane i da bi se spriječilo da se to prenese na nacionalni teren. Kao jedan od glavnih rukovodilaca da sada, on može da kaže svoju riječ uvijek kada to bude trebalo. Ja to tražim od njega.“

Zašto je Josip Broz kasnije odustao od ovog svog brionskog zahteva koji je postavio pred svog najodanijeg saradnika, u času kad se, činilo se ta da, ne rastaje od njega zauvek?

Aleksandar Ranković prvi put u svome životu nije više bio u prilici da po ko zna koji put posluša svog Vrhovnog komandanta. Pritisnut teškom optužnicom, prikovan na stub srama, osuđen bez stida, izolovan, ćutao je do kraja života.

Ipak, ostao je lojalan, disciplinovan kao uvek, istina bivši član Partije koji se tim svojim ćutanjem distancirao od svakog pokušaja da se njegova ličnost zloupotrebi u antipartijiske svrhe. I govornici na njegovom grobu, iako to nije običaj u ovim krajevima, nisu propustili da govore o Rankovićevoj krivici: „…Posle gotovo četiri decenije neprekidne revolucionarne aktivnosti u jednom trenutku nije uspeo da sledi dalje procese demokratskog razvoja našeg socijalističkog samoupravnog društva…“

Kad je to, u kom to trenutku Aleksandar Ranković pogrešio? Ali, ti isti govornici izgovorili su i reči o Rankoviću, verniku Partije: „…Posle penzionisanja do kraja života živeo je ljudski pošteno i dosledno vlastitom opredeljenju da se ne nade kao prepreka na putu naše istorije. Više od dve decenije trajala je enigma Ranković“.

Činilo se da je sve poznato, da su sve ocene izrečene i da je jedan od četvorice prvaka našeg posleratnog komunističkog pokreta dobio svoje mesto u istoriji.

Svetozar Vukmanović Tempo, jedan od nih koji je na Brionima najviše napadao Rankovića, u jednome feljtonu se založio za rehabilitaciju Aleksandra Rankovića. Tražio je da se drug Leka oslobodi optužnice za prisluškivanje.

Naša domaća „afera Votergejt“ počela je da poprima neka drugačija obeležja. „Mikrofoni“ su se javili kao obavezni deo političkog folklora, istina, usputni, zbunjujući i vrlo šokantni dekor. U prvi plan su izbili politički sukobi u jugoslovenskom vrhu. Brionski plenum, u publicističkim radovima, počeo je da se prikazuje kao montirani proces.

Aleksandar Ranković je bio optužen za prisluškivanje u spavaćoj sobi (od toga je sve počelo), za zloupotrebe i deformacije u Službi državne bezbednosti. Znao je on dobro, i na osnovu sopstvenih iskustava, šta ga čeka kad je Tito odlučio da formira komisiju koja će ispitati njegove grehe bez prethodne konsultacije sa njim, svojim najbližim saradnikom.

Koliko li je Komisija sam formirao? Znao je on dobro da se Komisije u komunističkom pokretu i ne obrazuju da bi utvrdile činjenice i istinu već da bi izrekle kaznu. Našao se pred Strašnim sudom svoje Partije čiji je bio najveći vernik. A Partija je, zna se, uvek u pravu, ona nikad ne greši. Nije progovorio ni reč u svoju odbranu znao je da bi to bio uzaludan po sao. Samo nije mogao da prihvati da prisluškivao onoga koga je voleo više od svog oca. Ipak, pomislio je: svi sve prisluškuju, da se nije desila greška? Bolelo ga je što Komisija nije našla za potrebno ni reč sa njim da prozbori, da ga bar pita oseća li se krivim. Ali, to nije bio njen zadatak. Njen zadatak je bio da mu izrekne kaznu. Setio se da ni on niga nije pitao. Pristao je da mu pripreme i govor koji će održati poslednji put na božanskom ostrvu. Nije mu bilo čudno što mu njegovi decenijski prijatelji, oni sa kojima je tamnovao i sa kojima je pošao u Revoluciju, naoružan samo snovima i na dom, oni sa kojima je gradio socijalizam, ali i Goli otok, i nasilni otkup, i kolektivizaciju, i verbalni delikt, više ne pružaju ruku, što beže od njega kao da je zaražen. Znao je i za to nepisano pravilo u komunističkom pokretu. Pristao je i na samokritiku iako je znao da će posle nje uslediti najžešće osude. I to je, takođe, bilo pravilo koga se i sam pridržavao.

Na Brionima se dogodio apsurd: šef policije optužen je za deformacije u policijskoj državi! Kao da policija uvek i svugde nije samo izvršilac naređenja. Na Brionima je tog prvog julskog dana 1966. godine sve, u stvari, izgledalo nestvarno. Prelepu prirodu kvarili su brojni vojnici i policajci. Okolo, voda, gore, vedro nebo, unutra, Strašni sud. Zašto komunisti ne plivaju leti? Da li se u tom času možda prisetio Ranković takode jednog julskog da na, tada već daleke 1949. godine, kada je Prezidijuma narodne skupštine Srbije odlučeno „da će se grad Kraljevo zvati Rankovićevo“. I dok su se na jednom drugom ostrvu bivši ratni drugovi , u dokolici, igrali „toplog zeca“ „rankovićevci“ su pisali Rankoviću: „Želimo da te obavestimo da smo odlučili da damo svome gradu tvoje herojsko ime i da te na taj način još jedan put uverimo u svoju ljubav i veliku zahvalnost prema tebi za ono što si dao našim narodima u njihovoj borbi za oslobođenje i izgradnju socijalizma. Mi smo ponosni što smo baš danas, u ovakvoj situaciji, građani grada Rankovićeva. Mi ovim želimo da još jednom dobijemo sve sramne i prijave klevete kojima su se zlobini neprijatelji okupljeni oko podle Rezolucije Infor mbiroa okomili na tvoj herojski lik nustrašivog borca protiv svih neprijatelja naših naroda i naše Partije.

Mi smo ponosni što će tvoje ime i tvoje delo ko jim si zadužio srpski narod i sve narode Jugoslavije u budućnosti još napa jati oduševljenjem i zalaganjem radnike po našim tvornicama, građane našeg grada i našu omladinu…Dragi druže Rankoviću, mi građani Rankovićeva obećavamo ti da ćemo dostojno čuvati čast tvoga imena i da ćemo dati sve od sebe u ovim istorijskim danima naših naroda, da bude među prvim proleterskim gradovima naše socijalističke domovine. Živeo nam mnogo godina, na sreću naših slobodnih naroda, na čast naše herojske Komunističke partije…“.

Usledila je potom, kažu izveštači, bakljada i narodno veselje u centru Rankovićeva. Da li mu se tada činilo da ćemo, bar malo, živeti i u Rankovićevu? A živeli smo stalno u Titogradu. Rankovićevo je srušeno na Brionima. Srce nije izdržalo. Pristale su posle nove optužbe. Optužnica je bila sve veća i veća. Narasla je toliko da je malo ko u nju poverovao. Bio je kriv koliko su bili krivi i drugi. Bio je nevin koliko su bili nevini i drugi. Postoji li uopšte „enigma Ranković“? Ako postoji već je rezrešio Stane Kavčič, takode jeretik i otpadnik, koji će u svome „Dnevniku“ zapisati: 1983., 21. avgust „Umrli su Miha Marinko i Ranković. Obojica istog dana. Kao da su se dogovo rili da zauvek otputuju zajedno. Dva u osnovi zajednička revolucionarana života i dva poptuno različita čoveka. U biti, dvojica sluga Jerneja koji su verno i predano služili idealima Revolucije, premda svaki na svoj način i ra zličitim sposobnostima, rezultatima, srećom odnosno nesrećom…

Ranković je najtragičnija ličnost jugoslovenske revolucije. Nije lako kad vernik postane bezbožnik i kada ga zadesi prokletstvo. Izuzetno je teško i tragično ako i kada pravovernog izopšte i prokunu. To se dogodilo Rankoviću. Njegova revolucionarana biografija je jasna, pravolinijska i blistava. Nigde nikakvog oklevanja, zabluda i nejasnoća, sve do trenutka kada je bio, odnosno, kada je trebalo da postane duhovni i operativni otac jedne politike i njenih policijskih metoda za koju se smatralo da je preživela i da je treba osuditi i odbaciti zajedno sa njim.

Pre toga saznanja, odluke i osude, Ranković je bio pojam i ideal, možda i istorijiski primer pravog proletera, hrabrog revolucionara, predanog komuniste i zaslužnog i sposobnog partisjkog i državnog rukovodioca. Takoreći, preko noći iz božanskih visina pao je u paklene dubine. Zašto? Bez obzira na sve, Ranković je bio isti čovek i „drug Marko“, kako juče, dok je bio poštovani rukovodilac, tako i dan kasnije, kao opasan protivnik državne politike. Smatran je krivim, osuđen i isključen…

(Nastavak u sledećem broju)