Kako je prvi posleratni jugoslovenski šef UDBE Aleksandar Ranković prešao put od revolucionara radničko-seljačkog porekla, do drugog čoveka nove jugoslovenske države i „prvog policajca“ u toj državi. Kome se zamerio i zašto je „pao“ na takozvanom Brionskom plenumu, gde su sve odjeknuli aplauzi mase ljudi na njegovoj sahrani, zašto su Beograd i Srbija po prvi put u svojoj istoriji, tako masovno ispratili na večni počinak jednog šefa tajne službe i zašto je tog dana u Aleji narodnih heroja iz desetina hiljade grla odjekivalo je „Heroj Leka, heroj Leka!“. Na ova i mnogobrojna druga pitanja pokušao je 1989. godine da odgovori Zoran Sekulić, autor knjige „Pad i ćutnja Aleksandra Rankovića“, iz koje „Magazina Tabloid“ specijalno za svoje čitaoce objavljuje izabrane delove…

Zoran Sekulić

Posle Titove uvodne reči izgovorene očigledno sa ambicijom da unese osnovni ton Plenumu i da se tako „pridruži“ materijalima, Krste Crvenkovski, predsednik Komisije IK CK SKJ, govorio je o teškoćama na koje je komisija u svome radu nailazila „zbog prilične zatvorenosti i neiskrenosti jednog dela funkcionera državne bezbednosti sa kojima je Komisija razgovarala“.

On je predložio da specijalna državna komisija nastavi istragu da bi se činjenice do kraja rasvetlile i bili onemogućeni organizatori zloupotreba. Ali, Crvenkovski je izrazio mišljenje da je za političku analizu i određene političke ocene dovoljan materijal koji je prikupila Komisija.

Na sednici Izvršnog komiteta Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije, od 16. juna 1966. godine, u vezi sa nizom činjenica koje ukazuju na vrlo ozbiljne ispoljene slabosti i deformacije, pretresana su neka pitanja iz rada organa Državne bezbednosti kao i pojave ozbiljnih zloupotreba ovih organa u po litičke ciljeve od strane pojedinih funkcionera.

Na istoj sednici je Izvršni komitet CK SKJ formirao komisiju sa zadatkom da ispita ove pojave kao i metode rukovođenja u organima državne bezbjednosti i da o svome radu i konstatacijama izvijesti Izvršni komitet i Centralni komitet SKJ. Izvršni komitet CK SKJ utvrdio je sledeći sastav komisije: -predsednik Krste Crvenkovski, članovi – Đuro Pucar, Blažo Jovanović, Dobrivoje Radosavljević, Mika Tripalo i Franc Popit. Komisija se odmah posle sednice Izvršnog komiteta konstituisala, izradila plan rada, pobliže formulisala svoje zadatke i otpočela sa radom. Ona je ispitivala rad organa Državne bezbednosti i u tom cilju razgovarala sa nekim funkcionerima državne bezbednosti i nekih drugih ustanova.

Izvršni komitet CK SKJ je odobrio rad Komisije i prihvatio njene nalaze i konstatacije, stavljajući joj u zadatak izradu definitivnog izvještaja za četvrtu sednicu CK SKJ, zakazanu za 1. jul 1966. godine.

U svom radu Komisija je sakupila niz materijala, izjava i saslušanja koji u velikoj meri osvetljavaju stanje i metode rada pojedinih funkcionera organa Državne bezbednosti bez obzira što su mnoge stvari jako zamršene i mistificirane.

Rad Komisije je pokazao da su bili tačne analiza i konstatacije Izvršnog komiteta, iznesene na sednicama od 16. i 22. juna 1966. godine, o stanju u organima Državne bezbednosti i ozbiljnim zloupotrebama položaja, vlasti i povjerenja od strane nekih istaknutih funkcionera.

Zatvorenost organizacije i nepostojanje kontrole predstavničkih tela i njihovih izvršnih organa nad njenim radom onemogućili su stalan i sistematski uvid u rad. To je dalo mogućnost pojedincima da donose odluke koje nisu bile zasnovane na principima politike SKJ i zakonskim normama.

Mnogi, čak krupni i osetljivi problemi, rešavani su na bazi ličnih veza i autoriteta, a ne normalnim, zakonom ustaljenim putem. Rad Komisije je bio posebno otežan zatvorenošću i neiskrenošću nekolicine odgovornih funkcionera Državne bezbednosti.

Oni su saopštavali i priznavali samo ono do čega smo već bili došli ili su pretpostavljali da znamo, čak i kod takvih situacija neki su namerno i smišljeno zaobilazili odgovore sa ciljem da dezinformišu.

Pojedinci su svoje izjave davali posle nekoliko dana i naših nak nadnih upozorenja, neke od tih izjava su i posle svih naših naknadnih zahteva bile sasvim bez sadržaja. Komisija posebno ističe da stanje, organizacija, metodi rada, ciljevi i zadaci državne bezbednosti nisu nigde pretresani, ni na jednom državnom, predstavničkom ili partijskom forumu, u čitavom posleratnom periodu. Državna bezbednost je postala manje ili više monopol pojedinaca.

Oni su njom rukovodili kao ličnosti ili, kako neki kažu, kao njeni organizatori i osnivači, bez obzira na to kakve su javne funkcije imali. Otuda se tvorila atmosfera da su se, kako pojedini funkcioneri tako i deo osoblja Državne bezbednosti, vezivali za pojedine ličnosti, koje su poistovećivane sa državnim rukovodstvom i Centralnim komite tom SKJ.

Iz izjava se vidi da je drug Aleksandar Ranković (Marko) poistovećen sa Centralnim komitetom.

Državna bezbednost se rodila u jednom revolucionarnom periodu kada je borba protiv okupatora i njegovih sluga, a kasnije protiv ostataka starog i novog klasnog neprijatelja i oružanih kvislinških bandi bila od odlučujućeg značaja za konsolidaciju nove narodne vlasti. Organi državne bezbednosti, izvršavajući svoju ulogu zaštite socijalističkog poretka nezavisnosti i bezbednosti zemlje, rukovođeni idejama Partije, dali su značajan doprinos u borbi protiv Staljinovog nasrtaja na nezavisnost naše zemlje i samostalnost naše revolucionarne Partije.

Kadrovi u njoj su ispoljili požrtvovanje, hrabrost i odanost delu Partije i socijalizma.

Naše društvo je zahvaljujući, pre svega, pravilnoj političkoj liniji i orijentaciji Saveza komunista otišlo daleko napred u razvitku socijalizma i socijalističkih društvenih odnosa. Brzo je napredovalo samoupravljanje i neposredna demokratija, a organi bezbednosti usled konzervativnog otpora pojedinih funkcionera zaostajali su iza tog razvitka, zbog čega je i moralo doći do određenih sukoba.

Ranijim tendencijama da se Državna bezbednost pretvori u silu iznad društva priključile su se i nove, to jest da Državna bezbednost postane jedan od odlučujućih faktora u formiranju društvene politike.

Ti funkcioneri su, koristeći svoje pozicije, zloupotrebljavali organe Državne bezbednosti sa tendencijom da uspostave kontrolu u čitavom društvu od preduzeća do najviših vrhova.

Oni su sebi prisvojili i pravo da drže pod kontrolom i odgovorne državne i političke funkcionere putem prisluškivanja, praćenja i dobijanja izveštaja od tehničkog osoblja koje je angažovano u radu oko funkcionara.

Na bazi ovakvih izveštaja vrlo često su davane ocene o pojedinim ljudima i takve ocene su bile, ne tako retko, odlučujuće za odluke kadrovske politike. Naime, drug Ranković se, kao sekretar CK zadužen za kadrovsku politiku i organizacionu izgradnju SKJ, često oslanjao na materijale bezbednosti pri odlučivanju o razmještaju kadrova.

Naš sve brži demokratski razvitak i sve veća inicijativa ljudi i kadrova SKJ, vršili su snažan pritisak da se zaostajanje organa Državne bezbednosti, kao i štetna praksa vršena od pojedinaca u njima, spreči i stanje promeni.

Međutim, te promene su nailazile na otpor nekih funkcionera Državne bezbednosti, a posebno druga Svetislava Stefanovića. Pojedini istaknuti funkcioneri nisu dozvoljavali da se iko van njih u ime društva meša u poslove Državne bezbednosti, oni su jedino sebe smatrali pozvanim da odlučuju o reorganizacijama kao i o drugim poslovima.

Izvršene promene su ostale krajnje nedovoljne u odnosu na zahtev vremena. Osnovne pozicije, težnja za vlašću nad ljudima i kontrolom nad društvenim kretanjima nisu ni do danas napuštene od jednog dela rukovodećeg kadra.

Državna bezbednost, stvorena za borbu protiv inostranih obavještajnih službi koje djeluju protiv nezavisnosti naše zemlje i našeg socijalističkog sistema…

Pojedini organi Državne bezbednosti, polazeći od koncepcije kontrole celokupnog društvenog života od strane Službe državne bezbednosti i preventivne borbe protiv neprijatelja stvarali su razgranatu mrežu svojih saradnika u radnim organizacijama pa čak i u SKJ.

Ta mreža se vrlo često uplitala u celokupan rad preduzeća, sve do investicija i kadrovske politike. Tim putem i drugim metodama rada organi Državne bezbednosti postali su ne samo smetnja i kočnica daljeg društvenog razvitka već i određena opasnost za njegov dalji socijalistički razvitak.

Ljudi koji rade u njoj misle da time obavljaju određene revolucionarne i društvu jako korisne zadatke, bez obzira što se takav rad pojedinih organa Državne bezbednosti, zloupotrebljavan od pojedinaca u kontroli nad ljudima, javlja kao jedna od najjačih prepreka u oslobođenju ljudi za izgradnju slobodne i odgovorne ličnosti oslobođene straha i pritiska.

Pojedini organi Državne bezbednosti, koristeći savremenu tehniku, upustili su se posljednjih godina u velike operacije prisluškivanja i kontrolu pojedinaca i ustanova.

Rad Komisije je pokazao da se te metode upotrebljavaju masovno protiv poštenih i socijalizmu odanih ljudi, protiv određenog broja državnih i političkih funkcionera. Te su metode upotrebljavane i sa namerom da se pojedinci diskredituju i konačno skinu sa funkcija.

Obaveštajni materijali pojedinih organa Državne bezbednosti često puta su bili smišljeno tempirani. Nedozvoljeno je, politički opasno i nehumano, da se pojedincima imputiraju političke ocene njihove nelojalnosti, antidržavne i antipartijske delatnosti, samo zato što su u četiri oka rekli po koju riječ kritike, a možda ponekad upali i u ogovaranja pojedinih istaknutih državnih ili partijskih funkcionera.

Takvih slučajeva insinuacije bilo je podosta, pa i u poslednje vre me. Komisija je sasvim prirodno svoj rad otpočela razgovorom sa drugom Svetislavom Stefanovićem kao neposrednim rukovodiocem službe državne bezbednosti za čitav posleratni period.

Komisija je tokom svoga rada došla do zaključka da je drug Svetislav Stefanović, kao predsednik Komisije za unutrašnju politiku SIV-a i predsednik Komisije za koordinaciju službi bezbednosti neposredno politički odgovoran za rad Državne bezbednosti.

Pored toga, Komisija je utvrdila, na bazi niza činjenica, da se on i sa ove funkcije direktno mešao u rad organa državne bezbednosti i često mimo Saveznog sekretara za unutrašnje i državnog sekretara inostrane poslove. Očekivali smo da će on pomoći da Komisija svoj rad završi normalno. Drug Stefanović se, međutim, pred Komisijom držao krajnje neiskreno. On je u toku rada Komisije obilazio skoro sve ljude sa kojima je Komisija razgovarala i sa njima se dogovarao kako dalje da odgovaraju i podsticao ih na određeni način na suprotstavljanje radu Komisije. Neki od njih nam i do danas nisu rekli o čemu su zapravo razgovarali sa drugom Stefanovićem. lako ga je Komisija dva puta upozorila da o radu Komisije ne razgovara sa ljudima, u interesu utvrđivanja objektivne istine, on je uporno produžio svoju akciju.

Ljudima, sa kojima je razgovarao, sugerisao je svoje ocjene o merama raščišćavanja koje je preduzeo Izvršni komitet CK SKJ Govorio im je kako je Izvršni komitet CK SKJ predimenzionirao celu stvar formirajući Komisiju sastavljenu od drugova iz svih republika i da je drug Ranković od strane Izvršnog komiteta zaobiđen.

Dalje je isticao da je stvar uperena protiv UDB-e. Treba istaći da je komisija došla do čvrstog ubeđenja da je drug Stefanović čak direktno smenjivao i postavljao ljude na pojedinim sektorima državne bezbednosti.

Oktobra meseca 1964. godine pozvao je kod sebe u kancelariju hitno dvojicu funkcionara DSIP-a, i saopštio im da neće više biti rukovodioci ove službe. Drug Stefanović na naše pitanje u kom svojstvu je to učinio i po čijem nalogu, odgovorio je da ih je samo privatno i prijateljski informisao o donetoj odluci. Međutim, ova dvojica su ipak otišli sa svojih funkcija i da ih niko drugi o tome nije obavestio sem druga Stefanovića. Isto tako on je lično saopštio po stavljanje na dužnost novom načelniku službe.

Komisija je kroz svoj rad mogla da konstatuje činjenicu da je kadrovska politika u organima Državne bezbednosti skoro isključivi monopol pojedinaca. Glavnu reč za čitav protekli period od više od dve decenije kod postavljenja rukovodećih funkcionera u državnoj bezbednosti imali su drugovi Ranković i Stefanović. Kadrovi su se u državnoj bezbednosti na rukovodećim mestima stalno uzdizali iz same ustanove, a nikako i iz redova van nje, što je još više jačalo tendenciju izolovanosti i zatvorenosti ove organizacije u našem društvu.

Poslednjih godina mnogi su kadrovi iz državne bezbednosti po posebnim kriterijumima postavljani na odgovorne političke i državne funkcije. Tim putem se stvarala i izgrađivala odanost ličnostima, a ne delu socijalizma i ciljevima SKJ.

Komisija je mogla konstatovati da je još na snazi jedna vrsta obaveza koju daju funkcionari i osoblje u organima državne bezbednosti o čuvanju tajnosti.

Kadrovi u UDB-i se tom obavezom deklarišu da nikada i nikome ne smeju odati nikakve tajne iz svoga rada. Ne postoji nijedan propis koji ovu obavezu reguliše; ona je pravno ilegalna!

U sadašnjim našim uslovima takav metođ vaspitanja i zatvorenosti je neodrživ, čak su i članovi SKJ i istaknuti funkcionari tu obavezu shvatili tako da treba da kriju i od SKJ i onda kada se radi o preispitivanju rada organa Državne bezbednosti i zloupotrebama u njoj, što je i radom ove komisije potvrđeno. Takvo vaspitanja je samo još više utvrđivalo praksu da je UDB-a za seban organizam u društvu, stvarno odgovoran pojedincima, a pod vidom odanosti SKJ i socijalizmu.

Državna bezbednost, kako smo na početku istakli, zadržala je svoju zatvorenost i posebno rukovodeće mesto i u samom resoru unutrašnjih poslova. Ona je ostala čvrsto centralizovana organizacija, a vertikalna povezanost po svim pitanjima svela se na vrhu na jednog ili dva funkcionara. Ona je kao organizam potpuno izolovana od bilo kakve društvene kontrole.

Stvoren je jak i glomazan aparat u centrima republika, a još više u Saveznom sekretarijatu. Svi pokušaji da se to smanji i svede na pravu meru ostali su bez značajnih rezultata. Stalno je pothranjivano uverenje da je ova služba u stanju da daje sud o svim društvenim problemima.

Posedujući moć kontrole, pojedinci su u Državnoj bezbednosti zloupotrebljavali svoj položaj i ulazili u lična pitanja pojedinih funkcionera. To su oni pre pričavali i pretvarali u ogovaranje. Umesto da se sve više modernizuju i osposobljavaju za borbu protiv neprijatelja, u prvom redu, stranih obavještajnih službi, državna bezbednost se, izlazeći iz delokruga svoga rada, sistematski centralizovano bavila političkim problemima, čime je umnogome i paralisala rad organa SKJ i izgrađivanje njegovog sopstvenog metoda političkog informisanja i političke analize.

Ona je često pretendovala da daje ocjene čak i o radu političkih rukovodstava na svim nivoima.

U državnoj bezbjednosti se posebno razvio sistem informisanja o raspoloženju javnog mnjenja. Ona se već godinama javlja kao skoro jedina služba koja prikuplja političke informacije o komentarima i reagovanju na najznačajnije događaje iz našeg javnog i političkog života.

Državna bezbednost je time po stajala nekakva političko-informativna ili političko-obaveštajna služba unutar zemlje.

Ona je to obavljala nestručno, improvizovano, po svojim merilima i, što je najgore, često sa određenim ciljem. Zbog svoje izolovanosti, nestručnosti kadrova da mogu kompetentno ocjenjivati ekonomske, političke, kulturne i druge podatke, a pogotovu što se mnogo tih podataka dobija iz negativnih sredina ili nekompetentnih izvora, te su informacije skoro uvek bile jednostrane, a neretko i svesno tempirane.

One nisu odraz pravog stanja; na osnovu reagovanja neprijateljski nastrojenih elemenata i nezadovoljnika i pojedinačnih slučajeva vrše se uopštavanja. Država bezbednosti je sama analizirala razne pojave, vršila selekciju materijala i obradu informacija i, prema vlastitoj ocjeni ili ocjeni pojedinaca, na bazi krajnjeg subjektivizma i proizvoljnosti distribuirala informacije određenim funkcionerima a ne prema dužnostima na kojima se ljudi nalaze.

Stvoreno je stanje u kome su pojedini funkcionerl cenjeni po tome da li primaju ili ne informacije Državne bezbednosti, odnosno kakve su im sve informacije dostavljene.

Mnoge su stvari bile monopolisane samo za pojedince. Putem anketiranja javnog mnjenja nestručnim, subjektivnim i, sa određenim ciljem izgrađenim metodama, pojedini organi Državne bezbednosti su dosta često unosili dezinformacije i time dezorijentisali pojedina rukovodstva o pravom stanju stvari. Informacije se najčešće ne daju kao celina, već samo određena fakta gdje se opet, po subjektivnoj oceni, izvlači ono što je obrađivač sklon ili želi da istakne.

To dovodi do toga da se citiraju izvodi ili pasusi koji sami za sebe daju sasvim drukčiju ili pogrešnu sliku. Time što se rukovodstva Saveza komunista Jugoslavije, u prvom redu CK SKJ, nisu založili za promenu stanja i takvog sistema, SKJ je zapostavio u priličnoj meri svoj rad na političkim ocenama i anketiranju.

Tek u poslednjih nekoliko godina počelo se razvijati u našem društvu stručno i naučno anketiranje javnog mnenja, kao i dublje političke analize unutar SKJ.

Služba državne bezbednosti može biti na sadašnjem stepenu razvoja društva kompetentna samo za ocenu podataka o neprijateljskoj aktivnosti. Naš društveni razvitak poslednjih godina sve više je dolazio u sukob sa određenim ostacima starog sistema. On nije više mogao da podnosi zatvorene sisteme i organizme. Samoupravljanje imperativno zahteva da se svi organizmi društva stave pod javnu i društvenu kontrolu na bazi ustavnih i zakonskih normi.

Neki su se tome odupirali i još više zatvarali u sebe. To je dovodilo do pojave demoralizacije i deformacija u takvim institucijama. Danas ne može i ne sme više niko posedovati monopol ni na pojedine funkcije niti na ocenu stanja organizacija i institucija u kojima radi, a pogotovo kojima stoji na čelu.

Više drugova u toku rada komisije su isticali da pored Državne bezbednosti postoje i drugi još uvek zatvoreni organizmi i institucije o čemu bi Centralni komitet u svom daljem radu trebalo posebno da povede računa.

Centralni komitet SKJ i njegov Izvršni komitet ne mogu a da ne prime određeni deo odgovornosti i na sebe, tim više što se na čelu Državne bezbed žnosti u čitavom prethodnom periodu direktno ili indirektno nalazio jedan od njegovih sekretara drug Aleksandar Ranković.

Ustalila se, i u krajnjoj liniji prihvatila, štetna praksa da jedan čovek u ime Centralnog komiteta i državnih organa, sam, bez kontrole i polaganja računa bilo kome, rukovodi ovom službom.

Ne samo da se u minulom periodu Centralni komitet mirio sa činjenicom postojanja monopola pojedinaca nad pojedinim institucijama, već je proglašavanjem te i sličnih institucija tabuom za društvo, a i za sebe, taj monopol objektivno podržavao i dalje učvršćivao.

Komisija je posebno konstatovala da je novi savezni sekretar za unutrašnje poslove drug Milan Mišković dolaskom na taj položaj bio praktično onemogućen u svojim nastojanjima da izvrši potrebnu reorganizaciju i obavlja svoj posao.

U vezi sa stanjem u organima Državne bezbednsti i pretresanjem problema na ovoj sednici, komisija posebno skreće pažnju Centralnom komitetu na ozbiljnost i osetljivost pretresanja mesta i uloge Državne bezbednosti u sadašnjem momentu. Naša kritika mora biti usmerena na to da se odstrane štetni metodi i zloupotrebe i da se Državna bezbednost transformiše u savremenu organizaciju za zaštitu našeg socijalističkog sistema i nezavisnost zemlje.

Pri tome ne treba dozvoliti da se kritika okrene protiv Službe u celini, što zaista ne bi odgovaralo objektivnoj ocjeni njenog rada, a što bi moglo eventualno da dovede i do neželjenih posledica i do negativnog uticaja na sve one mnogobrojne ljude u organima Državne bezbednosti koji su pošteno i predano radili boreći se protiv stvarnog neprijatelja…

Državna bezbednost ima i treba i dalje da zadrži i razvija ono svoje mesto i ulogu u društvu koje joj pripada. Državna bezbednost svoje zadatke može uspešno ostvariti samo otvarajući se prema društvu i oslanjajući se na patriotizam i socijalističku svest naših građana, a ne putem zatvaranja od društva i ostvarivanja kontrole nad njim.

Komisija za ovako kratko vreme nije ni izdaleka mogla u celini rasvetliti sva pitanja u vezi sa stanjem u Službi državne bezbednosti i posljednjim pojavama zloupotrebe.

Zbog toga je Komisija mogla u svom izvještaju dati samo osnovnu političku ocenu stanja u lužbi i ocenu lične odgovornosti neposred nih rukovodilaca u njoj.

Prilažući dokumentaciju ovom izvještaju, Komisija naglašava da za mnoge ocene ima u njoj dosta elemenata, mada za potpuno utvrđivanje stanja i osvjetljavanje navedenih pojava treba još naknadno raditi i ispitivati. U tom cilju Komisija predlaže sljedeće:

1. Da Centralni komitet Saveza komunista Jugoslavije preporuči Saveznom izvršnom veću da se odmah i bez odlaganja priđe reorganizaciji organa Državne bezbednosti kako bi se oni prilagodili nastalim promenama u našem društvu i razvijenom sistemu samoupravljanja.

Potrebno je da predstavnička tela i njihovi izvršni organi obezbede faktičku društvenu kontrolu nad radom Državne bezbednosti na bazi ustavnih normi i postojećih zakonskih propisa.

Preporučuje se takode odgovarajućim organima da na dužnosti rukovodilaca organa unutrašnjih poslova biraju političke funkcionere i pre konačne reorganizacije Državne bezbednosti.

2. Da Centralni komitet Saveza komunista Jugoslavije preporuči Saveznom izvršnom veću da se istraga nastavi od za to posebno formirane Državne komisije, kako bi se razotkrilo sve materijalne činjenice, prave namere i smisao pojedinih poduhvata i zloupotreba položaja i vlasti, kao i da se krivci pozovu na odgovornost.

3. Da se drug Svetislav Stefanović kao neposredno odgovoran za rad organa Državne bezbednosti u čitavom ovom periodu kada su se pojavile istaknute deformacije i ozbiljne zloupotrebe, kao i zbog njegovog neiskrenog držanja pred komisijom, to znači pred SKJ, onemogućavanja rada komisije i akcija koje je u tom pravcu vodio kod drugih u samom toku rada, isključi iz Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije kao i iz Saveza komunista Jugoslavije.

Komisija takode predlaže da Centralni komitet SKJ preporuči Saveznoj skupštini da ga razreši sa dužnosti člana Saveznog izvršnog veća.

4. Da se prihvati ostavka koju je drug Aleksandar Ranković podneo na svoje funkcije na sjednici Izvršnog komiteta. Komisija smatra da je njegova politička odgovornost za rad organa državne bezbednosti takva da on više ne može ostati na ovim funkcijama.

Aleksandar Ranković se prvi javio za reč. Krenuo je prema Improvizovanoj govornici. Sve oči su bile uprte u njega.

Pomislili su mnogi: hoće li se sada Marko suprotstaviti svojoj Partiji? Hoće li možda tim svojim iskazom preokrenuti tok Četvrtog plenuma? Hoće li pokazati svoju snagu i moć? Ali, Aleksandar Ranković je već bio fizički slomljen, skrhan i nemoćan čovek…