Kako je prvi posleratni jugoslovenski šef UDBE Aleksandar Ranković prešao put od revolucionara radničko-seljačkog porekla, do drugog čoveka nove jugoslovenske države i „prvog policajca“ u toj državi. Kome se zamerio i zašto je „pao“ na takozvanom Brionskom plenumu, gde su sve odjeknuli aplauzi mase ljudi na njegovoj sahrani, zašto su Beograd i Srbija po prvi put u svojoj istoriji, tako masovno ispratili na večni počinak jednog šefa tajne službe i zašto je tog dana u Aleji narodnih heroja iz desetina hiljade grla odjekivalo je „Heroj Leka, heroj Leka!“. Na ova i mnogobrojna druga pitanja pokušao je 1989. godine da odgovori Zoran Sekulić, autor knjige „Pad i ćutnja Aleksandra Rankovića“, iz koje „Magazina Tabloid“ specijalno za svoje čitaoce objavljuje izabrane delove…

Zoran Sekulić

Žestina sa kojom su članovi Centralnog komiteta istupili bili su razlog da se Aleksandar Ranković drugi put javi za reč: „…hteo sam, drugovi, da vam kažem da sam na prvoj sjednici Izvršnog komiteta, kad su pokrenuta ova pitanja, iskreno sagledao svu dubinu tog događaja i da sam tada odmah predložio da budem razrešen dužnosti i izrazio spremnost da odgovaram za ono za šta treba da odgovaram.

Možda se ja nisam snašao u nekim stvarima. Nisam se, naime, snašao u tome što nisam uspeo da odvojim sebe od onih niza godina kada sam radio u službi bezbednosti i za nju odgovarao. Bio sam pod jednim strašnim dojmom u vezi sa onim što sam zaista prvi put čuo o prisluškivanju stanova i radnih prostorija drugova. Ja osuđujem celu tu stvar isto tako ogorčeno kao što je osuđujete i vi. Nisu to samo staljinističke metode; to je nešto gore, jer to dolazi u našim uslovima, kada za to nema nikakvog mesta, kad smo mi u razvitku naše Partije, Saveza komunista i socijalizma u ovoj zemlji uspostavili takve ljudske odnose među nama i razvijamo ih dalje i zato su takvi metodi kud i kamo gori od staljinističkih. Mislim da će pokretanje ovog pitanja samo obogatiti naš Savez komunista i da će mu dati nove snage da savlada sve teškoće, pa i ovu o kojoj mi danas diskutujemo.

Ne bih, drugovi, želeo da se shvati da sam izašao sa nekom platformom. S kakvom ja platformom mogu da izađem u našem društvu i u Savezu komunista, koje su to snage uopšte koje bi danas u ovim našim uslovima mogle da izađu sa nekom političkom platformom radi mobilisanja ljudi oko te platforme. Spreman sam da se, u granicama svojih daljih mogućnosti, suprotstavim svakom pokušaju okupljanja bilo koga i na bilo kojoj liniji koja bi bila suprotna Savezu komunista, jer to može da bude samo besprincipijelno, nepartijsko, ne komunističko okupljanje. I u tom smislu ne mogu biti nikada sredstvo za neke takve pokušaje, jer bih time pogazio ono što sam, mislim, pored svih nedostata ka, pored svih grešaka, ipak učinio u ovoj Partiji kroz 40-godišnje članstvo. Nisam ja branio UDBU drugovi. Ja sam rekao da ne branim nikoga i ništa i da svako mora odgovarati punom morom za greške koje je počinio. Ja to mislim i ovoga puta, uključujući i sebe u tom smislu. Ja sam, drugovi, mislio da je u mojoj diskusiji najteža riječ moja moralna odgovornost.

Ja prihvatam da je to i moralna i politička odgovornost, s obzirom na sve ono što se dogodilo i što je opravdano pobudilo sve nas da danas, i po red drugih problema, raspravljamo i o ovome, iako sam duboko uveren da sve ovo ne može potresti Savez komunista, nego će samo doprineti njegovom da ljem jačanju. Ja sam se u svojoj izjavi, koja sigurno nije dobra, ograničio samo na jedan slučaj, na slučaj prisluškivanja. Za mene je to prvenstveno bilo moralno pitanje. I sigurno je da sam propustio da govorim i o drugim stvarima, jer juče nisam bio sposoban da, posle pročitanog izvještaja, nadopunim svoju riječ. Slažem se sa drugovima koji su izneli moje greške, političke i u pogledu aktivnosti, i nerada, i svega. Sa onim što je političko u tome, što ne udara na moral čovjeka, ja se slažem. Ja sam rekao u svom istupanju da je kod mene bilo takvih grešaka i mnoge se stvari meni u prvom redu mogu pripisati.

Mi nismo analizirali naš rad tako opštirno u CK ni ranije, a ni u poslednje vreme, iako su problemi nicali. Ne ma nikakve sumnje da sam za to odgovoran ja, jer sam bio na takvom mjestu. Mogu neki drugovi da se sete, da sam često govorio da su mene mnoge stvari prevazišle i da ja ne mogu da ih radim, ili bar ne mogu tako kao što sam ih radio u pojedinim periodima našeg razvitka i naših zadataka. Ja mogu da vas uverim da nisam bio protiv linije Saveza komunista, protiv onoga što smo radili, izgrađivali i donosili i sprovodili u život u ovoj zemlji. Uo stalom, o sebi sam uvijek mislio i mislim i danas da mogu samo da sprovodim, da donekle, možda, i tumačim liniju i stavove, jer nisam u stanju da učestvujem u izgrađivanju nekih stavova, sem u izvesnim pitanjima, da nisam u stanju da o nekim društvenim pitanjima na široko učestvujem u kreiranju politike, lako sam kroz svoje istupanje propustio da govorim o drugim stvarima, mislim da bi bilo apsolutno pogrešno ako bi se to shvatilo kao neka posebna linija ili kao neka politička platforma za okupljanje nekoga, jer, kao što sam rekao malopre, u našim se uslovima takve stvari ne mogu događati.

Ja sam, isto tako, rekao na jedan način da je državna bezbednost zaista korisna organizacija, ali da se baš zbog takvih metoda i propusta ta pitanja blago vremeno stave na diskusiju i da se ukaže na deformacije, da se ta služba dove de u sklad sa našim društvenim razvitkom i sa potrebama ovoga društva. I mislim da, bez obzira na to ko bi pokušao da brani deformacije ove službe, ja ili Ćeća, ili neko drugi, da se te stvari odbraniti ne mogu. Ja sam zato i rekao da je dužnost svakog komuniste iz te službe da potpomogne sve mere koje su predu zete od Izvršnog komiteta da se raščisti ono što treba raščistiti i da se ta organi zacija postavi na svoje mjesto.

Drugovi, kad sam završio, izjavio sam da prihvatam izvještaj Komisije. To ni sam formalno izjavio, jer to znači da prihvatam političke ocjene, da prihvatam onaj rad koji je Komisija uložila da dođe do onoga do čega je jedino moglo da se dode u ovakvom jednom radu koji je obavljan i zbog ovakvih događaja koji su se odigrali od strane službe bezbednosti. Isto tako, izjavio sam da se slažem i sa uvodnim izlaganjem druga Tita. Ako bih ja imao sa svojom izjavom neke druge namjere, onda se to ne bi, sigurno, jedno s drugim poklapalo. Nemojte, drugovi, očekivati da ću sad da ulazim u neke detalje u ovom izlaganju, jer ja nisam za to sposoban. Mislim da mi se ne može prebaciti nikakav nacionalizam i šovinizam. Koliko sam to uočavao i koliko sam bio sposoban, ja sam ta pitanja postavljao, bez obzira gdje i od koga došlo do takvih pojava. Druga je stvar da li sam ja u svemu tome bio dovoljno aktivan, uporan. Si gurno da nisam, a naročito nisam bio u posljednje vreme.

Žao mi je, drugovi, zbog ovog uporedivanja oko nasledstva itd. Kod mene to nije prisutno i mislim da vi znate da to i ne može biti. Prvo, što sam u pitanju ja, koji mogu da radim samo ovo što sam radio, a drugo, što ipak znam da se u ovim našim uslovima ne može uopšte tako diskutovati, niti može neko imati takvo očekivanje, čaršija je pričala, a mi imamo dve čaršije. Imamo onu klasičnu i imamo neku oko nas. Kad sam nailazio na te stvari, ja sam ih postavljao. Na kraju, izjavljujem da sam spreman da primim svaku odgovornost koju ovaj forum utvrdi i zaključi.“

General Otmar Kreačić je takođe oštro osudio zloupotrebu položaja i poverenja od strane Rankovića i Stefanovića. Pitajući se kako su se takve stvari mogle dogoditi u Partiji koja je najdalje otišla u razvijanju socijalističkih društvenih odnosa, on je izrazio duboko uvjerenje da će Savez komunista, Centralni i Izvršni komitet si gurno znati da izvuku najdalekosežnije zaključke za brži razvitak našeg društva i samoupravnih odnosa, što će naš Savez učiniti još čvršćim, jedinstvenim i beskompromisnim u realizaciji ideja i misli Osmog kongresa i svega što je upra vo na Osmom kongresu govorio drug Tito o našem socijalističkom društvu. Isplati se za to boriti, zaključio je Kreačić, jer u socijalizmu stvaramo ono što još niko nije postigao, stvarno samoupravljanje radnih ljudi, stvarnu neposrednu demokratiju, stvarno oslobođenje radnog čovjeka.

Milutin Baltić je govorio da svi materijali ukazuju na to da se formirala jed na druga linija od one koju ima Savez komunista i na unutrašnjem i na međunarodnom planu. On je rekao da je bilo i mešanja takve vrste na području štampe i ostalih sredstava informacija te da je bilo pokušaja da se kroz ta sredstva spreči afirmacija usvojene politike Saveza komunista, odnosno da se suprotstavi kursu Osmog kongresa. Baltić je takođe predložio da se i takve pojave podvrgnu brižljivoj analizi, kako bi se u potpunosti otklonile.

A, onda se opet za reč javio Svetislav Ćeća Stefanović, već pomalo obeshrabren žestinom diskusija, ali u uverenju da još nešto može spasti: „…S obzirom na neke nesporazume, bolje reći do kraja nedovoljno pravilnog shvaćanja mog jutrošnjeg istupanja, ja sam hteo da kažem nekoliko reči radi objašnjenja. Vi znate da sam improvizovano govorio, pa možda neke stvari koje je trebalo ovom prilikom da se kažu nisu rečene. Pre svega, čuo sam prigovor da ništa nisam rekao o tome da li je ovo što radim pravilno ili nije pravilno. Ja se potpuno slažem sa ovom akcijom Izvršnog komiteta, odnosno ovim poduhvatom, sa Komisijom. Sa svim tim se ja slažem, da ne ponavljam ono što su drugovi rekli. Akceptiram sve ono što su drugovi rekli. Akceptiram sve ono što će to značiti za našu Partiju, za naš unutrašnji demokratski razvitak, šta će to značiti za službu bezbednosti u njenoj daljoj demokratizaciji, u njenom uklapanju u naša društvena zbivanja, u naš sistem itd. Ja to sve akceptiram.

Međutim, ima stvari u izvještaju od kojih sam se ogradio…“

On je pri tom posebno istakao da nije napadao izveštaj, ali da su neke stvari u odnosu na njega predimenzionirane i preoštro formulisane. Stefanović je ponovo govorio o svom dugogodišnjem radu u službi bezbednosti, ističući da je ulagao sve svoje napore i živeo u ubeđenju da radi dobro, a sada se odjednom to podvrgava kritici. Rekao je kako je prirodno što to ne može u jednom dahu da shvati. Izražavajući saglasnost sa osnovnim stvarima koje su konstatovane, a zatim i sa potrebom promena u stilu i metodu rada državne bezbednosti, govorio je o „naporima da se bezbjdnost saobrazi današnjem društvenom sistemu“. Ali, to izgleda nije bilo dovoljno.

Ali, .spasa“ nije bilo. Završnu reč dao je drug Tito:

„…Drugovi i drugarice, Ja mislim da je diskusija na ovom plenumu o jednom veoma važnom slučaju pokazala da je jedinstvo našeg Centralnog komiteta nesalomljivo, i da je principijelnost svih članova, čitavog Centralnog komiteta došla danas do punog izražaja. Ovakav stav svih članova Centralnog komiteta o pitanju o kome se raspravljalo, predstavlja garanciju da ćemo mi moći da savladamo mnoge zadatke koje u vezi s tim imamo pred sobom. U čemu se sada sastoje ti zadaci? Ja ih ne mogu nabrajati sve, ali ću istaći nekoliko. Jedan od najvažnijih zadataka jeste da povratimo puno poverenje našeg naroda u naš Centralni komitet, u Savez komunista Jugoslavije. Mislim da ćete se svi složiti s tim da je to poverenje bilo prilično poljuljano. Ono je poljuljano iz više razloga. Neću da ulazim u to koliku veliku odgovornost snosi naša državna bezbednost, već želim da kažem da, posle Osmog kongresa, mesto da dođe do snažnog zamaha, rukovodeći organi gore, a ne Savez komunista dole, pokazali su se nesposobnim da sprovode odluke Osmog kongresa.

Dok je u našoj zemlji radni čovek sa punim poverenjem prihvatio privrednu i društvenu reformu, u vrhu SKJ, zbog međusobnih odnosa i kolebanja, kočen je i paralizovan konstruktivan rad na sprovođenju privredne reforme. Tome sada moramo učiniti kraj i odlučno sprovodni odluke Osmog kongresa i Trećeg plenuma SKJ. Sada je na nama da svojim upornim radom povratimo poverenje i da snažnije idemo napred u izvršavanju svih odluka koje su donesene na Osmom kongresu i Trećem plenumu i da sve nove i nove probleme koji će svakodnevno iskrsavati rešavamo onako kako smo to nekada znali – jedinstveno, komunistički. Biće, takođe, potrebno da se u vezi sa odlukama Plenuma spreče razna naklapanja, razne priče i nacionalističke tendencije koje se pri tome mogu pojaviti.

Sa današnjom sednicom našeg Četvrtog plenuma, koji će, po mome mišljenju, imati ogroman značaj za dalji razvitak našeg društva i izgradnju socijalizma, mi ćemo preseći, ako budemo pravilno radili, sve one nacionalističke devijacije koje su se pojavljivale čak i u redovima komunista. Drugovi su ovdje već kazali da smo, izgleda, pogodili u pravi izvor tih raznih nacionalističkih tendencija do kojih je dolazilo i koje su posle imale odraza i u republikama. Nemojmo sada imati u vidu samo Beograd. Beograd je grad svih južnih Slovena. U njemu je veliki broj i Hrvata, i Slovenaca, i Makedonaca, Bosanaca, Crnogoraca. To je jedan jugoslovenski grad i svi smo mi odgovorni za ono što se u njemu događa. Veliki zadaci su pred Izvršnim komitetom Saveza komunista Srbije, jer oni sada treba da budu nosioci sprovođenja odluka koje će se doneti na ovom Plenumu i da suzbiju pokušaje da se naše odluke prebace na nacionalističke tračnice. A komunisti u drugim republikama moraju se pokazati dovoljno snažni i dovoljno energični i budni da bi se onemogućilo raznim šovinističkim elementima i neprijateljima naše socijalističke izgradnje, raznim protivnicima našeg sistema da sada unose zabunu u naše redove. Mi ne smemo dozvoliti da protivnici budu u napadu a mi u odbrani. Mora biti obratno. Ja verujem, drugovi, da mi to možemo postići i mi ćemo to postići.

Hteo bih samo da kažem da to iziskuje uporan postepeni rad i reorganizaciju našega rukovodstva, a tu mislim i na rukovodstva po republikama. Organizaciju treba prilagoditi tako da može efikasnije delovati i vršiti svoje funkcije, mnogo efikasnije nego što je to bilo do sada. Ja o tome neću detaljnije govoriti, jer će se ovde u tom smislu podneti jedan predlog. Znači, pred nama je sada jedan proces reorganizacije i konsolidacije naše Partije.

Našu Partiju treba postaviti na ono mesto koje joj pripada i koje joj je uvek pripadalo, ali koje na žalost, usled stanja koje je vladalo u rukovodećim vrhovima, a naročito u našem Centralnom komitetu i Izvršnom komitetu, nije moglo doći do izražaja. Biće vani raznih kombinacija i svakojakih tumačenja o tome kako se to kod nas moglo dogoditi. Prilazeći tako krupnom problemu kakav se danas nalazi pred ovim Plenumom, nije se bilo lako odlučiti na njegovo rešavanje, jer se nije moglo sa sigurnošću znati kako će se odraziti na naš unutrašnji život i razvitak, na raspoloženje našeg naroda, kako će to kod nas biti shvaćeno. I kako će to biti shvaćeno vani gde naša zemlja uživa prestiž koji su naš narod i naša zemlja postigli u čitavom svetu, a naročito naša Partija koja je izvršila revoluciju i koja sprovodi u život naše socijalističke zamisli.

To je bilo ono što je mene kočilo da ranije priđem ovom ozbiljnom pitanju. Neću da kažem dramatičnom, jer sada mi to više tako ne izgleda; mislio sam da to može postati dramatično. Ali ipak, za mene je to izgledala krupna stvar, i jeste krupna stvar. Ali videći danas vas, drugovi, slušajući jedinstveni stav članova Centralnog komiteta, bez razlike iz koje je ko republike, meni je bilo žao što ni sam preuzeo akciju mnogo pre, pošto sam za to odgovoran kao generalni sekretar SKJ. Preduzeli smo je, evo, malo kasno, ali ne prekasno.

Mi smo dužni da i pred spoljnim svijetom pokažemo da rešavamo najkrupnije probleme kakvi ponekad potresaju druge države, i da ih znamo riješiti na naš humani način, šta znači humani način. Evo, drug Marko je danas istupao ovde dva puta. Ja ne tražim više ništa od njega. Mislim da je dovoljno da je on svestan toga da snosi moralnu i političku odgovornost i da će drug Marko i ubuduće nastojati, jer on to može, da nam pomogne da bi se onemogućili razni pokušaji koji bi mogli doći sa strane, i da bi se sprečilo da se to prenese na nacionalni teren. Kao jedan od glavnih rukovodilaca do sada, on može da kaže svoju reč uvek kada to bude trebalo. Ja to tražim od njega.

Moram da kažem da me drug Ćeća razočarao. Mene čude njegova istupanja, kao da uopšte nije bio u Partiji, kao da je odnekud pao sa strane. Da ne zna kako jedan komunista treba da se drži pred svojim drugovima. Drug Ćeća se ni je držao kao komunista, on nije danas pokazao svoju komunističku čvrstinu, principijelnosti komunističku doslednost. Ja to njemu zameram. Mislim, drugovi, da sada ne treba dozvoliti da se napada na našu Državnu bezbednost kao organizaciju, koju treba da imamo, jer ona je još uvek i biće još dugo instrumenat borbe protiv delatnosti klasnog i svih drugih neprijatelja naše zemlje. Kao takva ona je trebala da deluje i do sada, da bude okrenuta prema klasnom neprijatelju, i prema onome izvana i prema onome unutar zem lje, ako se pojavi, a ne prema svojim drugovima, komunistima, rukovodiocima. To proizvode njene funkcije, i pretvaranje svega toga u sistem, mislim da je za sve nas najteža stvar.

U uvodnoj reči ja sam već rekao da smatram da smo i mi tu krivi, da snosimo deo krivice što ipak nismo ranije vidjeli o čemu se tu zapravo radi, bez obzira što smo u te drugove imali poverenje. Trebalo je dosta dugo da nas to kao maljem udari po glavi, i da sagledamo gde su izvori toga. Ja sam uveren da će od sada ti izvori morati da nestanu i da ćemo tu organizaciju postaviti onako kako treba. Moraćemo da očistimo iz njenih redova one koji su se potpuno deformisali, pa ma o kome se tu radilo, i da toj službi damo zdrave kadrove. Razume se, moraćemo toj službi obezbediti i potrebne stručnjake koji će moći da odgovore današnjim potrebama. Jednom rečju: ona zbilja mora biti organizovana na onim temeljima kako to i zahteva jedna revolucija, to jest na temeljima borbe protiv delatnosti klasnog neprijatelja.

Moramo se boriti da narod ponovo zavoli tu svoju organizaciju, jer on ju je voleo u toku rata, i dugo vremena posle rata. U toku poslednjih nekoliko godina ona je prilično izgubila ugled. A nije pravilno da se ta organizacija u celini okrivljuje, jer radi se o pojedincima, grupi ljudi. U toj organizaciji ima prekrasnih ljudi, komunista, koji se nisu slagali sa metodima njenog rada. Meni je to poznato. Ljudi koji se nisu slagali sa tim metodima izlazili su iz te organizacije ili su ih izbacivali.

O tome danas ovde nije bilo reči, ali to stoji u dokumentima. Komisija koja je pripremala izveštaj, kao i ova tehnička komisija, koja te stvari ispituje, videle su da tamo ima veliki broj poštenih ljudi. Evo to sam, drugovi, hteo da kažem. Sada je pred nama još jedna važna stvar: prilazeći reorganizaciji naših rukovodstava – i Centralnog komiteta SKJ i republičkih centralnih komiteta, mi moramo uzimati u obzir i proverenost kadrova. U tom pogledu do sada nismo mnogo učinili. Ali ja vam kažem da ćemo mi, ako iz naših redova ne odstranimo razne ljude koji su se iz karijerističkih razloga uvukli unutra, imati mnogo teškoća pri sprovođenju naših odluka. Našu Partiju moramo očistiti. Ne mislim na neko kampanjsko čišćenje, već da treba budno pratiti kako ljudi izvršavaju odluke koje su donesene i koje mi donosimo na sednicama centralnih komiteta. Proveravanje kadrova je potrebna stvar u jed noj revolucionarnoj organizaciji kao što je Savez komunista Jugoslavije.

Na kraju, što se mene lično tiče, moram da kažem da sam veoma srećan što sam danas učestvovao na ovom Plenumu, što sam bio pred ovakvim auditorijumom kao što je naš Centralni komitet. Naš Centralni komitet se pokazao na visini, i retko je kada njegova sednica bila takva kao danas. Ja bih želeo da naše sednice – ne o problemima kakve smo raspravljali danas, već o drugima koje moramo rešavati – budu uvek tako žive i da ljudi uvek tako otvoreno govore, jer takav treba da bude stil našeg rada…“

(Nastavak u sledećem broju)