Kako je prvi posleratni jugoslovenski šef UDBE Aleksandar Ranković prešao put od revolucionara radničko-seljačkog porekla, do drugog čoveka nove jugoslovenske države i „prvog policajca“ u toj državi. Kome se zamerio i zašto je „pao“ na takozvanom Brionskom plenumu, gde su sve odjeknuli aplauzi mase ljudi na njegovoj sahrani, zašto su Beograd i Srbija po prvi put u svojoj istoriji, tako masovno ispratili na večni počinak jednog šefa tajne službe i zašto je tog dana u Aleji narodnih heroja iz desetina hiljade grla odjekivalo je „Heroj Leka, heroj Leka!“. Na ova i mnogobrojna druga pitanja pokušao je 1989. godine da odgovori Zoran Sekulić, autor knjige „Pad i ćutnja Aleksandra Rankovića“, iz koje „Magazina Tabloid“ specijalno za svoje čitaoce objavljuje izabrane delove…

Zoran Sekulić

Izgledao je kao „klajderštok“, a ne kao živ čovek, govorio je mnogo godina kasnije o stanju Aleksandra Rankovića pre nego što je stupio za govornicu na Brionskom plenumu.

A, na početku svog izlaganja, Ranković je govorio o iznetim podacima o prisluškivanju razgovora u stanovima i radnim prostorijama istaknutih državnih i partijskih funkcionera: „… Teško je naći prave reći, kojima bi se osudila ovakva jedna prljava akcija službe bezbednosti, bez obzira u kom je periodu ona sprovedena, sa kakvim je motivima i od koga je ona planirana i odobrena.“

Aleksandar Ranković je u nastavku izlaganja rekao da mu je taj događaj utoliko teže pao što je ranije dugo godina bio neposredno odgovoran za rad ove službe, koja je, po njegovim rećima od osnivanja, kao i u svim periodima razvoja i njene djelatnosti, imala krupnih uspeha.

Njen rad i postojanje, nastavio je Ranković, bili su uslovljeni potrebama naše socijalističke revolucije i ostvarivanju njenih ciljeva…“S obzirom na prirodu i karakter službe, na specifične, teške i veoma odgovorne zadatke, postojala je i uvek postoji opasnost raznih deformacija u njenom radu i u izvršavanju zadataka.  U našim društvenim uslovima, služba bezbednosti ne može i ne sme po stati neki faktor iznad društva i Saveza komunista, i drugih političkih i društvenih organa. Što se tiče moga rada za vreme kada sam neposredno rukovodio službom državne bezbednosti i kada su mi u vršenju mojih funkcija u Saveznom izvršnom veću poveravani poslovi u oblasti unutrašnje politike, normalno je taj rad podvrći kritici i ocenama, pa makar i sada sa ovim za kašnjenjem.

U svojoj partijskoj i društvenoj aktivnosti uvek su mi poveravane društvene dužnosti koje su često i prevazilazile moje mogućnosti… Razmišljajući o svemu, ne mogu da se otmem utisku da se radi o jednoj neprijateljskoj grupi i njenom radu za neprijatelja, ili o nekim zaista duboko deformisanim ljudima koji su sve ovo učinili iz sasvim određenih i podlih ciljeva. Ustvari, i jedno i drugo se, u krajnjoj liniji, svodi na isto.“

On je u nastavku izjavio da smatra opravdanim i potrebnim da se i ovi orga ni našeg društva, gdje još uvek postoje centralističke i etatističko-birokratske koncepcije i praksa, dovedu u sklad s opštim demokratskim kretanjima u našoj društvenoj zajednici. Zato i ona, rekao je Ranković, mora da pretrpi takve promene koje bi obezbedile kontrolu društva nad njenom delatnošću. On se izjasnio za odlučno preispitivanje celog rada državne bezbednosti i uspostavljanje te organizacije prema našim savremenim uslovima i potrebama, pri čemu u iznalaženju boljih i savremenijih rešenja treba voditi računa o specifičnom karakteru ovih organa, njihovog rada i zadataka. Ranković je na kraju izlaganja rekao: „…Još jedanput, drugovi, želim da naglasim da za ovakav rad i ovakve postupke organa bezbednosti ne snosim nikakvu drugu odgovornost, sem moralnu, koja proizilazi iz toga što je trebalo da pokažem više budnosti, kako ranije kada sam neposred no rukovodio ovom ustanovom, tako i kroz svoj rad u Centralnom komitetu. S obzirom na to, smatram da sam dužan da ovom forumu, vama drugovi, stavim na raspoloženje svoje funkcije…“

„Ja se izvinjavam“, dodao je on, „ako na neka pitanja nisam odgovorio“, zaključujući da prima izveštaj i reč koju je na ovoj sednici dao drug Tito. Za govornicu je stupio Veljko Kovačević. U generalskoj uniformi. Valjda da ukaže na značaj Plenuma: „…Poodavno uočavaju se krupne anomalije u delatnosti organa službe bezbednosti. Radi se o pojavama da ona preuzima kontrolu nad svim, da razvija široku mrežu. Moramo se zapitati zašto i čemu treba to da služi? Je li ona za to da kontroliše i najodgovornije rukovodioce ili da se bori protiv neprijatelja naše zemlje? On je dalje istakao da neki ljudi i rukovodioci iz te službe smatraju da svakoga ko nije njen pripadnik treba proveravati, kontrolisati, sumnjati u svakoga, prisvajajući sebi pravo da službu učine silom iznad Partije, da ispituju savest drugih. Nedopustive su i metode deljenja rukovodioca po poverljivosti i merenja koliko je ko odan po liniji službe bezbednosti.

Pošto je istakao da bi bilo pogrešno optuživati službu u celini, Veljko Kovačević je govorio o nekim primerima štetne delatnosti pojedinih organa bezbednosti. „…Na osnovu toga, smatram da političku odgovornost snose odgovorni rukovodioci ove službe drug Ranković i Stefanović. Utoliko me i ne zadovoljava izjava koju je drug Ranković pročitao ovde. Stvar je utoliko teža što su se takvi metodi odražavali i na rad partijskih organizacija. Zar to u sebi ne krije velike opasnosti ukoliko ih energično ne rešimo, jer služba bezbednosti mora da bude ono što od nje traži Partija i naše društvo. Ona ne može imati drugih ciljeva ni drugih interesa. Gde su proklamovane i primjenjivane te humane ljudske strane koje uzdižu čoveka na svoje pravo mjesto kao kod nas? Osvrnemo li se bar letimično kroz sva dela druga Tita i sve zaključke Kongresa videćemo da je to osnovni cilj socijalizma. Upravo kroz takvo gledanje na slobodu, na demokratiju i jednakost, nanet je i prvi ozbiljan udarac staljinizmu. Očito je da izobličavanja ove prirode nisu došla sama od sebe. Njihov nosilac nije mogao biti onaj mali čovek iz organa bezbednosti. Protagonisti takvih metoda su mnogi viši i treba otkriti korene i njih iščupati. To je osnovno…“

Kovačević je podržao svaku energičnu meru, radilo se tu o Marku ili o ma kojem drugom, ko j i su stajali iza ovakve politike i tolerisali je.

Evo i drugooptuženog Svetislava Ćeće Stefanovića. Od dolaska na Brio- ne svojim ponašanjem nije želeo da pokaže i da dozvoli da ga optužbe Iz materijala poraze i izoluju. Znao je on dobro šta znači priznanje u komunističkom pokretu.

Na početku svoga izlaganja govorio je o svom dugogodišnjem radu u rad ničkom pokretu i organima državne bezbednosti i o tome da se nije nadao da će ovako nešto doživeti. „…Do nedavno živeo sam u jednoj velikoj iluziji da sam radio dobro, da sam uglavnom vršio svoj zadatak, i eto sada se dešava ova tragedija. Ja sam mislio da sam dobro radio – ne kažem da nije bilo grešaka, da nije bilo propusta, da nije moglo bolje da se radi“.

Međutim, Svetislav Stefanović je smatrao da Komisija CK nema pravo kada tvrdi da u državnoj bezbednosti ima pojava odvajanja od društva i stavljanja iznad društva: „…Ja ne mogu da prihvatim tvrdnju, bez obzira što to tvrdi Komisija, da se državna bezbednost počela odrođavati od društva, da se nametnula nad društvom i da su pojedinci htjeli da službu državne bezbednosti pretvore u in strument za sprovođenje ličnih ciljeva“.

Prema riečima Stefanovića, negativnosti u radu državne bezbednosti, o kojima se govorilo na Plenumu, nisu bile plod nekakve svesne akcije. Svetislav Stefanović je najveći dio izlaganja posvetio ozvučavanju, postavljanju mikrofona u određenim institucijama i kod određenog broja najviših rukovodilaca.

„U čitavoj ovoj stvari – najvažnije je i dominantno prisluškivanje. To je naj teže i najfrapantnije“…U ispitivanju toga bi trebalo ići do kraja, jer veerujem da to nije delo organa državne bezbednosti“.

Na pitanja nekih članova Plenuma čije je to delo, on je odgovorio da ne zna.

Stefanović se u izlaganju složio da bi trebalo preispitati rad državne bezbednosti, ali je rekao da zloupotreba u vršenju službene dužnosti državne bezbednosti nije bilo, već da se može govoriti samo, o greškama i propustima. Ovaj Stefanovićev iskaz izazvao je pravi revolt među članovima Central nog komiteta. U „scenariju“ je stajalo da će čuti samokritiku, a ovamo, prkos i inat.

„Govori se o zaveri, predlaže Državna komisija, a Stefanović tvrdi da se može govoriti samo o greškama i propustima!“

Zbog ovako intoniranog Stefanovićevog izlaganja članovi CK su se pri- setili da i Ranković nije izvršio dovoljnu samokritiku. Sledili su potom, redom i drugi govornici. Vidoje Smilevski je kazao: „…Mislim da je potrebno, da se okrenemo političkoj strani problema, jer izlaganja drugova Rankovića i Stefanovića tome nikako ne doprinose. Njihove izja ve i njihova objašnjenja političke odgovornosti ustvari samo govore da oni ne mogu da se izdignu i da vide suštinu ovog ozbiljnog problema. Tim svojim držanjem oni ne pomažu ni Centralnom komitetu ni našoj Partiji da ove proble me prebrodimo i da otvorimo nove puteve za razvoj demokratije i izgradnju socijalizma u našoj zemlji.“

Smilevski je zatim obrazložio da se rukovodstvo u Makedoniji još pre desetak godina suočilo sa deformacijama u radu službe bezbednosti i ponašanju pojedinih njenih rukovodećih funkcionera. To je smetalo pravilnom razvoju naših društvenih odnosa i demokratizaciji, a pre svega, dovodilo je do pretvaranja službe bezbednosti u organ iznad društva i Partije.

Govoreći dalje o potrebi borbe protiv nastalih deformacija u radu državne bezbednosti, Smilevski je podsetio da borba protiv tih deformacija „ni ranije, a ni danas, nije borba protiv službe bezbednosti niti obračunavanje s kadrovima u njoj“. Pre svega, nastavio je on, nužno je usklađivanje njene organizacije i rada sa potrebama daljeg razvitka naše zemlje. Mislim da treba da istaknemo da je Izvršni komitet pokazao veliku meru tolerantnosti i u izboru metoda rada i u odnosu prema drugu Rankoviću. Takav odnos prema njemu i prema ostalim koji su bili pred Komisijom dokaz su ljudskog i humanog stava. Ali, u isto vreme mislim da možemo uočiti da se oni nisu odnosili sa istom merom odgovornosti i nisu pomogli da se stvar što bolje raščisti. Smilevski je podržao predlog Komisije o potrebi reorganizacije službe bezbednosti i iznio mišljenje da bi bila ozbiljna greška ako uzroke ovih pojava ne bismo tražili u zaostajanju ove službe za našim socijalističkim razvitkom, u tome što se ona zatvorila i što su pojedini kadrovi te službe podlegli deformacijama. „…Ukazivati samo na nedostatke u toj službi na kadrove bilo bi jednostrano i ličilo bi na slučajeve kada smo, tražeći uzroke krupnih problema i teškoća našega razvoja, svodili nedostatke samo na slabosti komunista, osnovnih organizacija i rukovodstava na terenu, nedovoljno ukazivali na sopstvene nedostatke, probleme u rukovodstvu CK i u Izvršnom komitetu. Nismo mi dovoljno otvoreno govorili  da su tu pre svega koreni teškoća i tih otpora usvojenim principima i nužnosti promena u našem sistemu. I kada govorimo o Osmom kongresu i njegovim zaključcima, skloni smo da kažemo da se zaključci nedovoljno sprovode, iako je očigledno da je uzrok tome i stanje u našem rukovodstvu, u Izvršnom komitetu i Centralnom komitetu…“

S tim u vezi Smilevski je posebno podržao deo izvještaja u kome se govori o političkoj odgovornosti Centralnog i Izvršnog komiteta i o tome da je bila do puštena praksa da jedan čovek u ime Centralnog komiteta i državnih organa sam, bez kontrole i polaganja računa bilo kome, rukovodi službom bezbednosti. „…To je put monopola pojedinca nad pojedinim institucijama“, rekao je Smilevski i istakao da u onim rukovodstvima Saveza komunista gde nema kolektivnog rada, gde rukovodstvo predstavlja samo zbir ličnosti koje rade svaka za sebe, dolazi do poistovećivanja pojedinca sa Centralnim komitetom i mora biti monopol. Nema tu kohezije u radu, pa i odnosi među članovima takvog rukovodstva ne mogu biti normalni ni dobri…“

Zalažući se za preduzimanje potrebnih mera za onemogućavanje sličnih pojava, Smilevski je podržao stav u izveštaju Komisije da Centralni komitet u daljem radu treba posebno da o tome povede računa, jer postoje i druge, još uvek zatvorene organizacije i institucije.

U ovoj situaciji, koja je ozbiljna kritika i našeg rada i naših odnosa, rekao je na kraju Smilevski, mislim da ne treba zanemariti još jednu pouku iz naše društvene izgradnje, koja nas upućuje da što doslednije demokratizujemo našu kadrovsku politiku, njene bitne elemente: rotaciju, ograničavanje reizbornosti i eliminiranje više funkcija u jednoj ličnosti. On je istakao da je to potrebno jer se i sada, pred nove izbore za predstavnička tela, na svim nivoima, tu i tamo, javljaju mišljenja da ne bi trebalo do kraja ići u tome i dosledno se držati principa kadrovske politike. „…Mislim da je i ovaj slučaj dokaz pogrešnog isticanja ličnosti, za koje, navodno, naša javnost ne bi mogla zamisliti da se ne nalaze u određenim rukovodstvima. Samo je jedna istorijska ličnost: to je drug Tito, i on je tu svoju poziciju i ovom svojom aktivnosti, i na ovom Plenumu potvrdio“, zaključio je Smilevski.

Govorio je i Albreht Roman, pa je govor počeo rečima: „…Kao i moje predgovornike, izjava Rankovića me ne zadovoljava, a pogotovo me ne zadovoljava izlaganje Stefanovića, koji, u stvari, nije oborio nijednu činjenicu a hteo je da obori sve političke posledice koje iz takvih činjenica proizilaze…Iz materijala koje smo primili jasno izlazi pre svega jedno veoma značajno saznanje. Organizam službe državne bezbednosti razvija se u svojoj orijentaciji, metodama rada i rukovođenju pod uticajem jednog dela odgovornih rukovodilaca u sve većoj meri u pravcu koji je tačno išao u suprotnom smeru od našeg celokupnog društvenog razvoja. Ta činjenica sama za sebe govori da je morao takav organizam da dođe u konflikt sa društvenim kretanjima i sa subjektivnim snagama koje ta kretanja podstiču, otvaraju, pomažu i usmeravaju. Kao praktična posljedica takvog konflikta, kome u osnovi leži konflikt između dve koncepcije u načinu daljeg izgrađivanja naših društvenih odnosa – tj. u stvari konflikt između administrativnog rukovođenja, centralnog nametanja pojedinaca i samoupravnog razvitka društvenih odnosa – ukorenilo se kod jed nog dela rukovodilaca u organizmu državne bezbednosti ubeđenje da taj organizam treba da štiti sudbinu socijalizma od njegovih vlastitih stvaralaca; da pri tome ne treba birati metode i da ne treba nikoga respektovati, pa ni druga Tita. Obavezni smo da se pitamo, koji su to uzroci uticali na dijametralno suprotni pravac razvojnog kretanja u radu organizma državne bezbednosti od pravca razvoja naših društvenih odnosa koje je sa tolikom kreativnom snagom i revolucionarnom sposobnošću inspirisao i usmeravao naš Savez komunista i drug Tito. Da li je reč o profesionalnim deformacijama? Ima, valjda, nešto od toga. Da li je u pitanju nedovoljna stručna sposobnost? Možda ne treba odbaciti ni tu varijantu. Međutim, ipak su najhitnija dva osnovna uzroka koja se međusobno do punjuju i uslovljavaju. Jedan od uzroka jeste mehaničko prihvaćanje teorije o birokratizmu kao osobenom vidu klasnih odnosa u procesu izgradnje socijalističkog društva.

Na toj tezi neki kod nas još grade teoriju prema kojoj treba da se birokratizam suz bija metodama čvrste ruke, tj. mašinerijom koja kontroliše celokupan državni i privredni mehanizam i svakog građanina u tom mehanizmu. A, upravo ta teorija i njena primena u praksi vode ka potenciranju birokratizma i odvajanju državnog organizma od njegove orijentacije na demokratske institucije socijalizma. Istovremeno to znači stvaranje društvene dominacije za organizam koji je zatvoren javnosti paravanom konspiracije viših interesa i sl., i u onim slučajevima ka da za to nema nikakve potrebe. U takvom organizmu može se nametnuti volja pojedinaca čitavoj službi i preko nje društvu. Sasvim je prirodno da takav organizam pokušava da nametne svoju dominaciju i Savezu komunista. Društvene protivrečnosti koje se javljaju u procesu stvaranja socijalizma mnogo su složenije nego što se obično misli pod uticajem pojedinih mehanicističkih teorija o birokratizmu kao osobnom vidu klasnih odnosa u procesu izgradnje socijalizma. Birokratizam se ne leči prvenstveno policijskim metodama: takav način liječenja birokratskih deformacija veoma brzo poprima vid sukoba između birokratizma raznih vrsta. Ti sukobi ostavljaju osnovne nosioce razvoja neangažovane ili angažovane pogrešno i ne doprinose rešavanju izvornih uzroka za pojave birokratizma i u zemlji. Putem primene tih metoda sprečava se rad samoupravnih organizama, Saveza komunista i čitavog mehanizma izgrađenog na demokratskim institucijama. U praksi je i došlo do veoma opipljivih znakova stagnacije na području samoupravljanja, što je, praktično, posledica i manifestacija nametanja pomenutih metoda rada organa bezbjednosti.

U takvim sukobima veoma brzo se angažuje i reakcija svih vrsta i boja. To nisu samo teoretske pretpostavke. Iz materijala koji je pred nama vidi se da je raspirivanje nacionalne netrpeljivosti bio jedan od rezultata dosadašnjeg metoda rada organa bezbednosti. Služba bezbednosti u svom polulegalnom radu pred Savezom komunista nije uspela, umela ili htela da se zatvori pred bulevarskim mentalitetom, jer su mnoga njena saznanja postala zahvalna materija za reakcionarne snage u našoj zemlji, koje poneka od tih saznanja na ulici prepričavaju.

Iznoseći da je organizmu državne bezbednosti bio čvrsto primenjen princip centralističkog rukovođenja, Albert Roman je rekao da ta činjenica upućuje na saznanje da su način i metod rada organa državne bezbednosti imali jasnu političku dimenziju i trebali da koriste određenim političkim ambicijama i ciljevima. Zašto bi se, inače, tako revnosno skupljale reči najodgovornijih političkih rukovodilaca, a prikupljeni materijali nisu dati Savezu komunista na uvid i upotrebu. U celini se slažem sa konstatacijom druga Tita, da se iza takvih metoda rada, koje su bile nametnute organizmu državne bezbednosti, kriju elementi frak cijske borbe za vlast, koji predstavljaju opasnost za naš socijalistički razvitak i jedinstvo društvenih snaga koje inspirišu i usmeravaju taj razvitak. Smatram da je potrebno da Centralni komitet iz toga saznanja izvuče ne samo potrebne zaključke, već i da spreči dalju aktivnost frakcionaški nastrojenih pojedinaca. Govoreći o nekim problemima kadrovske politike, Albert Roman je rekao da je „osnovna snaga našeg Saveza i našeg celokupnog revolucionarnog razvoja bila i ostala ona orijentacija, koju je uneo u našu Partiju i svesrdno je negovao drug Tito. To je orijentacija na stvaranje velikog kreativnog kolektiva naše zemlje, koji treba da bude neprekidno otvoren prema radnim ljudima. To važi kao neprikosnoveno načelo i za Savez komunista i za sve ostale društvene delatnosti…“

(Nastavak u sledećem broju)