Autorka knjige „One Nation Under Blackmail“ („Jedna nacija pod ucenom“), Vitni Veb otkriva duboki podzemni svet u kome se prepliću obaveštajne službe, organizovani kriminal i uticajni pojedinci iz državnih institucija, bankarskog sistema, najuticajnijih medija i advokatskih kancelarija, pa i iz najbogatijih američkih porodica. Na više od hiljadu stranica, autorka dokazuje da slučaj Džefrija Epštajna, uhapšenog i usmrćenog kreatora pedofilskog sistema, nije izolovan incident, nego primer koji otkriva načine na koje obaveštajne službe već 90 godina prikupljaju kompromitujuće informacije, kojima ucenjuju uticajne pojedince i grupe. Vud opisuje konkretne obaveštajne operacije, u koje su uključeni mafijaški klanovi, tajna društva, finansijske institucije i vlade. Ona nudi dokaze postojanja sistema u kome su „novac i moć jači od pravde i zakona“.

Magazin Tabloid će u nekoliko nastavaka objaviti najinteresantnije delove knjige „One Nation Under Blackmail“.

Vitni Veb

Priča o kineskoj „Zelenoj bandi“ je komplikovana, delimično zbog činjenice da se mešaju glasine i legende sa dokazanim činjenicama. Ipak, nesporno je da je njen uspon bio posledica brzih transformacija koje su potresle kinesko društvo početkom dvadesetog veka. Međutim, sama „Zelena banda“ je nastala mnogo pre nego što je osvanuo dvadeseti vek, njeni koreni sežu do luoizma, narodne religije koja je sledila učenja budističkog mistika Luo Menghonga. Krajem 18. veka, luoizam je postao moćna sila među lađarima koji su prevozili žitarice i ostale namirnice. U strahu od njihove rastuće moći, vlasti su suzbijale širenje njihove mreže, gurnuvši je u podzemlje. Kad su jednom lepo smešteni na marginu društva, ovi luoisti su počeli da se bave švercom. Formirali su saveze sa drugim krijumčarskim grupama i ubrzo su učvrstili svoju moć.

Pod vođstvom Du Juešenga, „Zelena banda“ je pomogla da se na vlast dovede Kuomintang (KMT), pokret koji je kasnije poznat po nazivu Kineski nacionalisti. Vođa pokreta, Čang Kaj Šek, nije pripadao „Zelenoj bandi“, ali jeste njegov politički mentor i zaštitnik general Čen Či-Mei.

Između 1920-ih i 1930-ih, „Zelena banda“ je bila potpuno integrisana u vlast u Šangaju, pa je postala primarni izvor moći KMT-a. Čangov pokret se oslonio na „Zelenu bandu“ u sprovođenju kontrašpijunskih aktivnosti i prikupljanju obaveštajnih podataka o političkim protivnicima, kao i za suzbijanje sindikalnih i komunističkih organizacija.

„Zelena banda“ je svoje aktivnosti finansira proizvodnjom i prodajom opijuma. Taj posao su u potpunosti odobrili KMT i Čang Kaj Šek. Pre dolaska KMT-a na vlast, kineska proizvodnja opijuma bila je neorganizovana, a njome se bavilo mnogo zaraćenih pojedinaca i grupa. Pod Čangom, međutim, izvršena je „centralizacija“ sa tobožnjim ciljem da se kontroliše trgovina opijumom u interesu javnog zdravlja. Iza kulisa, KMT je radio sasvim suprotno. Stavljajući pod kontrolu proizvodnju distribuciju te supstance, KMT i „Zelena banda“ su stvorili monopol nad tim nezakonitim biznisom.

Kineski nacionalisti su dobili podršku i zapadnih službi, državnih institucija i privatnih kompanija, uključujući i Rokfelerovu fondaciju, koja je tokom 1910-ih u Kini otvorila svoj tzv. Kineski medicinski odbor. Preko tog odbora, Rokfelerova fondacija je promovisala svoje programe moderne nauke, medicinskog obrazovanja i zdravstvenog sistema. Podrška Fondacije monopolizaciji opijuma verovatno je bila zamršeno povezana sa njenim zdravstvenim krstaškim ratom, pošto je opijum imao vađne i široke medicinske primene. U isto vreme, to je takođe bio deo veće tendencije moćnih internacionalista poput Rokfelera da regulišu i kontrolišu globalnu trgovinu drogom.

Oko Prvog svetskog rata, Liga naroda, tada u nastajanju, formirala je Savetodavnu komisiju za promet opijuma i drugih opasnih droga. Komisija je sarađivala sa međunarodnim zdravstvenim odborom Rokfelerove fondacije, tvorcem Kineskog medicinskog odbora. Imperativ Lige, u pokušaju da reguliše globalnu trgovinu drogama, bio je da se racionalizuje proizvodnja opijuma i da se kontroliše distribucija lekova preko niza odabranih velikih farmaceutskih korporacija.

Pod Čangovim vođstvom, Kina se istovremeno povinovala inicijativama Lige i koristila monopolski položaj da se nametne kao nezaobilazan faktor u poslovanju drugih kriminalnih grupa kao i legitimnih firmi iz celog sveta. U to vreme, Kina se razvijala kao narko-država, pošto je proizvodnja opijuma postala dominantna privredna grana iz koje su vlasti prikupljale najviše prihoda. Kao što je Džonatan Maršal primetio: „u centralnim provincijama Kine, posebno u Hubeju i Hunanu, skoro svaka vlada je zavisila od prihoda od opijuma“. Čak ni sudovi i ostale državne ustanove, uključujući i škole i bolnice, nisu bile izuzetak.

Tako unosan biznis privukao je pažnju američkog podzemlja, ali i državnih službi. Prvi je reagovao organizovani kriminal, koji je napravio krijumčarsku šemu za globalnu trgovinu tom i ostalim drogama. Među prvima, u taj posao se uključio Arnold Rotstin, koji je bio povezan sa Kostelom, glavnim bosom u Luizijani. Ubrzo se se u šverc opijuma uključili Sidni Kacenberg iz Džordžije i Majer Lanski, koji je kontrolisao veći deo distribucije heroina u Njujorku. Rotstin i Lanski su izgradili tajnu laboratoriju za proizvodnju heroina i preradu opijuma, koji su uvozili iz Azije, najviše iz Kine.

Hans Derks, autor enciklopedijske knjige „Istorija opijuma: Napad na Istok 1600-1950“, sugeriše da su veze između američkog organizovanog kriminala i kineskih trgovaca opijumom, među kojima su dominirali KMT i „Zelena banda“, više nego verovatno uključivale i saradnike sa zapada, pre svih Sjedinjenih Američkih Država. Derks je posebno istakao značaj moćne porodice Sasun.

Pod nadimkom „Rotšildi sa Istoka“, Sasunovi su se pojavili kao finansijski administratori u Iraku. Iako je klasično bankarstvo bilo zabranjeno, oni su uspeli da izgrade finansijsku imperiju iz koje je kasnije nastala organizacija koja je stvorila domaninatnu mrežu za trgovinu opijumom. Darks piše da je „jedan od pet brodova sa kineskim opijumom“ završavao kod Sasuna. Zahvaljujući tom poslu, Sasuni su ubrzo postali najbogatija porodica na srednjem istoku, u Iraku i Indiji, a postali su i najveći trgovci nekretninama u Šangaju. Porodica se kasnije uključila u trgovinu naftom. Mnogo su investirali u britansku kompaniju Burmah Oil i njenu filijalu Anglo-Iranian Oil Company iz koje je na kraju nastao gigant British Petroleum.

Tokom 1800-ih, Sasuni su se takmičili za dominaciju u trgovini opijumom sa Jardine-Matheson, jednom od najvećih britanskih firmi u Hong Kongu, koju je kontrolisala uticajna porodica Kesvik. Vremenom su se interesi Sasuna i Kesvika pomešali, ispreplitali i postali deo ogromnog lanca, koji je vijugao kroz Hong Kong, Šangaj i drugde. Tragovi, nastali u toj „drevnoj istoriji“ vuku do današnjice. Fajnenšel tajms je 2013. godine izvestio da je lord Džejms Sasun, koji je upravo napustio funkciju komercijalnog sekretara za trezor u vladi britanskog premijera Dejvida Kamerona, postao izvršni direktor Jardin-Matheson-a.

Ove dinastičko-korporativne strukture nisu samo uticale na oblik međunarodne trgovine drogom tokom dvadesetog veka, već i na evoluciju zapadnih obaveštajnih službi tokom i posle Drugog svetskog rata. Uzmimo, na primer, potomstvo Henrija Kesvika, koji je bio jedan od najmoćnijih šefova Jardine-Matheson-a i kontrolor brojnih povezanih entiteta (kao što su „Hong Kong and Shanghai Banking Corporation“, „Hong Kong and Whampoa Company“ i sl.). Dva Henrijeva sina, Džon Henri Kesvik i Vilijam Džonson „Toni“ Kesvik, bili su angažovani u britanskom Izvršnom odboru za specijalne operacije (COE). Pored COE, Džon Henri Kesvik je bio ađutant lorda Mauntbatena, vrhovnog komandanta savezničkih snaga Južne Azije. Putevi Tonija Kesvika su se u međuvremenu ukrstlio sa Garlandom Vilijamsom, veteranom Federalnog biroa za narkotike (FBN) i operativcem Kancelarije za strateške usluge (OSS). Dok se OSS još uvek razvijao i dok je ulagao napore da proširi svoje paravojne kapacitete, Vilijams je dobio zadatak da se sastane sa oficirom COE. Zadatak mu je dao Preston Gudfelou, bivši izvršni direktor „Hersta“ i izdavač „Brooklyn Eagle-a“, koji je postao specijalni savetnik Vilijama Donovana, šefa OSS-a. „Posle sastanka sa britanskim majstorom špijunaže Kesvikom, Vilijams se vratio u Vašington sa priručnicima za obuku COA i pomagao je u osnivanju kampova za obuku OSS-a u Merilendu i Virdžiniji“, zapisao je Daglas Valentin.

Kako se rat bližio kraju, Toni Kesvik se vratio u svet korporativnih poslova, na vodeću poziciju u jednoj od londonskih kompanija, koja je bila u vlasništvu njegove porodice. Takođe, neko vreme je služio kao predsednik kanadske kompanije „Hadson’s Bay“. Kao što je poznato, ta kompanija je bila najvažnija za uspon porodice Bronfman, koja se dugo nalazila na mračnoj liniji između legitimnih korporacija i kriminalnog podzemlja. Isto tako, poznato je da su Bronfmanovi bili važni za stvaranje mreže koja je kasnije omogućila nezakonite aktivnosti Džefrija Epštajna.

Nakon što je od Kesvika nabavio priručnike za obuku, Garland Vilijams je odigrao važnu ulogu na raskrsnici američkih obaveštajnih službi, koje su još uvek bile u povoju, i mreže američkog organizovanog kriminala. U svojoj knjizi „Duboka politika i smrt Džona F. Kenedija“, Piter Del Skot tvrdi da je postojala formacija, koju je on privremeno nazivao „Operacija X“. Vilijams i drugi veterani FBN-a, koji su dovedeni u OSS i CIA, identifikovani su kao važni šrafovi u tom aparatu.

Saradnja obaveštajnih službi i mafije uspostavljena sa operacijom „Podzemni svet“ opravdavana je potrebama tokom Drugog svetskog rata, ali nastavila se i kasnije. Naprotiv, posleratne operacije protiv trogovaca narkoticima u inostranstvu bile su podređene antikomunističkim aktivnostima i korišćene su kao paravan za stalnu upotrebu mafije. Razvijajući posleratne kontakte sa kriminalnim podzemljem, Džordž Vajt i njegovi saradnici iz FBN-a, posebno njegov bivši pretpostavljeni Garland Vilijams i njegov saradnik Čarls Siragusa, čak i nakon što su se formalno vratili u hijerarhiju FBN-a, a povremeno su sarađivali i sa CIA i američkom armijom, sprovodili su skrivenu agendu, koja je podrazumevala upoteebu trgovaca drogom i ljudima kao agentima u borbi protiv komunizma.

Jedan od primera koji P.D. Skot navodi bila su „selektivna hapšenja“ koja je vršio Džordž Vajt u slučajevi šverca heroina tokom 1959. godine. U tom švercu su učestvovale kineska „Zelena banda“ i njena partnerska antikomunistička grupa Hip Sing-tong.

Vajt, agent FBN i OSS, pre rata je, kao agent CIA, radio na razbijanju lanaca trgovine heroinom koji se prodavao u San Francisku. Vajt je pratio pro-KMT gangsterske elementa, a zatim je otkrio da heroin potiče iz laboratorija pod kontrolom kineske Komunističke partije. To je iniciralo masovnu akciju u kojoj je uhapšeno tridesetak krijumčara droge i njihovih saradnika.

Vredi reći nešto više o Džordžu Vajtu, kome nije bilo strano da se udvara kriminalnim klanovima. Pjer Lafit je, da bi ojačao rani američki obaveštajni aparat, regrutovao Vajta u CIA kao „specijalnog agenta“. Nešto ranije, izvesni Kinez Lai Če, koji je radio za Žana Vojacisa, najvećeg evropskog uvoznika kineskog opijuma, postao je ličnost od velikog interesovanja za FBN. Lai Če se kasnije pojaviljivao na Kubi u društvu sa Amletom Batistom, iseljenikom sa Korzike, koji je bio suvlasnik hotela u Havani zajedno sa Majerom Lenskim. Batista je, prema dopisu FBI iz 1955. godine, bio „dugi niz godina nezavnično poznat kao kralj Havane.“ Kada je Vajt doveo Lai Čea u CIA, regrutovao ga je Sidni Gotlib, hemičar koji je radio u Kancelariji za tehničku službu Agencije. Gotlib je nadgledao istraživanje CIA za potencijalnu „drogu istine“. Istraživanje je vremenom prošireno eksperimentima sa lekovima, srnzornom deprivacijom, hipnozom i elektro-šokovima. Najpoznatiji od tih programa, MK-Ultra, doprineo je tome da CIA postane najveći potrošač droge LSD. Pod kontrolom CIA, LSD se koristio u psihijatrijskim bolnicama, zatvorima i privatnim laboratorijama. Prema Gotlibovim uputstvima, u Njujorku i San Francisku su vršeni eksperimenti nad beskućnicima, kojima su ubrizgavane veće doze LSD-a kako bi se pratila njihova reakcija. Gotlib je taj program nazvao „dvosmerna ogledala“. Jedan od njegovih saradnika u CIA, kasnije je naveo: „Bili smo srednja bela klasa, bilo smo potpuno naivni u vezi s tim, pa smo pristajali da radimo takve stvari“.

Pod pseudonimom „Morgan Hol“, Vajt je držao sigurnu kuću u njujorškom Grinič Vilidžu, u kojoj je organizovao prodaju LSD-a i ostalih opojnih supstanci. Da bi namamio ljude u svoju mrežu, koristio je lažne životne priče. Predstavljao se kao mornar ili boemski umetnik. Bio je upleten u sve poslove koji su povezani sa upotrebom droge: u prostituciju, kockanje i pornografiju.

Heri Dž. Anslinger, direktor FBN-a, 1955. godine je prebacio Vajta u San Francisko. Sklanjanje iz Njujorka nipošto nije bio kraj Vajtove saradnje sa Gotlibom i CIA. U San Francisku je napravio novu sigurnu kuću, sličnu onoj iz Njujorka, u kojoj je nastavio eksperimente sa LSD-om nad ljudima. Na tom poslu sarađivao je sa Džonom Gičingerom, psihologom sa Harvarda, koji je bio na platnom spisku CIA. Agencija je bila izuzetno zainteresovana za rezultate tih eksperimenata, pa je nastavila da snabdeva korisnike kineskim opijumom.

Vajt nije bio sam u prikrivanju uloge KMT-a u trgovini drogom. Isti modus operandi primenjivao je njegov šef Heri Anslinger. Iako je bio protivnik Edgara Huvera, Anslinger je, u porastu plime makartizma u SAD-u, identifikovao Kinu kao pretnju broj jedan. Komunistička partija Kine, tvrdio je u medijima i zvaničnim izveštajima FBN-a, nadgledala je ogromnu proizvodnju opijuma i obučila je na hiljade agenata da distribuiraju heroin na Zapadu. Prema Anslingeru, kineska proizvodnja opijuma iznosila je „više od 4.000 tona godišnje“, a „profit od krijumčarenja koristio se za finansiranje aktivnosti Komunističke partije i kupovinu strateških sirovina“.

Anslinger, Vajt i ostali agenti FBN-a plasirali su te tvrdnje u interesu zvanične propagande, ali i za prikrivanje tragova svojih saradnika iz kriminalnog podzemlja. Prvo, optužbama na račun Komunističke partije Kine podsticali su hladnoratovske teorije, koje su se uklapale u zapadne šablone. Drugo, na taj način su prikrivali uloge određenih pojedinaca, organizacija i mreža, koje su sarađivale sa zapadnim obaveštajnim službama, a bavile su se trgovinom drogom. Tokom tog perioda, istrage organizovanih kriminalnih grupa u Americi su bile, kako se govorilo, „pedalirane“. Većina istraga je bila fiktivna, a samo nekoliko je zaista sprovođeno i to zahvaljujući prinudi i ucenama direktora FBI Edgara Huvera. Čak ni Huver nije mogao da suzbije dugoročni efekat aparata koji je OSS uspostavio u kinesko-indijsko-burmanskom teatru tokom rata. Okosnica tog aparata bila je moćna jedinica zvana „Detachment 101“. Mnogi od najozloglašenijih obaveštajnih operativaca i vojnika koji su kreirali kriminalni pejzaž 20. veka ponikli su u tom OSS pozorištu. Među njima se ističe E. Hauard Hant, koji je kasnije postao glavni majstor CIA za kreiranje afere „Votergejt“. Drugi je bio Džon Singlaub, glavni igrač u aferi „Iran-Kontra“. Tu je bio i Pol Helivel, koji je postao jedan od arhitekata zamršenih strategija bankarskih prevara i bitna spona između obaveštajnog sveta i kriminalnog podzemlja.

Vilijam R. Pirs, koji će kasnije napraviti prvi program obuke za pripadnike CIA, bio je šef OSS odreda „Detachment 101“. Pirs je, kao šef svih operacija OSS-a u Kini, Burmi i Indiji, lično nadgledao vojne akcije koje su izvodile trupe KMT-a protiv kineskih komunističkih snaga.

Aktivnosti OSS-a u Burmi postavile su temelje za izgradnju zapadnog obaveštajnog centra u ranim hladnoratovskim aktivnostima protiv komunističkih elemenata u Aziji. Kineski komunisti su isterali Čang Kaj Šekov KMT sa kontinenta na ostrvo Tajvan, pa je Burma postala glavna ispostava švercera opijuma. U to vreme, CIA je organizovala paravojne jedinice kineskih nacionalista, koje su imale tajni zadatak da izvrše invaziju na Kinu. „Iako je KMT doživeo neuspeh u svojim vojnim operacijama, uspeo je da proširi trgovinu opijumom. Žetve opijuma na severu Tajlanda su prodate policijskom generalu Fao Sia-nanu, koji je bio saradnik CIA. Agencija je tada promovisala partnerstvo Fao-KMT kako bi obezbedila podršku KMT-u za borbu protiv Komunističke partije Kine, ali taj savez je uskoro postao kritičan faktor u rastu trogine narkoticima u jugoistočnoj Aziji. Uz podršku CIA, KMT je ostao u Burmi do 1961. godine, kada je, pred ofanzivom burmanske vojske, proteran u Laos i na Tajland. Međutim, Kuomintang je iskoristio svoju kontrolu nad lokalnim stanovništvom da petostruko poveća proizvodnju opijuma u burmanskoj regiji Šan. Pre Drugog svetskog rata tamo se proizvodilo manje od 80 tona opijuma, a do 1962. količina droge je procenjena na oko 400 tona. Kineski pokret KMT i njegove saradničke bande ne bi mogle da toliko razviju proizvodnju i distribuciju opijuma bez podrške CIA.

Jedan od arhitekata operacije bio je Vilis Bird, bliski saradnik generala Foa. Bird je tokom Drugog svetskog rata služio u OSS-u, na relaciji Burma-Kina-Indija, a kasnije je dobio nadimak „Mister Opium“. Nije jasno da li je Bird bio „knjigovodstvena imovina“ CIA, ali svakako je bio posrednik u nabavci i preprodaji azijskog heroina, što je Agencija koristila za finansiranje svojih operacija. Te zalihe heroina stizale su sa Tajlanda preko azijske kompanije koja se zvala „Supply Corporation“, a poznata je i kao „CEA Supply“. Vilis Bird je bio menadžer kancelarije „CEA Supply“ u Bangkoku pod upravom Šermana Džusta, veterana OSS odreda „101“. Tu kompaniju je na Floridi, u Majamiju, registrovao Pol Helivel, još jedan OSS veteran, koji je posle rata radio kao advokat i bankar. U to vreme, dok je bio zakonski zastupnik „CEA Supply-a“, Helivel je bio konzul Tajvana u Sjedinjenim Državama. U tom svojstvu, bio je blisko povezan sa generalom Foom i mrežem političara koji su ga podržavali.

Kompanija „CEA Supply“ je blisko sarađivala sa „Civil Air Transport“ (CAT), prvom privatnom avio-kompanijom koju je osnovala CIA. Koreni CAT-a su zasađeni tokom Drugog svetskog rata, kada je Kler Čeno organizovala „Leteće tigrove“, dobrovoljačku avijacijsku jedinicu, osnovanu da pruži podršku KMT-u u Kini, tokom njihovog rata protiv Japana. Sa činovima iz američke vojske, „Leteći tigrovi“ su obučavani u bazama u Burmi.

Avio-kompaniju CAT osnovao je 1946. Viting Vilauer, američki ambasador u Kostariki, koji je bio umešan u državni udar u Gvatemali 1954. godine, koji je režirala CIA. Kada se KMT povukao na ostrvo Formoza (sada Tajvan), CAT je njegove snage snabdevao oružjem i medicinskim zalihama. U svet specijalnih operacija, CAT je uključen zahvaljujući naporima Pola Helivela. Do 1950. godine, CIA je imala apsolutno vlasništvo u toj avio-kompaniji, koja je radila pod okriljem holdinga, koji je Agencija osnovala pod nazivom Airdale Corp. Kasnije je Airdale Corp. Preimenovana u Pacific Corp, a CAT će postati Air America.

Air America je bila glavna avio-kompanija CIA i ostala je aktivna do kraja 1970-ih. Konačno je rasformirana posle okončanja Vijetnamskog rata, iako je većina njene imovine rasprodata i apsorbovana u firmu, koja je, takođe, povezana sa CIA, pod nazivom „Evergreen International Aviation“. U međuvremenu, nekoliko pilota „Letećih tigrova“ napravilo je veliku komercijalnu kompaniju za teretni vazdušni saobraćaj, koja je učestvovala u tajnim vojnim operacijama.

Centrala kasnije inkarnacije CAT-a, „Southern Air Transport“, nalazila se u Lokburnu u Ohaju. U transformaciji te avio-kompanije učestvovao je i Džefri Epštajn.

Veze obaveštajnih službi sa organizovanim kriminalom pojavljuju se u skoro svakom delu te mreže. Uzmimo, na primer, Margaret Čung, tvorca „Letećih tigova“. Kao članica Hip Sing tong grupe, ona je često putovala u Mesksiko Siti 1940-ih u društvu Virdžinije Hil, koja je u američkom podzemlju bila poznata po bliskim vezama sa Bagzijem Sigelom i Majerom Lanskim. Tokom tog perioda, Hil je „postala intimna sa brojnim najvišim meksičkim političarima, vojnim i policijskim oficirima i diplomatama“, što je verovatno olakšavalo aktivnosti njenih prijatelja iz mafije. Meksiko je u to vreme bio važna baza za krijumčarsku narko-mrežu Kostela i Karole, koji su sarađivali sa njujorškim bosom Lanskim. Meksiko je takođe postao vitalna tačka pretovara opijuma, koji je proizvodio kineski pokret KMT. Naravno, sve je rađeno pod kontrolom američkih obaveštajnih službi.

(U sledećem broju: Prljavi novac u još prljavijim bankama)