Kad je izabran za patrijarha Srpske pravoslavne crkve, Porfirije se stavio u službu svog boga Aleksandra Vučića. U interesu vladajuće porodice i njihovog kartela, kontrolisao je crkvenu jerarhiju i izazivao podele među vernicima. Sve za novac! Samo na donošenju Pojasa Presvete Bogorodice u Hram Svetog Save, SPC je zaradila oko 1,2 miliona evra. Još veći profit, Porfirije je ostvario u poslovanju sa ruskim kompanijama, registrovanim u Ujedinjenim Arapskim Emiratima, pa i investicijama u građevinske projekte u Beogradu. Vučićev patrijarh svoje kritičare naziva debilima. To ne čudi, navikao je na debile u svom političkom i crkvenom okruženju, pa i u ogledalu. Međutim, uskoro, kad dođe vreme za utvrđivanje njegove odgovornosti, Porfirije neće moći da se poziva na debilizam, prilikom donošenja presude to mu neće biti uračunato u olakšavajuće okolnosti.

Predrag Popović

Na beogradskom aerodromu, tokom ispraćaja Pojasa Presvete Bogorodice, dok je ćaskao sa ministrom policije Ivicom Dačićem, patrijarh Porfirije je rekao da su „ljudi normalni, ali pojavi se poneki debil“. Patrijarh je debilima nazvao vernike, koji su mu pred Hramom Svetog Save govorili da prestane da podržava Aleksandra Vučića i njegov kartel. Porfirije je odbacio taj zahtev, čime je dokazao inoverzalnu tačnost svoje teze o debilima. Zaista, većina srpskih patrijaraha su bili normalni ljudi, ali ponekad bi se među njima pojavio neki debil.

Porfirije Perić se nije pojavio slučajno. Njegov lažni bog, Aleksandar Vučić, izabrao ga je za namesnika, koji će biti zadužen za kontrolu nad jerarhijom Srpske pravoslavne crkve. U tom procesu Vučić je primenio sve trikove, koje i inače koristi u svojim prevarama. Izbori za novog patrijarha, koji su održani u februaru 2021. godine, obeleženi su pritiscima predstavnika izvršne vlasti, u saradnji sa kriminogenim pojedincima iz bezbednosnih struktura i njihovim kontroverznim poslovnim ortacima.

Centar za istraživačko novinarstvo BiH nedavno je objavio dokaze o tome kako su episkopi SPC-a tajno snimani tokom Sabora na kome je Porfirije izabran za naslednika pokojnog patrijarha Irineja Gavrilovića. Učesnici na tom Saboru dobili uveravanja Sinoda, kojim je upravljao Irinej Bulović, da će „tokom glasanja imati duhovni mir i privatnost“ i da je snimanje „strogo zabranjeno“.

Međutim, Vučić i Porfirije nisu smeli da rizikuju. Za „biračko mesto“ su odredili kriptu Hrama Svetog Save, koja je od ranije pokrivena sa 26 sigurnosnih kamera. Na insistiranje mitropolita Joanikija i vladika Justina i Teodosija, kamere su prekrivene krpama, koje su bile dovoljno providne da omoguće snimanje sa visokom rezolucijom. Vučić je operativni deo prevare poverio Ljubanu Ećimu, bivšem zameniku načelnika Centra državne bezbednosti Republike Srpske. Ećim je, u decembru 2007. godine, uhapšen u Beogradu pod sumnjom da pripada kriminalnom narko klanu. U trenutku hapšenja, kod njega su pronađeni falsifikovani lični dokumenti i pištolj za koji nije imao dozvolu. Dok je trajalo suđenje, Tužilaštvo za organizovani kriminal je, krajem 2009, odustalo od optužbi koje su ga teretile za kriminalno udruživanje i trgovinu heroinom i kokainom, navodno zbog nedostatka dokaza. Ipak, zbog nedozvoljenog držanja i nošenja oružja (pištolja CZ-99, za koji se tvrdi da mu ga je poklonio Željko Ražnatović Arkan) i posedovanja više falsifikovanih ličnih karata, pasoša i vozače dozvole sa njegovom fotografijom, ali na imena Milan Njegovan i Momčilo Joksimović, Specijalni sud u Beogradu je 1. marta 2010. doneo prvostepenu presudu, kojom je Ećim osuđen na dve godine i četiri meseca zatvora. Apelacioni sud je kasnije smanjio kaznu i pravosnažno ga osudio na godinu i po dana zatvora.

Krivični dosije i prijateljstvo sa Miloradom Ulemekom Legijom i Lukom Bojovićem poslužilo je Ećimu kao preporuka za saradnju sa Vučićem. Ećim je opravdao poverenje. Dokazi o njegovoj ulozi u operaciji postavljanja skrivenih kamera u kriptu ostali su zabeleženi u prepiskama koje je vodio preko Sky aplikacije sa vlasnikom firme Sion Company, specijalizovanom za videonadzor i obezbeđenje.

U komunikaciji preko Sky, Ećim je koristio šifru EGQOLR, a njegov sagovornik, za koga se pretpostavlja da je Ivan Savić, vlasnik i direktor Sion Company-a, upotrebljavao je kod 50NEN1.

U pisanim i glasovnim porukama oni su razmenjivali informacije o tome kako im pojedinci iz vlasti i crkvene jerarhije pomažu da dobiju poslove u Hramu, a to je potvrđeno i ugovorima o poslovima između Patrijaršije SPC i firme Sion Company.

U nameštanju tendera su, prema porukama sa Sky, učestvovali Dragan Škrinjar, član Komisije za izbor ponuđača pri Odboru za završetak Hrama Svetog Save, i vikarni episkom Stefan Šarić. Ugovor je potpisao Porfirije Perić, koji je tada bio predstavnik Hrama. Ugovor je zaključen na deset godina, sa mesečnom naknadom od 13.260 evra, što će Sion Company-u omogućiti prihod od 1,59 miliona evra. Tri nedelje nakon izbora za patrijarha, Porfirije je potpisao i drugi ugovor sa tom kompanijom, ovog puta o isporuci i ugradnji bezbednosnog sistema, vrednog 150.000 evra.

Vučiću se isplatila investicija u Porfirija. Otkad je zaseo na tron Svetog Save, Porfirije tretira Vučića kao svog jedinog boga, u koga veruje, kome se moli i od koga očekuje milost. Naravno, njihov odnos nema veze sa religijom, nego za biznisom.

Posle smene vlasti, tužilaštvo će morati da sprovede istragu poslovanja SPC i naročito Odbora za završetak izgradnje Hrama Svetog Save. Vučić je 2020. izjavio da je „država u poslednje tri godine uložila 43 miliona evra u završne radove na Hramu“. Od tada, pa do kraja 2024. iz budžetskih rezervi je izdvojeno još oko 31,5 milion evra. Uz tih 74,5 miliona evra, Rusija je sa 10 miliona evra finansirala izradu dela monumentalnog mozaika, a još oko 18 miliona evra je prikupljeno od donacija raznih firmi i pojedinaca za dekoraciju enterijera. S obzirom da se Vučić ugrađivao u sve poslovne kombinacije, male su šanse da je propustio priliku da uzme proviziju i od ovih stotinak miliona evra.

– Ja nisam dovršio izgradnju Hrama Svetog Save. Ja sam ga izgradio! Izgradio sam ga od temelja – pohvalio se Vučić u jednom od čestih nastupa ludila.

Građevinski radovi na Hramu su počeli 10. maja 1935, a na isti dan 1939. godine svečano je osvećen temelj i položena povelja o gradnji. Dakle, izgradnja je počela 35 godina pre rođenja Aleksandra Vučića, a sedam godina pre nego što se njegov deda Anđelko, 2. septembra 1942, odrekao pravoslavlja i prešao u rimokatoličku veru.

Kao za Hram, Vučić lažno uveličava svoj značaj u finansiranju obnove manastira Hilandar.

– Ne mogu da kažu da sam vlasnik Hilandara, iako sam obezbedio najviše novca da taj manastir bude obnovljen. To je tačno, ali kakve to veze ima s tim da smo mi, Vučići, doprineli da neko plaća svetinju – rekao je pre nekoliko dana Vučić.

Posle požara 2004. godine, do danas je za obnovu Hilandara iz budžeta Srbije uloženo skoro 18 miliona evra. Za obnovu izgorelih konaka, građevinske i konzervatorske radove, nabavku mehanizacije i opreme, logistiku i inženjering neophodan za radove na Svetoj Gori, do 2013. godine ukupno je uloženo 11,5 miliona evra, od čega 10 miliona iz budžeta.

Kao što Vučić laže da je podigao Hram „od temelja“ i da je obezbedio najviše novca za obnovu Hilandara, tako i njegov lojalista Miloš Stojković laže da su „Aleksandrov otac Anđelko, brat Andrej i sin Danilo“ obezbedili milion evra za prenos Pojasa Presvete Bogorodice u Beograd krajem maja ove godine. Stojković je pažnju javnosti privukao time što je, kao „Poverenik Svetog manastira Hiladar“, učestovao u organizaciji ekskurzija Aleksandra i Andreja Vučića na Svetu Goru. Takođe, poznat je i po tome što je ljubio ruku Vučića, a na Pinku i Informeru besramno tvrdio da su „Vučići nastavljači loze Nemanjića“.

Međutim, kad je otkrio da su Anđelko, Andrej i Danilo „obezbedili milion evra“ da bi Pojas Presvete Bogorodice bio izložen u Hramu, Stojković se našao u nemilosti vladajuće porodice. U ulizičkom zanosu, nije shvatio da na taj način ofira Vučiće u javnosti i otvara pitanje otkud njima milion evra i, ako nisu sami platili, ko je to uradio. Na pitanje ko je platio Pojas, Informativna služba SPC-a je odgovorila da „Crkva nije platila“. Umesto Vlade Srbije, oglasio se Vučić, koji je rekao da „država nije finansirala“ taj verski spektakl i da on i njegova porodica nemaju nikakve veze s tim. Oglasio se i manastir Hilandar, koji je takođe demantovao Stojkovića, za koga tvrdi da je bio samo njegov „saradnik“, ali ne i „poverenik“ ili „zastupnik“.

Zasad nije poznato ko je investirao u dolazak Pojasa iz svetogorskog manastira Vatoped. Više od 800.000 vernika, koji su došli u Hram na poklonjenje toj relikviji, ostavili su donacije čija vrednost se procenjuje na oko 1,2 miliona evra. Ko god da je organizovao ovu religiozno-poslovnu kombinaciju, dobro je profitirao. A gde je profit, tu su Vučić i njegov patrijarh Porfirije.

Da nije uzalud dobio nadimak Profitirije, Porfirije je dokazao i preduzetničkim akcijama. Uz nasleđene firme i gazdinstva u vlasništvu SPC-a, koja se bave izdavaštvom, poljoprivredom, ugostiteljstvom i poizvodnjom hrane i alkoholnih pića, pod Porfirijevom upravom Crkva je osnovala građevinske firme, koje investiraju u izgradnju objekata na više lokacija u Beogradu. Pre dve godine je osnovano i preduzeće Filoxenia. Kad su se u javnosti pojavile kritike na račun SPC-a zbog takvih poslovnih angažmana, firma Filoxenia je preimenovana u Filokseniju, kako bi se sakrili tragovi spornog poslovanja sa ruskim partnerima i njihovim kompanijama iz Ujedinjenih Arapskih Emirata.

Porfirije je prošle godine, 22. aprila 2025, primljen u Kremlj, na sastanak kod ruskog predsednika Vladimira Putina. Srpski patrijarh je tada optužio srpske studente i pobunjene građane da sprovode „cvetnaju revoluciju“ po nalogu zapadnih službi. Osim političkih laži, Porfirije se u Moskvi bavio i praktičnijim i unosnijim poslovima. Dva dana posle susreta sa Putinom, potpisan je ugovor između firme Ecopoint EZE LLC, koje je apsolutni vlasnik preduzeća Slovenska aliansa, i crkvene firme Filoxenia. Zvanični vlasnici Ecopoint-a, koji je registrovan u ofšor zoni Ujedinjenih Arapskih Emirata, Aleksandar Beljakov i Nikolaj Zemljanskij su ovim ugovorom poklonili Filoxeniji u posed imovinu u Herceg Novom, koja je vredna nekoliko miliona evra.

Očigledno, Porfirije je, kao biznismen, mnogo uspešniji nego kao patrijarh. Služeći Vučiću, postao je duhovni vođa lojalista i ostalih kriminalaca, koji zlostavljaju studente i sve građane koji se bore za oslobođenje od naprednjačkog kartela. Da ga tako doživljavaju i vernici koji su došli da se poklone Pojasu Presvete Bogorodice, Porfirije se uverio prilikom ponoćnih poseta Hramu Svetog Save. Malo ko mu je prišao da zatraži blagoslov, ali mnogi su mu dobacivali da ide kod Vučića. Takve vernike je Porfirije vređao nazvajući ih debilima.

U medicini se termin „debilitet“ koristio za označavanje blagog stepena intelektualne ometenosti. Osoba sa takvom dijagnozom nazivana je „debil“. Danas se ti termini smatraju zastarelim i uvredljivim. Umesto njih se koriste izrazi kao što su „intelektualna ometenost“ ili „intelektualni razvojni poremećaj“ („intellectual disability“). No, Porfirije je navikao na prave debile, ima ih svuda oko sebe, kako u političkom i crkvenom okruženju, tako i u ogledalu.

Ipak, kad dođe vreme za utvrđivanje njegove odgovornosti, Porfirije neće moći da se poziva na vlastiti debilitet. Neće moći ni da se pozove na onaj novozavetni alibi – „nije znao šta čini“. Kad se stavio u službu šefu naprednjačkog kartela, da u njegovom interesu kontroliše Crkvu i širi podele među narodom, Porfirije je znao šta čini. To dokazuju tokovi novca, a, ako bude pravde, potvrdiće se i pravosnažnom presudom.