U avgustu ove godine napunilo se deset godina od ukaza predsednika RF br. 560 „O primeni određenih specijalnih ekonomskih mera sa ciljem obezbeđivanja bezbednosti Ruske Federacije“. Političari su ga smatrali simetričnim odgovorom na ekonomski rat koji je Zapad objavio Rusiji zbog situacije u Ukrajini i prisajedinjenja Krima.

Piše: Ivan Poletajev

Prve restriktivne mere od strane Zapada, koje su imale pokazni karakter, trebalo je da uplaše konkretne osobe – državne službenike, političare i vojnike, koji su se našli na specijalnim spiskovima EU i SAD i da „zaustave Putina“. Zatim je Zapad odustao od saradnje sa našom zemljom u nizu međunarodnih organizacija, a takođe je proširio sankcije na kompanije i cele sektore ruske privrede – energetiku i naftni kompleks, finanijska tržišta i odbrambenu industriju…

Paketi restrikcija su sledili jedan za drugim, uslovi poslovanja su postajali sve teži, ali ipak nisu uništili ekonomiju naše zemlje. Predsednički ukaz br. 560 o kontrasankcijama zabranjivao je uvoz mesa, ribe i morskih proizvoda, voća, povrća, mlečnih proizvoda iz SAD, EU, Kanade, Australije i Norveške. Domaći agroindustrijski kompleks morao da da kompenzuje isporuke hrane iz inostranstva.

Od embarga na hranu i mera podrške poljoprivrednicima bez presedana, počelo je ponovno osmišljavanje programa supstitucije uvoza u celoj ruskoj ekonomiji.

Kada su SAD i EU tek počele da zaoštravaju sankcije prema našoj zemlji, ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov je u intervjuu za francuski Kanal 4 rekao da su „akcije Zapada pokazale Rusiji da ne treba da se pouzda u robu i tehnologiju iz uvoza: pristup ovoj robi i tehnologiji može biti onemogućen u bilo kojem trenutku“. Pritom, Lavrov je dao i važno pojašnjenje: „Mi nemamo ništa protiv toga da se sankcije ukinu. Ali, takođe, možemo da iskoristimo mogućnosti koje nam pružaju za razvoj sopstvenih kapaciteta u ključnim sektorima privrede, nacionalne bezbednosti i u drugim oblastima na koje se oslanja suverena država.“ To je suština našeg odgovora na pretnje zapadnog sveta upućene Rusiji.

Sve do početka specijalne vojne operacije, tokom osam godina, Zapad je širio listu sankcija protiv Rusije 23 puta, obuhvativši njima oko 200 fizičkih i 450 pravnih lica. Sa svakim novim paketom sankcija, sve više i više je pooštravana kontrola izvoza robe, usluga i tehnologije. Kolektivni neprijatelj je snažno udario, u velikim razmerama, sa idejom da slomi vodeće industrije koje donose glavne budžetske prihode. Pod udarom sankcija našli su se perspektivni projekti za proizvodnju nafte u dubokim vodama, na arktičkom šelfu ili iz škriljaca. Na „crnom spisku“ našli su se strani građani i kompanije koje posluju u Rusiji iako su bili registrovani daleko od njenih granica.

Zaoštravanje sankcionog rata počelo je nakon što je Moskva zvanično priznala Donjecku i Lugansku narodnu republiku i najavila početak specijalne vojne operacije u Ukrajini. Početkom marta 2022. godine naša zemlja je postala lider po broju nametnutih restrikcija, prestigavši Iran.

Zapadne zemlje su zabranile direktan avio-saobraćaj sa Rusijom, delimično su odustale od uvoza njenih energenata, uvele su ograničenje na visinu cene nafte, zaplenile državnu i privatnu imovinu koja se nalazila izvan RF, u potpunosti prekinule vojno partnerstvo i predložile mnoge druge mere da bi, što je moguće brže, u potpunosti izolovale rusku ekonomiju.

Za dve i po godine doneto je 14 paketa sankcija. Evopski parlament ne isključuje mogućnost da do januara 2025. godine budu dogovorena još dva seta mera zabrana za preduzeća u bilo kojoj grani industrije, koji posluju sa „osramoćenom“ državom.

Sadržaj sledećeg restriktivnog paketa nije saopšten, ali je već sada jasno da će mere delovati direktno na svaku kompaniju koja dođe pod sumnju hegemona i njegovih satelita. Radi se o pooštravanju restrikcija sa namerom da se Moskva ometa u zaobilaženju režima sankcija. Moguće je da će ljuti evropski komesari uspostaviti strožu kontrolu prometa sumnjivog đubriva, koje će jednostavno konfiskovati od prevoznika i uništiti bez suđenja. Sankcije još uvek nisu uticale na neke izvozne artikle, kao što su tekstil, liveno gvožđe i termički neobrađen čelik. I njih se mogu setiti SAD i njegovi sateliti. Možda će još više pojačati pritisak na zemlje Srednje Azije, Tursku, kineske kompanije, zbog trgovinskih veza sa Rusijom. Naši neprijatelji se neće ni na tome zaustaviti.

Sankcije u odnosima Rusije i drugih zemalja ostaće nezavisno od toga ko će biti sledeći američki predsednik, piše Volstrit žurnal. Od 2017. do 2021. godine SAD su dodavale na spisak sankcija prosečno oko 815 objekata svake godine. Godine 2023. Bajdenova administracija stavila je na ovaj spisak 1621 organizaciju i 879 fizičkih lica ili 2500 objekata. Malo je verovatno, pišu ove novine, da će sledeći predsednik SAD, bez obzira da li će to biti sadašnja potpredsednica Kamala Haris ili bivši predsednik Donald Tramp, „izbaciti ovaj sankcioni voz iz šina, iako se oni mogu razići u mišljenju u vezi s tim gde uvesti sledeći sankcije“.

Predstavnici ministarstva spoljnih poslova više puta su izjavljivali da je Rusija spremna i za slučaj da zapadne sankcije traju decenijama. Ipak, kako piše Ekonomist, činjenice govore o tome da problem možda i nije toliko ozbiljan.

U međuvremenu, ruska ekonomija brzo raste: u drugom kvartalu 2024. godišnja stopa rasta iznosila je 4%, dostižući neverovatnan nivo od 5,4% iz prošle godine, i sve to „bez obzira na najstrože sankcije u istoriji“.

Autori Ekonomista povezuju te uspehe sa Kazahstanom i nizom drugih centralnoazijskih republika koje su u trenutku kada su sankcije SAD i EU bile na vrhuncu, doživele misteriozni procvat trgovine sa Rusijom. Statistika pokazuje pravi procvat posredničkih transakcija i brz rast izvoza zabranjene robe iz EU u rusko pogranično područje. To i navodi na pomisao da Evropa ne žuri da zakrpi sankcione rupe. U realnosti, ekonomska korist ipak ima primat nad politikom.

Kao što je poznato, od početka konflikta u Ukrajini, evropskim firmama – najvećim distributerima tehnologije – zabranili su da prodaju veliki deo svoje proizvodnje u Rusiji. Prema Kazahstanu niko nije uvodio takve zabrane. Obim izvoza Kazahstana u Rusiju skočio je sa 40 miliona dolara 2021. godine na 298 miliona (!) 2023. godine. Istovremeno, i uvoz elektornike iz Evrope takođe je porastao sa 250 miliona evra na 709 miliona evra. Časopis Ekonomist zato i pita: da li je zaista mala tehnološka industrija Kazahstana, koju čini oko 50 firmi sa proizvodnim potencijalom od sto miliona dolara, uspela da popuni tako ogromanu prostor? Ispostavilo se da su ruski preduzetnici pronašli zaobilazni put do starih evropskih distributera. Kazahstan je jedna od nekoliko zemalja u kojoj od samog početka specijalne operacije u Ukrajini misteriozno raste trgovina, kako sa Rusijom, tako i sa Evropom. Astani društvo prave Jermenija, Azerbejdžan, Gruzija, Turska i četiri druge centralnoazijske zemlje, čiji izvoz je za dve godine (od 2021. do 2023) porastao za 50%, što kompenzuje pad direktnog evropskog izvoza u Rusiju.

A Rusija se dobro drži. Teško je reći koje od evropskih firmi su se vešto prilagodile novim ograničenjima, a koje zaobilaze sve zabrane. Ali, kako to često biva, trgovina preko trećih zemalja u velikoj meri je porasla na račun „nedozvoljene“ robe. Ne treba zanemariti ni šverc, koji nije uvršten u zvaničnu statistiku.

Stiče se utisak da evropski političari očajnički pokušavaju da zapuše sankcione rupe, ali da bi to uradili, sve više moraju da zadiru u interese svog biznisa, koji zbog sankcija ima velike probleme, pa još i da pokvare odnose sa neumoljivim komšijama.

Reklo bi se da su naši neprijatelji preterali: sve vidljive i nevidljive rupe su već zatvorene. Gotovo svi vidovi transakcija sa ruskim državnim kompanijama su strogo zabranjeni. Evropske banke ne mogu više da posluju sa većinom naših finansijskih agenata. Velike ruske bankarske organizacije isključene su iz mreže SWIFT. Na kraju, svim zapadnim kompanijama naređeno je da izbegavaju kontakt sa firmama i pravnim licima koji se nalaze na „crnoj listi“ EU (a njih već ima 2200).

Ipak, do sada nikakve zabrane nisu uspele da naškode posredničkoj trgovini. Rusija dobija potrebnu robu i komponente i sve je teže pratiti zamršene lance snabdevanja, jer se plaćanje sve manje vrši u dolarima, a sve više u rubljama i drugim nacionalnim valutama trgovinskih partnera.

Konačno odbijanje ispunjavanja američkih sankcija od strane trećih zemalja, kako smatraju analitičari, ne mora nastati odmah, već „evolucijom“, u uslovima razvoja alternativnih finansijskih i ekonomskih sistema. To neće biti tako lako uraditi, jer SAD još uvek imaju gotovo „monopolsko pravo“ obezbeđivanja finansijskih transakcija.

Istovremeno, u svetu se postepeno formiraju ekonomski blokovi koji su orijentisani na interakciju sa sankcionisanim igračima, a u nekim zemljama se već formira i zakonodavna osnova za suprotstavljanje sankcijama.

Ali za potpuno odbijanje ispunjavanja sankcija potrebno je da dođe do prestrojavanja globalnog finansijskog sistema „u smeru multipolarnosti i višeslojnosti“, što će smanjiti zavisnost od američkog dolara i američke ekonomije, a što će za posledicu imati odbijanje da se povinuje sankcijama koje nameće SAD.

Imajući u vidu isključivanje iz mreže SWIFT, u Rusiji je više puta pokretana tema o razvoju alternativnih sistema finansijskih obračuna, na primer, među zemljama globalnog Juga ili BRIKS-a, o razvoju i lansiranju platforme BRICS Bridge za plaćanje u nacionalnim valutama, pa i digitalnim, koje će biti konkurencija dolaru. Čim se to pojavi, nastupiće trenutak kada SAD mogu da izgube liderstvo u finansijskom sistemu i svoje „svemoćne“ ekonomske poluge i kada više neće moći tako drsko da nameću svoju volju drugim zemljama.

Njujork post piše da je trebalo da sankcije unište rusku ekonomiju, ali da su imale suprotan efekat – oslabile su Zapad i ojačale rublju. To potvrđuje i nedavni izveštaj naučne službe Bundestaga o ekonomskim posledicama sankcija i kontrasankcija na zemlje EU i Veliku Britaniju.

Autori izveštaja ukazuju na pad industrijske proizvodnje, trgovine i usluga, rast inflacije i nezaposlenosti, kao i pad realnih prihoda stanovništva u ovim zemljama. Od 2014. godine, prema rečima predsednika frakcije levice u nemačkoj vladi Zerena Pelmana, samo je Nemačka zbog sankcija izgubila više do 50 milijradi dolara.

Prema sankcijama je potrebno odnositi se „realno“, strukturne promene u svetskoj ekonomiji i globalnim finansijama najverovatnije će u budućnosti smanjiti ekonomsku efikasnost američkih sankcija, piše Piter Harel, bivši direktor za međunarodnu ekonomiju u Beloj kući. „Geopolitika i tržište će dovesti do formiranja alternativnih platnih i finansijskih kanala, nad kojima SAD mogu vršiti sve manju kontrolu“, tvrdi on. „Velika lekcija poslednje dve godine je to da takvi napori mogu da budu uspešni.“

Evropa bi, kao alternativu, mogla da koristi štap umesto šargarepe: odnosno, mogla bi da proširi embargo na treće zemlje ili ograniči rad njihovih banaka. Poteškoću bi ovde moglo da stvara to što oni koji isporučuju gas Evropi (Azerbejdžan i Jermenija), mogu da preusmere svoje isporuke na druge zemlje, zbog čega bi Evropa patila. U EU počinju da shvataju da korist za Ukrajinu od strogih sankcija ne premašuje troškove, a treće zemlje uspevaju da zaobilaze zabrane EU.

Države, kojima su uvedene jednostrane sankcije kojima se krše međunarodne obaveze, mogu da se obrate međunarodnim sredstvima za rešavanje sporova i traže kompenzaciju. Uzgred, jedna takva odluka Međunarodnog suda UN već je doneta u korist Irana 2023. godine.

Naravno, ni mi ne treba da se opuštamo. Kao odgovor na nove pretnje sankcijama, na inicijativu naše zemlje formira se novi sistem suprotstavljanja američkim finansijskim sankcijama. Zbog bezbednosti, nećemo u potpunosti otkrivati o kakvom sistemu se radi. Ali neke predstave o njemu se mogu stvoriti na osnovu izjava zvaničnika. Radi se o formiranju „dvokružnog sistema trgovanja“, tačnije o implementaciji rusko-kineskog bartera i rusko-indijskog kliringa, koji, uzgred, može da posluži kao baza za klirinški obračunski centar za sve zemlje BRIKS-a. Neke od njih (Rusija-Indija-Kina) već pregovaraju o formiranju neformalnog monetarnog saveza.

U raščišćavanju barijera za međusobne obračune sa našim partnerima pomoći će i zakon koji omogućava otvaranje filijala stranih banaka u Rusiji (koji stupa na snagu 1. septembra). U novembru će zakonski biti dozvoljeno rudarenje kriptovaluta, koje će već u decembru, kako je najavila predsednica Centralne banke Elvira Nabiulina, biti primenjene u izvozno-uvoznim operacijama. Tako da desetogodišnji jubilej sankcija Rusija dočekuje spremna. Bez obzira na to kakve bi restrikcije naši neprijatelji mogli da smisle, nema sumnje da će sve one imati suprotan efekat i da će bolno udraiti po njima samima.

tekst 2

Stara i nova iznenađenja za Rusiju na centralnoazijskom pravcu

Renesansa centralne Azije

Članak pod naslovom „Renesansa Centralne Azije: na putu održivog razvoja i prosperiteta“, koji je u „Kazahstanskoj pravdi“ objavio predsednik Kazahstana Kasim-Žomart Tokajev, privukao je pažnju mnogih. Sadržaj ovog materijala bio je osnov za tvrdnje opoziciono nastrojene javnosti o tome da, navodno, pomenuti region i Rusija nisu u dobrim odnosima.

Piše: Jurij Kuznjecov

Konkretno, zainteresovani su videli odgovarajući nagoveštaj u tome da „imajući u vidu očuvanje složene vojno-političke situacije na granicama Centralne Azije, niče potreba za saradnjom u sferi odbrambene politike i bezbednosti“, koji je javno upućen kolegama-predsednicima susednih država. S tim u vezi Tokajev je predložio da se razmisli o regionalnoj arhitekturi bezbednosti, između ostalog i putem izrade Kataloga rizika bezbednosti za Centralnu Aziju i mera za njihovo sprečavanje.

„Ključni prioriteti država regiona su formiranje nedeljivog prostora bezbednosti u Centralnoj Aziji, traženje integrisanih pristupa rešavanju ključnih pitanja u borbi protiv tradicionalnih i novih pretnji, razrada mera za reagovanje i upozorenje, kao i aktivna saradnja sa UN i drugim međunarodnim, regionalnim organizacijama u ovoj sferi.“ Počelo je da se priča da Tokajev ignoriše ulogu ODKB (Organizacija ugovora o kolektivnoj bezbednosti) koji se u njegovom članku nijednom ne pominje. Zanimljivo je i to što je kazahstanski lider, na prvi pogled, razmatrao Centralnu Aziju kao politički homogen region, čijih pet država su se pokazale kao samodovoljne i punopravne.

Zaista, moguće su različite pretpostavke i nagađanja o ovome. Posebno ako se izabrane formulacije uporede sa onima koje koristi njegov kolega u Taškentu Šavkat Mirzijojev. Podsećamo da je tokom 6. Konsultativnog susreta šefova država Centralne Azije u Astani, on govorio o formiranju panregionalnog identitea. U poslednjih šest godina zemlje regiona počele su efikasnije da komuniciraju i rešavaju goruća pitanja, precizirao je Mirzijojev. 

Ovu poziciju svog šefa (i zvaničnog Taškenta, podrazumeva se), još jednom je istakao specijalni predstavnik predsednika Uzbekistana za spoljnju politiku Kamilov: „Poslednjih godina Centralna Azija postala je međusobno povezaniji rezgion, sposoban da zajednički realizuje nove mogućnosti. Region vraća sebi ulogu koju je igrao još u vreme Velikog puta svile, kada je nastupao kao most koji povezuje Istok i Zapad, Sever i Jug, kao raskrsnica različitih ekonomskih interesa.“ Konačno, nastavio je Kamilov, Centralna Azija već je postala samostalni igrač na svetskoj sceni, jačajući svoj subjektivitet. Savetnik predsednika Uzbekistana dodao je i da države regiona „aktivno nastupaju sa jedinstvenih ili bliskih pozicija u izgradnji međusobnih odnosa sa spoljašnjim partnerima“. Počele su konsultacije sekretara saveta bezbednosti republika Centralne Azije u vezi sa razradom konkretnih predloga za formiranje hipotetičke nove konstrukcije regionalne bezbednosti.

U kontekstu članka Tokajeva i u njemu iznetih ideja, privlači pažnju i nešto drugo. Kazahstan je povećao izvoz u SAD za gotovo dva puta. Prema podacima DataHub-a, u prvom polugodištu 2024, Astana je isporučila Vašingtonu proizvode u vrednosti 888,8 miliona dolara što znači da je za 433 miliona ili za 95% premašila isti pokazatelj iz prethodne godine.

Međutim, preterana uzbuna u pogledu geopolitičkog i ekonomskog vektora koji su izabrale republike bivše sovjetske Centralne Azije, takođe nije prikladna. Prvo, napori iskusnog diplomate Tokajeva (uzgred, kao i njegovog prethodnika) tradicionalno su usmereni na dovođenje Kazahstana na prvu, lidersku poziciju u regionu. Da bi se to postiglo, potrebno je s vremena na vreme osmisliti inicijative visokog profila i životno afirmišuće ideje.

Uz to, u članku se precizira da „kooperaciju u sferi bezbednosti“, treba razumeti kao „razradu kataloga rizika bezbednosti za Centralnu Aziju i mere za njihovo sprečavanje“.

Kazahstanski lider ni na koji način ne sugeriše južnim susedima da formiraju nešto zasebno od ODKB-a ili NATO-a. Očigledno je da ima mnogo problema, zajedničkih za ceo region i za svaku od država koje mu pripadaju. Na primer, za sve je zajednička transgranična pretnja terorističke organizacije „Hizb-ut Tahrir“ (koja je zabranjena u Rusiji) i njoj sličnih, ili ne manji transgranični problem deficita vode. Ovde ćemo samo napomenuti da je veoma teško predvideti poziciju hidroelektrane Vahš-Rogun u Tadžikistanu i završetak njene izgradnje sledeće godine. Nakon raspada Sovjetskog Saveza, sa njegovim centralnoazijskim energetskim „prstenom“, uprkos svim naporima, nije bilo moguće razviti zaista efikasne mehanizme za distribuciju vodnih resursa između zemalja koje su bogate vodom i onih koje imaju nedostatak vode.

Drugo, ni u rečima Tokajeva, ni u rečima Mirzijojeva, nema nikakvih antiruskih iskoraka. Kao što se vidi iz gorenavedenog, zajedničko učestvovanje i Kazahstana i Uzbekistana u projektima „Novog puta svile“ i Međunarodnog transportnog koridora „Sever-Jug“, ni na koji način ne protivreče jedan drugom. Štaviše, prekogranične šeme isporuke gasa, Moskva, Astana i Taškent uspešno realizuju već nekoliko godina. Dakle, kontekst informacija i okruženje često mogu iskriviti njihov smisao i značenje.

Uzgred, možda je glavni „vektor potiska“ u regionalnoj izgradnji upravo kazahstansko-uzbekistanska saradnja koja je nemoguća na visokom nivou bez Rusije. U poslednjih pet godina, obim međusobne trgovine u Centralnoj Aziji povećao se sa 5,7 milijardi na 11 milijardi dolara, od čega se polovina odnosi na trgovinu Astane i Taškenta.

Sa drugim državama u regionu ni Kazahstan ni Uzbekistan nemaju ni blizu takve međusobne pokazatelje. Dobro je poznat i problem teritorijalnih sporova, problemi sa enklavama, koji su izgleda počeli da se rešavaju, ali ipak još uvek nisu završeni. Dodajmo i da granice između država regiona prolaze kroz složen planinski teren, što otežava procese njihovog razgraničenja.

Setimo se i nedavnih oružanih konflikata između Tadžikistana i Kirgizije. Dušanbe i Biškek su 2023. godine umalo stigli do ratnog stanja. Tada, ne možemo a da ne primetimo, o „zajedničkom identitetu“ u Centralnoj Aziji, predstavnici civilnog društva Tadžikistana i Kirgizije, blago govoreći, nisu mnogo razmišljali. A takvih tinjajućih konflikata ima još poprilično, da ne govorimo o višenacionalnoj i gusto naseljenoj Ferganskoj dolini sa akutnim nedostatkom obradive zemlje – večnom jabukom razdora.

Tokajev, kao iskusan diplomata i političar, odlično razume da je lavovski deo uspeha u regionalnoj saradnji uslovljen interakcijom sa Rusijom. Nije slučajno što posle februara 2022. godine, uprkos svim preprekama, trgovina lokalnim proizvodima ide uglavnom prema severu, isto kao i veliki deo tranzitnog teretnog saobraćaja.

Osim toga, donedavno je Rusija održavala, a i dalje održava socijalnu stabilnost prihvatanjem radnika-migranata. Druga je stvar što je taj proces sada stavljen pod posebnu kontrolu, uvodi se red u tu sferu da bi se izbegli međusobni nesporazumi terorističke prirode.

Prošle godine Emomali Rahmon je predložio da se formira zona slobodne trgovine, ali ta inicijativa nije dobila podršku, isto kao i, u periodu 1994-2005, ideje Centralnoazijskog saveza, Centralnoazijske ekonomske zajednice, Organizacije centralnoazijske ekonomske saradnje itd.

Rusija i njeni južni susedi deo su jedinstvenog, zajedničkog, međusobno povezanog prostora, koji je početkom 1990-ih godina „učvršćen“ i u okviru Šangajske organizacije za saradnju. Mi smo „začarani“ jedinstvenom geografijom i sudbinom.

Pokušaji ovih ili onih beskrupuloznih političara da u izjavama i člancima lidera vide ono što oni žele da vide, to ne mogu da promene. A što se tiče novih inicijativa za integraciju i projekte, oni objektivno mogu biti prihvaćeni ako ne postanu paravan i izgovor za sukobe sa susedima, inspirisane spolja, i za jačanje, u koletkvnoj svesti, radikalanih nacionalističkih ideologija.