Ovo je moj poslednji beletristički rad. SATIRA. Sa satirom sam ušao u književnost („Crveni kralj“), sa satirom izlazim iz nje. Opšte je poznato kako je prošao prvi rad, zabranjen je od komunističkih vlasti. Očekujem da se to ne ponovi sa poslednjim, mada se sa vlašću nikad ne zna šta radi. Vampiri su najopasniji kad spavaju! U situaciji sam Juvenala, satiričara koji se plašio da ga ne uhvate. Stoga iznosim svoju poslednju odbranu iako nisam optužen, kao što je uradio i Drainac, moj prethodni književni junak. Politika je prolazna, umetnost je večna! Branio sam Drainca, branim Domanovića! Ne plašim se vampira, kao što ga se nije bojao Milovan Glišić. Inače, između ova dva rada je pola veka i 60 mojih naslova. Premnogo za prognanika iz zavičaja i države.

Ivan Ivanović

Drugi Katarinin papir se odnosi na grad Kragujevac, Domanovićev zavičajni grad. I u Kragujevcu je održan Miting protiv nasilja, isti je model kao u Leskovcu, pa neću da prepričavam policijski zapisnik. Interesantno je da se i u glavnom gradu Šumadije pojavio onaj glumac iz Leskovca sa monodramom o Domanoviću. Govorio je ispred zgrade Gimnazije iz koje je potekao najveći srpski satiričar. I to je policija snimila.

Čujte, Kragujevčani! Ja sam Radoje Domanović iz Jarušica, ovde sam završio gimnaziju. Tad je Kragujevac bio glavni grad Srbije. Došao sam ponovo u vaš grad da vidim šta se desilo sa Srpskom revolucijom, kako je naš pokret nazvao Nemac Leopold Ranke. Šta se desilo sa Karađorđem, je l ga Miloš stvarno ubio?

Ja sam zakasnio da upoznam Svetozara Markovića, ali sam se formirao na njegovim idejama. U mladosti sam doživeo crveno barjače. Rano sam se sreo sa despotizmom Obrenovića, suprotstavio sam im se satirom. Moćno oružje! Danas sam ovde sa reputacijom prvog srpskog satiričara.

Onaj koji me je poslao u Stradiju dao mi je zadatak da izvidim šta je bilo sa idejom prvog srpskog socijaliste. Nažalost, Kragujevčani, ta ideja je propala u ovom gradu.

Šta sam zatekao u modernoj Srbiji Aleksandra Vučića? Đavolju državu koju sam nagovestio u svojoj satiri.

Kragujevčani, naši preci su stvorili državu, ali mi nismo umeli da je sačuvamo. Rusi, u koje se toliko kunete, prodali su Karađorđevu Srbiju Turcima u Bukureštu. Miloš je stvorio novu državu, ali ne po ugledu na Evropu nego na Tursku. Zato sam ja  napisao da Cveti nisu srpski praznik, jer je na taj dan jedno ropstvo zamenjeno drugim. Novi gospodar Srbije bio je više turski paša nego evropski državnik. Kad je moj drug Milorad Mitrović to rekao jednom češkom novinaru, osuđen je na robiju.

I šta danas vi imate? Kolonijalnu Srbiju, to je rekao naš akademik pisac Dragoslav Mihailović iz Ćuprije. Prvo ste, kao oni moji slepci preselci u Vođi, ćoravački krenuli za jednim slepcem kakav je bio Nikola Pašić, kome ste dali titulu Baja, da bi vas on odveo u albansku golgotu i pakao Velikog rata. Pitam vas, Kragujevčani, koliko je to koštalo? Izgubili smo trećinu najvitalnijeg stanovništva koje je moglo da stvori naciju. Taj Baja Pašić i Crnogorac Aleksandar Karađorđević su nas nekritički uveli u novu državu, Jugoslaviju, koja nije mogla da se održi. Neki su ih savetovali da to ne rade, da Srbija prvo stvori svoju državu, koju je dobila na bojnom polju, a ujedinićemo se posle kad se države ižive. Bajin ministar unutrašnjih poslova, Stojan Protić, Pašić ga je zbog toga najurio iz Narodne radikalne stranke – i šta se dobilo? Jugoslovenska vreća u kojoj rogovi nisu mogli da se slože, Crnogorac četnički vojvoda Puniša Račić    poubijao je u Skupštini hrvatske poslanike.

Jugoslavija je već tad propala, kralj Aleksandar Karađorđević je proglasio  diktaturu, po ugledu na svoga dedu kralja Nikolu, zbog čega je izgubio glavu u Marseju. Aleksandrova Jugoslavija se raspala pre nego što je stvorena,

Kragujevčani, vaš zemljak iz Bajčetine, kao da ga je napravio Karađorđev Mefistofel vojvoda Mladen Milovanović iz Botunje, po imenu Tomislav Nikolić, kvalifikovani grobar, udario je poslednji ekser u mrtvački sanduk Šumadije kad je na njega došao red. Danas je Šumadija beogradska provincija!

7.

Taj miting protiv nasilja u Srbiji dogodio se u Beogradu 8. maja 2023. godine. Napred sam rekao da sam ga doživeo „ni na javi ni u snu“, kao fantazmagoriju Domanovića. Uzalud sam pokušao da ga naknadno detektujem, nisam uspeo da shvatim da li se „Domanović stvarno ponovo pojavio među Srbima“ ili je to bila samo moja fantazija. Moji saborci su me proglasili ludim kad su rekli da je ta fantazija proizvod „bolesnog uma“ ostarelog pisca, da sam to samo ja čuo i niko drugi. Tek iz Katarininih papira uspeo sam da sagledam tu stvar u celini i da sklopim ovu priču.

Uopšte nije sporno da se na mitingu pojavio moj urednik Milovan Brkić i da je nekome rekao da „Aleksandra Vučića treba ubiti“. Do danas se ne zna kome je to govorio, moguće je da mu je mikrofon podmetnula policija jer je znala šta će on da kaže. To je govorio od početka Vučićeve diktature. No ja sam o tome pisao u drugom tekstu, pod naslovom Ko je ubio Če Gevaru. Ovde sam samo ispričao kako sam išao na miting da se na licu mesta uverim da je „Če mrtav“. Policija je ovde hitno reagovala, Brkić je iste večeri uhapšen, odmah mu je određen pritvor i dignuta optužnica, ekspresno je osuđen na 14 meseci zatvora i zadržan je u pritvoru do punosnažnosti presude. To sam apsolvirao u drugoj priči.

Ne znam kako sam propustio da registrujem još jedno hapšenje na mitingu, režimski mediji su o tome opširno javili. Taj drugi junak „narodne bune“ je novinar Boško Savković. To je onaj novinar koji je svojevremeno, 1990. godine, kad je titoizam krenuo silaznom linijom, napisao senzacionalnu knjigu (kakva je 1972. godine bio „Crveni kralj“), „Lažnoborci  trče počasni krug“. Kad je umro Tito 1980. godine, sve živo što je „mrčilo hartiju“ i „punilo elektronske medije“ krenulo je da se uključi u divinizaciju „najvećeg sina u istoriji svih naših naroda i narodnosti“. Na sve strane su se javili novi memoaristi, da kroz umetnička dela doprinesu „stvaranju nove istorije“. A nikli su i lažnoborci, koji nisu učestvovali u revoluciji, ali su bili njeni simpatizeri. Ispalo je da je bilo više boraca nego stanovnika Jugoslavije! Kolektivno predsedništvo SFRJ, koje je odredio Tito za života, požurilo je da im prizna borački staž i nagradi ih dobrim boračkim penzijama. Boračke penzije su počele da se prodaju kao indulgencije (dva lažna svedoka i doživotno uhlebljenje!). Komunisti su pokušali da produže život titoizmu (I posle Tita Tito!) oslanjajući se na ove fantomske revolucionare, „čuvare pse revolucije“. Ali istorija je htela da se upravo oni zavade i unište „Titovu Jugoslaviju“. Novinar Boško Savković je opisao u svojoj knjizi kako „trče počasni krug trkači koji nisu učestvovali u maratonskoj trci“!

U Katarininim papirima video sam kako je presuđeno Bošku Savkoviću – postignuto je sa njim krivično naravnanje, on je priznao krivično delo a Tužilaštvo mu je uslovilo zatvorsku kaznu od četrnaest meseci. (Sa Milovanom Brkićem nisu hteli ni da razgovaraju, njega je srpski diktator na televiziji proglasio „Homeinijem – duhovnim vođom –  narodnih protesta“.)

U papirima sam video o čemu se tu radilo. Novinar Savković je izlazio na proteste sa nekakvim štandom na kojem se nalazila Vučićeva lutka u robijaškom odelu. Dotle je to prolazilo, ali 8. maja policija je dobila nalog da „postupi po naređenju“, odnosno da privede Savkovića. Prema svedočenju novinarove ćerke (mislim da je pozorišna rediteljka) policija je pridodala štandu vešala i okačila lutku o njih, pa je ispalo da novinar Boško Savković traži da „Vučić bude obešen“! Čitam novinarovu ispovest zašto je pristao na takvo poravnanje, u pitanju je njegovo narušeno zdravlje, robiju ne bi uspeo da izdrži. Tužilaštvo je ovo prihvatilo, jer „predsednik nije ovog novinara proglasio Homeinijem, kao Milovana Brkića“.

Dobro, gde je tu Radoje Domanović?

Prema Katarininom papiru, zbog kojeg je policajka došla u Sremčicu, stvar sa Domanovićem stoji ovako. Pošto su govornici na platou ispred Skupštine završili svoje „besede“, spiker protesta (sportski novinar Smiljan Banjac, zapamtio sam ime, gledao sam prenos) je pozvao protestante da krenu u šetnju do Vlade i Televizije i još jednom kažu da Srbija neće više da trpi nasilje svoje vlasti. No odjednom se u Pionirskom parku stvorila neka gužva, ljudi su krenuli da vide šta se dešava. Ja sam bio u polusnu, prenos je iz „tehničkih raloga“ bio prekinut, spiker se izvinio, neko vreme su išle reklame, ja sam zaspao.  Kad sam se probudio protest je bio završen, na televizuru je išao kajron. Priču dovršavam prema Katarininom papiru.

U Pionirskom parku se odigrala monodrama o Radoju Domanoviću. Glumac se popeo na stub ispred predsedništva Srbije i kazivao narodu monodramu „Domanović ponovo u Srbiji“.

Čujte, Beograđani! Čujte Srbi.

Moje je ime Radoje  Domanović. Došao sam ovde da vam kažem da nemate druge nego da uradite ono što smo mi uradili 3. maja 1903. godine, da zbacite demona koji vam pije krv. To se desilo samo pedeset metara odavde.

Kao što se uči po školama, atentat i prevrat su izveli srpski oficiri, predvodio ih je Dragutin Dimitrijević Apis. Ja sam taj atentat podržao, jer je u skladu sa celokupnim mojim književnim delom. Nisam u njemu učestvovao, jer satiričari ne ubijaju puškama nego rečima Da su se pitali zaverenici, da se mene pitalo, Srbija bi još tad postala republika, po ugledu na Francusku koja je proistekla iz revoluciije. Ali Pašićevi kapitalisti nisu dali monarhiju, doveli su na krvavi srpski presto vremešnog Petra Karađevića i proglasili ga kraljem. Za ono malo preostalog života video sam da je čika Pera dobar kralj, ali da od srpske  revolucije nije bilo ništa, Karađorđevići su rođeni ratnici a ne mirovnjaci. Otišao sam iz života prerano, no na nebu sam saznao kako se Srbija dalje razvijala, kako je za vreme Petrovog sina Aleksandra od ustavne monarhije postala diktatura. Kroz moju dušu nisu mogli da duvaju oni vetrovi koji su duvali kroz utopljenu dušu Vladislaca Petkovića Disa.

Beograđani, Srbi, država protiv koje se vi danas bunite, već je opisana u monumentalnoj pesmi pomenutog Disa „Naši dani“. Nađite nekog glumca da vam je kazuje na mitinzima umesto ispraznih govora političara.Možda Sergeja Trifunovića? 

Pošto sam ja rođeni socijalista u smislu Svetozara Markovića,odnosno Dimitrija Tucovića, jasno je da bih bio protiv Aleksandrove diktature. Ne kažem da bih bio crnorukac, ali sigurno je da novu diktaturu ne bih podržao. Protivnik sam svake diktature, desne ili leve, monarhističke ili komunističke, jer to je sine kva non svake dobre satire.

Razume se da bih se i u komunističkoj državi svrstao protiv diktature doživotnog vođe. Jedan vaš savremenik je rekao za njega da je „crveni kralj“ a drugi da taj kralj „srpom seče, čekićem udara“. I šta ste vi Srbi uradili? Proglasili ste ga svojim novim bogom pošto ste se odrekli Hrista.

I šta vam je taj komunistički bog doneo? Novu diktaturu prema kojoj su diktature oba Aleksandra, i onog pod kojim sam živeo i onog koji je živeo posle mene, bile samo mačji kašalj. A kad vas je Gospod ponovo pogledao, opredelili ste se protiv njega, zabranili njegovog sina, komunizam proglasili novom religijom. Pitam vas, Srbi novog veka, zašto ste se opredelili za „mangupa iz Kominterne“, a odbacili svoje oficire koji su vas na Ceru i Kolubari branili od tog „mangupa“?

Srbija je pobeđena na Zelengori 1945. godine i otada se nije oporavila. Tok svetske istorije doveo vam je komunizam, odbacili ste tradicionalne srpske vrednosti a prihvatili ste diktaturu proletarijata, a da niste ni znali šta vam ona donosi. Novi vaš bog postao je čovek o kome niste znali ništa, prozvali ste ga „drug Tito“, a poreklo mu je neizvesno taman koliko i „demona Srbije“, koji je neopravdano meni pripisan a smislio ga je advokat Ljubomir Živković, žao mi je što ja nisam napisao tu satiru. Ljuba je postao predsednik Samostalaca kad smo se otcepili od Pašića.

Prvo vas je, oslobodivši vas, pokorio Staljin,a onda vas je predao Titu na upravljanje. Zapamtite Srbi, Tito je ubio Dražu a ne Draža Tita! Jeste da su dželati bili srpski partizani, ali  i Staljin je bio Gruzijac pa je vladao uz pomoć Rusa. Topčiderski proces protiv Draže bio je isto što i Nirnberški proces, održan u isto vreme. Hoću da vam kažem da je general Draža bio žrtva svetske istorije. Istorija je htela da Jugoslavija, delo Srbije, pripadne Rusiji! Vi ste odgovorni što se to dogodilo.

Ja sam 1905. godine u Novom listu branio Apisa, jer je on bio žrtva istorije, „ubio“ ga je onaj koga je on doveo na vlast. Apis je bio taj koji je na rukama kroz prozor voza iz Ženeve izneo mladog Aleksandra, da bi ga ovaj žrtvovao na Solunskom procesu, ne bi li tako umilostivio saveznike. Draža je bio taj koji je spasio život Titu 1941. godine kad su oficiri sšremali atentat na vođu komunista. Tito ga je žrtvovao na Topčiderskom procesu.

Čujte me, Srbi! Došao sam sa neba da vam kažem da ne umete da se krećete kroz istoriju. Niste naučili njenu lekciju o diktatorima, kao  da ih niste imali u svojoj istoriji. Onaj koji me je poslao, Sveti Petar, rekao je da vam prenesem da čovečanstvu predstoji Amargedon, konačni obračun Boga i Đavola, o čemu govori apokaliptično Otkrivenje Jovanovo. Nisam došao kao pop nego ka književnik da vas upozorim da vam istorija neće oprostiti još jednu grešku.

Sad dođe ono što sam ja čuo u polusnu. Taj Domanović je, na pitanje okupljenih građana šta misli o narodnom pokretu, rekao u mikrofon: Aleksandra treba ubiti! Pozivam srpske oficire, na čelu sa pukovnikom Dragutinom Dimitrijevićem Apisom, da izvrše svoju istorijsku dužnost i oslobode Srbiju ovog demona, koji kao vodenični kamen pritiska srpski narod. Ako su oficiri  jednom to uradili pre 120 godina, ubivši diktatora Aleksandra Obrenovića, onda im je sveta obaveza da taj čin ponove sa novim srpskim diktatorom Aleksandrom Vučićem.

Ne znam da li je još ko to čuo,  ali Katarinin papir iz policije potvrđuje da „nisam lud“! U jedom trenutku, na koji sam ja naleteo u Lazinom polusnu na portalu Protiv nasilja takva vest je postojala. Verovatno je odmah obrisana, kad sam je čuo samo ja! Da nije bilo Katarininog papira, još bih pomislio da sam lud!

8.

U papirima sam našao još fragmenata o saslušanjima glumca leskovačkog Narodnog pozorišta  Stefana Dumanovića u policijama Leskovca, Kragujevca i Beograda. Pri tom sam priču sažeo, satkao je od saslušanja u policiji,  a policijski govor „preveo“ na književni jezik, koliko je to bilo moguće.

Na pitanje ko je u stvari on, privedeni „narušilac javnog reda i mira“ je kazao:

Ja sam glumac Narodnog pozorišta u Leskovcu Stefan Dumanović, sa nadimkom Duman. U leskovačkom Pozorištu sam odigrao više uloga,a najpoznatije su:  Manča u „Zoni Zamfirovoj“ Stevana Sremca, Stojan u „Koštani“ Bore Stankovića, Pepi u „Zajedničkom stanu“Dragutina Dobričanina … Za tri i po godine angažmana nastupio sam, koje u Pozorištu a koje na gostovanjima,  više od pet stotina puta i bio prvak Narodnog pozorišta u Leskovcu. Naročito sam bio angažovan u periodu kad je upravnik Narodnog pozorišta bio reditelj Nenad Todorović iz Prištine. Svaka moja uloga je od strane kritike pozitivno ocenjena u Našoj reči, a kritike su pisali Vili Hubač i Nikolaj Timčenko.

Otkaz sam dobio kad su vlast u Srbiji preuzeli radikali, odnosno njihovi nastavljači naprednjaci, u Leskovcu faraon doktor Goran Cvetanović. Otad „glumim na sudovima“ulogu Jozefa K. u Kafkinom „Procesu“…

Taj otkaz sam dobio isključivo iz političkih razloga, jer sam član Demokratske stranke. Iako u otkazu stoji da se nisam javio na posao više od tri dana, pravi razlog mog stradanja je taj što sam na osnovu romana „Crveni kralj“ pisca Ivana Ivanovića načinio monodramu i pokušao da je igram, što mi je autokratska aktuelna vlast onemogućila. Stoga sam Zoku Kinga igrao na alternativnoj zatvorenoj sceni Zadužbine „Nikolaj Timčenko“, što je naprednjačka uprava Narodnog pozorišta ocenila kao nelegalni čin, jer nisam tražio dozvolu od policije, niti sam prijavio porezu…Napominjem da ulaz uopšte nije naplaćivan, poreznici su mi to razrezali od oka.

Na Višem sudu u Leskovcu i Apelacionom sudu u Nišu „briljirao“ sam u ulozi Zoke Kinga, pa su ovi sudovi poništili otkaz Narodnog pozorišta u Leskovcu.  Pošto se o mom podvigu pročulo, dobio sam poziv iz Sofije da „Kralja…“ odigram u Bugarskoj, što sam ja i učinio. Posle toga sledio je otkaz… Iako je „nezavisno pravosuđe“ reklo da je ovaj otkaz nezakonit i naložilo Pozorištu da me pod hitno vrati na posao, to do današnjeg dana nije učinjeno. Stoga sam odlučio da igram monodramu na narodnim protestima protiv nasilja, na otvorenoj sceni.

Na pitanje o kakvoj se monodrami radi, ko je napisao za nju tekst, ko je režirao, ko je producent, koja stranka stoji iza nje, okrivljeni glumac je kazao:

Ova monodrama nema nikakve veze sa „Crvenim kraljem“, a nije je napisao pomenuti Ivan Ivanović. Ja čak nisam ni imao čast da tog pisca upoznam, nema ga u javnosti, pretpostavljam da je još uvek živ. Dramu sam sâm napisao, a koristio sam tekstove Radoja Domanovića i Ivana Ivanovića. Naslovio sam je sa „Ko se boji Radoja Domanovića“, prafrazirajući Edvarda Olbija, „Ko se boji Virdžinije Vulf“, komad u kojem sam takođe igrao. Pošto nisam dobio nikakvu ponudu od institucija, odlučio sam da je igram u narodnom teatru na protestima „Srbija protiv nasilja“.

Na pitanje na koga se odnosi monodrama „Ko se boji Radoja Domanovića“ pomenuti Duman je kazao:

Osnovu za monodramu sam našao u dve poslednje novele Radoja Domanovića, one koje se dešavaju i na nebu i na zemlji. Domanović je ponovo doveo u Srbiju Kraljevića Marka i Aleksandra Obrenovića, ja sam od toga pošao. On je Srbiju nazvao Stradijom, on je ustanovio da je Srbija krenula putem Drage Mašin, koja je na nebu osvojila „vođu đavola Mefistofela, kao što je na zemlji osvojila kralja Aleksandra“. Domanovićeve novele prepliću prošlost i sadašnjost a okrenute su budućnosti. On je opisao novog Aleksandra u „Vođi“, on je osudio Srbe što idu za slepcem, što ne umeju da se odlepe od vremena Turaka kad su bili raja. Umesto da se modernizuju i uđu u zajednicu evropskih naroda, Srbi ponovo pristaju da budu raja i „belo roblje“ u stranim kompanijama, čak da im se udare dange na čelu kao pristalicama nove, ovoga puta čisto srpske, diktature.

Suočen sa konkretnim dokazima na našim snimcima na kojima se obraća predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću i priziva njegovu likvidaciju, okrivljei je kazao:

I Radoje Domanović, i Ivan Ivanović, koje smatram svojim učiteljima, govorili su figurativno i kroz simbole. Kad je Domanović rekao Vođa napravio je ram,  u kojem su stali svi diktatori sveta, zato je ova priča postala simbol narodnog stradanja pod slepim vođom. Iako je srpska istorija puna tih siledžija, Domanovićeva satira nije nijednog konkretizovala, jer su svi oni jedan, onaj slepac koji sedi ispod drveta i suče bradu… Kad je Ivan Ivanović rekao Crveni kralj, obuhvatio je sve leve diktatore koji su zavladali u zemljama u kojima je pobedio komunistički pokret, samim tim i maršala Tita. Zato su oba ova pisca proganjani ali ipak oslobođeni, jer nisu pomenuli konkretne diktatore, a nijedan legitimni sud ne može da sudi simbolima. Čak ni komunistički!

Na pitanje ko ga je poslao u Srbiju, odnosno ko ga finansira, ko stoji iza njega, ko je naručilac drame, osumnjičeni glumac Duman je kazao.

Ja sam glumac, umetnik, a umetnost se ne naručuje. Radoje Domanović se posle smrti preselio na nebo, on je pod jurisdikcijom Svetog Petra. Pošto zemaljski Srbi tolikoi vapiju za Domanovićem i Nušićem, Sveti Petar,svakako u saglasnosti sa Gospodom Bogom, odlučio je da satiričara pošalje u njegovu Stradiju, kao što je on poslao Marka Kraljevića u Srbiju. Nušića je takođe slao, on se „uselio“ u nekoliko komediografa, jedan od njih je živi Dušan Kovačević.Ja sam imao sreće  da mene  „pogleda“, pošto je prethodno to učinio sa Ivanom Ivanovićem. Kao glumac ja sam se u potpunosti identifikovao sa likovima koje tumačim, tako sam bio Manča kujundžija, večiti student Pepi, fudbaler emigrant Zoran Jugović… Pokušavao sam da budem i Mitke iz „Koštane“, ali nije išlo, nadmašio je Tuman iz Vrnja…  Sad sam Radoje Domanović, onakav kakvog sam ja kompilovao od pomenutih pisaca. Dakle, Radoje Dumanović sa mitinga Protiv nasilja u Srbiji je u stvari Radoje Domanović koji je došao po drugi put u Srbiju. Policija je uhapsila moje telo, ali ne može ništa duhu Radoja Domanovića u meni, jer ovaj satiričar je večit, kao i svaki pravi umetnik. Vladaoci, knezovi, kraljevi, carevi, generalni sekretari, predsednici… rečju diktatori, su samo prolazne figure na zemaljskoj pozornici, umetnik je večan. Ako su to znali stari Latini, koji su rekli „Život je prolazan, umetnost je večna“ (Ars longa, vita brevis!)

Neću dalje da se branim,“Ovo je moja punopravna odbrana“, kakvu je testamentarno ostavio Rade Drainac.

9.

Šta se dalje dešavalo sa glumcem zna policajka Katarina. Zbunjen ovakvim mešanjem „sna i jave“ policijjski inspektor koji je ispitivao glumca odlučio je da celu stvar prebaci na viši organ, odnosno na Ministarstvo unutrašnjih poslova. Ta beleška je došla do nje i ona je bila ta koja je trebalo da donese odluku da li da se glumcu odredi pritvor i napiše protiv njega krivična prijava. Kao etablirana policajka, usto još i sportistkinja i ljubiteljka književnosti (Čitala je Ivana Ivanovića!), dobila je zadatak od ministra da formira predmet, odnosno njegovo mišljenje.

Katarina i sama nije bila načisto o čemu se tu radi, da li njen Leskovčanin glumac Stefan Dumanović pravi otvoreno pozorište (leskovačko Pozorište bez blagajne u vreme Tome Cvetkovića!) ili koristi umetnost da iznese svoj politički stav, očito usmeren protiv Aleksandra Vučića? Pošto joj je ministar bivši keramičar, daleko od svake spekulacije, takođe srpski provincijalac, odlučila je da ne poteže Sigmunda Frojda već da se posluži praksis filozofijom.

Gospodine ministre, budući da sam i sâma poreklom Leskovčanka, i iz detinjstva poznajem Dumana, mogu da izjavim da je pomenuti glumac bezbedonosno apsolutno neinteresantna ličnost i ne zavređuje policijsku obradu. Taj se ne razume u oružje i nikad ga nije posedovao. Nije ni služio vojsku, kao ni vaš prethodnik koga ste proizveli u čin pukovnika. Znam da je od malena fantazirao da postane glumac i da danas ne razlikuje san od jave. Za njega ovi skupovi nisu politički zborovi nego otvoreno pozorište, neka vrsta londonskog Hajd parka. Sasvim sam sigurna da od njega državi ne preti nikakva opasnost, on samo može da laprda po kafanama, kao što je to činio i onaj u čiju se ličnost umišljeno uvukao.

Ipak, ne treba potceniti Dumana. Glumci su veliki magovi javnog mnjenja i mogu da zavedu široke narodne mase koje izlaze na političke skupove radi zabave, kao da se radi o karnevalu ili, kako mi na jugu kažemo, saboru. Ljudi vole zabavu, leskovački gradonačelnik je u pravu što im nudi stadion odnosno koloseum. Pod Titom su pola veka bili van politike, pa su sad politiku preselili na stadione, a u poslednje vreme i na trgoe i mostove. Sasvim sam sigurna da Duman ne može da bude nikakav vođa, i da za njim niko ne bi pošao suprotno od onoga što je opisao Radoje Domanović  u „Vođi“. Ali glumac, baš zato što ne razlikuje san od jave može da bude potencijalni atentator, pa Linkolna je ubio jedan glumac u pozorištu. Stoga predlažem da se uloga Dumana ne uveličava, ipak je on samo epizodista, ali ni da se potcenjuje jer budala može da načini svašta. To znači da Služba treba da ga ima u obradi, ali da ne pravi od njega žrtvenog jarca, jer Duman može biti samo klovn a nikako heroj.

Shodno ovome što sam napisala, predlažem da se angažuje BIA (Bezbedonosna informativna agencija) da ispita dve stvari u vezi ovoga slučaja. 1. Da li stoji tvrdnja nekih okulističkih filozofa da duša čoveka ne umire sa njegovim telom, već da se seli u drugog čoveka koji će živeti u budućnosti? Ako u tome ima i zrnce istine, ma koliko pozitivna nauka to odbacuje, da li je moguće da se duša onog Radoja Domanovića s kraja Devetnastog i početka Dvadesetog  veka preselila u telo ovog Stefana Dumanovića iz Dvadeset prvog veka? Mi u MUP-u nemamo stručnjake za tu oblast, ali BIA svakako ima, preporučujem inspektora Đorđa Sokolovića, koji je doktor filozofije i pesnik, usto još i Dumanov i moj zemljak, pa je svakako kompetentan da se pozabavi ovim problemom. I 2. Da li ima neke veze s ponašanjem glumca Dumana pisac Ivan Ivanović, koji na jugu ima svoje fanove, u koje spadam i ja? Poznato je da se Duman „posekao“ na Ivanovićevom „Crvenom kralju“, otkaz u leskovačkom Pozorištu je dobio kad je ilegalno tumačio ovaj komad. Glumac i pisac dolaze iz istog demokratskog miljea, pa je sasvim moguće da su u koordinaciji.

Još mislim da treba ovu stvar da držimo u tajnosti, ova dva čoveka ne mogu nikako da nam naude. Pisac je u dobroj starosti i nesposoban je da izađe na trg, ako bismo ga ponovo gonili kao što je radio Tito pre pola veka, napravili bismo od njega Svetog Petra! A glumac je „dete“, kako je za glumce rekao čuveni Hičkok. Ako bismo ga hapsili i sudili, pod optužbom da on nije on nego je „Radoje Domanović po drugi put među Srbima“, napravili bismo od sebe budale, jer nema tog sistema koji može da uhapsi mrtvog čoveka, makar taj sistem bio usavršen kao u današnjoj Srbiji. Bojim se da to ne bi „pilo vodu“.