Voditelj skupa, jedan glumac Narodnog pozorišta: Sa ponosom ističemo da je jedan od najznačajnijih savremenih srpskih pisaca Ivan Ivanović bez rezerve podržao naš rad i ovaj današnji skup. Pošto ga je bolest sprečila da nam se pridruži, poslao nam je ovaj tekst.

Ivan Ivanović

Nedavno je Viši sud u Beogradu doneo pravno validnu i moralno valjanu odluku o rehabilitaciji Dragoljuba Draže Mihailovića, čime je slučaj oklevetanog i žrtvovanog generala pravno završen. Razume se da sam kao pisac koji je u više knjiga branio generala bio zadovoljan. No važnija je odbrana generala pred istorijom, za koju sam se ja zalagao od početka svog pisanja. Držim da sam stekao majstorko pismo za tu odbranu.

     Nema sumnje da braneći generala Dražu Mihailovića branim i svog oca, kapetana Božidara Ivanovića, Dražinog komandanta u Topličkom korpusu Jugosovenske vojske u otadžbini. Ali i sve nas četničke potomke koji su nosili četnički krst kroz komunističku istoriju.               

     Svakako da je general Draža Mihailović čovek u srpskoj istoriji o kome su izrečene najveće laži. To su komunističke laži.  Uzeo sam za sebe slobodu da im se kao pisac suprotstavljam. Za uzor sam imao velikog francuskog pisca Emila  Zolu,  koji je branio istinu o kapetanu Alfredu Drajfusu, lažno oklevetanom kao i srpski general.

      Moja apologija Draže Mihailovića na sudu istorije može da izgleda ovako.

     Ne mogu se u srpskoj istoriji odvojiti Draža i Tito, jer su učestvovali u istim događajima,  ma koliko bili antipodne istorijske ličnosti. Obojica su bili ustanici protiv fašističkog okupatora 1941. godine i kao takvi antifašistički borci. Obojica su bili građani iste države, Kraljevine Jugoslavije, Draža Srbin i po ocu i po majci, Tito Hrvat po ocu, Slovenac po majci. U životu su se sreli i videli dvaput, prvi put u Struganiku 19. septembra, drugi put u Brajićima  dest dana kasnije, 26. septembra 1941. godine, kad su dogovorili zajednički ustanak protiv okupatora. Tako je stvorena u Zapadnoj Srbiji velika slobodna teritorija, koju će komunisti kasnije prozvati Užičkom republikom. Kad su Nemci krajem novembra ugušili ovaj ustanak, Tito je pobegao u Bosnu, a Draža je nastojao da se održi u Srbiji.

     Već od prvih dana Tito i Draža su bili rivali u oslobodilačkom ustanku, a po njegovom slomu poveli su građanski rat i nastojali da jedan drugoga što više ocrne. Nema sumnje da je Tito u tome bio uspešniji. Kominternin đak, znao je kako se likvidiraju politički protivnici. Dok se Draža pozivao na Boga i Kralja, Tito je bio apostol marksizma i lenjinizma. Tito je poslat iz Moskve u Jugoslaviju da osvoji vlast za Staljina, odnosno da komunizira Kraljevinu. Ishod Drugog svetskog rata mu je to omogućio.

     Rat između Draže i Tita vodio se svim sredstvima, najviše propagandom. U toj stvari Tito je bio veštiji od Draže. Uopšte, agitacija i propaganda (Agitprop), najvažnije su sredstvo komunističkog osvajanja vlasti. (Staljin: Vredniji je jedan špijun, nego jedan bataljon!) Nije čudo što su u Agitrpop odlazili najobrazovaniji komunisti (vodio ga je Milovan Đilas, u njemu se školovao Dobrica Ćosić). Titovci su napravili pravi projekat za uništenje Draže. Iskoristivši Dražinu uzdržanost u ustanku (zbog nemačke odmazde nad civilima), Tito je Dražu pred Saveznicima predstavio kao nemačkog saradnika, odnosno fašistu. Još od plakata na banderama Srbije pa do Topčiderskog procesa, komunisti su četnike prikazivali kao saradnike okupatora. Tito Staljina nije trebalo u to da ubeđuje, ali kako je prevario Čerčila, ostaje pitanje za istoriju. Tek, u 1943. godini, Čerčil je poverovao da je Draža saradnik Hitlera i otpisao ga je iz antifašističke koalicije. Na konferenciji u Teheranu Draža je osuđen na smrt, na Titu je bilo da to operacionalizuje, što će se ostvariti na Topčiderskom procesu 1946. godine.

     Posle Teherana sve se promenilo u okupiranoj Jugoslaviji, Staljinov čovek Tito je proizveden u glavnog saveznika, a Čerčilov čovek Draža u glavnog neprijatelja. Verovatno je Čerčil žrtvovao Dražu misleći da će tako da spasi Kralja, odnosno da zadrži Kraljevinu Jugoslaviju pod kontrolom posle rata. Problem je bio u tome što je Čerčil izgubio ideološki rat sa Staljinom, pa se ovaj savez odmah po okončanju rata raspao. Draža je prinet na žrtvenik istorije.

     Dakle, političku kartu posleratne istorije nacrtala su dva čoveka: monarhista Čerčil i komunista Staljin. Treći igrač, demokrata Ruzvelt, teško bolestan, bio je više okupiran Japanom nego Evropom. Staljin je bio jači od Čerčila, uvećao je komunističku imperiju, iscrtao je novu Evropu Crvenom armijom. Kad je Staljinova vojska ušla u Jugoslaviju, odnosno Srbiju, sa 414.000 ljudi (podaci Pera Simića), 22. septembra 1944. godine, i ustoličila Tita za novog monarha Jugoslavije, završen je Dražin put. Tito je postao jedini oslobodilac Jugoslavije. (Vratio se u zemlju tek po oslobođenju Beograda.)

     Bilo kako bilo, tek Tito je nasamario Čerčila. Ostaje nejasno kako je britanski premijer mogao da odbaci svog prirodnog saveznika Dražu i veže se za svog prirodnog neprijatelja Tita? Kad je Čerčil to shvatio, bilo je kasno: Draža je bio poražen, a on nije više bio premijer. Njegova posleratna izjava da mu je maršal Tito bio najveća ratna zabluda, bio je u stvari pucanj u prazno. Tito je komunizirao Jugoslaviju.  Novi vođa Zapada, američki predsednik Hari Truman, koji je nasledio preminulog Ruzvelta, pokušao je da ispravi Čerčilovu brljotinu, kad je 29. marta 1948. godine posmrtno odlikovao Dražu Mihailovića američkom Legijom za zasluge. „General Dragoljub Mihailović odlikovao se izvanrednim držanjem. Kao vrhovni komandant Jugoslovenske vojske  i kao ministar rata, organizovao je i vodio važne snage otpora protiv neprijatelja koji je okupirao Jugoslaviju. Kroz neustrašive napore njegovih trupa, mnogo američkih vazduhoplovaca bilo je spaseno i vraćeno pod savezničku kontrolu. General Mihailović sa njegovim snagama, iako nije imao potrebno snabdevanje, vodio je borbu pod ekstremnim teškoćama i doprineo materijalno savezničkoj stvari i konačnoj savezničkoj pobedi.“

Ova Trumanova maksima može se uzeti kao zvanična ocena Zapada o ulozi generala Draže Mihailovića u antifašističkoj istoriji Evrope. Vinston Čerčil, koji je po prirodi stvari izgubio svoj primat u Zapadnoj alijansi, nije se suprotstavio Trumanovom stavu, ni kad je ponovo postao britanski premijer. Današnji Zapad ne menja ovu ocenu. General Draža Mihailović bio je borac protiv fašizma. Srpski komunisti i neokomunisti mogu to da osporavaju koliko hoće, ali njihova istoriografija je otišla na đubrište istorije.  Savrmena Srbija (uz Francusku) je dala  dupli doprinos formiranju moderne Evrope: njen prvi vojnik, general Draža Mihailović, prvi ustanik u  u okupiranoj Evropi,  bio je jedini borac protiv fašizma i komunizma u isto vreme. Svojom topčiderskom žrtvom i nepostojećim grobom ispravio je veliku ratnu Čerčilovu zabludu o koegzistenciji komunizma i demokratije u novoj Evropi.

     Komunistički vođa Tito, kome je Draža spasio život sprečivši atentat na njega prilikom pregovora u Brajićima, odužio se svom spasiocu ubivši ga sudski na procesu u Topčideru. Na našu žalost, učinio je to uz pomoć Srba, čelnika Udbe Obrenovčanina Aleksandra Rankovića i Užičanina Slobodana Penezića Krcuna, vojnog tužioca Čačanina Miloša Minića, predsednika vojnog suda Kragujevčanina Mike Đorđevića…

     Hoću da naglasim da je general Draža Mihailović proistekao iz srpske istorije, koja svoju tragiku počinje sa knezom Lazarom a završava sa njim. Njegovo je mesto u nizu velikih srpskih ratnika, kakvi su bili Karađorđe, Miloš Obrenović, Petar Prvi Karađorđević, njegov sin Aleksandar, vojvode Radomir Putnik, Stepa Stepanović, Petar Bojović, Živojin Mišić… Ubijajući generala Dražu komunisti su ubili srpsku istoriju.

      Ako tražimo istorijsko poređenje za srpskog đenerala, naći ćemo ga u francuskom generalu Šarlu De Golu: Draža Mihailović i De Gol su istorijski pandani. Sudbina je htela da Srbi odbace svog generala, mučki ga ubiju u sudnici u Topčideru i pola veka nastoje da mu zatru svako seme, a Francuzi pozovu svog generala da spasi Republiku u času kad su se nad njom nadvijali crni OAS-ovski barjaci.

     Najumniji srpski pravni pisac Slobodan Jovanović je izrekao ovu istorijsku ocenu o đeneralu Mihailoviću: „Za života on je bio gonjen, klevetan, mučen i najzad umoren. Njegovo telo je razneto na komade i on nema groba. Ali on i dalje živi u duši srpskog naroda i tu će živeti zauvek, dokle srpsko ime bude trajalo“.

     Francuska je našla snage da rehabilitacijom kapetana Alfreda Drajfusa promeni sebe. Hoće li Srbija smoći snage da rehabilitacijom generala Draže Mihailovića pronađe sebe i vrati se na put kojim je do komunizma ponosno koračala? Francuska država je vratila kapetanu Drajfusu vojne počasti koje mu je nasilno oduzela u krugu Vojne akademije. Pre toga je francusko sudstvo poništilo sve osude kapetana Drajfusa, pukovnika Pikara, pisca Emila Zole…. Hvala Bogu da je i srpsko pravosuđe poništilo Topčiderski proces. Istorija će da presudi i bez nas.  A ja očekujem od Srpske države da sahrani svoga generala, fiktivno ako ne može stvarno, i to u krugu Belog dvora, za čiji se primat general zdušno borio u dva svetska rata. Neka ostane Kuća cveća gde je (ako je već Hrvati neće u Komrovec), ali neka se formira Kuća pravde na istom Dedinjskom brdu. Pa neka se ove dve grobnice gledaju, kao što se gledaju grobnice Slobodana Jovanovića i Mike Đorđevića u Aleji zaslužnih građana, u budućoj srpskoj istoriji. I neka ova istorija odluči koja je grobnica autentična.

     Što se mene tiče, mogu da kažem isto što je jedan od najvećih srpskih pisaca  Laza Lazarević  rekao na kraju svoje pripovetke „Sve će to narod pozlatiti“.

 Ovo je moj prilog.

                                                                                                                     Beograd, 2015.