Da li je Srbija u posledinje dve dekade razvoja doživela ekonomsko-finansijsko i razvojno „zlatno doba“? Da li je Srbija poslala „ekonomski tigar“ i privreda po rezultatima ,,za ugled drugima u Evropi“? Da li se Srbija nalazi u „zlatnom dobu“ kako to često tvrdi Vučić?

EKONOMIJA DEFICITA I NEKONTROLISANO ZADUŽENJE

Prof. dr Slobodan Komazec

PREDGOVOR

EKONOMIJA DEFICITA I DUŽNIĆKO FINANSIRANJE

Sve privrede danas su otvorene za uticaj svetskog tržišta. Ne postoje „zatvorene“ i same sebi dovoljne privrede sa autarkičnim razvojem. Robom, novcem i kapitalom su višestruko povezane sa tim tržištima u svetskoj privredi. Postavlja se pri tome bitno pitanje: koliko je koja privreda „uključena“ u takve tokove, koliki je značaj uvoza i izvoza za nacionalnu privredu, kakva je uvozno – izvozna zavisnost, ali i struktura uvoza i izvoza (posebno roba i usluga). Visoko zavisne privrede su u uslovima kriza i depresija „ranjive“ i izložene negativnom uticaju svetskog tržišta. U uslovima monopolizacije svetskog tržišta od strane razvijenih država i korporativnog kapitala, novog neokolonijalnog osvajačkog sistema (robnim i novčanim kapitalom) država može da se nađe u situaciji dominacije stranog kapitala koje postaje osnovna determinanta razvoja, sve do kolonijalnog položaja – kada strani kapital „preplavi“ domaće tržište i ekonomiju, izvlačeći kao „sisaljka“ sve realne i finansijske resurse iz nacionalne privrede. Strani kapital tada postaje ograničavajući faktor aktiviranja domaćih faktora razvoja, a često  i guši nacionalni razvoj, dovodeći do velikih disploporcija u razvoju. Postavlja se  pri tome strateško pitanje:  kako uvoz deluje na nacionalnu privredu, razvoj i potrošnju, da li je guši i osvaja nacionalno tržište i proizvodnju?

Istovremeno se javlja i problem izvoza, njegove strukture i multiplikovanog delovanja delovanja na nacionalnu privredu.

Danas se postavlja  i dva dodatna pitanja:  1)Kako se finansira deficit spoljne trgovine i 2)Kakav će uticaj imati na nacionalnu privredu nove carinske politike u svetu i širenje protekcionizma sa militarizacijom nacionalnih privreda. Izabrani model razvoja  otvara deficite u svim delovima  makroekonomije.

Deficit se javlja  (i širi) u platnom bilansu, deficit u budžetu, deficit domaće štednje u odnosu na investicije , deficit domaćeg stvorenog bruto proizvoda u odnosu na po  potrošnju  (popunjen uvozom). Sve navedene deficite treba finansirati  da bi se održao kontinuitet  privrednih procesa,  pri čemu se špstavlja pitanje  kakvi su efekti finansiranih deficta  – da li se služe jačanju razvojnog potencijala privrede i njenom osamostavljivanju ili su postali generativ sopstvenog povećanja i gotovo  mrežnog oblika eksploatacije.

I- NEOLIBERALIZAM I PROCES POROBLJAVANJA I KOLONIZACIJE

1. NEOLIBERALIZAM I NARASTANJE DEFICITA SPOLJNE TRGOVINE

Deficit spoljne trgovine koji je dostigao astronomske razmere, ostao je nekako po strani od interesa javnosti, ali i sagledavanja posledica njegovog stalnog rasta. Da li je na sceni poznata teza naših neoliberala da je „bolje uvoziti nego proizvoditi u domaćoj privredi“?

Da bi se sagledao funcionalni odnos i ponašanje velike uvozne zavisnoti naše privrede i delovanje uvoza na domaću ekonomuju potrebno je prethodno pogledati poslovni ambijent u kojem se formiraju osnovni odnosi makroagregata u procesu razvoja. Naime, nekritičkim prihvatanjem neoliberalnog koncepta i njegovim provođenjem u život, došlo je do fundamentalnih promena u odnosima makroagregata i pulsiranja nacionalne privrede.

Pre svega, bankarski sektor je predat u ruke stranom kapitalu (90%), a time i politika novca, kredita i kamate.

Drugo, liberalizacija spoljne trgovine i stvaranje nezaštićene ekonomije (uz to i u krizi) dovela je do toga da je strana roba preplavila domaće tržište (robne kuće, trgovački lanci, fri-šopovi, spekulativni uvoz mimo carina i dr.) dovela je do dominacije stranog robnog kapitala.

Trgovina kao značajan segment privrede je pod dominacijom i strategijom stranog

robno – trgovačkog kapitala.

Dakle, bankarski i trgovački kapital prelaze u ruke stranog kapitala. Procesi u domaćoj reprodukciji su prekinuti, a efekti ova dva osnovna oblika kapitala se odlivaju u inostranstvo. Razvojni efekti upotrebe kapitala odlivaju se u inostranstvo, dok se teško i nedovoljno formira nacionalna štednja (akumulacija) potrebna za finansiranje domaćih investicija i razvoja.

Strane direktne investicije postaju glavni oslonac i faktor razvoja, a time i zavisnost od priliva stranog kapitala i promena na svetskom finansijskom tržištu. Domaće investicije, bez podrške stranih banaka i bez domaće štednje teško se povećavaju – kao oslonac samostalnog razvoja i oslobađanja od pritiska dugova i spekulativnog ponašanja stranog kapitala.

U duhu neoliberalizma i procesa privatizacije (kao njegovog sastavnog dela) uništeni su i likvidirani veliki sistemi u privredi i kombinati – koji su bili nosioci razvoja i izvoza (kao druge bitne poluge razvoja, uz investicije). Dakle, uništen je kostur nacionalne privrede. Privatizacija je gotovo onesposobila i usitnila privredni sektor, dok je privatno – profitni (neproduktivni, spekulativni) motiv i politika poslovanja zadominirao.

Sistem i ekonomija su okrenuti isključivo oslonjeni na strani kapital i zaduživanje u inostranstvu. Spoljni dugovi naglo rastu, paralelno sa deficitom spoljne trgovine i budžetskim (realnim) deficitom. Privredni razvoj generiše otorene ili skrivene brojne deficite – koji se moraju finansirati (uglavnom stranim zaduživanjem). Stvorena je visoko uvozno zavisna i dužnički opterećena ekonomija i društvo. Mnogi smatraju da je stvoren   neokolonijalni status prema stranom finansijskom kapitalu, korporacijama i bankama.

Uostalom ovakvim odnosima postali smo samo prošireno strano tržišteT čiji pozitivni efekti odlaze stranom kapitalu.

Postojeći liberalni sistem je antirazvojno postavljen i dugoročno guši nacionalnu privredu stvarajući visoku zavisnost od stranog kapitala – do gotovo kolonijalnog i ucenjivačkog položaja. Oslonac na strani kapital kao dominantan faktor razvoja je stvarno iluzija u ostvarivanju visokog privrednog rasta i blagostanja.

Mnogi autori koji se bave ovim problemima se pitaju: dokle se može gomilati ovakav već gotovo astranomski deficit spoljne trgovine, kako ga dalje finansirati, da li će potpuno ugušiti i onesposobiti domaću privredu i proizvodnju. Konačno, da li je ovakav „model razvoja“ moguće dugoročno zadržati? Retki su autori koje ne tvrde da „sistem treba menjati“, ali kada se traži odgovor kako, gde, u kojim delovima, s kojim ciljem i efektima – tada izostaju odgovori.

Sada da pođemo od bruto domaćeg proizvoda i njegovih oblika potrošnje:

 BDP=C + I +G + X-M

dakle, ostvareni bruto proizvod delom odlazi na ličnu potrošnju (C), investicije (I), javnu potrošnju (G), ali „dopunjen“ saldom izvoza i uvoza (X-M). U otvorenoj privredi u slučaju niskog i nedovoljnog bruto stvorenog proizvoda za održavanje određenog nivoa potrošnje i investicija, redovno se „dopunjava“ potrebnim robnim uvozom (deficitom spoljne trgovine). Finansiranje ovih oblika potrošnje i uvoza vrši se iz raspodele nacionalnog dohotka (i amortizacije) uvećane za spoljtti dug (BDP+D). U situaciji niskog ili nedovoljnog nivoa bruto proizvoda u finansiranju domaćih oblika potrošnje i negativnog salda spoljne trgovine (M>X) koristi se spoljno zaduživanje (dopunjeno kreditima „domaćih“ banaka).

Iz dalje analize ovog problema videćemo kako funkcioniše ovaj sistem i čemu vodi, ali i kakvi su mu rezultati.

Prihvaćeni i vrlo rigidno provedeni koncept liberalizacije domaćeg tržišta, uz gotovo automatizam tržišta, sa slobodnim formiranjem kamata, kurseva, cena, ponude i tražnje roba i usluga, slobodnih tokova kapitala i dr. doveli su do velikih disproporcija u razvoju i kompleksne strukture krize.

Takav „prasak“ liberalizacije tokova i uklanjanje potrebne kontrole i regulacije robno – novčanih tržišta praćen je i liberalizacijom spoljnotrgovinskih odnosa – uz uklanjanje bilo kakve selektivne i potrebne prioritetne uvozne politike.

Ekonomija koja se dugi niz godina nalazila u krizi, nezaštićena, bez potrebne protekcionističke i stimulativne uvozno – izvozne politike, izložena razornom delovanju stranog robnog i novčanog kapitala – uvedena je u visoku uvoznu zavisnost. To je poznati „čvrsti zagrljaj“ spoljnih interesa i stalni rast uvoznog pritiska i deficita spoljne trgovine. Deficit spoljne trgovine se gomila, ali i zaduživanje države, privrede i banaka u finansiranju deficita i formiranih rashoda.

Liberalizacija uvoza roba i usluga podržana je i politikom precenjenog kursa dinara, stoje dodatno snažno podsticalo uvoz i „uvozni lobi“, ali je gušilo domaću proizvodnju. Izvoz se pri tome činio potpuno nekonkurantnim i neatraktivnim.

Izvoz i investicije su izabrani kao dve osnovne poluge razvoja, što je sa teoretskog stanovništa korektna orijentacija.

Sigurno se ovde postavlja i pitanje veliko uvoza i njegova struktura (vrsta roba i usluga, energenti), od koga se uvozi, povezanost, dinamika uvoza i razvoja i ko su glavni uvoznici.

Isto tako i kod izvoza (vrste roba i usluga), gde i kome se izvozi, dinamika izvoza i privredni rasi i ko su glavni izvoznici.

Paralelno s tim treba videti i sistem i izvore finansiranja deficita spoljne trgovine (dugovi).

2. TOPLJENJE NACIONALNE AKUMULACIJE I SIROMAŠENJE PRIVREDE

Izabrani ili nametnuti nam model „razvoja“ u osnovi vodi visokoj zavisnoti od stranog kapitala, uz uništavanje nacionalne osnove razvoja. O čemu se radi? Sistem je tako stvoren da dovodi do stalnog oticanja nacionalne štedenje ili akumulacije (finansijskog potencijala), koga zatim „nadomešta“ strani zajmovni kapital, čime se stvara mehanizam visoke inostrane zavisnosti, nesamostalnosti i gotovo učena od strane stranih nosilaca kapitala. Pođimo od osnovnih delova makrosistema. Privredni sektor kao osnovni nosilac razvoja i stvaranja ekonomskih viškova je kroz proces privatizacije rasprodat, dobijeni finansijski kapital potrošen preko budžeta, a rasprodajom, stečajevima i likvidacijama preduzeća i velikih sisitema – proizvodni sektor potpuno onesposobljen za razvoj. Stvaranje akumulacije u ovom sektoru je marginalizovano.

Bankarski sektor je prenet u ruke stranog kapitala (85 – 90%), tako da je uz robni kapital i finansijski kapital i monetarnu politiku stavljen u funkciju interesa stranog kapitala. Kamatnim mehanizmom se „isisava“ i odliva koncentrisani profit (dobit) u bankama. To je dodatni odliv i slabljenje finansijske snage privrede. U kreditnoj politici banke su se preusmerile na kreditiranje sektora stanovništva, a ne privrede i njenih poslovnih aktivnosti. Izostaje bankarski impuls razvoju privrede i vraćanje depozita u bankama u reprodukciji privrede (iz kojih i potiču).

Preduzeća u nedostasku domaćih kredita i podrške banaka okreću se dodatnim kreditima u inostranstvu, tako da zaduženost preduzeća u inostranstvu ogromno raste. Tim kanalom je dužnička zavisnost privrede naglo povećana, uz dodatni odliv novca kamatama iz privrede.

Potpuno otvorena nacionalna privreda (111 – 123%) uvozom i izvozom, otvaranjem brojnih stranih robnih kuća, fri šopova, trgovačkih lanaca i sl. država i privreda su premreženi i „okupirani“ stranom robom. Domaća privreda, proizvodnja i trgovina su ugroženi. Postali smo samo prošireno strano tržište. Svi efekti trgovine odlivaju se u inostranstvo. Trgovina sada „preseca“ reprodukciju kapitala, jer se i deo dohodaka (čak i uzeti gotovinski krediti kojim se kupuje strana roba) odlivaju u inostranstvo. To je dodatni korak u pustošenje finansija nacionalne privrede.

Dominantni oslonac na strani kapital u investicijama i razvoju, koji „nadomešta“ napred odlivani nacionalni kapital i nedovoljnu domaću štednju, sa svim ogromnim podsticajima i davanjima (olakšicama., zatvorio je ovu omču dugova i gušenja privrede. Kako se velikim delom radi i o spekulativnom kapitalu sa brojnim „ugrađivanjem“ naših nosilaca odluka o investicijama i projektima, dolazi do velikog naduvavanja cena radova i projekata, što dovodi do dodatnog odliva dela pozajmljenog kapitala stranim investicijama ili kreditorima, ali i na privatne račune domaćih nosilaca odluka o investicijama i projektima. To istovremeno „naduvava“ bruto nominalni proizvod i stvara sliku o „uspešnom“ razvoju.

Ovakve strane direktne investicije i brojni projekti zasnovani na njima stvaraju pravi „dužnički mehur“ koji se još ne vidi, ali će kada nas prispele obaveze pritisnu dovesti do stvarne prezaduženosti i nesolventnosti.

Dakle, da sintetizujemo ove tokove osiromašenja:

1)Stalno odliv novca i domaće štednje navedenim tokovima, uz odliv

„neuhvatljivog“ nacionalnog dohotka i štednje (u spekulativnoj ekonomiji),

2)Odliv po kamatama iz privrede, banaka i javnog sektora – budžeta,

3)Gušenje nacionalne privrede, proizvodnje i prometa i „stvaranja“

nacionalnog dohotka i štednje,

4)Stalni nedostatak (uz odliv) nacionalne akumulacije,

Potpuni oslonac na strane direktne investicije (SDI) i veliki odliv, blokadu i slabu upotrebu ovih stranih sredstava, uz ogroman rast ovih dugova,

Pljačka i otimanje nacionalnog bogatstva i novčanog kapitala – kao klasičan oblik kriminala, korupcije i štetočinskog ponašanja nosilaca odluka o investicijama,

7)Slaba kadrovska i upravljačka struktura, gotovo nesposobnih kadrova koji upravljaju velikim nacionalnim bogatstvima i resursima,

8)Odliv „pokretača razvoja“ i ideja razvoja mlade, školovane radne snage u inostranstvu.

Sve su to ograničavajući faktori razvoja koji političku garnituru orijentišu na uzimanje stranih kredita da bi se pokrile sve navedene slabosti i tokovi koji blokiraju dugoročni razvoj, ali „prikrivaju“ i sve slabosti u sistemu.

Prikazuju se „veliki razultati“ u privlačenju stranog kapitala i ostvarivanju visokih stranih direktnih investicija, ali se ne prikazuju efekti upotrebe kapitala i stvorene obaveze.

O kakvim se finansijskim konstrukcijama radi, dugovima, efektima ulaganja i sl. sve je to ostalo daleko od uvida i uticaja javnosti. No, to će u sledećoj fazi razvoja postati pravi društveno – finansijski zemljotres.

Na ove tokove odliva akumulacije treba dodati i već dospele otplate ranijih dugova, a zatim potrebe za investicijama za kvalitetan dugoročni razvoj. Strukturni razvoj i brzo „prilagođavanje“ svetskim trendovima je u samoj osnovi ove politike investiranja, zaduživanja, ali i stvaranja nacionalne akumulacije za postepeno oslobađanje od „nametnutih lanaca“ svetskog finansijskog kapitala.

3. DINAMIKA I EFIKASNOST PRIVREDNOG RAZVOJA – NOMINALNI I REALNI RAST

U politici razvoja izabrane su dve poluge – investicije i izvoz.

Pre bilo kakve analize zaduženosti, obaveza i efekata upotrebe stranog kapitala da pogledamo kakvu smo stvorili materijalnu bazu u dosadašnjem razvoju, na kojoj treba graditi politiku i model daljeg razvoja i korišćenja stranog kapitala, ali i uključivanja na svetsko tržište.

Istovremeno, da vidimo da li smo dostigli nekakav „dužnički limit“ i buduće teškoće u servisiranju spoljnih dugova, ali i finansiranja deficita spoljne trgovine (kao redovne pojave zemlje u razvoju).

PRIVREDNI RAST, DEVIZNI KURS I INFLACIJA

– u milijardama dinara –

Nominalni   Stopa   Realni   Stopa   Srednji     BDP     Porast    Inflacija BDP         rasta     BDP    rasta     kurs    milioni    BDP u    krajem

                          nom.                                          realno    evra   evra (nom.)  milion.    godin                                                                                                                                      evra

2012.          3.810     -1,0        4.185     -1,6        113,1     33.687   -1.741    12,2           

2013.          4.121     5J           4.307     2,9         113,1     36.438   2.751     2,2           

2014.          4.181     1,5         4.238     1,6         117,3″    35.639   -799       1,7           

2015.          4.315     3,2         4.315     1,8         120,7     35.749   110        1,5           

2016.          4.528     4,9         4.459     3,3         123,1     36.784   1.035     1,6           

2017.          4.761     5,1         4.553     2,1         121,4     39.215   2.431     3,0           

2018.          5.079     6,5         4.757     4,4         118,3     42.881   3.666     2,0           

2019.          5.418     6,8         4.960     4,2         117,9     45.954   3.073     1,9           

2020.          5.502     1,6         4.916     -1,0        117,6     49.024   504        1,3           

2021.          6.514     15,3       5.285     7,7         117,6     55 .910  6.556     7,9           

2022.          7.458     18,5       5.444     2,6         117,5     63.501   7.591     15,1           

2023.          8.818     14,5       5.571     3,8         117,3     75.204   11.703   12,1           

2024.          9.639     8,4         5.946     3,9         117,1     82.320   7.116     4,6           

Privredni rast je vrlo nestabilan sa većim godišnjim oscilacijama stopa rasta. Realna stopa rasta u navedenom periodu iznosi 2,5%, a nominalna (uključujući stopu inflacije) oko 6,2.%.

To je baza na kojoj se mogu graditi sve kombinacije makroekonomske politike i razvoja, uz kombinovanje i stranih izvora sredstava.

Uz ovakvu dinamiku i nivo nacionalnog razvoja da vidimo gde se nalazimo sa dostignutim opterećenjem bruto dugovima nacionalnog proizvoda, iza čega sledi analiza opterećenja obavezama, dužnički teret, obaveze koje pritiskaju našu privredu, ali i moć privrede da finansira deficit spoljne trgovine, budžetskim deficit i domaće potrebne investicije.

BRUTO DUGOVI PO SEKTORIMA I DUŽNIČKI TERET

– u milijardama evra-

                       2012.               –             2025(VI)              Porast

1. JAVNI SEKTOR                17,7                      –             43,5                      25,8

-Spoljni dug                                          10,5                      –             32,0                   24,5

– Unutrašnji dug                     7,2                       –             11,5                      4,9

2.BANKARSKI SEKTOR     4,2                       –             3,5                       -0,7

-Spoljni dug                    4,2                 –             3,5                       -0,7

3.PRIVREDNI SEKTOR       10,2                      –             37,3                      27,1

Spoljni                                    9,3                       –             18,8                      9,5

Unutrašnji                              0,9                       –             18,5                      9,5

4. BRUTO DUG       32,0       –    84,3          52,3            – Spoljni dug           24,0           –    54,3          30,3  – Unutrašnji             8,0       –    30,0          22,0  5. DUŽNIČKI TERET U       101,2      –    94,9           —  %BDP   – Spoljni dug         75,6      –    61,6          —  – Unutrašnji dug      25,6      –    33,2          — 

Dugovi su prikazani po osnovnim sektorima i to njihov spoljni i unutrašnji dug, kao i ukupan dug i dužnički teret kojim je opterećen bruto domaći proizvod. Radi se o dugovima koji se prate po osnovnim sektorima bez skrivenih dugova koji opterećuju privredu.

Poseban komentar navedenih podataka nije potreban. Da li se razvila dužnička ekonomija i prezaduženost? Sa unutrašnjim teretima od 33,2% bruto proizvoda i 62% opterećenja spoljnim dugovima to je sada teško zaključiti. Dakle, to.iznosi 9,5% bruto proizvoda. To je moguće samo nakon detaljne analize obaveza koje dospevaju i pritiskaju prirast bruto proizvoda godišnje. To će uslediti u nastavku analize.

Zvaničnim dugovima koji se prate po sektorima treba dodati i nevraćeni PDV od 4,8 milijardi evra, dospele garancije 6,1 milijardu evra, kamate 6 milijardi kredita u SDI oko 10 milijardi,neredovne penzije 0,8 milijardi. To iznosi oko 28 milijardi obaveza.

Određivanje „dozvoljenog“ tereta duga od 45% ili 60% bruto proizvoda, kao u EU po Mastrihtu, odmah da navedem, to se ne može odnositi isto za jednu manje razvijenu i visoko razvijenu privredu. Postavljanje takve granice je samo veštačko ograničenje koje sputava sve manje razvijene države da više i bolje koriste inostrani kapital sa svetskog finansijskog tržišta, mada su one znatno više zavisne od njega u odnosu na razvijene. A upravo ovaj dogmatski stav se krši od strane razvijenih država čiji javni dug prelazi i preko 100% bruto proizvoda, a u nekoliko država i preko 250%. Kod nas je usvojena gornja granica duga od 45% bruto proizvoda (koja se ne poštuje).

Interesantan je period pre nastanka krize (2005-2008) kada dolazi do prave eksplozije spoljnjeg zaduživanja, uz prosečnu stopu od 22% i prosečnu stopu privrednog rasta od 6,4%. Od tada nastaje prelom u kretanju spoljne zaduženosti (stalni rast) i padanje stope privrednog rasta-uz veliku oscilatornost godišnjih stopa rasta. To je vrlo nestabilan i neuravnotežen rast.

Da pogledamo sada i najnovija kretanja javnog duga i bruto proizvoda u nekoliko većih država i članica EU.

JAVNI DUG U DRŽAVAMA EVROPSKE UNIJE, JAPANU I RUSIJI

– u % bruto proizvoda –

Japan          268,2     Španija  117,3    

Grčka         210,9     Francuska            114,0    

Italija         156,4     V. Britanija          110,2    

Portugalija 137,2     Nemačka              81,6     

Kipar          125,7     Luksemburg        28,1     

Belgija       121,3     Estonija 25,1     

EU              81,6      Rusija    19,3     

Javni dug evrozone porastao je sa 90,8% iz 2019. na 101% u 2021.godini i 81% u 2024.godini.

Krajem marta 2021. javni dug u Hrvatskoj je iznosio 98,3% bruto proizvoda, Sloveniji 7,5 % i Srbiji 84,4%. Srbija je u aprilu 2021. uvela novi paket pomoći od 2,1 milijardu evra. Javni dug je prešao 70% bruto proizvoda.

Interesantno bi bilo sada pogledati ponašanje spoljnog duga, bruto domaćeg proizvoda preračunatog po realnom kursu (ravnotežnom kursu koji eliminiše razliku stope inflacije u našoj privredi i u razvijenim privredama). Tada se dobija znatno realnija slika u odnosu na kretanje nominalnog bruto proizvoda preračunatog u evro po tekućem srednjem kursu.

Dakle, visoko precenjeni kurs dinara u nizu godina dovodi do nerealno visokog bruto domaćeg proizvoda izraženog u evrima, pošto se nominalni bruto proizvod konvertuje u podcenjeni evro. To dovodi do „naduvanog“ kroz inflaciju bruto domaćeg proizvoda i smanjivanja učešća spoljnog duga u bruto domaćem proizvodu.

Oslonac na strani kapital je posledica stava da je to sredstvo za rast izvoza, novu tehnologiju, porast zaposlenosti i podsticaj ekonomskom rastu, a u stvari u svim državama vodi visokoj zaduženosti, nezaposlenosti, eksploataciji, socijalnom raslojavanju i isisavanju resursa iz dužničke privrede.

Naravno, samo iz odnosa duga i bruto proizvoda nije moguće izvući zakJjučak o opterećenju države dugovima, dužničkoj krizi i eventualnom bankrotu. To je moguće samo iz detaljne analize strukture dugova, njihovih uslova korisćenja, efekata upotrebe, dinamike razvoja, dospelih godišnjih obaveza iz dugova, mogućnosti refinansiranja dugova i obaveza, kamatnog tereta i brzine rasta, poverenja u državu i institucije, kretanja na svetskoni tržištu novca i kapitala i dr.

Dakle, treba sve to sagledati i u budućnosti, da bi se došlo do zaključka da li            je neka

država (kao i naša) prezadužena i da li preti nesolventnost, odnosno

moguće proglašenje bankrota.

Da pogledamo kakav je nivojavnog duga u drugim nama interesantnim državama.

JAVNI DUG DRŽAVA SREDNJE I JUGOISTOČNE EVROPE U NOBOM PERIODU     

-učešće duga u bruto proizvodu-

                                                2014.                    2020.                    2024.

Srbija                                                    51,4                      54,1                      46,3

Bugarska                                23,0                      24,4                      24,1

Mađarska                                76,5                      76,7                      73,5                                 

Poljska                                    51,5                      56,5                      55,8

Rumunija                                39,1                      46,6                      54,6

Slovačka                                 53,4                      58,4                      56,7

Slovenija                                81,1                      80,2                      67,0

Hrvatska                                 83,2                      86,5                      57,6

Češka                                                    41,5                      36,9                      43,6

EU                                                         88,9                      89,5                      81,0

Samo učešće javnog duga u bruto proizvodu  ne znači mnogo u odnosu na mnoge druge indikatore koji pokazuju kvalitet i dinamiku razvoja, nivo razvoja i bogatstva, ali i teret dugova (kamata i otplata) u toku godine. Bitan je i sistem i struktura duga internog i eksternog karaktera, a posebno dospeće obaveza u toku godine koji opterećuju nacionalni bruto proizvod.

Konačno, gotovo najvažniji indikator javnog duga je efikasnost njegove upotrebe i efekti koje daje u povećanje bruto domaćeg proizvoda, nacionalnog dohotka, profita i nove zaposlenosti.To istovremeno ukazuje i na uslove pod kojima se zadužuje javni sektor (ali i ostali sektori)u pogledu visine kamate, rokova, davanja garancija i sl.

Posebno značajno pitanje je iz kojih sredstava se formira javni dug država. Ako se formira iz domaćih izvora tada gotovo ne postoji granica zaduživanja, a ukoliko iz stranih izvora tada je moguće ući u visoku zaduženosti i teškoće u servisiranju javnog duga, odnosno u prezaduženost u odnosu na kapacitet nacionalne privrede ili čak proglašenja bankrota.

Da pogledamo sada šta se događa sa drugom polugom razvoja – izvozom i platnobilansnom neravnotežom i kako one deluju na privredni razvoj.

4. LIBERALIZACIJA TRŽIŠTA I SPOLJNE TRGOVINE – KUMULISANJE

SPOLJNOTRGOVINSKOG DEFICITA

„Neka roba bude domaća, kada je to razumno i moguće, a pre svega treba bankarski sektor da bude nacionalan“(Grinspen)

Prevremena i velika liberalizacija tržišta vezana za spoljnu trgovinu dovela je do globalne nestabilnosti i ogromnog, gotovo kumulativnog, spoljnotrgovinskog deficita. Deficit spoljne trgovine (vidljivog uvoza i izvoza, roba i usluga) doveo je i do permanentnog deficita platnog bilansa. Liberalizacija trgovine, otvaranje nacionalne privrede i privlačenje stranog kapitala postali su deo osnovne „strategije razvoja“. Ali, kakve su to strategije razvoja i do čega su one dovele privredu i društvo?

Privreda je prebrzo otvorena za inostranu konkurenciju pre nego što su uspostavljene snažne finansijske institucije i izgrađena potrebna lepeza stimulativnih mera spoljnotrgovinske politike. Uloga države zamenjena je mantrom slobodnog tržišta i slobodnog uvoza. Liberalizacija je imala poražavajući efekat na domaću privredu. Poseban je problem stoje liberalizacija robnog dela platnog bilansa bila praćena i liberalizacijom tržišta kapitala, čiji je nekontrolisani priliv i zajmovni kapital korišten za kupovinu strane robe, za „naduvavanje“ domaće potrošnje iznad realnih domaćih resursa (ponude), ali i za finansiranje budžetskih rashoda (a ne samo deficita budžeta).

Eksplozija deficita spoljne trgovine dovela je do isto takvog eksplozivnog zaduživanja u inostranstvu. Liberalizacija tržišta kapitala se i dalje forsira, bez bzira što ne podstiče privredni rast i oživljavanje umrtvljenih investicija Neki ekonomisti smatraju da podsticanje potrošnje nije način za izlazak iz krize, već je potrebno da se Srbija „okrene smanjenju budžetskog deficita i zaustavljanja rasta javnog duga“, odnosno politici štednje. Pri tome se polazi od stava da se podsticanje potrošnje može da odnosi samo na zemlje s velikim unutrašnjim tržištem, kada se podsticaji potrošnje usmeravaju na kupovnu domaćih proizvoda. Istovremeno, radi se o državama koje imaju visok kreditni rejting tako da je mala mogućnost pojave dužničke krize. Smatra se da Srbija kao mala otvorena privreda ima male koristi od fiskalnih (i domaćih) podsticaja, jer se „njihov najveći deo preliva na uvoz roba i usluga, umesto rasta proizvodnje“.

To samo povećava spoljnotrgovinski deficit, a njegovo povećanje dovodi do smanjenja vrednosti dinara i rasta inflacije. Konstatacija bi bila tačna samo ako se radi o liberalizaciji spoljne trgovine i tržišta, bez njihove kontrole, usmeravanja i vođenja aktivne spoljno trgovinske politike (kako su to radile novoindustrijalizovane zemlje Azije). Tada se stimulisanje potrošnje (ali ne bilo kog oblika, već investicione) može visokoefektivno odraziti na porast proizvodnje, bruto domaćeg proizvoda i zaposlenosti.

Podsticajne mere se, uz kontrolu uvoza i stimulaciju izvoza, mogu usmeriti na domaće proizvode i proizvodnju (investicije i izvoz), čime efekti ovih mera ostaju u nacionalnoj privredi, uz brojna multiplikativna delovanja (i investicija i izvoza). Kao da su potpuno zaboravljeni investicioni i izvozni multiplikatori. Savremena privreda nije stacionarna, već dinamičan sistem.

Na navedena nepovoljna robna i finansijska kretanja u eksternoj ekonomiji dodamo je delovala ne samo nagla i velika liberalizacija, već i politika precenjenog kursa domaće valute. O tome šire nešto kasnije u ovom tekstu. Slobodna (liberalna) spoljna trgovina praćena privlačenjem stranog kapitala (SDI) kao osnovnog faktora razvoja, dovela je do visokog deficita spoljne trgovine i visokog spoljnog duga koji to sve finansira.

Da pogledamo kretanje izvoza i uvoza dve najnovije faze razvoja. Prva faza se odnosi na period 2002-2011. godina, a drugi desetogodišnji period 2012 – 2024. godina. Izvršićemo i komparativnu analizu uspešnosti ova dva perioda razvoja.

IZVOZ, UVOZ I DEFICIT SPOLJNE TRGOVINE

– u milionima evra –

                                                Stopa rasta           Učešće  

    Izvoz      Uvoz      Deficit   Izvoz      Uvoz      deficita u             

    (X)         (M)        (X<M)   (X)         (M)        BDP      

2002.          2.202     5.957     -3,755    14,5       25,2       23,8      

2003.          2.441     6.586     -4.145    10,9       10,6       26,0      

2004.          2.832     8.623     -5,792    16,0       30,9       30,5      

2005.          3.608     8.439     -4.831    27,4       -2,1        23,6      

2006.          5.102     10.463   -5.360    41,4       24,1       23,3      

2007.          6.432     13.951   -7.519    26,1       33,3       26,3      

2008.          7.429     16.478   -9.049    15,5       18,1       29,4      

2009.          5.961     11.504   -5,543    -19,8      -30,2      19,2      

2010.          7.393     12.622   -5.229    24,0       9,7         17,0      

2011.          8.439     14.450   -6,010    14,2       14,7       19,2      

2002-2011. 51.839   109.073 -57.234  17,0       13,4       23,$      

U ovoj dekadi razvoja izvoz je ostvaren u visini od 51,8 milijardi evra, a uvoz 109 milijardi, dakle deficit spoljne trgovine je dostigao 57,2 milijarde evra. Učešće deficita u bruto domaćem proizvodu dostiglo je 23,5%. U istom periodu prirast bruto proizvoda iznosio je 20,6 milijardi evra (prosečno godišnje 1,8 milijarde), dok je ostvaren deficit spoljne trgovine u istom periodu 57,2 milijarde. Dakle, oko 40.milijardi više u odnosu na prirast bruto proizvoda.

Cene osnovnih proizvoda rastu (inflacija spada među najviše u Evropi), nezaposlenost se ne smanjuje, tržište je preplavljeno stranom robom iz uvoza. Postali smo samo prošireno strano tržište. Domaći nekonkurentni proizvodi nestaju na tržištu. Industrijska proizvodnja godinama stagnira ili opada. Pri tome države koje potpisuju ugovore o slobodnoj trgovini odriču se i mogućosti da vode sopstvenu razvojnu politiku. Potpisivanjem SSP unapred (2008. godine), odrekli smo se velikim delom sopstvene razvojne politike.

Da vidimo sada da li je došlo do većih promena u novoj dekadi razvoja.

UVOZ, IZVOZ I DEFICIT SPOLJNE TRGOVINE

 – u milionima evra –

  Stopa godišnjeg rasta

    Izvoz (X)             Uvoz      Deficit   Izvoz     Uvoz      Učešće deficita u

                   (M)        (M>X)   (X)         (M)        BDP      

2012.          8.376     14.011   -5.635    -1,1        -3,1        – 16,7    

2013.          10.515   14.674   -4.159    26,0       4,7         – 11,4    

2014           10.614   14.752   -4.108    1,2         0,5         – 12,1    

2015.          11.454   15.099   -3.645    7,6         2,4         – 11,6    

2016.          12.814   15.933   -3.119    11,9       5,5         – 10,2    

2017.          14.066   18.064   -3.998    9,8         6,7         – 10,2    

2018.          15.106   20.191   -5.085    7,4         11,8       – 1,9      

2019.          16.415   22.039   -5.624    8,8         9,2         – 12,2    

2020.          16.079   22.280   -6.204    -2,4        -3,6        – 11,2    

2021.          21.620   28.600   -6.980    26,8       24,6       -12,6     

2022.          27.606   35.014   -11.409  28,3       34,06     -18,0     

2023. 2024. 2012-24              28.635 30.303      36.880 39.144      -8.235 -8.541            3,7 6,5   -5,5 5,9  -10,9 -11,4          

    223.603 296.681 -77.078  10,3       7,3         -10,6     

U ovoj dekadi razvoja ostvaren je izvoz u visini od 224 milijardi evra, a uvoz od 297 milijardi evra, dakle deficit je iznosio oko 77 milijardi evra, dok je u prethodnoj dekadi razvoja iznosio 57 milijardi. Učešće deficita u bruto proizvodu iznosi oko 11%, dok je u prethodnoj fazi razvoja to iznosilo 23,5%, što predstavlja značajan pad.

U ovom periodu prirast bruto proizvoda iznosio je oko 19.5 milijardi

evra, a ostvareni deficit spoljne trgovine (robe) oko 57 milijardi evra.Dakle,

deficit je veći od ukupnog prirasta bruto proizvoda za 32 milijarde evra. U ovom

periodu ponavljaju se gotovo isti odnosi u kretanju stvaranja nacionalnog

proizvoda i uvoza stranih roba. Sada je bitno pitanje: šta se to (koje robe)

proizvodi u domaćoj privredi, koji se deo nudi na domaćem tržištu (u trgovini), a

koji deo bruto proizvoda odlazi na izvoz. Dakle, bitna je i struktura uvoza i

izvoza. U drugom periodu (2012-24) deficit dostiže 77 milijardi evra, a dok je prirast bruto proizvoda 38 milijardi evra, dakle drastično veći.                           

Deficit spoljne trgovine u toku niza godma kreće se između 4,8 milijardi evra, a njegovo učešće u BDP između 12% i 18%, što je izuzetno visoko. Od 2002-2024. deficit spoljne trgovine iznosi preko 134 milijarde evra, a prirast bruto proizvoda oko 65 milijardi evra, dakle tačno dva puta niže.

Deficit spoljne trgovine je stalna pojava sa otvorenim kumulativnim kretanjem i na izrazito visokom godišnjem nivou.

5. EKONOMIJA JE POD POTPUNOM DOMINACIJOM STRANOG ROBNOG I FINANSIJSKOG KAPITALA

U nemogućnosti porasta izvoza i realnog domaćeg bruto proizvoda, a to je na duži period prava i stvarna osnova stabilizacije i prestruktuiranja privrede, ekonomska politika se, uglavnom, okreće na restriktivne procese uravnotežavanja. Dakle. ograničavanje uvoza, ogramičavanje svih elemenata domaće potrošnje (lični i opšte). što zavisi od odnosa snaga u društvu (koji će oblik potrošnje biti „prvi na udaru“). S druge strane, zbog sporog prilagodavanja realnog proizvoda monetarnim impulsima i inflatornim metodama pokretanja umrtvljenog rasta, izvoz postaje osnovna komponenta izlaska iz krize razvoja i inflacije. Međutim, u tom faktoru je ugrađena suprotnost a pre svega imajući u vidu sledeće momente:

1)Struktura izvoza (robni ili finansijski oblici),

2)Izvoz za podmirenje ranije preuzetih obaveza iz dugova.

3)Izvoz iz sve siromašnijih robnih fondova domaće proizvodnje,

4)Izvoz po svaku cenu jedne nekonkurentne, stagflacijom (visokim jediničnim troškovima i niskom produktivnošću rada), ali i deflacijom pogođene privrede,

5)Izvoz realnih dobara i otplata (kamate) po dospelim dugovima dok, troškovi proizvodnje, dohoci zaposlenih, porezi i sl. ostaju u domaćoj privredi i pritiskaju domaće tržište.

6) Izvoz pod uslovima precenjenog kursa domaće valute (uz gubitke).

Iz navedenih razloga, interesantno je bitno videti kako se kretao izvoz, uvoz, deficit spoljne trgovine i bruto domaći proizvod u dužem periodu. Ovaj period se posebno posmatra pre ove krize i u godinama krize.

DEFICIT SPOLJNE TRGOVINE I BRUTO DOMAĆI PROIZVOD

-u milijardama evra-

    Deficit spoljne trgovine (M>X)       Bruto domaći proizvod Visina       Prirast godišnje     (ABDP)            Prirast uvoza (AM)            Učešće deficita u bruto proiz. (%) Stepen pokrića uvoza sa izvozom   

2002.          -3,8        16,0       3,2         1,2         23,8       31,7      

2003.          -4,5        17,3       1,3         0,6         26,0       37,1      

2004.          -5,8        19,0       1,7         2,0         30,5       32,8      

2005.          -4,8        20,3       1,3         0,2         23,6       42,8      

2006.          -5,4        23,3       3,0         3,0         23,3       48,8      

2007.          -7,5        28,5       5,2         3,5         26,3       46,1      

2008.          -9,1        32,7       4,2         2,5         29,4       45,1      

2009.          -5,5        30,7       -2,0        -4,9        19,2       51,9      

2010.          -5,2        29,8       -0,9        1,1         17,0       58,6      

2011.          -6,0        33,4       3,6         1,8         19,2       59,2      

2002-2011. 57,2       251,0     20,6       11,0       23,8       40,5      

U ovoj dekadi razvoja deficit spoljne trgovine dostigao je oko 58 milijardi evra, dok je prirast bruto domaćeg proizvoda svega 20,6 milijardi. U odnosu na deficit to čini svega 31%. Godišnji prirast uvoza iz godine u godinu iznosio je deset milijardi evra. Učešće deficita u bruto proizvodu je dosta visoko 23,8%, s tendencijom blagog, pada. Stepen pokrića uvoza sopstvenim izvozom dosta oscilira po godinama, uz tendenciju stalnog rasta. U celom periodu iznosi 40,5%, mada se u poslednjim godinama povećao na oko 59%.

Da pogledamo komparativno period 2012-2024. godina.

DEFICIT SPOLJNE TRGOVINE I PRIRAST BRUTO PROIZVODA

– u milijardama evra –

           Deficit           BDP      Prirast         Prirast                 Učešće    Stepen pokrića

         spoljne                          BDP                      uvoza                   deflcita   uvoza izvoza

         trgovine                       (ABDP)    (AM)    u BDP

2012.          -5,6        33,6       -1,7        1,8         16,7       59,5      

2813.          -4,2        36,4       2,8         0,8         11,4       71,5      

2014.          -4>1       3,6         -0,8        0,8         11,6       72,1      

2015.          -3,7        35,7       1,4         1,2         10,2       75,8      

2016.          -3,1        36,8       1,1         1,0         11,9       80,4      

2017.          -4,0        39,2       2,4         2,2         10,2       77,8      

2018.          -5,1        42,9       3,7         2,5         12,1       74,8      

2019.          -6,3        45,9       3,1         2,0         12,2       74,5      

2020.          -5,9        46,4       0,5         0,9         11,2       75,4      

2021.          -7,0        55,9       6,0         3,2         12,6       75.5      

2022.  -11,4        63,5       7,6         6,4        18,0         78,8             

2023.   -8,2        75,2       11,5       3,9         10,9         73,6             

2024.   -8,9        82,3        7,1       1,1         11,4         77,4              

U ovom periodu deficit spoljne trgovine dostiže oko 77. milijardi evra,

dok je prirast bruto proizvoda svega 44,5milijarde, a porast uvoza 70,0 milijarde evra. Prirast uvoza je gotovo dvostruko viši od prirasta bruto proizvoda.

Oslonac na uvoz robe je i dalje ostao visok. Učešće deficia u bruto proizvodu stalno se snižava, dok se pokriće uvoza sopstvenim izvozom nalazi na visokom nivou od 77% (prosečno 73,5%). Da pogledamo sada uspešnost poslovanja u ova dva perioda.

KOMPARATIVNA ANALIZA GLOBALNIH REZULTATA UVOZA,

IZVOZA I DUGOVA

– u milijardama evra –

2001 -2011.                            2012-2024.

Deficit spoljne trgovine                                                    – 57,2                               -78,4

Prirast bruto proizvoda – nominalni           20,6                              44,5

Prirast uvoza                                                                      11,0                                 27,6

Učešće deficita u bruto proizvodu              23,8                              14,8

Stepen pokrića uvoza izvozom                                         40,5                                 75,4

Stepen otvorenih privreda                                   72,4                                   85,5

Porast javnog duga                                                              5,9                                 21,1

Porast spoljnog duga                                                         12,8                                 23,2

Porast uvoza u najvećem delu dosadašnjeg razvoja je veći od prirasta bruto domaćeg proizvoda u tim godinama. Taj odnos se kreće između 2 i 5 puta u korist deficita spoljne trgovine. Učešće deficita u ukupnom bruto proizvodu kreće se između 18% i gotovo 30% u periodu 2002-2011. godina, a u dugom periodu između 10,2% i 17%. Nacionalna ekonomija je preusmerena i visoko zavisna od uvoza. Uvoz nadomešta nacionalnu proizvodnju i potrošnju. Nastaje negativan spoljnotrgovinski multiplikator, kao što je tobio i slučaj kod investicionog multiplikatora. Glavni „pokretači“ privrednog rasta su blokirani.

U celom navedenom periodu (2002-20224) deficit spoljne trgovine iznosi 134 milijarde evra, dok je prirast BDP svega oko 60 milijardi, a prirast uvoza 39 milijardu evra. Stepen pokrivenosti uvoza sopstvenim izvozom se stalno povećava, što je jedina dobra pojava u ovim kretanjima (sa 40,5% na 75,4%).

Konačno, mora se posebno naglasiti da je ekonomija potpuno pod dominacijom stranog robnog i finansijskog kapitala. Kakve su joj perforamnse razvoja u takvoj poziciji?

Da li je „nova“ vlast SNS promenila svoju strategiju razvoja, ciljeve i operativnu politiku u odnosu na prethodni iz perioda 2001. – 2011.godine?

Iz navedenih makroindikatora vidljivo je da se vodi ista politika „razvoja“, isti instrumentarijum i isti ciljevi. Međutim, ostvareni rezultati su daleko nepovoljniji. Može se konstatovati da se ne vodi nikakva osmišljena i dugoročna makropolitika, već krizna i dužnička, sa sve većim deficitima na svim sektorima. Iz prethodnog sintetičkog pregleda se vidi da je deficit spoljne trgovine u prethodnoj dekadi iznosio 57 milijardi evra, a u novoj dekadi 77. milijardi (uračunajući u 2025.godini deficit iznosi preko 92 milijarde). Prirast uvoza u prvoj dekadi iznosi 11 milijardi evra, u drugoj 28 milijardi, otvorenost privrede se povećala sa 72% ne 86% (u poslednjoj godini to iznosi 123%), javni dug je u periodu 2001. – 2011. povećan za 5,9 milijardi u drugom periodu 21,1 milijardi, dok je spoljni dug u prvoj dekadi povećan za 12,8 milijardi, u drugom periodu 23,1 milijarde. Dakle, vodi se ista „“produžena“ politika „razvoja“ i kojoj nacionalna privreda nestaje i ulazi u permanentnu krizu na neoliberalnom modelu razvoja.

Jedino popravljanje stanja u ekonomiji se javlja kod inflacije. U prvom periodu kumulativna inflacija iznosi 136%, a prosečna stopa inflacije 12,4%, dok je u drugom periodu (2012.-24.) kumulativna stopa inflacije 69%, a prosečna 5,8%. Samo se pri tome postavlja pitanje : koliko se može održati niska stopa inflacije kada su sve perfomanse razvoja i svi indikatori pogoršani?

To su i razlozi zbog kojih se mora iz temelja menjati privredni, finansijski i politički sistem – da bi se učinio generalni zaokret u politici i u efikasnosti novog modela razvoja.