U sklopu investicione politike i privlačenja stranog kapitala preko visokih subvencija i brojnih olakšica, poseban osvrt zaslužuju subvencije. Ulagači iz inostranstva su visoko privilegovani u odnosu na domaće. Prema novim analizama subvencije stranim investitorima su 14 puta veće od domaćih. Strani investitori dobijaju od 84.000 do 140.000 evra po radnom mestu, dok ih domaći investitori ne dobijaju. Tako je Beri Kalebo dobio 120.000 evra po zaposlenom, Henkel 144.000, dok se za Fiat automobil, davanja kreću i do nekoliko stotina miliona evra godišnje. U periodu od 2006. do 2020. država je pomogla 296 projekata stranih investitora, a svega 94 domaća. Od ukupno 655 miliona evra datih subvencija u tom periodu oko 611 miliona su dobili strani investitori, a domaći svega 44 miliona (6%). Teško je prihvatiti stav ministarstva privrede da se javna sredstva poklonjena privatnim (posebno stranim) investitorima vraćaju četvorostruko u roku od 16 meseci. Dakle, nešto više od godine dana, mada se najveći deo tih investicija i ne završi u roku od godine dana. Pa i Svetska banka konstatuje „da nema prelivanja koristi od stranih investicija na celu privredu“. Dakle, investicije postaju same sebi svrha. Jer, brojne strane korporacije ne zavise mnogo od domaćih dobavljača i uvoze preko 90% potrebnih proizvoda, što znači da SDI imaju mali uticaj na domaću privredu. Oni tek 9% svojih potreba nabavljaju na domaćem tržištu, što znači da poznati multiplikator investicija uopšte ne deluje. Najveći deo efekata ovih investicija se oseća na izvozu i uvozu stranih investicija. Tu izostaje i izvozni multiplikator, smatra prof. Komazec.

Prof. dr Slobodan Komazec

Nekritičnim prihvatanjem neoliberalne dogme proveden je radikalni i bolni program privatizacije, a u osnovi grube i organizovane pljačke radničkog kapitala i javnih sredstava. Porazni su rezultati neoliberalnog kapitalizma, posebno kroz proces privatizacije. Plašeći se da ne oteraju strane investitore i ne privuku nove. Kako tvrde („bez kojih nema razvoja“) provodila se privatizacija, smanjenje domaće potrošnje i uvodi „fleksibilnost rada“ (obaranje cene i troškova). Šta do sada imamo kao efekte privatizacije. Prema najnovijim podacima u dosadašnjem procesu privatizacije prodato je 2.428 preduzeća i najveći deo (26 od ukupno 29) banaka. Namera je da se i ove dve-tri državne banke prodaju i odu u ruke stranog kapitala. Ostajemo potpuno bez nacionalnog bankarskog sektora. Porazni su rezultati tako prihvaćenog neoliberalnog kapitalizma. Država (nosioci vlasti u sprezi sa tajkunima) prodaje tuđu imovinu (radnika, zaposlenih) dugovima puni budžet i podržava javnu potrošnju. Prodaja ili gotovo poklanjanje privrednih resursa inostranim „prijateljima“ ili domaćim tajkunima uz provizije je razvijen proces. Dokle se tako može ići? Dok se ne dakle rasproda ostatak preduzeća! Izvršena je dakle nekontrolisana i pogrešna privatizacija. To je bio talas privatnog, neobuzdanog kapitalizma. Realni kapital preduzeća se stavlja u ruke finansijske oligarhije, a stanovništvo privremeno preko budžeta „smiruje“. Nema tu socijalne ravnoteže, dok se društvo razbija interesno, čime izostaju bilo kakvi zajednički ciljevi socijalnog ili razvojnog karaktera. Time se guši otpor i „revolucionalnost“ radničke klase. Teško je aktivirati na parcijalnim interesima. Od prodaje svih 2.428 preduzeća do sada je ostvareno 2.675 miliona evra, to je manje od polovine doznaka naših radnika iz inostranstva u toku samo jedne godine, od čega je u investicije trebalo usmeriti 1.103 miliona. Međutim, investicije u fiksne fondove iznad amortizacije iznose svega oko 2.2% do 4,1% bruto domaćeg proizvoda. Gde su strane direktne investicije koje u ovom periodu (2001-2023) iznose 50,3 milijardi evra? U isto vreme doznake naših iz inostranstva iznose oko 83 milijarde evra. Te strane direktne investicije su privatizacijom završile preko prodaje preduzeća i banaka u budžetu, a ne u rekonstrukciji i modernizaciji preduzeća i stvarno novih (grinfild) investicija. Kakvi su stvarni efekti privatizacije do sada?

Da navedemo činjenicu da se podaci o privatizaciji kako su nekada javno publikovani više ne objavljuju. Istina, od tada se i dalje vrši proces privatizacije ili još bolje rasprodaje javnog dobra posebno nekoliko vrlo značajnijih sistema. Polazi se od stava da je proces privatizacije gotovo završen i da više ne postoje brojniji slučajevi koji ulaze u proces privatizacije. Da navedemo dosadašnje efekte ovog stvarno razornog procesa:

1) Neuspešno je privatizovano 656 preduzeća sa preko 83.000 zaposlenih u njima. Pred stečajem ili likvidacijom nakon privatizacije je bilo 65% preduzeća. Od 5.000 preduzeća u stečaju svega 1% se izvuče.

2) Još posluje, ali otežano 35% privatizovanih preduzeća.

3) Izgubilo je posao oko 600.000 do tada zaposlenih.

4) Bez posla je ostalo u preduzećima privatizovanim po ranijem zakonu 139.000 radnika.

5) Po zakonu iz 2001. godine 259.000 zaposlenih (do kraja 2016. godine). Društvena (kolektivna) preduzeća su u 2002. godini kada je počeo ovaj privatizacioni sunovrat, imala 680.000 zaposlenih, a sada u njima radi svega 186.000 zaposlenih. U investicije iz privatizacije trebalo je uložiti 1,1 milijardu evra, ali je uložen simboličan iznos.

U poslednjih deset godine nije uloženo ništa. Domaće investicije do sada nisu oživele, dok domaća proizvodnja zbog ogromnog uvoza (izazvana liberalizacijom uvoza svega i svačega, precenjenim kursom dinara) slabo podržana, sve više malaksava). Koliko je ostalo da radi u sada tudim privatnim ili stranim preduzećima, bez bilo kakvih prava, ucenjeni i zanemeli (od straha za posao i neizvesnosti). Privatizacija je direktan uzrok visoke nezaposlenosti. Ovo nije samo put u „turbo kapitalizam“, već u najgoru pljačku naroda. Otvoren je proces legalizacije pljačke društvenog kapitala, uz stalni rast nezaposlenosti, siromaštva i bede. Mnogi su svoj kapital stekli kradom, korupcijom i političkim vezama s liderima na vlasti.

 „U poslednjoj deceniji Srbiju je zadesio najgori oblik kapitalizma. Tajkuni oblikuju Srbiju prema meri vlastitih interesa. Obespravljeni i poniženi radnik izložen je svakojakim hirovima i samovoljni novokomponovanih gazda. U tajkunskom srpskom kapitalizmu nema mesta za sindikalno organizovanje, jer, izgleda da bi zaposleni trebalo da budu srećni što uopšte imaju posao…“ (Dr Ljubodrag Savić: Đavo je došao po svoje, Pravda, Beograd, 2012).

Otpisati državna preduzeća kao zastarela i neefikasna je velika greška, nije im ni data šansa za razvoj. Dakle, domaće investicije nisu oživele, proizvodnja nije oživela, nezaposlenost se naglo povećava (400 hiljada), socijalni slom društva je na vidiku, dok restrukturisanje proizvodnje i izvoza izostaje. Izvoz je visoko precenjenim kursom dinara destimulisan, dok je uvoz prosto eksplodirao, uz uništeni proizvodni sektor. To se posebno ispoljava u 2012., 2013., 2014., 2021. i 2022. godini, kada izvoz pada, dok se uvoz povećava, tako da se proširuje spoljnotrgovinski deficit (4,4 milijarde evra svake godine, do 11,4 milijarde u 2023. godini). Deficit spoljne trgovine u 2022. iznosi 11-12 milijardi evra, dok je prirast bruto proizvoda oko 1,8 milijardi. To su rezultati ovakve „politike efikasnog razvoja“.

Država ne sme dozvoliti da se strateški proizvodi, energenti, sirovine i  nacionalna bogatstva, privatizuju ili rasprodaju, a informacioni sistemi (TV, Stampa) prodaju stranom kapitalu. Tada se širi informaciona propaganda u cilju „promene svesti“ i ispiranja mozgova. slamanje otpora i neutralisanje kritičke misli što je u funkciji stvaranja „zombi nacije“, a i poslušničke upravljačke strukture. To je granica ispod koje se ne sme ići da se ne ugrozi nacionalni suverenitet i budućnost nacije i zemlje.

Tako je i za MMF, kao instrument svetskog finansijskog kapitala važno samo da se očuvaju ..monetarni okviri“ ili stabilnost, smanji budžetski deficit i održi tempo privatizacije, sve ostalo je nebitno. Bez referenduma je radnicima vlasništvo proglašeno društvenim i prodato (predato) strancima i tajkunima čije poreklo kapitala nije istraživano. Zaposleni su time postali najamni radnici (bez bilo kakvih prava ili su se priključili armiji nezaposlenih). Prevladava grabež za vlašću i materijalnim dobrima. Predajući preduzeća stranom kapitalu ili domaćim tajkunima – domaći vlastodršci dali su im i političku moć i monopol nad svim segmentima javnog života u državi. Strane korporacije i banke kupuju naša preduzeća jeftino (obezvrdeena), a time istovremeno i tržište za plasman svojih proizvoda.

„Za razvoj su potrebne domaće banke, uključujući i razvojne banke, potrebno je stimulisanje domaće štednje i investicija, nisu potrebni keš krediti i stimulisanje privatne potrošnje uvozne robe. Sa bankarskim sistemom u stranim rukama, sa enormnim kamatama, sa monetarnim sistemom koji više vodi računa o interesima bankarskog sektora nego o interesima razvoja zemlje, ekonomija će u najboljem slučaju tavoriti. Konačno i možda najvažnije, Srbija mora pronaći način da bar ekonomsku sferu profesionalizuje i depolitizuje. Bez toga, nikakvog ozbiljnog ekonomskog pomaka ne može biti“. (Nebojša Katić u „Politici“, Beograd, 27.02 2010). Nacija i država su stavljeni u potčinjen položaj stranim i domaćim centrima moći, pljačkaškom kapitalu, nepravdi i siromaštvu.

Porazni su efekti neoliberalnog kapitalizma, posebno kroz proces prodaje preduzeća procesom privatizacije. On je i danas u Srbiji vladajuća ideologija i politička osnova „modela razvoja“. „Mi bez privatizacije ne možemo dalje“ (Vučić). Umesto etike proizvodnje, novi privatni vlasnici su gasili preduzeća, otpuštali radnike, menjali namenu proizvodnje preduzeća i spekulisali zemljištem ili jednostavno iskoristili sve dalje pogodnosti i stimulanse i prvom prilikom otišli. Radnicima su najpre za vlasnike novca oduzeli fabrike. Zatim su ih isterali na ulice, a umesto fabrika izgradili velelepne šoping molove, strane banke, ekskluzivne stanove i vile, bestidno uživajući u svim blagodetima neobuzdanog liberalnog kapitalizma. „Uspostavljen je sistem u kome se moć, samovolja i bogatstvo najbogatijih meri količinom bede najsiromašnijih“ (Dr Lj. Savić, isto, str. 9). Dakle, veliki su promašaji provedene privatizacije na pogrešan način, jer nije vodila porastu efikasnosti i rastu, već razvlačenju imovine i opadanju privredne aktivnosti i porastu nezaposlenosti.

RASPRODAJA BEZ OŽIVALJAVANJA PRIVREDE, INVESTICIJA I RESTRUKTURISANJA

Ideologija brze, radikalne i nekontrolisane privatizaciję je stvarni društveni prevrat. To je otvoreni put u razaranje nacionalne privrede. Koncept privatizacije ne samo da je pogrešan s potpuno pogrešnom upotrebom privatizovanih prihoda (budžet, javna tekuća potrošnja), već se radi o otimanju i prodaji imovine (kapitala) kolektiva koji je stvarao taj kapital pod vidom ,,društvenog vlasništva“. Dodao bih da je to najveća prevara i pljačka radničke klase do sada (zaposlenih). Privatizacija je pretvorena u običnu pljačku i masovne stečajeve preduzeća, a čiji su vlasnici do sada bili zaposleni.

Do sada je prodato 2.420 preduzeća u kojima je bilo zaposleno 340 hiljada. Ostvareni prihodi od privatizacije, videli smo, iznose ukupno 2,6 milijardi evra, od čega je trebalo investirati 1,4 milijarde, a u socijalni program 272 miliona evra. Investicije privrede nisu oživele i kreću se po stopi od privrede oko14% bruto domaćeg proizvoda, to iznosi svega 3 – 4% iznad amortizacije. Istina je u svemu tome da je uništena do sada izuzetno dobra statistika investicija pa se i podaci o investicijama samo indirektno izračunavaju (preko odobrenih investicionih kredita, što nije isto).

Privatizacija je jedan od stubova neolilberalizma (koji je doživeo potpuni krah kao koncept) u kapitalizmu, ali i kod nas. I pored toga neki naši ekonomisti tvrde da je „privatizacija bez zamene“ i da je ulazak države u preduzeća istorijski poražen koncept“. Pošto je privatizacija „dosta ogadena“, posebno kada je krenula kriza, treba „ponovo odbraniti ideju privatizacije, jer kapitalizam nema alternativu“. Možete samo zamisliti ovakve teorijske i operativne preporuke!

I dalje se tvrdi, gotovo dogmatski, da je „privatizacija srž ekonomskih reformi“. To što nemamo prave države, što je to postala država stranaka na vlasti, interesno privatizovane javne funkcije bez koncepta razvoja i bilo kakve strategije razvoja – to se ne postavlja kao pitanje.

Realni kapital preduzeća (stvarno vlasništvo zaposlenih koji su ga stvarali i uvećavali decenijama) stavlja se u ruke finansijske oligarhije, dok prihodi odlaze u budžet. Preko budžeta se „smiruje“ stanovništvo i gasi (odlaže) socijalna kriza. Međutim, nema socijalne ravnoteže, društvo je interesno razbijeno. Time nestaju i zajednički ciljevi socijalnog i razvojnog karaktera. Društvo i privreda plivaju od krize do krize, od jednog do drugog oblika parcijalne ravnoteže, ali u stalno prisutnoj krizi iz koje oni koji vode privredu i društvo ne vide izlaz.

PLJAČKAŠKA PRIVATIZACIJA „REFORMATORA“ I SLOM KIČME EKONOMIJE

Nova religija svemoćnog neoliberalizma i globalizacije – polazi od stava da je „novi“ kapitalizam doneti bogatstvo svima. Novi kapitalizam je u svojoj osnovi globalizam i zapadni „preobraženi imperijalizam“.

Ortodoksni neoliberalizam je direktni produkt krajnje ideološke pristrasnosti razvijenih kapitalističkih država i njihovih interesa. „Regenomika“ i „tačerizam“ to najbolje pokazuju svojim rezultatima i posledicama.

Koncepcija privatizacije je otimanje i rasprodaja imovine kolektiva koji je stvarao taj kapital, pod vidom društvenog vlasništva. Zar se privatizacija nije mogla vršiti preko radničkog akcionarstva uz pomoć kredita naših banaka. To je, uostalom omogućeno kriminalnom sloju kojem i nije cilj očuvanje i razvoj firme.

Ovde bih samo dodao da je to najveća prevara i pljačka zaposlenih koji su i stvarali ta preduzeća. Uzmimo samo primer ,,Sartida“ prodatog sa svim delovima za 23 miliona dolara. Tada se samo njegov stadion nudio na tržištu za dvostruko višu cenu. Ogroman je broj takvih slučajeva (šećerane, duvanska industrija, tekstilna industrija, prehrambena industrija, cementare, Vršački vinogradi, poljoprivredno zemljište, kombinati i dr.).

Treba izvršiti kompletnu reviziju privatizacije, što je nesporno, ali to će biti moguće samo u slučaju da druge, stvarno patriotske stranke, dođu na vlast. Do sada je to omogućeno sumnjivom kapitalu, često iz kriminogene zone (čije se poreklo nije ni ispitivalo) da pokupuju obezvređena domaća preduzeća, od kojih je najveći deo otišao u stečaj ili likvidaciju. Čak su i kreditima banaka (pozajmljenim novcem) kupovali preduzeća, a kao garanciju vraćanja (hipoteku) uključili imovinu koju su kupili (koju su visoko procenili u davanju hipoteka), a nisu otplatili. Najveći broj domaćih banaka je odveden u stečaj i likvidaciju, dajući takvim tajkunima kredite, da bi došle strane banke i preuzele monetarno – finansijski sistem države. Dakle, „finansijske“ „pirane“ su pokupovale pozajmljenim ili opljačkanim novcem „društveno“ (radničko) vlasništvo i navukli divovski dug. Tako nešto nije bilo dozvoljeno zaposlenim u preduzećima (radničko akcionarstvo i suvlasništvo u preduzećima u politici razvoja preduzeća).

Privatizacija bez potrebne jasne regulative redovno dovodi do ogoljavanja i uništavanja privrede pre nego do stvaranja kapitala za razvoj.

Stvarno je ostvaren program pljačke privrednih resursa. To je korumpirani proces privatizacije i besramno lice preuzetog primitivnog kapitalizma katastrofe.

Pošto je potrošnja u poslednjim godinama za 30 – 33% veća od bruto domaćeg proizvoda, standard i potrošnja stanovništva (zasnovani na kreditima, budžetskim izdacima za lične i socijalne dohotke, doznakama iz inostranstva i sl.) ne mogu se dugoročno održati. To se čak ne može ni kreditima (zaduživanjem) u inostranstvu, jer nisu zasnovani na zdravim osnovama. Uz sve to, kroz orkestriranu medijsku kampanju to se prikazuje kao rezultat uspešnih reformi koje se sprovode u Srbiji. O drugom konceptu privatizacije naši ,,reformatori“ nisu želeli ni razgovarati. Nisu im bili bliski argumenti svetskih ekonomista o pogubnosti prihvatanja takvog koncepta liberalizma u svim privredama u tranziciji. Takav koncept neoliberalizma kroz liberalizaciju, privatizaciju, deregulaciju i stabilizaciju, je program ekonomskog neokolonijalizma. Našim „reformistima“, predstavnicima „proevropske“ i „demokratske“ Srbije takve spoznaje i stavovi svetskih autoriteta ne znače ništa. Mnogi od njih o Evropskoj uniji osim naziva i broja članica ne znaju gotovo ništa! A o stvarnoj egzistencijalnoj i funkcionalnoj krizi EU ne žele ni da čuju.

Ovakva situacija u privredi i društvu se može održati najviše godinu dve kada se prodaju Telekom, EPS, NIS, JAT, Aerodrom, osiguranje, imovina Fonda PIO, imovina sindikata (hoteli, odmarališta), vojna imovina – tada nastaje period kada se neće imati šta prodati. Nastaće padanje „direktnih investicija“, usporavanje privredne aktivnosti i porast nezaposlenosti. Zarade zaposlenih će stagnirati, a prostor za visoke zarade banaka će se suziti, čime će doći do odliva spekulativnog kapitala iz Srbije. Prezaduženi građani sa visokim kreditima i deviznom klauzulom imaće veliko povećanje dinarskih rata, uz stagnaciju zarada, što vodi krizi finansijskog tržišta i poslovnog bankarstva.

To može da vodi samo u produbljavanje krize kada već imamo nizak nivo privredne aktivnosti, milionsku nezaposlenost, 1.660 hiljada penzionera, ogromnu spoljnu zaduženost i pritisak tereta spoljnih dugova, masovno  osiromašeno stanovništvo i proletarizaciju srednje klase. To je normalna posledica lošeg koncepta razvoja i stabilizacije, dopunjena pogrešnom privatizacijom i liberalizacijom tržišta. Otpisati društvena preduzeća kao neefikasna i zastarela je bila velika greška.

Pogrešan model privatizacije i neefikasan model „tranzicije“ (prema kome i čemu ide ta „tranzicija“?) neminovno je doveo do dugoročnog pada industrijske proizvodnje i velikog sloma sektora privrednih preduzeća. Proizvodnja je u 2015. godini dostigla nivo od 40% iz perioda 1998. godine. Dakle, promašena privatizacija, provedena na pogrešan način, nije vodila povećanju efikasnosti i rastu privrede i zaposlenosti, već razvlačenju imovine (kapitala) i opadanju proizvodnje i zaposlenosti. Veliko siromaštvo, tajkunizam, opustošena srednja klasa, opadajući broj stanovnika, uz gubitak iluzija oko izlaska iz opšte krize, su vidljivi rezultat dosadašnjeg modela razvoja.

20. SLOM NEOLIBERALNOG PROJEKTA, POVRATAK SLOBODE

I DUHOVNOG AKTIVIZMA

Dokidanje eksploatatorske i pljačkaške privatizacije bila je nužnost, mada se sa privatizacijom i dalje nastavlja „do okončanja“ sa velikim sistemima.

Sa ovakvim ,,rezultatima“ i pogrešnom razvojnom, monetarnom, fiskalnom, spoljnotrgovinskom politikom, raspodelom, investicijama, deviznom i kursnom politikom – jasno nam je kakav nas scenario čeka, ako ova ekipa i dalje bude vodila na ovakvoj strategiji i politici ovu privredu i društvo. Stvorena je, jasno je javnosti, sprega spekulativnih profita, razaranja bez obnove, uz masovno siromašenje. To je sponzorisano razaranje nacionalne ekonomije.

Privatizacija, poznato je, pretvorena je u običnu pljačku, stečajeve i likvidacije preduzeća, čiji su stvarni vlasnici bili do sada zaposleni. Oni su godinama stvarali taj kapital i razvijali svoja preduzeća. Tajkuni su se obogatili na toj neviđenoj pljački radničkog kapitala, čak i uzimajući kredite od banaka i na rate, uz zalaganje kupljenih (neotplaćenih) preduzeća. Bez nužnog referenduma radničko vlasništvo je proglašeno društvenim i prodato (predano) strancima ili poluobrazovanim tajkunima (na zgrnutom i opljačkanom krimi – kapitalu). Time su zaposleni postali najamni radnici, sa neizvesnom budućnošću. Sada se radnik tretira kao trošak (rashod), a ne faktor razvoja, a često i kao kreator razvoja.

Nema više šta da se prodaje. Na red dolaze Telekom, veliki sistemi,  energenti, vodoprivreda, sredstva informisanja, saobraćajnice, PKB, kompleksi zemljšta i sl. Sve to uz „preporuke“ i svestranu pomoć MMF i Svetske banke, a pre svega neodgovorne i nesposobne vlade. Mnogo od navedenog je već rasprodato.

Kroz proces pljačkaške privatizacije preduzeća su najpre oduzeta od zaposlenih (preko proglašavanja njihovih preduzeća kao društveno i ničije vlasništvo, a zatim državno i rasprodato (bez odgovornosti). Velika podrška privatizaciji kao jednom od stubova neoliberalizma u Srbiji daje i Svetska banka (izvršni direktor). U razgovoru s Vučićem, oni su za prodaju preduzeća iz portfolija agencije za privatizaciju, jer je, po njima, to „osnovni uslov za uspostavljanje zdrave ekonomije“. I MMF i Svetska banka kao institucije zaštite interesa zapadnih kreditora, promovišu isti model neoliberalizma u čijoj je osnovi privatizacija i prodaja preduzeća i nacionalnih resursa stranom kapitalu. Može li se iz višegodišnje krize u ulaznu razvojnu fazu? Na osnovu kakvog koncepta i modela razvoja? Zadržavanje postojećeg modela i makroekonomske politike vodi daljem produbljavanju i produžavanju krize. Model se mora napustiti i izgraditi novi koji će u svim delovima biti usmeren prema sektoru privrede (preduzeća), razvoju i novoj zaposlenosti. Ako se želela stvarna promena vlasničkih odnosa trebao se promeniti sasvim drugačiji model privatizacije – da zaposleni postanu vlasnici (akcionari) preduzeća, a sa svežim kapitalom uloženim od strane zaposlenih, preko povoljnih dugoročnih bankarskih kredita u preduzeća. Tada se otvara proces revitalizacije privrede, a preko njega i domaćih banaka i sektora stanovništva. To je istorijski organski spoj rada i kapitala u preduzeću. Stoga je potrebna revizija svih do sada provedenih privatizacija. Nema i ne sme postojati daljih privatizacija, posebno strateških preduzeća i privrednih resursa. Treba izvršiti masovnu reviziju privatizovanih preduzeća i sve što nije dalo rezultate, ili je sa sumnjivim kapitalom ili transakcijama, oduzeti i vratiti stvarnim vlasnicima – zaposlenim kroz proces razvoja akcionarstva i potrebnih (kreditnih) sredstava za ostvarivanje tog procesa. Navodim vrlo upečatljiv tekst (Politika: Gde su fabrike Srbi: 14.08.2016.) koji to dobro oslikava: „Malo je privatizovanih fabrika u Srbiji koje mogu da se pohvale da im je proizvodnja stabilna (ili da je uopšte nastavljena). Mnogo je preduzeća koja su bila vodeća u zemlji, a sada su u stečaju (ili su brzo likvidirana), dok im vlasnici ili sede u zatvoru ili sa nanogicama kod kuće. Umesto da se proizvodnja razvija sa kreditima, novac je završio na nekim dalekim ostrvima ili u švajcarskim bankama. Banke su ugašene, radnici su bez posla, a fabrike zarasle u korov“.

Umesto da „tajkuni“ i novokomponovani kapitalisti dobijaju povoljne redite za kupovinu preduzeća – to su mogli dobiti zaposleni i uložiti ih u svoje fondove preduzeća za razvoj, kao svoj akcionarski kapital. Kredit pretvaramo u kapital preduzeća. Tada je otvoren i proces revitalizacije privrede i domaćih poslovnih banaka.

Istorijski, imali smo šansu da stvarno spojimo rad i kapital u preduzeću (kao ni jedna druga „privreda u tranziciji“), promenimo vlasničke odnose, povećamo interes radnika za razvoj (profit preduzeća i njegovu upotrebu), programe razvoja, vraćanje visoko obrazovanih stručnjaka u privredu, dakle, vraćanje radnika i kapitala u preduzeće, a ne njihovu nezaposlenost, pauperizaciju i potpuno osiromašenje.

Slomljena je industrijska kičma privrede Srbije i Beograda (IMT, IPM, ZMAJ, MINEL, RATKO MITROVIĆ, PARTIZANSKI PUT, BEKO, DP KLUZ i drugi). Nema grada u Srbiji u kojem privreda nije u procesu privatizacije i pljačkom potpuno uništena. Političko – ekonomski sistem je upropastiteljski.

Obaranje cene rada, troškova rada, prava radnika, nastalo nakon privatizacije, ne vodi porastu zaposlenosti, već nesigurnosti zaposlenih, ucenama, gubitku najvećeg dela stečenih prava do sada. To je put u lakše otpuštanje zaposlenih i politika pritiska na nadnice, ali i stvaranje velike nesigurnosti, neizvesnosti kod zaposlenih na određeno vreme, po ugovoru i sl.

Egzistencijalni strah od odmazde javlja se kod radnika koji ga sputava, prališe i urušava svaku kritičku i kreativnu misao. Autocenzura je postala vrlo razvijena društvena bolest koja sve parališe, u stvorenom ambijentu žrtvovana za golu egzistenciju i strah od gubitka posla (a bez društvene zaštite potrebnih institucija). Rastu sukobi vlasničkih interesa. S druge strane, moralni idioti sa kupljenim diplomama fakulteta „postavljeni“ na visoke funkcije u državi i privredi (prema stranačkoj pripadnosti i visini podrške rukovodstva stranke), u funkciji su stranačkih interesa i isisavanja sredstava iz poverenih im preduzeća, a ne razvoja firme. To je jedan od razloga opšteg propadanja.

21. ANTISISTEM I RASPRODAJA RESURSA SE NASTAVLJAJU U FUNKCIJI

RAZARANJA NACIONALNE EKONOMIJE

Antisistem deluje i dalje u uništavanju nacionalne privrede. Ovom procesu prodaje ili predaje javnih preduzeća (ostalo je oko 500) u ruke ili kontrolu stranih država ili korporacija, privreda Srbije se praktično kolonizuje i stavlja pod potpunu kontrolu stranih interesa i kapitala.

Poznat je slučaj elektroprivrede Srbije i njenog pretvaranja u akcionarsko društvo (a kasnije privatizaciju), a sad prepuštanje na upravljanje „stručnjacima iz Norveške“. „Švajcarska vrši nadzor“ i elektronsko upravljanje nad svim javnim preduzećima u Sribiji (videti vrlo ilustrativan rad Nikole Vlahovića: Javne tajne javnih preduzeća, Tabloid, br. 233, 16.02.2023. str. 16 – 17). Umesto da se dovedu domaći (nestranački) stručnjaci u javna preduzeća i izmeni sistem upravljanja, kontrole i politike njihovog podržavanja i razvoja – dovode se stranci „jer su bolji i odgovorniji“. Stvarno je na sceni ubitačan i razoran posao „ekonomskog ubice“. Brojne pljačke i uništavanje nacionalne privrede i javnog sektora u celini, rezultat je najvećim delom delovanja stranaka na vlasti. Veliki broj konkretnih primera destrukcije i uništavanja javnih preduzeća, nalazi se u navedenom prilogu Nikole Vlahovića. Dakle, procesi privatizacije, rasprodaje i „poklanjanja“ resursa Srbije se nastavljaju kao širi i kao brži proces.

Kakva je sudbina javnih preduzeća koji čine okosnicu razvoja i stabilnosti, ali i državnosti Srbije? Da navedemo samo neka od njih:

Elektromreža, Putevi Srbije, Koridori Srbije, Državna lutrija, Emisina tehnika, PTT Srbije (simbol prave državnosti), Vodovod i kanalizacija, Institut „Jaroslav Černi“, Telekom, Srbija gas, Gradski saobraćaj, Kanalizaciona mreža, veliki sistemi i brojni drugi. Sva državna (javna) preduzeća će se do kraja 2025. pretvoriti u akcionarska! Da li autori uopšte znaju do čega će to dovesti? Ideja socijalne države i pravde, razvoj i očuvanje javnih preduzeća nije koncept „ekonomskih ubica“, jer oni razaraju industrijski sektor, ali i javni sektor. Pretvaranje javnih preduzeća u privatna ili akcionarska je u funkciji kriminala, destrukcije privrede i stavljanje pod kontrolu stranog kapitala.

Veliki finansijski investicioni fondovi koji su zgrnuli ogroman novčani kapital u sistemu enormne emisije novca centralnih banaka (u borbi protiv krize), osećaju da se trese ova ogromna finansijska (obrnuta) piramida. Moguć je brzi krah i slom monetarnih sistema i gubitak ogromne mase novčanih holdinga. Fondovi s ogromnim kapitalom žele što pre da uđu u tranformisanje novca u realni kapital. Tu se krije velika opasnost za države koje provode politiku neoliberalizma i prodaje nacionalnih rasursa i preduzeća, da ih ovi pokupuju i jednostavno „usišu“ u svoje vlasništvo. Takve države ostavljaju kao pravi „kostur bez sadržaja“, osuđene na visoku zavisnost o stranim investitiorima i kapitalu, a u stvari na životarenje u stalnoj krizi i konačno socijalnom slomu i nestanku (usisane) takve države.

22. PREDUZEĆE, RAD I KAPITAL U PROCESU RAZVOJA I REFORME SISTEMA

U programima svih političkih stranaka nigde nema razvoja privrede, osposobljavanje preduzeća za razvoj, da postanu „stubovi razvoja“. Istinski program razvoja mora biti okrenut preduzeću (privredi), dinamičnom (a ne anemičnom i sporom ili tromom) razvoju i punoj zaposlenosti rada. I dok mi završavamo našu privatizaciju na zapadu u krizi cveta nacionalizacija i vrlo razvijeni državni ekonomski intervencionizam (spasavanje banaka, berzi i velikih korporacija). Sve dalje privatizacije treba zaustaviti, a do sada izvršene temeljno ispitati i „živa“ preduzeća vratiti stvarnim vlasnicima – zaposlenim. Postoji razrađen koncept kako to ostvariti. Politika brzog i održivog razvoja mora voditi računa i o jednakosti i socijalnoj ravnoteži. To je smisao uravnoteženog razvoja. Razvoj sadrži i tranformaciju društva, unapređenje uslova života siromašnih slojeva, uz visoku zdravstvenu zaštitu i dobar sistem obrazovanja.

23. SPAJANJE RADNIKA I KAPITALA U PREDUZEĆU

 Usvojena neoliberalna politika vodi razaranju i rasprodaji realnog i proizvodnog dela privrede. Umesto da „tajkuni“ i novokomponovani kapitalisti dobijaju povoljne kredite za kupovinu preduzeća to su mogli dobiti zaposleni i uložiti ih u fondove svojih preduzeća za razvoj, kao svoj akcionarski kapital. Kredit pretvaramo u kapital preduzeća. Tada je otvoren i proces revitalizacije privrede i domaćih poslovnih banaka. Sada su i banke postale žrtve tih dugova i tajkuna (nekoliko državnih je likvidirano). Istorijski, imali smo šansu da stvarno spojimo rad i kapital u preduzeću (kao ni jedna druga „privreda u tranziciji“), promenimo vlasničke odnose, povećamo interes radnika za razvoj (profit preduzeća i njegovu upotrebu), programe razvoja, vraćanje visoko obrazovanih stručnjaka u privredu, dakle, vraćanje radnika i kapitala u preduzeće, a ne njihovu nezaposlenost, pauperizaciju i potpuno osiromašenje, ali i begstvo finansijskog kapitala u inostranstvo i školovanih kadrova. 54 Pri tome najveći broj njih postaju socijalni slučajevi. Postojeći proces privatizacije treba odmah zaustaviti (ostalo je još oko hiljadu preduzeća i veliki strateški sistemi) i sprečiti dalju pljačku naroda uz ogromno socijalno raslojavanje društva. Postoji razraden drugi koncept u kojem su preduzeće, radnici i stručnjaci u centru ovih procesa, ali se tada menjaju društveni odnosi. Da li je kasno za drugi koncept? Da li sada u nužnoj reviziji privatizacije kroz proces dokapitalizacije uključiti i zaposlene u vlasničke odnose i pretvoriti o poznata 23 zahteva za reviziju privatizacije. Mora se izbeći katastrofa u koju se otvoreno srlja i u koju nas vode ovakvi „ekonomski eksperti“. Oni ne mogu napraviti zaokret, sa njima ne možemo očekivati stvarne ekonomske, socijalne i političke reforme. To je period vladanja-nestručnosti i pohlepe. Isplivao je kao politički faktor „obogaćeni kriminalni talog“. Program stabilizacije – liberalizacije – privatizacije, nije bio program za privredni rast, već privredno propadanje i masovnu rasprodaju. „Država ne može postati bogata, ako nema razvijen sektor industrije“ (Kejnz). Takva poruka je davno prihvaćena i u privrednoj istoriji dokazana. Upravo je ovaj model privatizacije doveo do deindustrijalizacije, uništavanja domaće privrede i proizvodnje, preraspodele sve manje novostvorene vrednosti i odvodenje društva i privrede u kolonijalni položaj. Da pojasnimo koncept spajanja rada i kapitala u preduzeću koji je detaljno razrađen u projektu „Strategija i model dinamičkog ekonomskog rasta i socijalne ravnoteže“ (2011. godina). Fiksni kapital se amortizuje, dok se zaposleni tretiraju kao trošak (bruto lični dohoci) i tekući odliv sredstava iz preduzeća. Pretvaranjem zaposlenih u vlasnike (akcionare) preduzeća, uz pomoć jevtinih bankarskih kredita, nestaje suprotnost interesa zaposlenih i razvoja preduzeća. Zaposleni sada deo ličnog dohotka (kao amortizacija radne snage i obnove kapitala) mesečno ulaže pri isplati poreza i doprinosa u fond za razvoj preduzeća. Time se adekvatno smanjuju prinosi i doprinosi iz ličnog dohotka. To je interna akumulacija i udeo radnika u formiranju kapitala preduzeća (akcionarski kapital zaposlenih) za modernizaciju i razvoj preduzeća. Sada se menja osnovni interni i razvojni odnos preduzeće – zaposleni – država. Menja se položaj rada u strukturi: – Sredstava, raspodele i ulaganja, – Formiranja sopstvenog kapitala za razvoj preduzeća, tretiranje rada i radnika kao kapitala preduzeća, a ne finalne potrošnje i slabljenja sredstava  preduzeća odlivom u ličnu i drugu (javnu ili spekulativnu) potrošnju. Time se ukida suprotnost interesa radnika (lična primanja) i razvojne funkcije preduzeća (akumulacije i investicija). Moguće je novozaposlenim visokoobrazovanim radnicima dati kredit banaka koje ulažu u preduzeće u fond za razvoj, kao svoj akcijski kapital. Zakonom o radu praktično je ukinut minuli rad radnika, jer se prenosi samo na poslednjeg poslodavca. Zašto se minuli rad, kao oblik akumulacije, a ne vremena provedenog u radu (staž) u toku samog rada ne izdvaja u fond za razvoj preduzeća, kao deo akcijskog kapitala randika, njegovo učešće u jačanju kapitala preduzeća. Odlaskom iz preduzeća on ima ekonomsku samostalnost, a raspolaže svojim kapitalom, čime dobija i veću sigurnost u životu. On može da ga ostavi u preduzeću (uz dividendu), da ga prenese drugom preduzeću, ili da ga uloži u banku uz kamatu. Konačno, da ga podigne i troši. To je njegov kapital na raspolaganju i izvor sigurnosti i stabilnosti. Ovako, kada dominira rad na određeno vreme, po ugovoru, za određene poslove, na probu i sl. minuli rad kao kategorija gotovo nestaje. Ovo posebno po novom Zakonu o radu. Stezanje kaiša, smanjenje potrošnje i standarda, ogroman rast nezaposlenosti treba odbaciti u novom programu razvoja. Izabrati i izraditi model privrednog rasta oslonjen na domaće faktore razvoja, domaću pamet i sredstva, a samo dopunska sredstva iz inostranstva (strani kapital). Zbog katastrofalnih posledica primene neoliberalnog modela krize, a ne razvoja, u novom modelu ga treba u potpunosti odbaciti i uvesti nacionalnu razvojnu politiku i jačanje kapitala u preduzeću, uz aktiviranje sada mrtvih faktora razvoja (unutar privrede i banaka i budžeta preko 20 milijardi evra sterilnog ili blokiranog kapitala). Treba ukinuti politiku prinudne štednje (smanjenja plata i penzija) u cilju „finansijske konsolidacije javnog sektora“ gde slabo plaćeni rad i protivustavno smanjenje penzija podnose osnovni teret ove „stabilizacije“. Problem javnog sektora se rešava zdravim sistemom finansiranja razvoja samo preko brzog privrednog rasta i zaposlenosti. Iz takvog rasta osiguravaju se sredstva za otplatu stranih kredita, ali i za domaću štednju i investicije (a ne sa isključivim osloncem na strani kapital i dugov e).

24. RAZVOJNA STRATEGIJA I PREDUZEĆE KAO

CENTRALNA TAČKA SISTEMA

Izabrana razvojna, umesto dominantno stabilizacione politike, sa preduzećem kao centralnom tačkom razvoja, nužnost je opstanka društva. U tom pravcu moguće je sledeće: 1) Radnicima treba vratiti njihova preduzeća i učiniti ih stvarnim akcionarima i vlasnicima preduzeća. Stvaraju se novi vlasnički odnosi u preduzećima, uz novi sveži kapital preko banaka. Trebamo finansijski osposobljenu i samostalnu privredu odvojenu od sada dominantnih partijskih struktura. Spajamo rad i kapital u preduzećima, a zaposlene (s njihovim kapitalom) činimo odgovornim za upravljanje kapitalom, izborom menadžmenta i uspeh preduzeća. Ukida se i reformiše Zakon o radu, koji je oduzeo sva stečena prava radnicima svodeći ih na težak položaj, nesigurnost, neizvesnost, na povremene poslove, otuđenje i bez bilo kakve zaštite prema poslodavcima. Time se odvaja tekući rad kao stvaralac vrednosti (bogatstva) od minulog rada kao faktora raspodele. Bez toga zaokreta se ne može iz krize. Kičma naše privrede je slomljena. razvojna politika obezglavljena, a privreda praktično uništena. Ni jedna stranka nema rešenje za izlaz iz krize. Procesom privatizacije izvršena je ogromna preraspodela nacionalnog bogatstva uz pomoć privilegija i interesne sprege nosilaca vlasti i kriminalnih struktura. Upravljački sloj često „spaja“ vlasništvo nad preduzećima i politički položaj. Stvorena je interesna sprega partijskih oligarha (na vlasli) i nosilaca krupnog finansijskog spekulativnog i kriminalnog kapitala. Kapitalizam kao sistem kapitala je stvarna i životna otuđenost radnika od kapitala i upravljanja kapitalom. To je najamni radnik čiji je osnovni cilj plata ili najamnina, dok je cilj kapitaliste – vlasnika akumulacija i profit. Suprotnost interesa je ugrađena u sistem. Mi treba da spojimo rad i kapital u preduzeću, izmenimo ulogu rada u poslovnim rezultatima, ali i da postanu nosioci odluka i vlasnici akcionarskog kapitala. Time radnici doživljavaju preduzeće i državu kao svoje, a ne kao „kravu muzaru“ koju treba na svaki način iskoristiti, a ne dati joj ništa. Zajedništvo i nacionalni interesi u razvoju dobijaju poseban značaj. Zajedništvo umesto otuđenosti i individualnosti posebno dolazi do izražaja. Tu se nalaze osnove za izradu strategije ozdravljenja privrede i društva, a time i razvoja. Poznat je slučaj nekoliko preduzeća („Jugoprevoz“ – Kruševac, 57 „Betonjerka“ – Aleksinac, „Jastrebac“ – Niš) u kojima radnici nisu dozvolili prodaju, ili su nakon neuspešne prodaje otkupili preko radničkog konzorcijuma svoja preduzeća, sanirali ih, osposobili, sada uspešno posluju i šire svoje poslovanje. To je istinsko radničko akcionarstvo, ali i stvarna budućnost privrede i društva. Primanja zaposlenih direktno se vezuju za rezultate i uspeh preduzeća, a minuli rad za formiranje kapitala i jačanje samofinansiranja preduzeća. Struktura imovine preduzeća i vlasnički odnosi se iz osnova menjaju. Ovo se odnosi i na novozaposlene stručne radnike koji zalogom imovine dolaze do dugoročnih povoljnih kredita, koji zapošljavanjem, donose sa sobom kao kapital u preduzeća. Prekida se proces daljih prodaja i privatizacija, uz reviziju dosadašnjih, posebno provedenih sa sumnjivim, često kriminalnim kapitalom. Radnici su pri tome sada postali najamni radnici, odvojeni od kapitala i upravljanja. Preduzeća opustošena, a radnici bez bilo kakve zaštite i prava izbačeni na ulicu. Treba vratiti rad i kapital u preduzeća – koja treba maksimalno zaštititi i osposobiti za razvoj. Zaposleni će u procesu reindustrijalizacije postati vlasnici preduzeća. Radi se o uklanjanju pljačkaške i eksploatatorske privatizacije. Sadašnji Zakon o radu (koji je radnike dodatno obespravio) treba ukinuti i doneti novi, jer su radnici postali socijalni slučajevi i sirovina za ceđenje. Sada menjamo vlasničke odnose preko spajapja rada i kapitala u preduzeću. Radnici su do sada postali „običan dodatak kapitalu“. bez radnih prava, bez sindikalne i socijalne zaštite. Uvodenjem niza privremenih poslova, po ugovoru, na određeno vreme, na lizing preko agencije za posredovanje – radnici gube prava, sigumost, uz veliku neizvesnost i strah za budućnost (na takvim poslovima rada od 27 – 30% zaposlenih, a rukovodstva su uglavnom u VD sistemu). Rad je izgubio značaj razvojne funkcije, radnik se tretira samo kao trošak, uz stalnu težnju da se plate smanje u ceni koštanja, da se poslodavcima smanje troškovi rada. To je životna borba rada i kapitala u kojoj radnici moraju da se uključe u proces oživljavanja preduzcća – razvoja i upravljanja kapitalom. Ekonomija je ovim procesima do sada dovedena pred finansijski i razvojni slom, a nacija u pravo socijalno infarktno stanje. Vrzino kolo štrajkova, socijalnih potresa i teško devastirane privrede dovode i do nemoćne države i nemoći vlasti da nađu pravi izlaz iz krize. Prikriveno masovno nezadovoljstvo, gnev, osećaj poniženosti i besperspektivnosti, ne stvaraju potrebnu energiju za stvarnu dubinsku reformu privrede i društva. Istovremeno raste nepoverenje u stranke i institucije. Nastala je i kriza autoriteta – države, naučnih, kulturnih i političkih institucija. Potrebno menjanje osnovnih funkcionalnih odnosa u privredi i pokretanje privrede na bazi aktiviranja domaćih faktora razvoja, a ne na stranom kapitalu i spoljnim dugovima (koji mogu biti samo dopunski inicijalni faktor). Strah je postao moćna poluga u rukama korumpiranih političara. Oni čine sve da uterivanjem straha i nesigurnosti uguše svaki pokušaj organizovanog otpora. Strah je postao moćna poluga nad ljudskim umom i političkim ponašanjem. Strah i neizvesnost su loš saveznik progresa i promena u društvu. Uz to sve veće nasilje i pohlepa deformišu društvene i međuljudske odnose. Ekonomski program traži razrađenu stvarnu dubinsku reformu sistema, a ne parcijalne i površne poteze. Navodimo samo neke delove sistema: 1) Nema više prodaje, privatizacije, masovnih stečajeva i likvidacije preduzeća, posebno velikih sistema; Novim merama trebaju se menjati odnosi u preduzećima, posebno odnos rada i kapitala, ali i odnosi preduzeća i države, odnosno preduzeća i banaka;

2) Novim sistemom kontrole novčanih tokova i kreditne politike povećava se stalna likvidnost (i sredstva) preduzeća, bez odliva iz privrede. To je posebna analiza koja će se dati javnosti;

3) Smanjuje se spoljna zaduženost preduzeća, kreditne obaveze i kamate;

4) Povećava se finansijska samostalnost i stabilnost preduzeća;

5) Kolektivi postaju nosioci kapitala i razvoja, sigurnosti i modernizacije. Društvo se okreće proizvodnji i stvaranju bogatstva nasuprot danas dominantno spekulativne i pljačkaške ekonomije;

6) Celi sistem razvoja, vrednosti i kvaliteta ekonomije vraća se u preduzeće i stvaraocima vrednosti;

7) Banke i bankarski krediti se stavljaju u svoju privrednu „prirodnu“ funkciju finansiranja razvoja i likvidnosti i potpunog podržavanja privredne aktivnosti kroz selektivnu kreditnu politiku;

8) Bankanki sistem se postepeno vraća u nacionalno bankarstvo (iz ruku stranog kapitala);

9) Kapital preduzeća (novo akcionarstvo radnika sa svežim kapitalom) i to fiksni, obrtni, Ijudski – kreativni, informacioni, postaju jedinstvena funkcija razvoja i sigurnosti preduzeća i kolektiva;

10) Političari i poiitika se marginalizuju u uticaju na preduzeća (posebno ako se uvede zakon da političari svojom imovinom garantuju rezultate koje su obećali):

11) Menja se odnos prema nauci, istraživačkom radu i kvalitetnom obrazovanju (koji su sada zapušteni i gotovo napušteni u opštem procesu obezvređenja i privatizacije);

12) Kontrola korišćenja, upotrebe i efekata domaćeg i stranog kapitala i svih novčanih tokova se povećava na najviši nivo, uvodi se novi bivši SDK, Razvojna banka, Institut za razvoj, Državna direkcija za antikriminalnu i antikorupcijsku delatnost. Strateški se spaja investicioni deo budžeta i Razvojna banka. Menja se model monetarne politike centralne banke sa stabilizacione na razvojnu funkciju privrede, uvodi se društvena kontrola svih novčanih tokova, čime se sasecaju svi koreni korupcije i kriminala. Država mora imati punu kontrolu nad energetskim sistemom, a ne da se procesom akcionarstva stavlja pod kontrolu stranog kapitala. Sve mere makroekonomske politike se usmeravaju na preduzeća i na razvoj, dok se potpuno kontrolisani strani i domaći kapital preusmeravaju sa spekulativnih transakcija (i odliva iz Srbije) na privredni razvoj. Društvo se okreće ka proizvodnji i stvaranju bogatstva, nasuprot danas dominantne spekulativne i pljačkaške ekonomije (ekonomije destrukcije). To je nova strategija ozdravljenja privrede i društva, uz potpunu drugačiju razvojnu politiku. Napušta se dosadašnja politika „prinudne štednje“ koja razara privredu i standard stanovništva. Na sceni se odvija prava socijalna drama uz ogromna socijalno raslojavanje društva. Osamostaljena politička „elita“ na vlasti stvorila je sistem i mrežu preko kojih želi da prigrabi ogroman deo nacionalnog bogatstva. U tome im služe ekonomske magle i falsifikati (skrivalice) stvarnosti.

25. GDE SU NAS DOVELI? KAKO DALJE?

Gde smo stigli u primeni ovog neoliberalnog modela i provođenja „stabilizacione“ makro politike? Kakvi su delovi ekonomskog sistema koji treba da usklađeno funkcionišu u procesu aktiviranja faktora razvoja, ali i efikasnom razvoju privrede. U procesu razvoja funkcionišu i novčani kapital, robni kapital, proizvodno – prometni kapital (proces). To je poznati proces reprodukcije kapitala (i razvoja). Šta imamo u stvarnosti? Robni kapital (trgovina) uglavnom je preko otvoreno (nezaštićene) ekonomije, otvaranjem brojnih trgovačkih lanaca, robnih kuća i fri šopova, uz slobodnu trgovinu prešao dominantno u ruke stranog robnog (trgovačkog) kapitala. Ogroman robni uvoz guši nacionalnu proizvodnju i uništava nacionalnu trgovinu. Efekti robnog prometa i trgovačkog kapitala se odlivaju u inostranstvo i ne ulaze u proces domaće reprodukcije. Takva trgovina nije u funkciji nacionalne privrede i razvoja, već je postala samo „prošireno strano tržište“ i pomaže proizvodnju i razvoj strane (izvozničke) države. Robni deficit spoljne trgovine iznosi u periodu 2012 – 2023. preko 70 milijardi evra, a prirast bruto proizvoda 32,4 milijarde. Dakle, dvostruko manje. Bankarski sektor (novac i novčani kapital, kredit) gašenjem domaćih banaka i prelaskom sa 86 – 90% u ruke stranih interesa i izvlačenja efekata razvoja i profita u inostranstvo. Cilj razvoja im je profit i njegov odliv u matične države, a ne finansiranje investicija i razvoja domaće privrede. Bankarski kredit „skreće“ najvećim delom na finansiranje sektora stanovništva (potrošnje), a ne na domaću privredu (videti rad „Strane banke, nacionalna privreda i razvoj, 2022).

U bankarskom sektoru je istovremno blokiran oko 10 – 11 milijardi evra po raznim osnovama, umesto da taj novac cirkuliše i oplođava se u privredi. Istovremeno se uzimaju visoki strani krediti sa visokom kamatom, a deo toga se steriliše u obaveznim rezervama banaka. Time kredit postaje stvarno još skuplji. Treći deo makro-sistema i reprodukcije je proizvodni (realni) sektor privrede. U prethodnom delu samo videli gde je doveden kroz proces privatizacije, rasprodaje i uništenja nacionalne privrede. Uništavanje preduzeća i velikih sistema se i dalje provodi. Domaće realne investicije i domaći izvoz su gotovo marginalni, a to su izabrane „poluge razvoja“. Četvrti segment makrosistema koji spaja sve navedene delove u procesu razvoja je rad i radna snaga (zaposlenost). Obaranjem cene rada i zarada u korist kapitala i profita (posebno stranih investitora i korporacija) stvaranjem jevtine radne snage, posebno obezvređene u inflaciji, gubitkom najvećeg dela davno stečenih prava – ovaj faktor razvoja se demotiviše i gotovo neutrališe. Nisko plaćeni i gotovo robovski rad, od ovog faktora razvoja stvara samo „dodatak kapitalu“ kojim se lako manipuliše, uz „ulivanje“ potrebne doze straha za egzistenciju. Širi se strah, očaj i frustracija.

Dakle, svi delovi makrosistema u kojem treba da deluje efikasna makroekonomska politika razvoja su gotovo predati u ruke stranog kapitala i interesa. Kako mogu da funkcionišu? Kako da se vodi samostalna makropolitika razvoja u jednoj visoko zavisnoj, porobljenoj i gotovo 61 kolonizovanoj ekonomiji? Zar to sve ne ukazuje na nužnost dubinskog reformisanja celokupnog privrednog i političkog sistema. Diktatura, šarlatanstvo i nekompetencija su zadominirali političkom scenom, a u društvu duhovna konfuzija. Upravljačke „elite“ su odnarođene i nemoralne, a preovlađuje grabež za vlašću, materijalnim dobrima i uticajem. Politički sistem i aktivnosti (politika) zasnovani na stranačkoj organizaciji je u osnovi ugrađeni sistem destrukcije i blokada. To je dokazani sistem sukoba, prave autodestrukcije i ograničenja (isticanja slabosti u delovanju vlasti, ali ne i kreativno davanje boljih rešenja). To je u osnovi i odnos grupnih sukoba interesa, dominacija u javnosti i put odvajanja vlasti od nacionalnih interesa (naroda). Takav politički sistem je nedemokratski i vodi autoritarnom sistemu vođenja društva. Degeneracija sistema je ukorenjena pre svega u političkim strukturama na vlasti. Svaki parcijalni pokušaj u vođenju stabilizacione, „uravnotežavajuće“ ili razvojne politike udara u granice ovakvog makrosistema, što ih čini vrlo kratkoročnim, sa delimičnim efektima ili čak kao veliki promašaji. Stanje u privredi i društvu nije za dalje eksperimentisanje i rasprodaju preostalog nacionalnog bogatstva. Stvara se periferna kolonizovana ekonomija. Duboka i dugoročna kriza su realno mogući sa finalnom fazom u obliku sloma finansijskog i privrednog sistema, do izvesnog bankrota. Već je stvorena nova kovanica za ovakvo stanje kao „stagflatorna depresija“ (nagli rast pa dubok pad vrednosti imovine, dugoročni rast inflacije i nezaposlenosti, uz nizak i stagnantan privredni rast). Nasuprot tome idemo da stvaramo organsko jedinstvo naroda (zaposleni i nezaposleni), veće socijalne pravde, potpune kontrole i odgovornosti nosilaca svih odluka u procesu razvoja. To je osnova istinske demokratije društva i novog političkog sistema okrenutom čoveku i znanju. Sve je to sastavni deo stalne borbe za visoke ideale pravde i stvaranja jednog istinski humanog društva.