Mnogi evropski političari i uticajni mediji predstavljaju Evropsku uniju kao „veliki projekat“, koji se zasniva na ideji globalizacije celog sveta. Autori knjige „Velika obmana“, Buker i Nort, raskrinkavaju sofisticiranu propagandu koja pod maskom demokratije nameće fundamentalističke stavove i skriveni cilj o stvaranju „nadnacionalne vlasti“ na koju ne mogu da utiču nacionalne vlade, političari i građani. Kao glavne elemente obmane, ili samoobmane, autori ističu stvaranje mita, izmišljanje prošlosti, odbacivanje svake konkurencije, manipulaciju ljudima i prikrivanje pravih namera birokratizovanih vladara Evropske unije.

Magazin Tabloid će objaviti nekoliko delova iz Bukerove i Nortove knjige „Velika obmana – Tajna istorija Evropske unije“.

Kristofer Buker

Ričard Nort

Kad je Džon Mejdžor postao britanski premijer, suočio se s tri velika izazova. Prvi je bila priprema njegove zemlje za rat. Pedeset hiljada britanskih vojnika pod američkom komandom okupljalo se u Zalivu radi oslobođenja Kuvajta. Drugi izazov bio je ulazak britanske ekonomije u najoštriju recesiju od 1945. Inflacija je otišla na 10 odsto, a ubrzanim tempom rasla je i nezaposlenost.

Treći izazov čekao je Mejdžora na zakazanoj sednici Saveta Evrope u Rimu, na kome je trebalo da se obave poslednje pripreme za Sporazum o Evropskoj uniji. Mejdžor je znao da će teško uveriti svoju stranku da prihvati dva predloga koja će biti izneta u Savetu Evrope: jedinstvena evropska valuta i „socijalna povelja“, koja je predviđala povećanje radničkih prava. Upravo takve socijalne reforme Britanija je sprečila 1980. godine, kada je vlada slomila moć sindikata.

Dok se javnost u Britaniji bavila dramom koju je izazvao pad vlade Margaret Tačer, Evropski parlament je održao zajedničku sednicu sa predstavnicima nacionalnih parlamenata. Na sednici su se čuli pozivi na stvaranje evropskog ustava i preoblikovanje Evropske ekonomske zajednice u „Evropsku uniju“, koja će se okupiti oko jedinstvene valute. Takva rešenja bi potvrdila da Evropska komisija predstavlja izvršnu vlast, a Savet ministara i Parlament bi imali ulogu dva doma zakonodavnog tela Evrope. Od predstavnika Laburističke stranke zahtevano je da podrže monetarnu uniju kako bi se se u potpunosti realizovala ideja evropskog integracionizma.

Zalivski rat je stvorio ozbiljne napetosti unutar Evropske ekonomske zajednice. Evropa je u početku uspostavila zajednički front, a Francuska se pridružila Britaniji u procesu formiranja koalicionih vojnih snaga. Raspoloženje javnosti u članicama EEZ je, međutim, drastično variralo. Dok je 80 odsto Britanaca i 65 odsto Francuza smatralo da je rat opravdan, u Nemačkoj je 80 odsto ljudi bilo protiv. U Bonu su održani masovni protesti, na kojima su demonstranti nosili transparente sa napisima „Rat u Zalivu je genocid“ i „Ne krv za naftu“. Nemačka nije samo odbila da šalje svoje vojnike u Zaliv, već nije htela ni da podrži svog NATO saveznika Tursku, koja se bojala upada iz susednog Iraka. To je izazvalo oštru reakciju turskog predsednika Turguta Ozala, koji je „otkrio“ da su nemačke firme snabdevale Irak materijalom za izradu hemijskog i biološkog oružja. Ozil je optuživao Nemačku da je odgovorna za ratnu krizu, a sada ne želi da učestvuje u njenom razrešenju: „Nemačka je postala tako bogata da je potpuno izgubila borbeni duh“.

Danska, Španija, Grčka i Holandija svrstale su se uz Nemačku. Belgija je odbila da prodaje artiljerijsku municiju potrebnu britanskim snagama u Zalivu.

Neposredno pre isteka UN-ovog ultimatuma Iraku, Mejdžor se 14. januara sastao u Parizu sa Miteranom. Posle razgovora, koji je bio „srdačan i ugodan“, britanski premijer je saznao da su Francuzi pokrenuli odvojenu mirovnu inicijativu u UN, povezujući iračko povlačenje iz Kuvajta sa bliskoistočnom mirovnom konferencijom. O tome nisu obavestili ni Britaniju ni Ameriku. Kad su Britanija i Amerika blokirale francuski pokušaj, ponovo su propale sve šanse za zajedničku evropsku spoljnu politiku.

Na to je bio najosetljiviji Žak Delor, predsednik Evropske komisije. Početkom februara, dok je besneo rat na Bliskom istoku, Delor se obratio Evropskom parlamentu: „Javno mnjenje oseća da je Evropa prilično nesposobna. Moraćemo da savladamo tu lekciju.“ Odlazeći iz sale, podigao je ruku kao da drži pištolj uperen u njegovu glavu i da povlači okidač u znak frustracije.

Ipak, podele u Evropskoj zajednici su postale „korisna kriza“, koja je Deloru poslužila za buduće dramatično kretanje prema političkoj uniji. U jednom intervjuu je rekao: „Lekcija iz Zalivskog rata pokrenula je želju za oblikovanjem zajedničke spoljne i bezbednosne politike“. Za kretanje u tom smeru Delor je dobio podršku Francuske i Nemačke.

Uoči uspešnog oslobođenje Kuvajta, Mejdžor je iskoristio priliku za poboljšanje odnosa sa Nemačkom. Nakon sastanka s Kolom, krajem februara, kada je pozvan na smotru nemačke počasne garde, Mejdžor je u Bonu održao predavanje u organizaciji britanskog ambasadora. Prema njegovim biografima, za Mejdžora je to bio trenutak kada je nameravao da preuzme inicijativu, predstavljajući „svoju viziju Evrope slobodnog tržišta, koja se temelji na nacionalnim državama i koja je otvorena prema novim demokratijama sa istoka, koja će biti bedem mira i motor napretka.“ Ključna reč je bila „saradnja“ – to je šifra za odrađivanje posla izvan „ludačke košulje“ briselskih tehnokrata. Mejdžor je izneo svoje viđenje poželjnih britanskih odnosa sa Evropom: „Mi želimo da budemo tamo gde nam je i mesto, u samom srcu Evrope. Želimo da, zajedno sa partnerima, izgradimo budućnost Evrope.“ 

Svesno ili ne, Mejdžor je time izazvao direktni sukob sa Delorom, visokim sveštenikom nadnacionalizma. Mejdžor je odbacio odgovornost tvrdnjom da njegova ambicija da Britanija bude u srcu Evrope ne predstavlja nekakav poseban cilj. Ubrzo je shvatio koliko je pogrešio, što je i naveo u jednom tekstu: „Malo sentimenta u britanskoj političkoj istoriji izazvalo je veliku štetu jer je bilo pogrešno shvaćeno“. Britanski evroskeptici su njegovu frazu „da Britanija bude u srcu Evrope“ shvatili kao besramno prihvatanje federalizma. S druge strane, Delor, veštiji u čitanju između redova, mogao je da shvati da je Mejdžorova prava nemra bila da „najavi kako će Britanija iznositi vlastite predloge na međuvladinim konferencijama u Mastrihtu, jer joj se ne sviđa ono što druge zemlje nude“.

U aprilu, kada je predsedavanje preuzeo mali Luksemburg, Savet Evrope je održao sednicu na kojoj se razgovaralo o problemima koji su nastali posle Zalivskog rata. Luksemburški ministar spoljnih poslova surovo je opisao situaciju u kojoj se EZ pokazala kao ekonomski div, politički pigmej i vojna larva. Zvanična centralna tema je bila priprema za stvaranje zajedničke spoljne i odbrambene politike, ali diskusija se pretvorila u kritiku Mejdžorove inicijative.

Stišavanju bure doprine je debakl Jugoslavije. Dve male države, Slovenija i Hrvatska, 25. juna 1991. godine, proglasile su nezavisnost od jugoslovenske federacije (SFRJ). Napetosti među sedam naroda, koji su činili Jugoslaviju, rasle su otkad je 1987. Slobodan Milošević preuzeo kontrolu nad Savezom komunista Srbije, vladajućom grupacijom u federaciji kojom su dominirali Srbi. Dok se širom srednje Evrope rušio komunizam, narodi Slovenije i Hrvatske pripremali su se na raskid sa beogradskom vladom kako bi uspostavili slobodne, demokratske države po uzoru na ono što su zamišljali kao zapadnoevropski model. Odgovor Beograda bila je naredba Jugoslovenskoj armiji 27. juna da u Sloveniji silom uguši „pobunu“.

Kad su na sednicu Saveta Evrope stigle vesti o borbama u Sloveniji, dočekane su kao spas sa nebesa. Evo krize u srcu Evrope, koja će Zajednici dati priliku da interveniše kao kontinentalna supersila, pokazujući na delu „zajedničku spoljnu politiku“. Savet Evrope je odmah poslao pregovaračku trojku za posredovanje, pod vođstvom luksemburškog ministra spoljnih poslova Žaka Posa. Pridružili su mu se italijanski šef diplomatije Đani de Mikelis i Holanđanin Hans van den Bruk. Za Posa je jugoslovenska kriza bila znak da je „kucnuo evropski čas“. Istakao je: „Ako Evropljani mogu da reše makar jedan problem, to je jugoslovenski problem. Jugoslavija je u Evropi, tu Amerikanci nemaju šta da traže.“

Evropska zajednica je pravac rešavanja problema odredila još godinu dana ranije, kada su unutrašnje napetosti počele da razaraju Jugoslaviju. Na Savetu u Rimu, „dvanaestorica“ su objavili podršku „očuvanju jedinstva i teritorijalnog integriteta Jugoslavije“. Savet jednostvano nije bio u stanju da shvati zašto bi narodi Slovenije i Hrvatske uopšte hteli da raskinu sa tiranijom Beograda, koji ih je držao u šaci od 1945. Kako je ceo smisao Saveta bio usmeren ka stvaranju nove federalne vlasti u Evropi, nije moglo da se očekuje da će pozdraviti ideju kolapsa neke druge federacije.

Tako je otvorena prva faza tragedije koja će 11 godina bacati senke na Evropu. Odlučeno je da tri ministra spoljnih poslova odmah odlete u Jugoslaviju i posreduju među sukobljenim stranama. Narodi Slovenije i Hrvatske mahali su zastavama sa „prstenom zvezdica“, nadajući se da izaslanici Evropske zajednice dolaze da podrže njihovu želju za slobodom, demokratijom i samoodređenjem. Međutim, kada je trojka, 28. juna, stigla u Beograd njen glavni cilj je bio da federalnim vlastima prenesu želju da se Jugoslavija održi. Zajednica se već dogovorila da federalnoj vladi omogući pozajmicu od 700 milionu „ecua“. Kako je Pos rekao: „Idaja o nacionalnom samoodređenju opasna je po temelj međunarodnog poretka, izazvala bi eksplozivni razvoj događaja“. Prezrivo je odbacio ideju da sićušna Slovenija umišlja da sama može da preživi kao država, iako ima pet puta više stanovnika i gotovo osam puta veću površinu od Luksemburga. Kao uslov za prekid vatre postavili su zahtev da Slovenija povuče deklaraciju o nezavisnosti. Ministri trojke su bili tako loše informisani da nisu ni bili svesni toga da se jugoslovenska federalna država već pomirila sa slovenačkim otcepljenjem. U ponoć, 30. juna, u trenutku kad je predsedavanje u Evropskoj zajednici prešlo na Holanđane, Van den Bruk, sada kao vođa trojke, podigao je čašu za federalne političare s kojima je sedeo u Beogradu i objavio da će Evropska zajednica podržavati jugoslovensko jedinstvo.

Do tada su federalne vlasti već izgubile kontrolu nad delom JNA u Sloveniji. Dok su u vestima tokom tog vikenda dominirali prizori borbi, počele su da se pojavljuju pukotine u fasadi Evropske zajednice. Daglas Herd je 3. jula rekao u Donjem domu kako se čini da sukob eskaliza „izvan nadzora“. Priznao je da „možda više nije moguće održavati celu državu na okupu“. Bez primetne ironije, objavio je: „Naučili smo da se nacionalistički osećaj ne može potisnuti, niti ga se može prisiliti na okvir protiv koga se buni.“

Ministri EZ su 4. jula prisustvovali samitu srpskih i slovenačkih lidera na Brionima, Titovom luksuznom ostrvskom utočištu na Jadranu, sa namerom da utanače mir. Ali Srbi i Slovenci su već postigli vlastiti dogovor. Trojka je kucala na otvorena vrata. „Brionski sporazum“ od 8. jula obeležio je formalno priznanje raspada jugoslovenske federacije.

Pozdravljen kao pobeda evropske diplomatije, sporazum je bio sve, samo to ne. Ne samo što nije rešeno glavno pitanje suvereniteta Slovenije, već je otvorio put JNA, koja se sada ubrzano pretvarala u srpsku armiju, da se obruši na Hrvatsku.

U avgustu, kad je Gorbačov pao sa vlasti u Moskvi, što je označilo konačni krah Sovjetskog Saveza kao još jedne komunističke federacije, srpska artiljerija je zasula granatama hrvatski grad Vukovar, nakon čega je počela opsada još većeg grada, Osijeka, izazivajući hiljade vojnih i civilnih žrtava.

Evropska zajednica je ipak nastavila uzaludne pokušaje posredovanja, prvo na konferenciji kojom je predsedavao bivši britanski ministar spoljnih poslova lord Karington, koja je otvorena 17. septembra. Njen cilj je bio stvaranje nove Jugoslavije u obliku „unije suverenih republika“. Do tada je postalo jasno da je intervencija Evropske zajednice pretrpela sraman fijasko.

Ujedinjene nacije su 25. septembra intervenisale Rezolucijom Saveta bezbednosti, koja je nametnula embargo na oružje za celu bivšu Jugoslaviju. Generalni sekretar UN-a, 8. oktobra je imenovao bivšeg američkog državnog sekretara Sajrusa Vensa za svog ličnog izaslanika u „bivšoj Jugoslaviji“.

Tragedija će trajati još godinama, ali već tada se raspršila ideja o tome da će Evropska zajednica imati značajnu ulogu u njenom humanom rešavanju.

(U sledećem broju: Porođajne muke Evropske unije)