Verovatno niko nikad neće moći da „reši“ sve sukobe na Bliskom istoku. Reklo bi se da je izraelski premijer Netanjahu nadmudrio i nadigrao sve svoje protivnike, od Hamasa u Gazi i Hezbolaha u Libanu do Asadove Sirije i Irana. Ali, ispostaviće se da on „seje zmajeve zube“, iz kojih izrastaju generacije osvetnika, koji su vecì poučeni gorkim iskustvom, i koji neminovno spremaju svoju osvetu.

Piše: Dmitrij Minjin

Istovremeno, na horizontu se pojavljuju još strašniji protivnici, pre svega Turska, čija vojna sila značajno premašuje sve snage s kojima se Izrael do sada sukobljavao.

Na primer, pred našim očima se urušava takva, naizgled, na papiru, po mišljenju njenih autora harmonična izraelska šema stvaranja tampon-države Druza u Siriji, koja bi se pružala kroz napušteni „Davidov koridor“ do slične kurdske formacije iza Eufrata. Posle krajnje oštrog turskog demarša, koji je stigao kao odgovor na, iz Izraela inspirisano, izazivanje nemira od strane Druza u sirijskoj provinciji El Suvejda, Netanjahu se primetno povlači. Druzima, kao i Kurdima, sprema se sudbina već odbačenih Avganistanaca, ali i Ukrajinaca koji se približavaju takvom „scenariju“.

Odnosi Izraela i Turske poslednjih godina su se primetno pogoršali, zbog izraelskog rušenja Gaze i ubijanja desetina hiljada Palestinaca. Turski predsednik je oštro osuđivao ove akcije i zamrzao je sve odnose sa Izraelom. Erdoganovo negodovanje je, međutim, generalno imalo verbalni karakter.

Pritom, važan strateški partner Izraela ostao je Azerbejdžan, koji, u stvari, bez dozvole „sultana“ ne sme ni glasa da pusti. Odatle su Izraelu preko naftovoda Baku – Džejhan redovno pristizale glavne zalihe nafte i drugih resursa. Kao odgovor, stizale su ozbiljne isporuke savremenog oružja. Razvijale su se i druge sfere saradnje. Azerbejdžanska kompanija SOCAR, na primer, kupila je 10% akcija najvećeg izraelskog gasnog nalazišta i pobedila na tenderu za istraživanje gasa u Zoni I, uz izraelsku obalu. Izrael, sa svoje strane, ozbiljno ulaže u ekonomiju Azerbejdžana i za ovu zemlju pravi satelite.

Očigledno, Netanjahu je napravio stratešku grešku u proceni kada je pomislio da cìe sve ostati isto, a da će Ankara biti prinuđena da se složi s njim u vezi sa  stvarnom podelom Sirije na dve sfere uticaja. Međutim, očigledno je da Erdogan to neće uraditi. Ako je antiizraelskom retorikom povodom Gaze on do sada generalno skupljao poene u islamskom svetu, onda Siriju, predvođenu svojim štićenikom El Šarom, turski predsednik definitivno smatra svojim feudom.

Istraživači sa vašingtonskog Instituta za proučavanje Bliskog istoka smatraju da generalno „vojna asertivnost Izraela donosi Erdoganu skrivene koristi“. On je ojačao svoje diplomatske pozicije, predstavljajucìi se kao posrednik i „stabilizujući faktor u NATO“. Kao rezultat poraza Irana i njegovih saveznika u regionu, značajno je porasla regionalna uloga Turske. Erdogan je, takođe, iskoristio poslednja dešavanja izazvana dejstvima Izraela, za „odvlačenje pažnje turske javnosti od inflatorne krize u zemlji i represije prema opoziciji koja se i dalje nastavlja“.

Na poziv sirijskog lidera za vojnu pomoć radi očuvanja teritorijalnog integriteta zemlje, Erdogan je već odgovorio potvrdno. Još dalje je otišao turski ministar spoljnih poslova, ranije prvi čovek turske obaveštajne službe, Hakan Fidan, za koga se nagoveštava da će biti naslednik sadašnjeg predsednika. On je demonstrativno posetio izložbu turskog naoružanja, gde je dao prilično ratničke izjave.

Naime, Fidan je izjavio: „Ako budete koristili silu da bi podelili i destabilizovali Siriju, mi ćemo to shvatiti kao direktnu pretnju našoj nacionalnoj bezbednosti i umešaćemo se.“ Primalac ove poruke bio je svima očigledan, kao i njena sasvim izvodljiva priroda.

Ako procenimo potencijale obe strane, po ratnom vazduhoplovstvu, raktenim sistemima, sistemima protivvazdušne i protivraketne odbrane i sajbervojske, CAHAL (izraelska vojska) tehnološki nadmašuje tursku armiju. Ipak, turska kopnena komponenta je mocìnija, ne samo po broju, vecì i po odgovarajucìim borbenim sredstvima. Ne može se sve rešiti iz vazduha, bez kopnene operacije Izrael ne može da izgradi „Davidov koridor“. A za takvu operaciju, s obzirom na sadašnji odnos snaga, očigledno se neće odlučiti. I u oblasti ratnog vazduhoplovstva Ankara u poslednje vreme čini korake koji bi trebalo da smanje njeno zaostajanje za Izraelom. Ne nadajucìi da cìe sporazum sa SAD o kupovini najsavremenijih aviona F-35 biti realizovan, Turska je potpisala ugovor sa Nemačkom, o isporuci 40 lovaca Eurofighter Typhoon generacije 4++.

Smatra se da su ovi avioni slabiji od američkih F-35, ali su zato bolji od F-16 koji i dalje čine glavninu izraelskih vazdušnih snaga. U vreme nedavnog bombardovanja Irana, upravo njima je pripala glavna uloga, a mali broj F-35 ih je uglavnom pokrivao.

Nedostatak finansija u Turskoj, koji bi Izrael teoretski mogao da iskoristi za vršenje pritiska, Ankara dopunjava tesnom saradnjom po pitanju Sirije sa gasnim „gigantom“ Katarom koji se „kupa u novcu“.

Direktor izraelskog Instituta Misgav za nacionalnu bezbednost Meir Ben Šabat piše da posle raspada „ose otpora“ predvođene Iranom, „Katar i Turska popunjavaju vakuum koji je nastao. Ove dve zemlje imaju zajedničke regionalne i globalne ambicije, kao i resurse za njihovu podršku. Oni igraju na svim stranama, izvlačeći korist iz svoje uloge posrednika.“ Katar je, na primer, preuzeo na sebe isplatu plata za sirijski državni sektor i objavio da je uložio 7 milijardi dolara u energetski sektor Sirije.

Sukobi u Suvejdi su nekako prestali „sami od sebe“, a Druzi su se „zamrzli“ u očekivanju svoje nejasne budućnosti.

Istovremeno, počele su da stižu poruke da se u Bakuu, pod turskim posredovanjem, vodi intenzivni proces sirijsko-izraelskih sveobuhvatnih pregovora, koji ne uključuju samo problem Suvejde, već i invaziju CAHAL-a na sirijski deo Golanske visoravni.

Štaviše, u njima je učestvovao i sam predsednik Sirije El Šara, dok su sa izraelske strane prisustvovali zvaničnici srednjeg ranga. Stizali su izveštaji da su strane bile blizu sporazuma. Erdogan i Ilham Alijev već su isprobavali plašt univerzalno priznatih mirovnjaka, a možda razmišljali i o Nobelovoj nagradi za mir. Mada, ko će im dati tu nagradu, kad već postoji tako dostojan kandidat kao što je Donald Tramp.

U proces se umešao američki ambasador u Turskoj, milijarder turskog porekla i lični prijatelj šefa Bele kuće, Tomas Barak, koji je nastojao da se završna faza sirijsko-izraelskih pregovora o normalizaciji odnosa prebaci u Ženevu i sprovede uz posredništvo SAD.

Bilo kakva slava na ovom svetu, po skromnom mišljenju Baraka, treba da pripadne samo njima i nikome više.

Navodi se da cìe pregovore voditi ministar strateških poslova Izraela Ron Dermer i ministar spoljnih poslova Sirije Asad Hasan Šejbani, pod budnim okom specijalnog predstavnika predsednika SAD Donalda Trampa za Siriju i ambasadora SAD u Ankari Tomasa Baraka. Uzgred, Barak, koji je neko vreme 2021. godine bio u zatvoru zbog veza s Trampom i nekih nedoličnih dela, bukvalno je pred našim očima postao najvažnija figura SAD na Bliskom istoku, potiskujucìi sve druge savetnike i pomoćnike predsednika.

Takav razvoj događaja govori o tome da ne samo za Izrael, već i za Tursku, postoji prirodna granica mogućnosti i značenja, kada se previše široko razmahnu. Iako još uvek ima dovoljno resursa da reši svoje strateške zadatke u Siriji, mada se ne zna koliko dugo će ih imati, na drugim mestima Ankara može da se suoči s tim da neće sve ići po njenim planovima. Posebno tamo gde se bude suočila sa mnogo moćnijima nego što je Izrael, regionalnim i svetskim igračima.