Kako je prvi posleratni jugoslovenski šef UDBE Aleksandar Ranković prešao put od revolucionara radničko-seljačkog porekla, do drugog čoveka nove jugoslovenske države i „prvog policajca“ u toj državi. Kome se zamerio i zašto je „pao“ na takozvanom Brionskom plenumu, gde su sve odjeknuli aplauzi mase ljudi na njegovoj sahrani, zašto su Beograd i Srbija po prvi put u svojoj istoriji, tako masovno ispratili na večni počinak jednog šefa tajne službe i zašto je tog dana u Aleji narodnih heroja iz desetina hiljade grla odjekivalo je „Heroj Leka, heroj Leka!“. Na ova i mnogobrojna druga pitanja pokušao je 1989. godine da odgovori Zoran Sekulić, autor knjige „Pad i ćutnja Aleksandra Rankovića“, iz koje „Magazina Tabloid“ specijalno za svoje čitao objavljuje izabrane delove…

Zoran Sekulić

Polovinom oktobra 1962. godine Izvršni komitet CK SKJ obrazovao je Kadrovsku komisiju čjji su članovi postali: Aleksandar Ranković, Dobrivoje Radosavljević, Lidija Šentjurc, Velimir Stojnić, Veljko Zeković, Krste Crvenkovski i Mika Špiljak. Za predsednika je izabran Aleksandar Ranković. Posao te komisije sastojao se u obavljanju velikog kadrovskog spremanja“, dogovorenog na martovskoj sednici Izvršnog komiteta. Iz tog vremena datiraju prva penzionisanja kadrova iz revolucije, počinje da se ostvaruje princip rotacije, sve sa ambicijom da se ostvari ravnopravnija zastupljenost republika u organima federacije.

Ranković, samom prirodom toga posla, dolazi sve češće u sukob sa ljudima. Pokatkad je i malo bolećiv prema ljudima iz Službe državne bezbednosti za koje uvek ima puno razumevanja.

Početkom decembra 1963. godine, tačnije od 3. do 20. decembra Tito je u poseti Sovjetskom Savezu. U našoj delegaciji su, pored Jovanke Broz, još Aleksandar Ranković, Stevo Krajačić i Dobrivoje Vidić.

Na putu za Moskvu, u Kijevu, Aleksandar Ranković drži govor radnicima jedne tamošnje fabrike. Taj govor predstavljao je iznenađenje za sve. Neki dobri poznavaoci tadašnjih prilika u jugoslovenskom političkom vrhu tvrde da je Ranković tako intoniran govor održao po Titovom nalogu.

Šta je Ranković rekao u Kijevu? Predstavio je Jugoslaviju kao da se vratila u „istočni lager“: „…Radnička klasa celog sveta i sve progresivne snage zajedno, na ćelu sa Sovjetskim Savezom, odlučno stoje na liniji takve politike…“

U isto vreme, Edvard Kardelj se nalazio na drugom kraju Zemljinog šara, u poseti Iranu, Indiji i Indoneziji. Na jednoj konferenciji u Džakarti Kardelj govori o politici nesvrstanosti, tumači nesvrstanu politiku Jugoslavije u kojoj je po njegovim rečima, nužno držati i jedan i drugi blok na istom rastojanju. Tito šalje Kardelju telegram u kome izražava nezadovoljstvo ovim njegovim istupom. Jer, Kardeljev govor bio je potpuno drugačiji od onog koji je u Kijevu održao Aleksandar Ranković.

Na sednici Izvršnog komiteta CK SKJ, održanoj 27. decembra 1962. go dine, dolazi do sukoba između Kardelja i Rankovića koji se proširio i na pitanje strategije daljeg razvoja jugoslovenskog društva.

Činilo se da je tada Tito stajao na Rankovićevoj strani. Istina, sukob među ovim dvema „strujama“ nije bio otvoreno zaoštren. Jer, svako ostaje po strani. Kao da su dobili izvesne signale da se njihovim stavovima već tada ne piše dobro, ali da se još ne zna koji će pobediti. O tome će, kao o svemu drugom, odlučiti Tito.

Ustavom iz 1963. godine, kriza se zabuktava. Taj Ustav definitivno je do veo u pitanje državu, centralizam, stari koncept socijalizma, birokratske snage…Njegov kreator bio je Edvard Kardelj. Već tada čule su se ocene da je to jedan od najboljih, najprogresivnijih, demokratskih ustava.

Činilo se da je Kardelj povratio Titovo poverenje i da je sukob izglađen. Međutim, još uvek se to nije dogodilo. Skoro osam meseci se nisu ni videli. Tito, svojom rukom, u Ustav upisuje funkciju potpredsednika Republike i zamenika vrhovnog komandanta oružanih snaga. Dogodilo se to na sastanku Izvršnog komiteta. Tito je podneo predlog amandmana da se uvede funkcija potpredsednika Republike i odmah predlaže da potpredsednik bude Aleksandar Ranković.

Taj njegov predlog je prihvaćen, skoro tri meseca pre donošenja novoga Ustava. Po završetku sednice, Kardelj, očito neraspoložen, pita Svetozara Vuk-manovića Tempa: „Ideš li kući?- Idem?- Onda pođimo mojim kolima…“

U automibilu, Kardelj više nije mogao da izdrži od besa. Pričao je Tempu da on više ne želi da radi, da uopšte više ne razume Staroga, da vidi kako ga on udaljava…

Međutim, neposredno posle donošenja Ustava iz 1963. godine, Tito, Kardelj i Bakarić odlučili su da „idu“ na Ustav kakav je donet 1974. godine. Konfederacija je bila osnovna ideja vodilja svih političkih procesa u šezdese tim godinama.

Politički i ekonomski policentrizam bio je stvarna osnova tobožnjih privrednih reformi sa početka šezdesetih godina, a ne kako se to go vorilo, osnaživanje tržišta i ekonomskih zakonitosti.

Na putu ostvarenja te ideje stajao je Aleksandar Ranković. „Ranković je bio protivnik decentralizacije koja se razvijala videći u njoj razgrađivanje Jugoslavije. On je van sumnje bio za čvrstu i jedinstvenu federaciju u kojoj bi se razvijala samoupravna demokratija, lišena doktrinarnih inovacija i eksperimentisanja i sa uvažavanjem nacionalne raznovrsnosti Ju goslavije u skladu sa avnojskom rešenjima“.

Dakle, nije bilo reči o sukobu konzervativnih i naprednih samouprav- no-demokratskih snaga. Neosnovanost ovakvih tvrdnji pobija i sama društveno-ekonomska stvarnost Jugoslavije. Istina, povremeno je bilo nekih demokratskih nagoveštaja, ali su se kasnije pokazale razmere izneverenih očekivanja. Aleksandar Ranković je postao potpredsednik Republike, zvanični Titov naslednik“.

Ali, nije se ponašao kao .naslednik.’ Naprotiv, sve više se povlačio u sebe. Nije više putovao po zemlji, nije sticao nove pristalice. Kao da je već tih godina slutio da mu se sprema „omča“.

Stevo Krajačić je već tada započeo akciju za svrgavanje Rankovića. Ra spitivao se u SSIP-u da li ima podataka o tome da Ranković prisluškuje Tita.

Je li to radio na svoju ruku ili po sugestijama svog najboljeg prijatelja?

Protiču godine. Borba za vlast u jugoslovenskom političkom vrhu posta je sve intenzivnija. Ona je teška i potmula. O toj borbi javnost ništa ne zna. Ne znaju ni najbliži Titovi saradnici. Osim, naravno, nekolicine. Aleksandar Ranković samo naslućuje. Na mestu potpredsednika radi posao kojim Tito nije hteo da se bavi. Bira ambasadore u Ugandi ili Tanganjiki. Na Osmom kongresu SKJ, održanom u Beogradu od 7. do 13. decembra 1974. godine, u centru razmatranja je ponovo samoupravna koncepcija društvenog razvoja Jugoslavije. Razlike koje postoje u vrhu SKJ po tom pitanju još uvek se ne otklanjaju. Otvara se, na tome skupu jugoslovenskih komunista, po prvi put posle rata, nacionalno pitanje.

Kardelj i Bakarić zastupaju ideju da se u toj fazi društvenog razvitka menja karakter jugoslovenske federacije. Još u Predgovoru drugog izdanja „Slovenačkog nacionalnog pitanja“ Kardelj je izveo teoriju da višak rada mora pripadati nacionalnim radničkim klasama.

Ta teorijska premisa postala je osnova kasnijih nacionalnih ekonomija. I Tito je na ovome Kongresu prvi put, prilikom izbora u rukovodstvo, označio svoju nacionalnu pripadnost. Ali, Tito je do svoje smrti stajao na stanovištu da je radnička klasa jedinstvena.

Može li se iz toga izvući zaključak da je Kardelj, ustvari, uklanjanjem Rankovića hteo da ukloni Tita, kao što tvrde neki akteri brionskih dešavanja? Ne može. Istina, Aleksandar Ranković je zaista bio Titova „desna ruka“ i kad se, pokatkad, suprotstavljao Titu. Ali, nije ga više bezuslovno slušao.

Pod uticajem Slobodana Penezića Krcuna Aleksandar Ranković je počeo kritičkije da gleda na položaj Srbije u federaciji i njene interese.

Tito se nije uvek sa dovoljno pažnje udubljivao u pojedine specifičnosti republika, čuvao je monolitnost, gajio harizmu. Na njihove nesporazume počele su uticati i intrige. Obojica su osećala da se razlike među njima produbljuju. Tito nije voleo ljude u svojoj blizini koji su mu protivrečili. I Rankovićev pad bio je neizbežan. Krajem decembra 1965. postavljena je prva „klopka“. General Milan Milojević, komandant Prve armijske oblasti napisao je jednu vrlo oštru intoniranu predstavku o kadrovskoj politici u JNA. U toj predstavci, general Milojević je protestvovao protiv favorizovanja vojnih starešina Iz Hrvatske. Doneo je lično tu predstavku Aleksandru Rankoviću. Ranković je predosećao opasnost, nije hteo ni da je pročita. Uputio je Milojeviću na „adresu“ Ivana Gošnjaka koji je tada u Izvršnom komitetu CK SKJ bio zadužen za poslove Armije. Ubrzo se pokazalo da je Ranković bio u pravu. Iz vojske je krenula žestoka kampanja prvenstveno uperena protiv nacionalista i unitarista“ koji u Srbiji stoje iza Milojevića“.

Ranković je tada odbio da se meša u „tuđu nadležnost“. I plan je pro pao. Žrtva kampanje postao je – general Milojević. Na jednoj večeri zadnjih dana 1965. kod Tita, Ranković je pušio. Razvio se gust dim. Zasmetao je Titu: „…Zašto toliko pušiš, Marko! Skloni se, idi na drugu stranu!“ Aleksandar Ranković je ustao i još jednom poslušao svog Starog. A Služba državne bezbednosti je i te i ranijih godina dobijao sve same reči pohvale i priznanja za svoj rad. Od Tita, od Kardelja, od Bakarlća…

1966. godina. Na samom njenom početku, Josip Broz zove Svetozara Vukmanovića Tempa na razgovor. I odmah, gotovo na ulazu doma u Užičkoj 15., kaže: „…Znaš Tempo, između mene i Rankovića nisu dobri odnosi!“

Iznenađen i zabrinut Tempo pita: „Kako? Zašto?“. „Pa otkako je postao potpredsednik Republike uopšte ne dolazi kod mene… kazao mu je Tito.“

„Znaš Stari, ja sa Rankovićem imam sukobe. Sindikat ima sukobe sa or- ganizaciono-političkim Sekretarijatom Partije, odnosno ja sa Rankovićem oko pitanja uloge Sindikata. Ali, Aleksandar Ranković je dobar komunista. Mi smo ga smatrali, a i danas ga komunisti smatraju dušom Partije! On je organizacioni sekretar Partije. I ako hoćeš da isteraš neku pravdu onda se kod njega i nailazi na razumevanje. Naći ćeš na druga koji će ti pomoći i pravdu iznaći. Njega tako gledaju gotovo svi u Partiji. Nemoj, molim te Stari da sa njim lomiš preko kolena! Nego zovi ga, razgovaraj sa njim, a garantujem ti, on je takav komunista da će da ispravi svoje greške ako ih ima…“

Tito je poslušao Tempa. Pozvao je svog najbližeg saradnika Marka, dru ga Leku, na otvoren razgovor. Činilo se da su posle tog razgovora svi nesporazumi izglađeni.

Dvadesetpetog februara Aleksandar Ranković govori na Trećem plenumu CK SKJ. Govori, između ostalog, da je odsustvo intenzivne idejno-političke borbe i budnosti omogućilo izvestan prodor malograđanskog mentaliteta koji je postepeno nagrizao i kriterijume i norme koji treba da vladaju u Savezu komunista.

U tom kontekstu, Ranković pominje vrlo važno pitanje odgovornosti komunista koji se nalaze na odgovornim funkcijama: „Pojedini komunisti svoju neodgovornost pravdaju time da tobože nemamo jasne stavove o svim pitanjima…Mi smo demokratskom intenzivnom idejno-političkom razmenom mišljenja, pre Osmog kongresa, zajednički doneli usvojene zaključke. Isto tako, strpljivom i širokom razmenom mišljenja formulisali smo jasno i ciljeve reforme i time stvorili osnovu za jedinstveno delovan- je i čvrstu idejnu orijentaciju za borbu protiv birokratizma i raznih malo građanskih i drugih konzervativnih shvatanja koja razbijaju i otežavaju našu zajedničku akciju. Birokratizmu, tehnokratizmu i si. odgovara stihijnost da bi mogli da nameću svoja shvatanja i uprošćena gledanja na društveni razvitak. Oni svaku borbu i razmenu mišljenja pokušavaju da dramatizuju i zato se za lažu za „čvrstu ruku“ i administrativni način rešavanja stvari… Moramo biti dosledniji u primeni kriterija da neodgovornost ljudi na funkcijama treba da povlači mnogo oštrije sankcije. Kod nas se događa upravo obrnuto. Još uvek ima dosta bolećivosti prema greškama pojedinih funkcionera. U tom bismo mogli da se naučimo mnogo čemu od radnih ljudi koji svoje postupke i greške cene znatno strožije i oštrije. Savez komunista ne može stajati ni iza čijih grešaka, niti može zalagati svoj ugled u odbrani neprincipijelnih stavova i grešaka svojih članova…“

Govorio je Ranković i o odgovornosti komunista Srbije za pravilan razvoj međunacionalnih odnosa. Nije propustio da naglasi „apsurdnost i štetnost shvatanja i težnji za centralizmom u federaciji. Isto tako, negativne rezultate imala bi težnja za centralizmom u okviru republike, s obzirom da u Srbiji po stoje autonomne pokrajine, u kojima žive brojne narodnosti čija se ravno pravnost, slobodan život ljudi i dalji razvitak afirmišu, pre svega, u doslednom razvijanju novog sistema koji počiva na samoupravljanju…“

Na samom početku svoga izlaganja, kako i priliči, Ranković je istakao da je „izlaganje druga Tita krupan doprinos za sagledavanje i rešavanje pitanja koja su na dnevnom redu ove sednice“. Ali, i da naglasi, u zaključku, „da ne smemo dozvoliti da jedno suštinsko pitanje ravnopravnosti i jedinstva naših naroda razni šovinistički elementi zloupotrebljavaju i počinju oni da brinu o „nacionalnom ključu“, o razvijanju i održavanju odnosa u procentima, čime u stvari iskrivljuju suštinu usvojenih principa. To je potrebno reći, jer nas u 1967. godini, u vezi sa izborima očekuju velika kadrovska pomeranja, a raznorazne malograđanske i kuloarske grupe već su počele sa svojim kombinatorikama i špekulacijama, sa svojim ključevima i pokušavaju da atmosferi, u vezi s tim, daju svoj ton. Treba da budemo dosledni u sprovodenju demokratskih principa kadrovske po litike koju smo usvojili“…

Učesnici Trećeg plenuma mogli su da primete da su se Josip Broz i Aleksandar Ranković, prilikom susreta, zagrlili. Tempo je sedeo u prvom redu i više za sebe, oduševljen tom slikom, glasno komentarisao: „Odlično! Zagrliše se!“. Rekao je to iz uverenja o potrebi da se naše najuže rukovodstvo: Tito, Kardelj i Ranković ne raziđu. Bilo mu je jako stalo da oni budu jedinstveni. Činilo mu se to značajnim za jedinstvo jugoslovenske Partije. Ali, Tempovu radost prekinuo je Bakarić. Rekao je da ga svi čuju: „To je samo privremeno!“

Te tri reči ražestile su Tempa: „Kako privremeno? Kako možeš, Vlado, tako da govoriš?“ Vladimir Bakarić je ćutao. Da li je već tada znao šta se sprema?

Krajem marta, Aleksandar Ranković, na čelu jugoslovenske partijske de legacije, odlazi u Moskvu na 22. kongres KP Sovjetskog Saveza. U delegaciji su Krste Crvenkovski, Savka Dabčević, Bogdan Osolnik i naš ambasador u Sovjetskom Savezu, Cvijetin Mijatović.

U mnogim zdravicama i govorima domaćina Aleksandar Ranković pozdravljen je kao Titov naslednik. Prilikom posete Atomskom centru u Dubnu (Ranković je kao predsednik naše Atomske komisije bio prvi stranac kome su Rusi pokazali veliki atomski reaktor),

Keldiš, predsednik sovjetske Akademije nauka, u pozdravnom govoru, ukazuje Rankoviću sve počasti kao Titovom nasledniku ili kao prvom čoveku posle Tita.

Na završetku 22. kongresa, Leonid Brežnjev, generalni sekretar KP Sov jetskog saveza i najviši sovjetski partijski rukovodioci, po starom ruskom običaju, počeli su da se ljube i rukuju sa šefovima stranih delegacija koji su sedeli iza njih. Mihail Suslov, siva eminencija i ideolog sovjetske Partije, pružio je ruku Rankoviću. Ranković se nagao da se poljubi, ali Suslov je brzo trgao ruku i produžio. Ranković se jedva održao na nogama. Primetili su to svi u dvorani.

Očevici kažu da je pred svim prisutnim u našoj ambasadi Ranković, crven u licu od ljutnje, rekao: „Vidite li šta mi Šulja napravi!“

Ali, očevici isto tako kažu da se Aleksandar Ranković nije ni na jednom mestu ogradio od izjava da je Titov naslednik. U tradicionalnom 25-majskom intervjuu „Mladosti“ Aleksandar Ranković kaže Aleksandru Dukanoviću, glavnom i odgovornom uredniku toga lista: „Kao dubok, sveobuhvatan i dalekosežan korak, reforma je, kako je re kao drug Tito, intenzivirala takve revolucionarne tokove i procese u našem ekonomskom i društvenom razvoju koji će tokom godina podići na visoki ni vo organizaciju, modernizaciju i produktivnost naše privrede, samouprav- nost i životni standard radnih ljudi…“.

Stadion JNA. Tradicionalna priredba, Dan mladosti i rođendan Josipa Broza. U svečanoj loži, pored Tita i Jovanke, Aleksandar Ranković. Do njih sede Kardelj i Bakarić. Da li su već tada pomislili da je kucnuo čas? Borba za vlast počela je da poprima dramatične razmere.

„Komandosi“ Steve Krajačića, jednog od najbližih Titovih prijatelja, jedne junske noći stižu avionom u Beograd. Po čijem nalogu? Dvojica stručnjaka RSUP-a Hrvatske, od kojih je jedan bio pilot, vrlo brzo su u Titovoj vili pronašli prislušne uređaje i uklonili mogućnost prisluškivanja telekomunikacija Josipa Broza. Kažu da su i u spavaćoj sobi pronašli mikrofone. Da ih nisu možda sobom poneli? Iz Zagreba, naravno.

Operacija smenjivanja Rankovića mogla je da počne.

Josip Broz, ljut. zove Tempa. U stakleniku, pored vile u Užičkoj, teče neobičan dijalog: „Slušaj Tempo! Mene prisluškuju Ćeća i Marko! -Stari, ne verujem!- A šta? Misliš da tebe ne prisluškuju!?!- Ako me prisluškuju baš me briga, ja sam otvoren čovek. Nemam bilo kakve tajne i ono što mislim, ja kažem javno!

Ja sam formirao Komisiju na čelu sa Crvenkovskim. Imam zvanične podatke da su mi postavljali uređaje za prisluškivanje.

– Možda, Stari! Treba videti! Ali, pravo da ti kažem to je neverovatno! Marko nije takav čovek!“

Vladimir Popović pozvao je Jovu Kapičića da se hitno javi Titu. Kapičić ga je poslušao. Tito mu je odmah rekao da ima nešto da mu saopšti u najstrožem poverenju. O tome znaju samo Bakarić, Kardelj, Mika Tripalo, Đuro Pucar, Blažo Jovanović i Vladimir Popović.

Kapičić je odgovorio da on dobro zna šta znači čuvati tajnu. I počeo je iskaz Josipa Broza: Rekao je, najpre, da su stigla obaveštenja da Ranković, sa ljudima iz Udbe, sprema državni udar da ga zbaci. Kapičić je odgovorio da ne veruje da je Ranković uopšte u stanju da sprema državni udar protiv Tita, jer ga on lično dobro poznaje, poznaje njegovu odanost i bezrezervnu podršku Josipu Brozu.

Ipak, predložio je Titu da ako postoje dokazi o državnom udaru da se pohapse svi krivci. Izrazio je i svoju vernost Titu „do groba“ i svoju spremnost da puca u svakoga ko se usudi da udari na Tita. Istovremeno, predložio je Titu da ako postoje politički sukobi medu njima to razreše na političkim forumima, na Plenumu Centralnog komiteta.

Tako treba, po rećima Kapičića, u okviru dalje demokratizacije našega društva videti da li je bilo kršenja zakona od strane Rankovića i Udbe, a nikako ne optužbom o državnom udaru, za koji uostalom nema pouzdanih dokaza.

Titu se dopala ova Kapičićeva ideja o Plenumu CK.

Dan kasnije, Vlado Popović opet je pozvao Kapičića na razgovor kod Ti ta. Tom drugom razgovoru prisustvovala je i Jovanka Broz koja je Ranko vića nazivala najpogrdnijim imenima.

Govorila je o državnom udaru, o prisluškivanju Tita, pominjala je mikrofone u spavaćoj sobi!

Kao jedan od bivših visokih funkcionera Udbe, Kapičić je izneo mišljenje da bi glavni organizator prisluškivanja morao da bude Svetislav-Ćeća Stefanović, a tehničku realizaciju morao bi da izvede Mujo Kovačević, šef prislušne službe u Udbi.

Rekao je Kapičić još da Kovačević, koliko je njemu poznato, nikada nije prekoračio prag Titove kuće. Odgovoreno mu je da je Kovačević već saslušan i da poriče i negira optužbu. Jovanka Broz je ipak nastavila da ubeđuje Kapičića da nije u pravu. Proslavljeni komesar Prvog lovćenskog bataljona Prve proleterske brigade i jedan od najhrabrijih boraca u NOB-u, ostao je pri svome iskazu da ne veruje u državni udar ni u zaveru protiv Tita. Pomenuo je još da bi trebalo saslušati i drugove iz Vojne-obaveštajne službe, jer su oni imali slobodan ulaz u Titovu rezidenciju. Tito ga je oštro pogledao.

„To je jedna banda!’ – govorila je Jovanka Broz o Udbl.

Vlado Popović nije odustajao. Pozvao je Kapičića u svoj kabinet u zgradi Saveznog izvršnog veća. Obavestio je svog ratnog druga da se njegova ideja o Plenumu Titu dopala. Ali, potom je oštrim tonom prekorio Kapičića što odbija da izvrši zadatak i da pomogne Partiji u ovoj teškoj situaciji. Njegov glavni zadatak bi bio da napravi izveštaj o stanju u Udbi, da ode medu njih i da ih raskrinka!

Jovo Kapičić je rekao da ne može to da učini iako je u Udbi odrastao: „Poznajem odlično Rankovića i ne verujem u optužbe protiv njega!“ Vlado Popović nije odustajao.

U Titovo ime, obećavao je Kapičiću najodgovornije funkcije u Crnoj Gori: „Tempo će biti glavni, a ti odmah do njega!“ Ali, činio je to uzalud.

U Beogradu se inače tih dana priprema izložba, posvećena „drugu Mar ku“, na kojoj su bile izložene ratne i posleratne fotografije medu kojima su se nalazile i one na kojima su zajedno Đilas i Ranković.

Ranković nije dao da se Milovan Đilas „ukloni“ sa tih fotografija što su, inače, mnogi u to vreme i zahtevali i radili.

Nezadovoljan stanjem u zemlji, Mijalko Todorović Plavi odlučio je da razgovara sa trojicom čelnika i perjanica naše Revolucije: Titom, Kardeljom i Rankovićem. Sastao se, najpre, sa Kardeljom. Izložio mu je ovu svoju ideju o razgovoru i rekao mu: „Slušaj Bevc, ako mi nastavimo ovako da radimo narod će nas oterati sa funkcija!“ Kardelj je samo ćutao. Potom je Todorović pozvao Rankovića. Drug Leka ga je zamolio da odlože sastanak za sutra uveče. A sutradan je Todoroviću, u hodniku ispred kabineta, prišao Petar Stambolić i obavestio ga o optužbama protiv Rankovića.

Todorović nije krio svoje veliko iznenađenje i potpunu nevericu. Ali, ipak morao je da odustane, činilo mu se tada samo privremeno, od svoje ideje o razgovoru.

A u kabinetu Krste Crvenkovskog, u Skoplju, zazvonio je telefon. S druge strane „žice“ bio je Tito. Čuo se njegov glas: „Krste, koliko brzo možeš da dođeš u Beograd. Ima nešto što je mnogo hitno! – „Najbrže za četiri, četiri i po sata! – To je sporo!- Brže ne mogu!- Dobro, dobro. I odmah dođi k meni. Užička br.15.“

(Nastavak u sledećem broju)