Iako je rođen u rimokatoličkoj porodici i vaspitavan u duhu zapadnog hrišćanstva, Edmond Pariz je žestoko kritikovao saradnju Vatikana sa diktatorskim režimima, koji su izazvali Prvi i Drugi svetski rat. Bez namere da se upušta u tumačenje verskih tema, u svojim delima je objavio mnogo dokumenata i svedočanstava podrške koju je nekoliko papa davalo zločincima poput Musolinija i Hitlera.

Magazin Tabloid će objaviti nekoliko najznačajnih delova Parizove knjige „Vatikan protiv Evrope“.

Edmond Pariz

Rimokatolička crkva je postala dadilja Hitlerovih nacionalsocijalista. Dokazi za to su objavljeni u zbirci spisa „Imperija i Crkva“ („Empire et Eglise“), koju su, tokom izgradnje Trećeg rajha, zajedničkim snagama koristili nacistički funkcioneri i katolički sveštenici.

Ova zbirka se zasniva na uverenju da ne postoje značajne razlike između nemačke nacionalne renesanse i crkvenih dogmi. Naprotiv, nacistički politički sistem je svoj uspon ostvario snagom koju je crpeo iz najdubljih religioznih stavova i uverenja. U potpunosti nemački i u potpunosti katolički, ovi spisi su imali za cilj da promovišu odnos između Rimokatoličke crkve i Nacional-socijalističke radničke partije, ukazujući time na put ka plodnoj saradnji, koja je već potvrđena fundamentalnom činjenicom da su zaključili Konkordat.

Nacionalsocijalistički pokret je bio najjača i najmasovnija reakcija protiv duha devetnaestog i dvadesetog veka. Nacionalsocijalisti su u centar svog delovanja stavili ideju naroda, krvi i tla, sudbine i zadatka. Po njihovom tumačenju, ljubav prema vlastitom narodu posledično stvara brigu za čistoću krvi, na kojoj se temelji duhovni razvoj jedne nacije. Stoga, prirodno je pitati se da li su katolički pogledi na svet i čovečanstvo sposobni da pronađu zajednički jezik sa nacističkim idejama i ciljevima.

Nije moguć kompromis između katoličke religije i liberalne misli. Postoji nepomirljivo neprijateljstvo između katolicizma i liberalizma, čak i ako je ostvarenje katoličkih ideja nedostižno u politici zbog uspona i padova svakodnevnih taktika. Ništa više ne protivreči katolicizmu od koncepta demokratije.

Pošto Božja volja prožima celu istoriju, katolički poglavari su, bez straha od greške, tu činjenicu protumačili kao želju Boga da jedan od svojih najviših zadataka, a to je stvaranje novog rimskog carstva, poveri nemačkom narodu i njegovom Fireru.

Obnovljena ideja strogog političkog autoriteta opet nas vodi ka ideji crkvenog autoriteta. Nepoverenje u slobodu zasnovano je na katoličkoj doktrini prvorodnog greha. Zakoni nacionalsocijalističkog i katoličkog autoriteta idu u istom smeru. Pobožni katolik to može da shvati samo kao most koji povezuje njegovu crkvu i nacistički režim.

Najviši predstavnici Rimokatoličke crkve pokazali su sve svoje slabosti odmah posle nacističke izborne pobede 5. marta 1933. godine. Svi nemački biskupi potpisali su zvanični crkveni dokument, tzv. Pastirsko pismo, 3. juna 1933. godine. Pismo počinje optimističkim tonom i izjavom radosti: „Ljudi na čelu nove države su, na našu veliku radost, kategorično izjavili da i svoj rad i sebe zasnivaju na hrišćanskim temeljima. Ta svečana i iskrena izjava zaslužuje iskrenu zahvalnost svih katolika.“

Marta Dod, ćerka Vilijama E. Doda, koji je bio ambasador Sjedinjenih Američkih Država u Nemačkoj u vreme Hitlera, u svojoj knjizi „Ambasada posmatra“ opisuje krvoproliće koje se dogodilo 30. juna 1934. godine: „Kurt fon Šlajher je upravo ubijen… Samo kratko vreme je proveo na funkciji premijera. Kako se govori, izdao ga je njegov prijatelj Franc fon Papen… Fon Šlajher je bio zakleti neprijatelj nacista i oni su ga se plašili zbog njegovih briljantnih kvaliteta i liberalne politike, koja bi mu, da je imao ambicije, jednog dana omogućila da se izjednači sa Hitlerom. Moj otac uopšte nije voleo Franca fon Papena, jer se previše dobro sećao njegovog kukavičluka, špijunaže, izdaje i krivokletstva.“

Kurt fon Šlaher je bio poslednji kancelar nemačke Vajmarske republike. On i njegova supruga ubijeni su u „Noći dugih noževa“.

Fon Papen je, kao što je predodređeno njegovim imenom, bio siva eminencija Vatikana. Pokvareni posao, koji je dugo obavljao u Rimu, nastavio je u Berlinu, da bi na kraju, na sudskom procesu u Nirnbergu „čudom“ izbegao kaznu kakvu su zaslužili nacistički ratni zločinci.

Kaznu su izbegli i mnogi drugi katolički biskupi, sveštenici i vernici, koji su podržavali Hitlerove nacionalsocijaliste. Njihova podrška je zabeležena u izveštajima koji su tada upućivani Vatikanu. U jednom od njih se navodi: „Uoči referenduma, katolički dekani u Sarskoj regiji, na inicijativu svojih biskupa u Triru i Špajeru, jednoglasno su glasali za ujedinjenje Nemačke. Berlin je pobedio. Biskup Hudal, nemački rektor ‘Anime’ u Rimu, imao je hrabrosti da ide mnogo dalje i govorio je povećanom poverenju na koje vlada Trećeg rajha ima pravo.“

Bernar Lavernj je zabeležio: „Veliki duhovni dom cele ove katoličke Rajnske oblasti je benediktinski manastir, veoma poznat u Nemačkoj. Naime, manastir svete Marije Lah nalazi se u Ajfelu, blizu Majena, 30 kilometara zapadno od Koblenca. Njegovi kaluđeri se hvale da su sačuvali antiliberalni, kontrarevolucionarni i pangermanski duh, kako i dolikuje dobrim nemačkim opatima.“

Izuzetan uticaj ovog manastira na ceo katolički svet preko Rajne proizilazi iz činjenice da je dugi niz godina bio najvažniji vatikanski centar, koji je služio da nemačke biskupe upoznaje sa papinim direktivama. Manastir je, takođe, bio uključen u osnivanje Katoličke stranke centra, koja je osnovana u vreme vladavine Vilhelma II. Nemački car je ponekad posećivao ovaj manastir da bi video svoju mamu, koja je tu bila važila je za pravu „gospođicu Dominikus“ pape Pija XI. Hitler je tamo često slao svoj „alter ego“, čuvenog Jozefa Gebelsa.

Za nemačke političare, učenja iz manastira Marije Lah svode se na činjenicu da katolicizam preko Rajne mora biti integrisan, tj. tesno povezan sa nemačkom političkom moći, kako bi nemačka država mogla u potpunosti da iskoristi podršku koju može da ponudi papa.

U to vreme, Italija je sve više uranjala u ekonomsku i političku simbiozu sa Nemačkom, što je podsticano diplomatskim aktivnostima Svete stolice, koja je pokazivala izrazitu sklonost ka novoj vlasti u Nemačkoj. Ta sklonost, koja se protokom vremena uopšte nije smanjivala, nego je, naprotiv, postajala sve intenzivnijom, direktno je posledica delovanja kaluđera iz manastira Marije Lah.

Don Ildefons Hervegen, iguman manastira u Hitlerovo vreme, imao je veoma blagonaklon stav prema nacističkom režimu. Štaviše, prior Marije Lah bio je pruski rezervni oficir.

Nemački autor Ginter Buksbaum veoma dobro je opisao entuzijazam katoličke hijerarhije za nacionalsocijalistički pokret. Buksbaum je ukazivao na licemerje Svete stolice, za koje je tvrdio da se najbolje vidi na primeru „Pastirskog pisma“, koje je objavljeno posle Hitlerovog preuzimanja vlasti. U njemu su nemački biskupi iskazali svoj „ponos“ i „radost“ što „Nemci i dalje pokazuju spremnost da podnose najveće žrtve za naciju“.

Pastirska pisma iz avgusta 1936. i ono za Božić iste godine takođe pozivaju na „nemačko jedinstvo“. Ona se završavaju željom da se potvrdi lojalnost vladaru Nemačke: „Neka naš Firer, čvrstom i nepokolebljivom rukom, uz podršku svih građana i uz Božju pomoć, uspe u izvršavanju ovog izuzetno teškog zadatka.

Odmah nakon ostavke kabineta austrijskog premijera Kurta fon Šušniga, koja se dogodila 11. marta 1938. godine, monsinjor Inicer je uputio sledeći apel svojoj pastvi: „Katolici Bečke biskupije su danas pozvani da zahvale Bogu, našem Gospodu, što je dozvolio da se velike političke promene u Austriji odvijaju bez krvoprolića i da se mole za srećnu budućnost naše zemlje. Samo po sebi, razume se da sva uputstva nove vlasti treba dobrovoljno ispuniti i sa dobrom voljom slediti.“

Dan nakon „anšlusa“, 14. marta, Hitler je stigao u Beč. Biskup Inicer je odmah zatražio sastanak s njim. Ishod sastanka objavljen je u saopštenju za štampu, koje je napisano prema biskupovim direktivama. Otuda preporuka pastvi da „bezrezervno sledi veliku nemačku državu i njenog Firera“, kao i zahtev upućen sveštenstvu da se „uzdrži od učešća u političkim poslovima“. Inicerovo saopštenje je napisano u skladu sa odlukama ne samo pape, nego i nemačkih biskupa. U četvrtom pasusu se predviđa raspuštanje katoličkih omladinskih udruženja, a vođama omladinskih organizacija upućuje se poziv na ujedinjenje sa sličnim organizacijama iz nemačkog Rajha. Staviti katoličku omladinu pod kontrolu Baldura fon Širaha značilo je gurnuti je ka „Rozenbergovoj liniji“, pravo u nacizam. Potrebno je analizirati treći pasus biskupovog saopštenja, u kome se navodi: „Iz vere u duhovno zajedništvo, hrišćani crpe uverenje da prirodna zajednica ljudi mora ispuniti božansku ideju. Stoga, praktikovanje prirodnih vrlina mora biti uslov za istinski religiozni život.“ Ovo je ključna tačka svih smernica biskupa Inicera, koji očigledno podržava spoj katolicizma i nacionalsocijalizma. .

U Nemačkoj su ljudi podlegli autoritarnom duhu nacionalsocijalističkog pokreta. Da bismo to ilustrovali, dovoljno je pažljivo analizirati govore na katoličkom kongresu u benediktanskom manastiru Marija Lah, koji je održan krajem 1933. godine. Opat Ildefons Hervegen, koga je već dugo pratila reputacija nacionalsocijalističkog glasnogovornika, tom prilikom je napravio paralelu između autoritarnog monaškog života i duha Trećeg rajha.

Dve godine kasnije, 1935, iguman Ildefons je napisao predgovor najčudnijoj knjizi ikada objavljenoj u katoličkim izdavačkim kućama u Nemačkoj. Knjiga sa naslovom „Katoličko konzervativno nasleđe“ bila je antologija tekstova najvažnijih nemačkih katoličkih teoretičara od Geresa do Fogelsanga. U toj zbirci objavljeni su tekstovi koji su uveravali čitaoce da je nacionalsocijalizam naprosto zasnovan na fundamentalnim idejama katolicizma.

Poznati novinar Emil Bure opisivao je kako su najvažniji predstavnici Njegove Svetosti svim snagama podržavali Hitlerove avanture: „Nesumnjivo je dokazano da je 1914. godine, kao i 1939. godine, Vatikan bio na strani Nemaca. A zašto? Zato što je voleo Nemce? Ne! Zato što nije voleo demokratiju, koju su saveznici pokušavali da uspostave. Kada je Klemanso govorio da ‘sporazum sa Crkvom nije moguć jer ona želi suprotno od onoga što mi želimo’, to je bilo tačno.“

Kada je Hitler sproveo „Anšlus“, sa maksimalnom okrutnošću na koju je bio sposoban, kardinal Inicer je požurio da ga uveri u poslušnost austrijskog katoličkog sveštenstva. Dve godine pre „Anšlusa“, 1936, kada je antisemitizam bio raširen na univerzitetima i u školama, i kada su jevrejske prodavnice pljačkane, poljski kardinal Hlond je rekao za Jevreje da su „avangarda boljševizma i ateizma“. Kardinal Hlond svakako ima na svojoj savesti više od jednog zločina koji su počinjeni na poljskoj teritoriji tokom rata pod pokličem „Dole Jevreji“.

Treba istaći slučaj zagrebačkog nadbiskupa Stepinca, koji je u Hrvatskoj blagoslovio i podržao vladu Ante Pavelića, kralja Aleksandra i ministra Bartua. Stepinac je tokom rata primljen kod pape.

Uzdržaću se od pominjanja gnusnog ponašanja nekih visokih katoličkih dostojanstvenika u okupiranoj Francuskoj. Dosije njihovih gadosti preopsežan je za jednu knjigu.

Konačno, J. Černof pruža iste dokaze: „Nacistička Nemačka dahće pod teretom stalnog ponovnog naoružavanja. Njena situacija je postala nepodnošljiva 1936. godine. Nemačka je morala da bira između napada na Rusiju, uz pomoć Japana, i napada na Francusku, koja je, prema ‘Majn Kampfu’ glavni nemački neprijatelj. Na ovoj stranici istorije, iskristalisale su se ideje o novom ujedinjenju Rajnske oblasti, izvršenju Anšlusa i rasparčavanju Čehoslovačke, španskom građanskom ratu i podršci Musolinijevom grandioznom planu, koji je trebalo da ga učini gospodarem celog Sredozemlja.“

Osim Musolinija i Hitlera, Vatikan je kao svoje ratno oružje koristio španskog generala Franka. Tokom građanskog rata u Španiji (1936-1939), katolički velikodostojnici su religiju nosili na vrhu bajoneta. U Španiji, kao i u celoj Evropi, religija je služila kao duhovna ali i policijska snaga, koja je podržavala antidemokratske političke snage.

Španski građanski rat je bio generalna proba za veliku tragediju Drugog svetskog rata. Postoje određeni istoričari koji vole da taj rat predstavljaju kao lokalnu iberijsku aferu u kojoj su se sukobile razlike između političkih stranaka koje su se borile za vlast na poluostrvu. Ovo je teška greška. U stvari, Španija je, kao i Nemačka i Italija, trebalo da upadne u ogromnu mrežu koju je Vatikan raširio, i još uvek širi, preko celog sveta.

Nemačka i Italija, koje su osvojene od strane sledbenika Vatikana, trebalo je da posluže kao oruđe za bacanje na kolena onih naroda koji su se nadali da će pobeći od papskog jarma. Kako se ubrzo videlo, nije Francuska slučajno, bez razloga, duž tri svoje glavne granice bila okružena diktatorskim državama, čiji vladari su inspirisani papskim idejama. Na šahovskoj tabli sveta, na kojoj se ova gigantska igra neprestano odvijala, Musolini, Hitler i Franko bili su samo pioni u ratnim igrama Vatikana.

Katolički kanonik Karlos Kardo je zapisao: „Znamo da je Karlo Veliki imao ambiciju da uspostavi hrišćansko carstvo, koje bi nasledilo Rimsko carstvo, i koje bi sa Vatikanom vladalo celim hrišćanskim svetom.“

Poznato je da su Španci jedan od najkatoličkijih naroda na svetu, pa je Španija, kao takva, osećala da je pozvana da brani i širi katolicizam čak i silom oružja. Militantni španski katolicizam je zastupao radikalne ideje. Desničarske stranke su verovale da će problem biti rešen ako se oko Crkve izgrade politički i vojni zidovi, koji će je braniti od liberalnih uticaja. Stoga nije bilo reči o nužnosti moralnih stavova, koji su morali da prethode svakom poboljšanju društva. Desničari su sve, pa i odnos prema katolicizmu, shvatali kao politički i vojni problem. Svaki korak koji su katolici preduzimali morao je da ima za cilj uspostavljanje političkog režima, čak i po cenu brutalnog nasilja. Tretiranje naroda kao divlje životinje koju treba ukrotiti bičem ili čak raspećem, najsigurniji je način da se izazove mržnja prema raspeću. Svako ko pokuša da svoj nemoral sakrije pod zastavom religije dovodi religiju u najsramniji položaj.

Građanski rat protiv Republike bio je najvažniji preduslov za pobedu Vatikana. Za stvaranje mistične atmosfere katolički sveštenici su koristili sve što su mogli: navodna ukazanja Bogorodice Marije, raspeća iz kojih su curile krvave suze i slučajno otkriveni spisi u kojima je monahinja vek i po ranije prorekla sve što se dešavalo u Španiji sredinom četvrte decenije dvadesetog veka, kao i najave čudesnog spasenja u bliskoj budućnosti… Insistiranje na uspostavljanju apokrifnog Carstva Božjeg, koje je u stvarnosti bilo vladavina zlata i mača, završilo se katastrofom.

U Rimu se 31. marta 1934. godine održao sastanak koji je uticao na dešavanja, koja su usledila u Španiji. Tom događaju su prisustvovali general Emilio Barera, predstavnik vojske, gospodin Rafael Olozabal, predstavnik Karlističke stranke, i Antonio Goikočea, šef Španske stranke obnove. Na tom sastanku, koji su priredili Musolini i maršal Italo Balbo, fašistička Italija je pristala da pomogne Špancima u nameri da podignu ustanak radi rušenja Republike i uspostavljanja monarhije. Sledeće godine, u zimu 1935, pregovori slične prirode su izgleda vođeni i sa nemačkim nacističkim političarima.

Albert P. Prier je zapisao: „Od 1934. godine, Himler i Hajderih su imali delegata u Španiji – Hansirgena Kelera, nemačkog policijskog oficira. Gestapo je na Iberijsko poluostrvo poslao grupu svojih oficira da tamo uspostave svoj sistem tajne policije, koji je već funkcionisao u Nemačkoj. Himler i Hajderih su za šefa te službe postavili Kurta Vermkea.“

U svojoj knjizi „Unutar Gestapoa“, Hans Jirgen Keler, između ostalog piše: „Svako nemačko udruženje, klub ili organizacija, bilo zvanično ili ne, grozničavo je radilo na pružanju svih informacija koje su se smatrale korisnim ili neophodnim. Istovremeno, najoštrija propaganda je sprovođena protiv svakog pokreta koji je zastupao komunističke, socijalističke i liberalne ideje ili masonske tendencije, dok su favorizovane desničarske stranke i monarhisti. Svako ko nije bio prijatelj španskih fašističkih partija, optuživan je da je Jevrejin, mason ili komunista… Morao se pronaći španski političar ili vojni oficir koji bi bio spreman da se, pod nemačkom kontrolom, suprotstavi liberalnoj vladi i zavede diktaturu. Takođe, bilo bi potrebno da stupi u vojni savez sa Trećim rajhom. Izbor je pao na generala Franka.“

U roku od nekoliko meseci, Frankovi prijatelji i saveznici su zauzeli najvažnije vojne položaje. Nakon što je Franko krenuo, 17. jula 1936. godine, sa 35.000 mavarskih vojnika, ubrzo je dobio pojačanje iz Italije i Nemačke. Nakon dva meseca zajedničkih vojnih operacija, 1. oktobra 1936, Franko je u Burgosu proglasio svoju vladu.

Dok su Musolini i Hitler podržavali svog španskog kolegu koliko god su mogli, ni papa nije sedeo skrštenih ruku. Interes Vatikana za trijumf „dobrog cilja“ na Iberijskom poluostrvu uskoro je dobio zakonsku formu u de jure priznanju fašističke vlade pobunjeničkog vođe Franka. To se dogodilo 3. avgusta 1937. godine, usred građanskog rata, koji će se završiti samo dvadeset meseci kasnije, 31. marta 1939. godine. Na taj način, papa je vršio pritisak na druge države da daju istu vrstu preventivnog priznanja, ali pre svega nastojao je da izazove dezerterstvo katolika, koji su služili u republikanskim jedinicama, pokazujući im koja je vlada „legitimna“. Vatikan je i u ovom slučaju prekršio vlastito pravilo, kojim je svojim vernicima nametao obavezu poštovanja ustaljenog poretka, što je bio princip koji je papa oduvek primenjivao. 

– Nikada se nisam usudio da sa papom Pijem XI razgovaram o španskom pitanju. Verovatno bi me naterao da shvatim da su interesi Crkve u zemlji od velikog istorijskog značaja, kakva je Španija, isključivo stvar Vatikana – rekao je Fransoa Šarl Ru, tadašnji francuski ambasador pri Svetoj stolici.

Ovo se može zaključiti i iz zapisa oca Dikloa: „Kada je kaudiljo (vođa) napustio Maroko da bi spasao Španiju, on je bio predstavnik katolicizma. Franko se tokom celog građanskog rata borio kao zagovornik Vatikana, dok ga je istovremeno podržavala nacistička Nemačka.“

L’Osservatore Romano je 12. juna 1939. godine naglasio toplu dobrodošlicu pape Pija XII sa kojom je dočekano tri hiljade vojnika i oficira iz katoličke Španije, a već 17. avgusta je stigla vest da su krstovi sa raspećem ponovo okačeni na zidove španskih škola. L’Osservatore Romano od 19. jula 1940. godine opisuje veličanstveni evharistijski kongres, koji je održan u El Ferolu, a 15. avgusta te godine opisane je impresivna proslava Dana svetog Jakova u Santijagu, kojoj su prisustvoali nadbiskup i ministar javnog obrazovanja. U to vreme je nemački ambasador iz Madrida obavestio Berlin da je „Franko i dalje za saradnju sa Rajhom“.

L’Osservatore Romano je 24. januara 1941. godine opširno citirao: „Jedinstvena i istinita doktrina o dva savršena društva, sa harmonijom između države i Crkve, nedavno je izložena u prvoj enciklici Summi Pontificatus našeg sadašnjeg pape.“ Papski nuncije Čikonjani i španski ministar spoljnih poslova Serano Suner potpisali su konvenciju 7. juna 1941. godine, kojom se šefu španske države daje pravo da podnosi predloge papi za izbor biskupa. Precizirano je da se ova privilegija dodeljuje na osnovu „zasluga koje je nova Španija stekla u očima Crkve“.

S druge strane, Fransoa Mirande piše: „Katolička crkva je odlučno podržala Franka, koji je, sa svoje strane, pokazao najdublje poštovanje prema Crkvi. Naš pokret, prema programu Falange, uneće katolički duh u nacionalnu obnovu.“ 

U Frankovoj Španiji, Crkva je uživala privilegovan položaj, a njene aktivnosti su se protezale daleko izvan čisto verske sfere. Država se obavezala da će izvršavati presude koje su doneli katolički prelati. Falanga se obavezala da će na zidovima crkvama naslikati ili urezati imena onih koji su umrli u borbi za Boga i Španiju.

(U sledećem nastavku: Krst, nož i zlato kardinala Stepinca)