Kroz kredite kineskih banaka i poslovne ugovore sa njihovim kompanijama, režim Aleksandra Vučića je zadužio Srbiju za više od 25 milijardi evra. Dugovanja su toliko velika da Kinezi ne prihvataju ponudu za kompenzaciju u naturi. Za naplatu zajmova nisu dovoljni čak ni EPS i Telekom. Odbijen je i Vučićev predlog da EXIM bank of China, umesto dela starog kredita od 70 miliona evra za put Iverak-Lajkovac uzme objekte i zemljište Pošte Srbije. Osim kontrole nad srpskim finansijskim sistemom, Vučićev režim je prepustio kineskim firmama odlučujući uticaj u privredi. Tri kineske kompanije, registrovane u Srbiji, najveći su izvoznici. Zijin Mining Serbia je prošle godine ostvarila profit od 1,1 milijarde evra, a na ime rudne rente u budžet je uplatila samo 90 miliona evra. Da bi se Srbija izvukla iz kolonijalnog položaja neophodna je hitna promena vlasti i raskid svih spornih ugovora sa kineskim bankama i firmama.

Predrag Popović

U izbornoj kampanji 2012. godine, Tomislav Nikolić je lagao da su Tarabići najavili da će „žuti ljudi piti vodu sa Morave“. Po dolasku na vlast, Nikolić i Aleksandar Vučić su žutim ljudima iz Kine omogućili da piju, jedu, otimaju, truju, vladaju, rade šta hoće u Srbiji.

Pod Vučićem, Srbija je postala kineska kolonija, jedina u Evropi. U Srbiji, sve je kinesko. Najveći deo spoljnog duga, više od 25 milijardi evra, nastao je kreditima kod kineskih banaka i ostalih finansijskih institucija.

Srpska privreda u potpunosti zavisi od kineskih kompanija, koje kontrolišu rudarski i prerađivački sektor, kao i građevinsku industriju. Tri najveća izvoznika su kineske kompanije Zijin Mining Serbia, Zijin Copper Serbia i HBIS. Prema izveštaju o poslovanju, Zijin Mining je prošle godine na eksploataciji zlata i bakra u RTB Bor ostvario profit od 133,2 milijarde dinara (1,1 milijarda evra), a na ime rudne rente je u budžet Srbije uplatio samo 10,64 milijardi dinara, odnosno oko 90 miliona evra. I ostale kineske kompanije zarađuju desetostruko više od iznosa koji plaćaju za korišćenje rudnih i ostalih resursa Srbije. Uz njihove gigante, u Srbiji posluje više od 1.500 preduzeća čiji vlasnici su kineski državljani.

Povezivanjem bankarskog i privrednog sektora, Srbija je gurnuta u dužničko ropstvo. Taj način poslovanja prvi je primenio režim Borisa Tadića i Ivice Dačića. Kineska banka EXIM Bank of China je 2010. godine dala Srbiji dva kredita. Jedan, od 25 miliona evra, za kupovinu Nuctech opreme za granične prelaze i aerodrome, i drugi, od 190 miliona evra, za Pupinov most na Dunavu, koji je gradila kompanija China Road and Bridge Corporation.

Na otvaranju tog mosta, predstavnik CRBC je istakao da je to „prvi veliki kineski infrastrukturni projekat u Evropi, a biće ih još mnogo“. Bio je u pravu. Nakon tih početnih 215 miliona evra kredita, Kina je Srbiji dala više od 25 milijardi u raznim formama međunarodnih ugovora. Određeni deo zajmova, uzetih od kineskih banaka, Srbija je otplatila, ali u ovu godinu je prenela dugovanja od oko pet milijardi evra. EXIM banci se duguje 3,2 milijarde, a ostalo Bank of China.

Od 2013. godine, Srbija je od kineskih banaka uzela samo 14 ugovora o zajmovima. Petostruko veća dugovanja nastala su kroz međunarodne poslovne ugovore, uglavnom za izgradnju autoputeva, mostova, energetske projekte i železničku i komunalnu infrastrukturu. Svi ugovori su sporni.

Srpske institucije, resorna ministarstva i državna preduzeća, preuzimala su ulogu investitora, a novac za projekte dobijali su od kineskih poverilaca. Kinezi su davali kredite da bi njihove firme mimo zakona, bez tendera dobijale poslove po višestruko naduvanim cenama. Vrednost tih ugovora je skoro 21. milijardu evra, tačnije rečeno 20.843.437.770 evra.

Ta koruptivna šema je primenjena prilikom izgradnje Koridora 11, odnosno autoputa Obrenovac-Ljig, koji je većim delom finansiran kreditom od kineske EXIM banke u iznosu od 822 miliona evra. Ista banka je kredit sa istim iznosom dala za autoput Surčin-Obrenovac i deonicu autoputa Preljina-Požega. Za tzv. Obilaznica oko Novog Sada i izgradnja novog mosta na Dunavu finansira se zajmo od 380 miliona evra. Fruškogorski koridor EXIM je omogućio kreditnu liniju od 300+ miliona evra.

 U obilaznicu oko Beograda, od Ostružnice do Bubanj Potoka uloženo je 174 miliona evra, a za toplovod Obrenovac- Novi Beograd 193 miliona evra. Istraga korupcije u projektu izgradnje i rekonstrukcije pruge od Beograda do Subotice, koju vodi Tužilaštvo za organizovani kriminal tek treba da utvrdi tačan iznos novca koji je uložen, a i pokraden. Prema prvim procenama, troškovi su uvećani za više od 700 miliona evra.

Isti koruptivni sistem Kina primenjuje u afričkim, azijskim i južnoameričkim državama, ali nigde tako uspešno kao u Srbiji. Pošto dobro znaju da je Srbija prezadužena i da sledećih tridesetak godina neće moći da vrati kredite, Kinezi su pre dve i po godine prestali da daju kredite. Ipak, njihove firme i dalje dobijaju unosne poslove, koje Srbija finansira prodajom državnih obveznica ili preskupim zajmovima kod komercijalnih banaka, koje uzima pod izuzetno nepovoljnim uslovima. U takvim okolnostima, Kina drži Srbiju u statusu taoca. Kad god požele, Kinezi mogu da dugovanja naplate u naturi, kao što su već radili u Grčkoj, Švedskoj i Nemačkoj.

Upravo to je bila najvažnija tema prilikom nedavnog gostovanja Aleksandra Vučića u Kini. Vučić se samo nakratko sreo sa predsednikom Si Đinpingom. Posle tog protokolarnog poziranja pred kamerama, Vučić je imao seriju sastanaka sa kineskim bankarima i državnim funkcionerima, koji rukovode kompanijama. O tome je na srpsku javnost obavestila Suzana Vasiljević, Vučićeva savetnica za medije. Ona je sa ushićenjem pričala o sastancima, tokom kojih je Vučić po 40-50 minuta razgovarao sa rukovodiocima kineskih kompanija. Naravno, nije rekla da su pregovori propali. Kinezi nisu prihvatili Vučićevu ponudu da deo dugovanja „prebiju“ preuzimanjem vlasništva u Elektroprivredi Srbije i Telekomu. Kinezi su procenili da ta dva preduzeća, najveća u Srbiji, ne vrede ni koliko rate, koje Srbija mora da isplati ove godine, a kamoli kao glavnice ranije uzetih kredita.

 Odbijene su i ostale Vučićeve ponude, kao što je ona koja se odnosila na otplatu kredita od 70 miliona evra iz 2020. godine, koji je EXIM bank of China dala za izgradnju puta Iverak-Lajkovac. Vučić je ponudio imovinu Pošta Srbije kao kompenzaciju za određeni deo tog kredita. Ponuda je obuhvatila nekretnine i zemljište, koje je u vlasništvu Pošte.

Konkretno, na spisku se nalaze odmaralište „Sava Veljković“ na Divčibarama, odmaralište „Brankovac“ na Fruškoj Gori i poslovni objekti u Niškoj Banji, Breziću i Kikindi. Kinezi su odbili taj predlog, ali to ne menja sudbinu Pošte, koja mora da rasprodaje imovinu kako bi bar donekle sanirala gubitke i odložila potpuni poslovni sunovrat.

Vučić se iz Pekinga vratio praznih ruku i džepova, samo sa pozlaćenom kajlom, na kojoj bi mu pozavideo i njegov kriminalac Kristijan Golubović. A i taj nakit je napravljen od srpskog zlata, koje je Zijin uzeo iz rudnika Čukaru Peki. Vučića su tada na beogradskom aerodromu dočekali naprednjački lojalisti sa bakljama i transparentom „Srbija pobeđuje“. Međutim, sedam dana kasnije, na samitu Evropske unije i zemalja Zapadnog Balkana, Vučića je dočekala ultimativna izjava nemačkog kancelara Fridriha Merca.

– Put Srbije ka Evropskoj uniji je otvoren, ali ona mora da odluči na kojoj je strani. Srbija sama odlučuje o svojoj budućnosti. Nije moguće voditi politiku balansiranja između Rusije, Kine i Evrope – rekao je Merc.

I ostali evropski zvaničnici su upozorili Vučića na potrebu za usklađivanjem spoljne i bezbednosne politike kandidata sa politikom EU, tj. da Srbija uvede sankcije Rusiji, ali i da prekine intenzivnu ekonomsku i infrastrukturnu saradnju sa Kinom. Osim toga, za Evropsku uniju nije prihvatljivo to što Srbija kupuje kinesku vojnu opremu i otvara prostor za „značajno prisustvo kineskog kapitala u strateškim sektorima“.

Koliko god bilo neprijatno suočavanje sa takvim primedbama, Vučiću su mnogo važnije provizije iz infrastrukturnih poslova koje daje kineskim firmama, nego evro-integracije. Vučiću je Kina postala najskuplja srpska reč, na kojoj je zgrnuo najviše novca.

Evropska unija je pre mesec dana zamrzla sredstva iz svojih fondova, koja su namenjena za pomoć Srbiji. Vučić i ministar finansija Siniša Mali odmah su istakli da uopšte nije bitno tih 600 miliona evra iz prve predviđene tranše od ukupno 1,5 milijarde evra, koliko je opredeljeno za Srbiju. Nije im bitan novac iz EU jer ne mogu da ga dele kako hoće i kome hoće.

Ministar Mali je objasnio zašto su krediti i grantovi iz Brisela sporni: „U svakom od projekata, koji se finansira iz evropskih fondova, mi moramo da zaposlimo tri puta više ljudi nego inače. Jedna trećina izvršava operativne zadatke, a dve trećine gubi vreme na pisanje izveštaja evropskim institucijama, koje insistiraju na pravdanju svakog evra, gde je i zašto potrošen.“ Vučić i Mali mnogo lakše i profitabilnije posluju sa Kinezima. Bez problema se dogovore koliko da naduvaju cene, pa podele razliku. Tako svoje apetite zadovolje kriminalci iz srpske vlasti i kineskih firmi, a sve o trošku građana Srbije, koji će nekoliko sledećih decenija otplaćivati dugove, koje su oni razgrabili kao ratni plen.

U Kinezima, Vučić je našao idealne partnere za pljačku Srbije. Taj projekat se bliži tragičnom kraju. Kad potpuno presahnu izvori novih kredita, Srbija će morati da preda Kinezima sve javne resurse, državne firme i zemljište za koje oni budu zainteresovani. Tada će i faktički postati vlasnici Srbije.

Taj tragični scenario može da se spreči samo hitnom smenom Vučićevog režima. Nova vlast će morati da nađe načina da raskine sporne ugovore sa kineskim, ali i ostalim kompanijama, pa da bar umanji štetu.