Autorka knjige „One Nation Under Blackmail“ („Jedna nacija pod ucenom“), Vitni Veb otkriva duboki podzemni svet u kome se prepliću obaveštajne službe, organizovani kriminal i uticajni pojedinci iz državnih institucija, bankarskog sistema, najuticajnijih medija i advokatskih kancelarija, pa i iz najbogatijih američkih porodica. Na više od hiljadu stranica, autorka dokazuje da slučaj Džefrija Epštajna, uhapšenog i usmrćenog kreatora pedofilskog sistema, nije izolovan incident, nego primer koji otkriva načine na koje obaveštajne službe već 90 godina prikupljaju kompromitujuće informacije, kojima ucenjuju uticajne pojedince i grupe. Vud opisuje konkretne obaveštajne operacije, u koje su uključeni mafijaški klanovi, tajna društva, finansijske institucije i vlade. Ona nudi dokaze postojanja sistema u kome su „novac i moć jači od pravde i zakona“.

Magazin Tabloid će u nekoliko nastavaka objaviti najinteresantnije delove knjige „One Nation Under Blackmail“.

Vitni Veb

Krajem 1984. godine, guverner Bil Klinton je predstavio ambiciozan plan ekonomskog razvoja federalne države Arkanzas. To je bio odličan primer Klintonove posvećenosti „poslovnoj viziji“ vlade i jasan nagoveštaj ekonomske politike kakvu će voditi tokom svojih mandata na mestu predsednika Sjedinjenih Američkih Država.

Klintonova namera je bila da poveže određene državne agencije, njihova sredstva i izvore finansiranja sa kompanijama iz privatnog sektora. Ta strategija je uključivala naučno-tehnološki centar za „pokretanje novih firmi i inovacija u Akanzasu“ i investicioni fond koji bi pozajmljivao „kapital sa većim rizikom“. Međutim, centralni deo Klintonovog plana bila je transformacija Uprave za stambeni razvoj Arkanzasa, osnovane 1970-ih, u Upravu za finansiranje razvoja Arkanzasa (ADFA). Tranzicija je podrazumevala mnogo više od kozmetičkih promena. Nova agencija je imala mandat da prodaje širok spektar obveznica kako bi stvarala velike prihode. Tako stvoren kapital zatim je prosleđivan finansijskim institucijama, koje su davale kredite sa niskom kamatom, namenjene projektima koji su podržavali ekonomski razvoj države. U suštini, nova agencija je postala mehanizam za isisavanje budžetskih sredstava u privatne kompanije, koje su povezane sa Klintonom ili njegovim poslovnim partnerima.

Klintonova strategija obuhvatala je značajne pojedince i grupe iz visoke politike, biznisa, obaveštajnih službi i kriminalnih klanova. U toj mreži su se nalazili i delovi koruptivnog sistema o kome je bilo više reči u prethodnim poglavljima ove knjige, kao što je kompanija Enterprajz, iza koje je stajala CIA.

Enterprajz je 5. oktobra 1986. godine dobio smrtonosni udarac. U 9:50 časova, vojno-transportni avion S-123K poleteo je iz vojne baze Ilopango, noseći tovar oružja, municije i eksploziva. Kontejneri s tim naoružanjem trebalo je da budu izbačeni iz aviona u nikaragvansku džunglu, gde su ga čekale jedinice Kontraša. Ali, avion nikad nije stigao do odredišta. Oborile su ga snage Sandinističkog fronta nacionalnog oslobođenja. Ubijena su tri člana posade, a četvrti, Judžin Hasenfus, zarobljen je posle obaranja letelice. Tokom ispitivanja, Hasenfus je detaljno ispričao sve što je znao o širokoj zaveri CIA za naoružavanje Kontraša.

Prva zvanična komunikacija u vezi sa avionom pokrenuta je preko Feliksa Rodrigeza, koji je upozorio Semjuela Votsona, potpredsednika u vreme administracije predsednika Džordža Buša Starijeg. Sutradan je Oliver Nort, čovek iz senke CIA, krenuo u El Salvador. U međuvremenu, smišljale su se priče, koje su trebale da medijima pruže alternativno objašnjenje događaja. Uprkos svim naporima, Nort i Enterprajz nisu imali sreće. Kongresmeni su zahtevali istragu o nesreći, a FBI je izvršio pretres kancelarija Southern Air Transport u Majamiju, dok je štrampa počela da objavljuje informacije o raznim aspektima tajnog poslovanja te avio-kompanije. Sve se brzo rasplitalo.

Kao i kod većine stvari vezanih za Enterprajz, jedna misterija je rađala druge. Hasenfus je, na primer, bio angažovan da služi kao član posade na oborenom S-123K od strane komapnije pod nazivom Corporate Air Service, koja je bila registrovana u Pansilvaniji, ali je imala filijalu na Floridi, u Majamiju. Dokazano je da je Corporate Air radila kao fantomska firma. Njena filijala na Floridi bila je prijavljena na adresi kompanije Southern Air Transport, na aerodromu u Majamiju.

Istorija aviona S-123K je, sama po sebi, bila vrlo zamršena. Američke federalne službe su ga 1983. godine prodale Hariju Doanu, vlasniku avio-kompanije Doan Helicopters sa Floride. Enterprajz je taj avion preuzeo u martu 1986. preko paravan-kompanije pod nazivom Udall Research Corporation, koja je registrovana u Panami. U toj kupovini učestvovao je i izvesni Adler Barimen „Bari“ Sil, komercijalni pilot, koji je postao švercer droge i agent CIA. Sil je preuzeo avion, koristio ga je za šverc droge. Važno je napomenuti da je Sil bio povezan sa istim pojedincima iz kriminalnih i obaveštajnih struktura, koje su utkane u tajnu mrežu podrške Kontrašima.

Počev od 1981. godine, Sil je počeo da prevozi kokain Horhea Očoe, jednog od osnivača kartela Medeljin. Za nekoliko godina, Sil je znatno povećao količinu droge prošvercovane u SAD. Kad je policija u njegovoj matičnoj državi Luizijani povećala pažnju i pokrenula istragu, Sil je uspostavio novu bazu u ruralnom Arkanzasu. Za operativni centar je izabrao Intermauntin Municipal aerodrom u Meni, gradiću blizu granice Arkanzasa i Oklahome. Mena je bio mali neupadljiv grad. Ipak, tokom 1980-ih područje oko aerodroma je postalo žarište mnogih intriga.

Novinar Džon Kamings je 1989. godine, u jednom od prvih članaka napisanih o Silu u Meni, istakao da je „Bari Sil praktično preuzeo lokalnu firmu za popravke i modifikacije aviona, a dobri građani Mene su počeli da primećuju neke čudne događaje na aerodromu: noćna poletanja i sletanja, stroge mere bezbednosti oko Silovih aviona, hangar pretvoren u pravu tvrđavu…“ Takođe, duboko u šumi iza aerodroma naprvljena je još jedna pista.

U izveštaju Komisije za narkotike kasnije je navedeno da su „saradnici Barija Sila bili na meti istrage o trgovini narkoticima“. Pa ipak, sve istrage su zaustavljene, uprkos „snažnim protestima državnih i saveznih službenika u pravosuđu“. U izveštaju se navodi: „Očigledan razlog za sprečavanje istraga je bio taj što je tužilaštvo moglo da otkrije informacije o nacionalnoj bezbednosti“.

Džek Anderson je napisao u Vašington postu da su, nakon Silove smrti 1986. godine, istražitelji Poreske uprave (IRS) došli u Menu i zaplenili svu dokumentaciju. IRS je držao svoj izveštaj u strogoj tajnosti, ali Anderson je objavio njegov naziv: „Veza Kontra-Mena“.

Zabrana objavljivanja tog izveštaja omogućila je da se oko afere podigne zaštitni zid, kako se ne bi saznala istina o Silu i Iran-Kontri. Mediji su stvarali utisak da je avion S-123K u Nikaragvi oboren pukim slučajem. Hari Doan je iskorišćen kao zgodan tampon, koji je sprečavao širenje priče prema CIA. Na veliku žalost zagovornika ove teorije, Silov duh se pojavljuje u zvaničnoj dokumentaciji slučaja Iran-Kontra. Izveštaj američke carine iz maja 1983. godine navodi da je avion kojim je pilotirao Frenk Mos, vlasnik avio-kompanije Hondu Karib, bio umešan u šverc droge. Mos je bio povezan sa Barijem Silom, kao i u napore Enterprajza da podrži Kontraše, pa i sa nekoliko optužbi za trgovinu drogom. Utvrđeno je da je taj avion, broj N90201, izvršio izbacivanje velikih količina marihuane i kokaina na izolovanoj farmi u blizini Baton Ruža u Luizijani. Ta farma, na adresi Put 6, Boks 282E u Istočnom Baton Ružu, pripadala je Adleru „Bariju“ Silu.

Novinar Danijel Hopsiker, u svojoj biografiji Barija Sila, piše da je od udovice jednog moćnog kriminalca dobio dokumente, koji pokazuju da je Sil poslovao sa kompanijom Summit Avio, kojom je upravljala porodica DiPon preko svog zastupnika Patrika Folija, veterana CIA i kompanije „Leteći tigar“. Upravo je Summit obezbedio mali avion koji je korišćen za bombardovanje Nikaragve, dok je Foli preporučio Stejt departmentu pilota za transport „humanitarnih zaliha“ Kontrašima, odnosno za šverc droge. Hopsiker piše da se Folijevo ime i broj nalaze u dosijeu Barija Sila.

Dokumenti su otkrili da se Sil duboko upleo u neobičnu operaciju DEA, federalne agencije za borbu protiv narko-trafikinga. Ono što je ovu operaciju učinilo tako čudnom jeste što njen cilj nije bio usmeren prema prekidanju švercerskih kanala, već je imao propagandnu prirodu. Trebalo je da se proizvedu konkretni dokazi o dosluhu između sandinista i kartela Medeljin. U junu 1984. godine, Sil je, navodno, otišao u Nikaragvu, gde je pokupio tovar kokaina. Preuzimanje je tajno snimljeno i fotografisano, ali je ta operacija DEA brzo propala.

General Pol F. Gorman iz Južne komande američke vojske javno je tvrdio da su pronađeni dokazi koji povezuju sandiniste sa trgovinom drogom. Međutim, nikada nisu objavljeni snimci koji bi potvrdili da se Sil zaista sastao sa sandinistima. Iako general Gorman nije imenovao Sila, on je pomenut u tekstu koji je objavio Vašington tajms.

Niz događaja je otvorio niz pitanja. Južna vojna komanda je bila povezana sa transportom oružja Kontrašima, dok je Vašington tajms bio u vlasništvu Crkve ujedinjenja – sekte povezane sa kineskim lobijem, koja se bavila prikupljanjem pomoći za nikaragvanske pobunjenike. Kako Piter Dejl Skoč i Džonatan Maršal napominju u svojoj knjizi „Politika kokaina“, Sil i fotografije iz ove neobične operacije DEA bili su istaknuti u Nortovim sveskama i ličnim dnevnicima iz tog vremena, a Nort se potrudio da napravi kopije. Jedna Nortova beleška, koja je citirana u izveštaju agenta CIA Duana Klaridža, navodi da „DEA smatra da je CIA prosledila informacije generalu Gormanu“. 

Da li je Enterprajz, ili CIA, ili neka druga organizacija namerno ometale operaciju DEA? Još se ne zna tačan odgovor na to pitanje.

Život Barija Sila je prekinut pucnjem u Baton Ružu 19. februara 1986. godine. Zvanična istraga je utvrdila da su atentat na Sila izvršile plaćene ubice, koje je angažovao Medeljin kartel, nakon što je otkrio da je pilot sarađivao sa DEA. Međutim, moguće je da su u igri bili i drugi akteri.

Kako je izvestio novinar Danijel Hopsiker, kružile su glasine da je ubistvo naručila CIA, ili Oliver Nort, ili čak Džordž H.V. Buš. Na primer, tvrdilo se da je Sil imao čvrste dokaze da su sinovi Džordža Buša Seniora – Džordž Mlađi i Džeb – preuzeli veliku količinu kokaina od Sila.

Bob Omason, službenik državne policije Luizijane, rekao je Hopsikeru da je FBI preuzeo kontrolu nad mestom zločina i iz prtljažnika Silovog automobila izvadio kutije u kojima su se nalazili „veoma, veoma ubedljivi dokumenti i snimci“.

Zanimljivo je i pitanje oružja korišćenog u atentatu. Puška sa skraćenom cevi je nabavljena od Hozea Kutina, vlasnika prodavnice oružja u Majamiju. Kutin je bio jedan od mnogih kubanskih prognanika koje je obučavala CIA, služio je u Brigadi 2506, ali nije poznato da li je učestvovao u akciji u Zalivu svinja. Osamdesetih godina prošlog veka bio je duboko uključen u aktivnosti podrške Kontrašima, a sarađivao je i sa FBI kao doušnik. Na osnovu informacija koje je dostavio Birou znamo da je bio upoznat sa brojnim ključnim igračima. Među njima su bili rukovodioci kolumbijske kompanije Frigoricos, koju je angažovao Stejt department za transport pomoći nikaragvanskim pobunjenicima. Kutin je bio povezan i sa Džonom Halom, rančerom iz Kostarike, koji je sarađivao sa CIA i narko-kartelima; sa Tomom Pozijem iz grupe specijalaca, koji su sarađivali sa Enterprazom i Džekom Terelom, jednim od prvih uzbunjivača u aferi Iran-Kontra.

Međutim, prerana smrt Berija Sila nije okončala dešavanja u Meni. Rasel Velč, istražitelj državne policije koji je pratio Sila, primetio je da je 1987. godine došlo do bujice „novih aktivnosti na aerodromu u Meni“, koji je počela da koristi i jedna australijaska avio-kompanija.

U stvari, postojale su dve australijske kompanije: Southern Cross Aviation Inc. I Multi-Trade, koje su svoj operativni centar otvorile u Meni neposredno nakon ubistva Barija Sila. Southern Cross se bavio prevozom teškog tereta, a specijalizovao se za premeštanje S-130, dok se Multi-Trade bavio uređenjem enterijera aviona. Te dve kompanije imale su nekoliko zajediničkih menadžera, koji su bili izuzetno zainteresovani za hangare i skladišta u Meni. Jedna od rukovodilaca Multi-Trejda, bivši pilot australijskog vojnog vazduhoplovstva, po imenu Glen Konrad, imao je vlasnički udeo u jednom avionu S-130, koji je potom prodao kompaniji na Floridi, koja je imala naziv African Air Trans Inc. Podaci iz poslovnog registra Floride pokazuju da je African Air bio u vlasništvu Henrija A. Vortona, prilično poznatog pilota i krijumčara sa dokazanim vezama sa CIA.

U decembru 1988. godine, S-130 je poleteo iz Mene prema odredištu negde u Africi. Američka carina ga je zaustavila i zaplenila na Floridi. Medijski izveštaji iz 1991. godine navode da je avion „kršio propise o trgovini oružjem“ i da je Vortonova kompanija zapravo bila samo paravan iza koga se skrivao pravi vlasnik. Taj avion je nabavio, navodi se u jednom tekstu, „neimenovani Izraelac koji živi u Panami, a koji je osnovao lažnu američku korporaciju i stavio avion pod hipoteku“.

Nešto kasnije, u leto 1991, još jedan S-130, povezan sa Menom, doživeo je čudnu sudbinu. Srušio se na pistu u Luandi, glavnom gradu Angole. Poginuli su svi u avionu, uključujući Čaka Hendriksa, 34-godišnjeg avio-mehaničara iz Arkanzasa. Hendriksovi roditelji, koji su živeli u Meni, pokrenuli su privatnu istragu kako bi saznali šta se dogodilo sa njihovim sinom i ko je odgovoran za njegovu pogibiju. Tokom istrage suočili su se sa nizom misterija.

Otkriveno je da se taj S-130 nalazio u vlasništvu kompanije iz Delevera, pod nazivom CZX Productions, a posadu je angažovala nemačka firma Unitrann International. Obe ove komapnije je kontrolisao sumnjivi nemački stručnjak za avijaciju Ditrih Rajnhart, čije ime je odmah prepoznatljivo onima koji su upoznati sa aferom Iran-Kontra. Jedna od kompanija koju je Rajnhart kontrolisao, Sant Lucia Air, korišćena je od strane Enterprajza za prevoz oružja na Bliski istok. Ta avio-kompanija je bila u vlasništvu CIA.

Rodžer Moris je pisao da je Arkanzas bio „Ženeva organizovanog kriminala 1920-ih i 1930-ih, tamo su se sastajali gangsterski šefovi iz cele Amerike“. Ta tradicija se nastavila tokom sledećih decenija. Najveći uticaj na grad, koji se smatrao neutralnom teritorijom za različite i često konkurentske kriminalne bande, imao je Ouni Maden, gangster iz Njujorka, koji je nosio nadimak „Ubica“. Maden je bio neka vrsta ambasadora klana Majera Lanskog, a blisko je sarađivao i sa Frenkom Kostelom, koji se povremeno pojavljivao u Hot Springsu.

Postoje neki dokazi, iako posredni, da je mladi Bil Klinton imao kontakte sa klanom iz Hot Springsa dok je odrastao u Arkanzasu. Bil Klinton je svog strica, Rejmonda Klintona, nazivao „muškarcem koji je imao dominantnu ulogu“ u njegovom životu. Stric Rejmon je vodio auto-salon, ali je takođe bio poznat po tome što se bavio raznim prevarama i porocima. Prema rečima bivšeg agenta FBI iz Arkanzasa, Rejmond Klinton je „iznajmljivao aparate za igre na sreću, koje je razbacao po celom gradu“. Rejmondovi bliski poslovni saradnici priznali su da je „prodavac automobila“ imao „značajne poslove u podzemlju“.

Usput, Rejmond je počeo da stiče političku moć. Negovao je veze sa ljudima iz državnog vrha Demokratske partije, ali i sa uticajnim političarima iz okolnih država, poput Džordža Volasa iz Alabame.

Ove veze su se uveliko isplatile Bilu Klintonu 1968. godine. To je bila velika, značajna godina za Bila: upravo je dobio Roudsovu stipendiju za Oksfordski univerzitet u Velikoj Britaniji. Međutim, odlazak na studije je došao u pitanje kad je dobio poziv u vojsku. Odlazak u Vijetnam bi potpuno srušio san o Oksfordu, pa je stric Rejmond stupio u akciju. Koristeći svoje političke veze, uspeo je da Bilu obezbedi odlaganje služenja vojnog roka.

Kao tada, stric Rejmond se obično pojaviljivao u pogodnim trenucima, kada se činilo da Klintonova politička sudbina visi o koncu. Kada je Bil počeo svoju prvu političku kampanju za Predstavnički dom Arkanzasa, 1974. godine, Rejmond je uzeo zajam od 10.000 dolara od Prve nacionalne banke Hot Springsa, kojim je finansirao kampanju svog bratanca. Iako je Bil izgubio trku, dve godine kasnije postavljen je na funkciju generalnog sekretara u parlamentu Arkanzasa. To je bila odskočna daska za njegov sledeći poduhvat, kampanju za guvernera 1978. godine.

Kampanja je bila uspešna, zahvaljujući, u velikoj mri, zajmovima i donacijama ekonomske elite Arkanzasa. I tu se, još jednom, mogu pronaći tragovi Rejmonda Klintona. Pored pomoći, koju su mu pružili stric i njegovi prijatelji, Bil Klinton je možda imao i druge dobrotvore, koji su pomogli u oblikovanju njegovog ranog političkog uspona, ako ne i cele karijere. Postoje glasine, nagoveštaji i indicije o vezi sa CIA tokom 1970-ih, posebno tokom godina u Oksfordu, koje je obezbedio uz pomoć Rejmonda.

Bivši oficir CIA je rekao Rodžeru Morisu i Sali Denton da je video Klintonovo ime na listi doušnika, koje je koristila Agencija tokom operacije HAOS, programa nadzoda, koji je usmeren na antiratne pokrete i udruženja za zaštitu građanskih prava. Drugi službenik CIA je izjavio da je „Klinton dostavljao CIA informacije o aktivističkim grupama u britanskim studentskim kampusima“.

Figure iz podzemlja, poput Barija Sila, izgleda da nisu bile odvojene od Klintona tokom njegovog vremena na mestu guvernera Arkanzasa. U svom ispovednom razotkrivanju iz 1999. godine, „Cross-re: Witness in the Clinton Investigation“, L.D. Braun, bivši policajac iz Arkanzasa, koji je postao član obezbeđenja i lični vozač Bila Klintona, priznao je kako ga je Klinton ohrabrio da potraži posao u CIA. Klinton je, navodno, otišao toliko daleko da je lično redigovao Braunovu prijavu za prijem u CIA. Nakon što je primila njegovu prijavu, CIA ga je povezala ni sa kim drugim ngo sa Silom.

Daleko od toga da je Bari Sil bio jedini saradnik Olivera Norta, koji je vodio operaciju povezanu sa Kontrašima u Arkanzasu. Teri Rid, koji je za Norta radio od 1983. godine, tvrdio je da ga je Nort povezao sa Silom kako bi zajedno formirali bazu samo deset milja severnije od Mene – u gradiću Neli – gde je vršena obuka Kontraša i drugih regruta iz Latinske Amerike za misije snabdevanja, noćna iskrcavanja, precizna spuštanja padobranom i druge manevre. Rid tvrdi da je u tom krugu, posebno blizak sa Silom, bio Den Lasater, koji je bio vrhunski operativaz Li-Le-Roka. Tokom dana, Lasater je bio poznat po unosnim poslovima sa preprodajom državnih obveznica, dok je, posle sumraka, imao reputaciju perverznog ljubitelja zabava. U podzemlje Arkanzasa, u svet prostitucije i kokaina, Lasatera je uvukao njegov bliski prijatelj Rodžer Klinton, brat tadašnjeg guvernera Bila Klintona. Tokom istrage afere „Vajtvoter“, otkriveno je da je Rodžer Klinton čak nekoliko godina radio u kompaniji Dena Lasatera.

Kao i njegove prijatelje, i Lesetera su neprestano pratili razni skandali. Jedan takav slučaj dogodio se 1977. godine, kada je u njegovom privatnom avionu, na aerodromu u Las Vegasu, viđen sa Džimijem Čagrom, istaknutim trgovcem drogom. Dve godine kasnije, Čagra je angažovao Čarlsa Harelsona da ubije saveznog sudiju Džona H. Bula u San Antoniju. Lasater nije bio uključen u taj skandal. Od policijske i tužilačke istrage, pa i od medijske radoznalosti zaštitio ga je Bil Klinton.

Kroz celu političku karijeru, Klinton je razvijao mrežu obaveštajaca, kriminalaca, poslovnih mogula i sudija. Zahvaljujući toj mreži, Bil Klinton nikada nije odgovarao za šverc oružja i droge, kao i za ostala teška krivična dela.

(U sledećem broju: Uspon seksualnog manijaka)

Ucenjena Amerika

Vitni Veb: Kako sarađuju obaveštajne službe i mafijaški klanovi (9. deo)

Klintonove kriminalne i špijunske afere

Autorka knjige „One Nation Under Blackmail“ („Jedna nacija pod ucenom“), Vitni Veb otkriva duboki podzemni svet u kome se prepliću obaveštajne službe, organizovani kriminal i uticajni pojedinci iz državnih institucija, bankarskog sistema, najuticajnijih medija i advokatskih kancelarija, pa i iz najbogatijih američkih porodica. Na više od hiljadu stranica, autorka dokazuje da slučaj Džefrija Epštajna, uhapšenog i usmrćenog kreatora pedofilskog sistema, nije izolovan incident, nego primer koji otkriva načine na koje obaveštajne službe već 90 godina prikupljaju kompromitujuće informacije, kojima ucenjuju uticajne pojedince i grupe. Vud opisuje konkretne obaveštajne operacije, u koje su uključeni mafijaški klanovi, tajna društva, finansijske institucije i vlade. Ona nudi dokaze postojanja sistema u kome su „novac i moć jači od pravde i zakona“.

Magazin Tabloid će u nekoliko nastavaka objaviti najinteresantnije delove knjige „One Nation Under Blackmail“.

Krajem 1984. godine, guverner Bil Klinton je predstavio ambiciozan plan ekonomskog razvoja federalne države Arkanzas. To je bio odličan primer Klintonove posvećenosti „poslovnoj viziji“ vlade i jasan nagoveštaj ekonomske politike kakvu će voditi tokom svojih mandata na mestu predsednika Sjedinjenih Američkih Država.

Klintonova namera je bila da poveže određene državne agencije, njihova sredstva i izvore finansiranja sa kompanijama iz privatnog sektora. Ta strategija je uključivala naučno-tehnološki centar za „pokretanje novih firmi i inovacija u Akanzasu“ i investicioni fond koji bi pozajmljivao „kapital sa većim rizikom“. Međutim, centralni deo Klintonovog plana bila je transformacija Uprave za stambeni razvoj Arkanzasa, osnovane 1970-ih, u Upravu za finansiranje razvoja Arkanzasa (ADFA). Tranzicija je podrazumevala mnogo više od kozmetičkih promena. Nova agencija je imala mandat da prodaje širok spektar obveznica kako bi stvarala velike prihode. Tako stvoren kapital zatim je prosleđivan finansijskim institucijama, koje su davale kredite sa niskom kamatom, namenjene projektima koji su podržavali ekonomski razvoj države. U suštini, nova agencija je postala mehanizam za isisavanje budžetskih sredstava u privatne kompanije, koje su povezane sa Klintonom ili njegovim poslovnim partnerima.

Klintonova strategija obuhvatala je značajne pojedince i grupe iz visoke politike, biznisa, obaveštajnih službi i kriminalnih klanova. U toj mreži su se nalazili i delovi koruptivnog sistema o kome je bilo više reči u prethodnim poglavljima ove knjige, kao što je kompanija Enterprajz, iza koje je stajala CIA.

Enterprajz je 5. oktobra 1986. godine dobio smrtonosni udarac. U 9:50 časova, vojno-transportni avion S-123K poleteo je iz vojne baze Ilopango, noseći tovar oružja, municije i eksploziva. Kontejneri s tim naoružanjem trebalo je da budu izbačeni iz aviona u nikaragvansku džunglu, gde su ga čekale jedinice Kontraša. Ali, avion nikad nije stigao do odredišta. Oborile su ga snage Sandinističkog fronta nacionalnog oslobođenja. Ubijena su tri člana posade, a četvrti, Judžin Hasenfus, zarobljen je posle obaranja letelice. Tokom ispitivanja, Hasenfus je detaljno ispričao sve što je znao o širokoj zaveri CIA za naoružavanje Kontraša.

Prva zvanična komunikacija u vezi sa avionom pokrenuta je preko Feliksa Rodrigeza, koji je upozorio Semjuela Votsona, potpredsednika u vreme administracije predsednika Džordža Buša Starijeg. Sutradan je Oliver Nort, čovek iz senke CIA, krenuo u El Salvador. U međuvremenu, smišljale su se priče, koje su trebale da medijima pruže alternativno objašnjenje događaja. Uprkos svim naporima, Nort i Enterprajz nisu imali sreće. Kongresmeni su zahtevali istragu o nesreći, a FBI je izvršio pretres kancelarija Southern Air Transport u Majamiju, dok je štrampa počela da objavljuje informacije o raznim aspektima tajnog poslovanja te avio-kompanije. Sve se brzo rasplitalo.

Kao i kod većine stvari vezanih za Enterprajz, jedna misterija je rađala druge. Hasenfus je, na primer, bio angažovan da služi kao član posade na oborenom S-123K od strane komapnije pod nazivom Corporate Air Service, koja je bila registrovana u Pansilvaniji, ali je imala filijalu na Floridi, u Majamiju. Dokazano je da je Corporate Air radila kao fantomska firma. Njena filijala na Floridi bila je prijavljena na adresi kompanije Southern Air Transport, na aerodromu u Majamiju.

Istorija aviona S-123K je, sama po sebi, bila vrlo zamršena. Američke federalne službe su ga 1983. godine prodale Hariju Doanu, vlasniku avio-kompanije Doan Helicopters sa Floride. Enterprajz je taj avion preuzeo u martu 1986. preko paravan-kompanije pod nazivom Udall Research Corporation, koja je registrovana u Panami. U toj kupovini učestvovao je i izvesni Adler Barimen „Bari“ Sil, komercijalni pilot, koji je postao švercer droge i agent CIA. Sil je preuzeo avion, koristio ga je za šverc droge. Važno je napomenuti da je Sil bio povezan sa istim pojedincima iz kriminalnih i obaveštajnih struktura, koje su utkane u tajnu mrežu podrške Kontrašima.

Počev od 1981. godine, Sil je počeo da prevozi kokain Horhea Očoe, jednog od osnivača kartela Medeljin. Za nekoliko godina, Sil je znatno povećao količinu droge prošvercovane u SAD. Kad je policija u njegovoj matičnoj državi Luizijani povećala pažnju i pokrenula istragu, Sil je uspostavio novu bazu u ruralnom Arkanzasu. Za operativni centar je izabrao Intermauntin Municipal aerodrom u Meni, gradiću blizu granice Arkanzasa i Oklahome. Mena je bio mali neupadljiv grad. Ipak, tokom 1980-ih područje oko aerodroma je postalo žarište mnogih intriga.

Novinar Džon Kamings je 1989. godine, u jednom od prvih članaka napisanih o Silu u Meni, istakao da je „Bari Sil praktično preuzeo lokalnu firmu za popravke i modifikacije aviona, a dobri građani Mene su počeli da primećuju neke čudne događaje na aerodromu: noćna poletanja i sletanja, stroge mere bezbednosti oko Silovih aviona, hangar pretvoren u pravu tvrđavu…“ Takođe, duboko u šumi iza aerodroma naprvljena je još jedna pista.

U izveštaju Komisije za narkotike kasnije je navedeno da su „saradnici Barija Sila bili na meti istrage o trgovini narkoticima“. Pa ipak, sve istrage su zaustavljene, uprkos „snažnim protestima državnih i saveznih službenika u pravosuđu“. U izveštaju se navodi: „Očigledan razlog za sprečavanje istraga je bio taj što je tužilaštvo moglo da otkrije informacije o nacionalnoj bezbednosti“.

Džek Anderson je napisao u Vašington postu da su, nakon Silove smrti 1986. godine, istražitelji Poreske uprave (IRS) došli u Menu i zaplenili svu dokumentaciju. IRS je držao svoj izveštaj u strogoj tajnosti, ali Anderson je objavio njegov naziv: „Veza Kontra-Mena“.

Zabrana objavljivanja tog izveštaja omogućila je da se oko afere podigne zaštitni zid, kako se ne bi saznala istina o Silu i Iran-Kontri. Mediji su stvarali utisak da je avion S-123K u Nikaragvi oboren pukim slučajem. Hari Doan je iskorišćen kao zgodan tampon, koji je sprečavao širenje priče prema CIA. Na veliku žalost zagovornika ove teorije, Silov duh se pojavljuje u zvaničnoj dokumentaciji slučaja Iran-Kontra. Izveštaj američke carine iz maja 1983. godine navodi da je avion kojim je pilotirao Frenk Mos, vlasnik avio-kompanije Hondu Karib, bio umešan u šverc droge. Mos je bio povezan sa Barijem Silom, kao i u napore Enterprajza da podrži Kontraše, pa i sa nekoliko optužbi za trgovinu drogom. Utvrđeno je da je taj avion, broj N90201, izvršio izbacivanje velikih količina marihuane i kokaina na izolovanoj farmi u blizini Baton Ruža u Luizijani. Ta farma, na adresi Put 6, Boks 282E u Istočnom Baton Ružu, pripadala je Adleru „Bariju“ Silu.

Novinar Danijel Hopsiker, u svojoj biografiji Barija Sila, piše da je od udovice jednog moćnog kriminalca dobio dokumente, koji pokazuju da je Sil poslovao sa kompanijom Summit Avio, kojom je upravljala porodica DiPon preko svog zastupnika Patrika Folija, veterana CIA i kompanije „Leteći tigar“. Upravo je Summit obezbedio mali avion koji je korišćen za bombardovanje Nikaragve, dok je Foli preporučio Stejt departmentu pilota za transport „humanitarnih zaliha“ Kontrašima, odnosno za šverc droge. Hopsiker piše da se Folijevo ime i broj nalaze u dosijeu Barija Sila.

Dokumenti su otkrili da se Sil duboko upleo u neobičnu operaciju DEA, federalne agencije za borbu protiv narko-trafikinga. Ono što je ovu operaciju učinilo tako čudnom jeste što njen cilj nije bio usmeren prema prekidanju švercerskih kanala, već je imao propagandnu prirodu. Trebalo je da se proizvedu konkretni dokazi o dosluhu između sandinista i kartela Medeljin. U junu 1984. godine, Sil je, navodno, otišao u Nikaragvu, gde je pokupio tovar kokaina. Preuzimanje je tajno snimljeno i fotografisano, ali je ta operacija DEA brzo propala.

General Pol F. Gorman iz Južne komande američke vojske javno je tvrdio da su pronađeni dokazi koji povezuju sandiniste sa trgovinom drogom. Međutim, nikada nisu objavljeni snimci koji bi potvrdili da se Sil zaista sastao sa sandinistima. Iako general Gorman nije imenovao Sila, on je pomenut u tekstu koji je objavio Vašington tajms.

Niz događaja je otvorio niz pitanja. Južna vojna komanda je bila povezana sa transportom oružja Kontrašima, dok je Vašington tajms bio u vlasništvu Crkve ujedinjenja – sekte povezane sa kineskim lobijem, koja se bavila prikupljanjem pomoći za nikaragvanske pobunjenike. Kako Piter Dejl Skoč i Džonatan Maršal napominju u svojoj knjizi „Politika kokaina“, Sil i fotografije iz ove neobične operacije DEA bili su istaknuti u Nortovim sveskama i ličnim dnevnicima iz tog vremena, a Nort se potrudio da napravi kopije. Jedna Nortova beleška, koja je citirana u izveštaju agenta CIA Duana Klaridža, navodi da „DEA smatra da je CIA prosledila informacije generalu Gormanu“. 

Da li je Enterprajz, ili CIA, ili neka druga organizacija namerno ometale operaciju DEA? Još se ne zna tačan odgovor na to pitanje.

Život Barija Sila je prekinut pucnjem u Baton Ružu 19. februara 1986. godine. Zvanična istraga je utvrdila da su atentat na Sila izvršile plaćene ubice, koje je angažovao Medeljin kartel, nakon što je otkrio da je pilot sarađivao sa DEA. Međutim, moguće je da su u igri bili i drugi akteri.

Kako je izvestio novinar Danijel Hopsiker, kružile su glasine da je ubistvo naručila CIA, ili Oliver Nort, ili čak Džordž H.V. Buš. Na primer, tvrdilo se da je Sil imao čvrste dokaze da su sinovi Džordža Buša Seniora – Džordž Mlađi i Džeb – preuzeli veliku količinu kokaina od Sila.

Bob Omason, službenik državne policije Luizijane, rekao je Hopsikeru da je FBI preuzeo kontrolu nad mestom zločina i iz prtljažnika Silovog automobila izvadio kutije u kojima su se nalazili „veoma, veoma ubedljivi dokumenti i snimci“.

Zanimljivo je i pitanje oružja korišćenog u atentatu. Puška sa skraćenom cevi je nabavljena od Hozea Kutina, vlasnika prodavnice oružja u Majamiju. Kutin je bio jedan od mnogih kubanskih prognanika koje je obučavala CIA, služio je u Brigadi 2506, ali nije poznato da li je učestvovao u akciji u Zalivu svinja. Osamdesetih godina prošlog veka bio je duboko uključen u aktivnosti podrške Kontrašima, a sarađivao je i sa FBI kao doušnik. Na osnovu informacija koje je dostavio Birou znamo da je bio upoznat sa brojnim ključnim igračima. Među njima su bili rukovodioci kolumbijske kompanije Frigoricos, koju je angažovao Stejt department za transport pomoći nikaragvanskim pobunjenicima. Kutin je bio povezan i sa Džonom Halom, rančerom iz Kostarike, koji je sarađivao sa CIA i narko-kartelima; sa Tomom Pozijem iz grupe specijalaca, koji su sarađivali sa Enterprazom i Džekom Terelom, jednim od prvih uzbunjivača u aferi Iran-Kontra.

Međutim, prerana smrt Berija Sila nije okončala dešavanja u Meni. Rasel Velč, istražitelj državne policije koji je pratio Sila, primetio je da je 1987. godine došlo do bujice „novih aktivnosti na aerodromu u Meni“, koji je počela da koristi i jedna australijaska avio-kompanija.

U stvari, postojale su dve australijske kompanije: Southern Cross Aviation Inc. I Multi-Trade, koje su svoj operativni centar otvorile u Meni neposredno nakon ubistva Barija Sila. Southern Cross se bavio prevozom teškog tereta, a specijalizovao se za premeštanje S-130, dok se Multi-Trade bavio uređenjem enterijera aviona. Te dve kompanije imale su nekoliko zajediničkih menadžera, koji su bili izuzetno zainteresovani za hangare i skladišta u Meni. Jedna od rukovodilaca Multi-Trejda, bivši pilot australijskog vojnog vazduhoplovstva, po imenu Glen Konrad, imao je vlasnički udeo u jednom avionu S-130, koji je potom prodao kompaniji na Floridi, koja je imala naziv African Air Trans Inc. Podaci iz poslovnog registra Floride pokazuju da je African Air bio u vlasništvu Henrija A. Vortona, prilično poznatog pilota i krijumčara sa dokazanim vezama sa CIA.

U decembru 1988. godine, S-130 je poleteo iz Mene prema odredištu negde u Africi. Američka carina ga je zaustavila i zaplenila na Floridi. Medijski izveštaji iz 1991. godine navode da je avion „kršio propise o trgovini oružjem“ i da je Vortonova kompanija zapravo bila samo paravan iza koga se skrivao pravi vlasnik. Taj avion je nabavio, navodi se u jednom tekstu, „neimenovani Izraelac koji živi u Panami, a koji je osnovao lažnu američku korporaciju i stavio avion pod hipoteku“.

Nešto kasnije, u leto 1991, još jedan S-130, povezan sa Menom, doživeo je čudnu sudbinu. Srušio se na pistu u Luandi, glavnom gradu Angole. Poginuli su svi u avionu, uključujući Čaka Hendriksa, 34-godišnjeg avio-mehaničara iz Arkanzasa. Hendriksovi roditelji, koji su živeli u Meni, pokrenuli su privatnu istragu kako bi saznali šta se dogodilo sa njihovim sinom i ko je odgovoran za njegovu pogibiju. Tokom istrage suočili su se sa nizom misterija.

Otkriveno je da se taj S-130 nalazio u vlasništvu kompanije iz Delevera, pod nazivom CZX Productions, a posadu je angažovala nemačka firma Unitrann International. Obe ove komapnije je kontrolisao sumnjivi nemački stručnjak za avijaciju Ditrih Rajnhart, čije ime je odmah prepoznatljivo onima koji su upoznati sa aferom Iran-Kontra. Jedna od kompanija koju je Rajnhart kontrolisao, Sant Lucia Air, korišćena je od strane Enterprajza za prevoz oružja na Bliski istok. Ta avio-kompanija je bila u vlasništvu CIA.

Rodžer Moris je pisao da je Arkanzas bio „Ženeva organizovanog kriminala 1920-ih i 1930-ih, tamo su se sastajali gangsterski šefovi iz cele Amerike“. Ta tradicija se nastavila tokom sledećih decenija. Najveći uticaj na grad, koji se smatrao neutralnom teritorijom za različite i često konkurentske kriminalne bande, imao je Ouni Maden, gangster iz Njujorka, koji je nosio nadimak „Ubica“. Maden je bio neka vrsta ambasadora klana Majera Lanskog, a blisko je sarađivao i sa Frenkom Kostelom, koji se povremeno pojavljivao u Hot Springsu.

Postoje neki dokazi, iako posredni, da je mladi Bil Klinton imao kontakte sa klanom iz Hot Springsa dok je odrastao u Arkanzasu. Bil Klinton je svog strica, Rejmonda Klintona, nazivao „muškarcem koji je imao dominantnu ulogu“ u njegovom životu. Stric Rejmon je vodio auto-salon, ali je takođe bio poznat po tome što se bavio raznim prevarama i porocima. Prema rečima bivšeg agenta FBI iz Arkanzasa, Rejmond Klinton je „iznajmljivao aparate za igre na sreću, koje je razbacao po celom gradu“. Rejmondovi bliski poslovni saradnici priznali su da je „prodavac automobila“ imao „značajne poslove u podzemlju“.

Usput, Rejmond je počeo da stiče političku moć. Negovao je veze sa ljudima iz državnog vrha Demokratske partije, ali i sa uticajnim političarima iz okolnih država, poput Džordža Volasa iz Alabame.

Ove veze su se uveliko isplatile Bilu Klintonu 1968. godine. To je bila velika, značajna godina za Bila: upravo je dobio Roudsovu stipendiju za Oksfordski univerzitet u Velikoj Britaniji. Međutim, odlazak na studije je došao u pitanje kad je dobio poziv u vojsku. Odlazak u Vijetnam bi potpuno srušio san o Oksfordu, pa je stric Rejmond stupio u akciju. Koristeći svoje političke veze, uspeo je da Bilu obezbedi odlaganje služenja vojnog roka.

Kao tada, stric Rejmond se obično pojaviljivao u pogodnim trenucima, kada se činilo da Klintonova politička sudbina visi o koncu. Kada je Bil počeo svoju prvu političku kampanju za Predstavnički dom Arkanzasa, 1974. godine, Rejmond je uzeo zajam od 10.000 dolara od Prve nacionalne banke Hot Springsa, kojim je finansirao kampanju svog bratanca. Iako je Bil izgubio trku, dve godine kasnije postavljen je na funkciju generalnog sekretara u parlamentu Arkanzasa. To je bila odskočna daska za njegov sledeći poduhvat, kampanju za guvernera 1978. godine.

Kampanja je bila uspešna, zahvaljujući, u velikoj mri, zajmovima i donacijama ekonomske elite Arkanzasa. I tu se, još jednom, mogu pronaći tragovi Rejmonda Klintona. Pored pomoći, koju su mu pružili stric i njegovi prijatelji, Bil Klinton je možda imao i druge dobrotvore, koji su pomogli u oblikovanju njegovog ranog političkog uspona, ako ne i cele karijere. Postoje glasine, nagoveštaji i indicije o vezi sa CIA tokom 1970-ih, posebno tokom godina u Oksfordu, koje je obezbedio uz pomoć Rejmonda.

Bivši oficir CIA je rekao Rodžeru Morisu i Sali Denton da je video Klintonovo ime na listi doušnika, koje je koristila Agencija tokom operacije HAOS, programa nadzoda, koji je usmeren na antiratne pokrete i udruženja za zaštitu građanskih prava. Drugi službenik CIA je izjavio da je „Klinton dostavljao CIA informacije o aktivističkim grupama u britanskim studentskim kampusima“.

Figure iz podzemlja, poput Barija Sila, izgleda da nisu bile odvojene od Klintona tokom njegovog vremena na mestu guvernera Arkanzasa. U svom ispovednom razotkrivanju iz 1999. godine, „Cross-re: Witness in the Clinton Investigation“, L.D. Braun, bivši policajac iz Arkanzasa, koji je postao član obezbeđenja i lični vozač Bila Klintona, priznao je kako ga je Klinton ohrabrio da potraži posao u CIA. Klinton je, navodno, otišao toliko daleko da je lično redigovao Braunovu prijavu za prijem u CIA. Nakon što je primila njegovu prijavu, CIA ga je povezala ni sa kim drugim ngo sa Silom.

Daleko od toga da je Bari Sil bio jedini saradnik Olivera Norta, koji je vodio operaciju povezanu sa Kontrašima u Arkanzasu. Teri Rid, koji je za Norta radio od 1983. godine, tvrdio je da ga je Nort povezao sa Silom kako bi zajedno formirali bazu samo deset milja severnije od Mene – u gradiću Neli – gde je vršena obuka Kontraša i drugih regruta iz Latinske Amerike za misije snabdevanja, noćna iskrcavanja, precizna spuštanja padobranom i druge manevre. Rid tvrdi da je u tom krugu, posebno blizak sa Silom, bio Den Lasater, koji je bio vrhunski operativaz Li-Le-Roka. Tokom dana, Lasater je bio poznat po unosnim poslovima sa preprodajom državnih obveznica, dok je, posle sumraka, imao reputaciju perverznog ljubitelja zabava. U podzemlje Arkanzasa, u svet prostitucije i kokaina, Lasatera je uvukao njegov bliski prijatelj Rodžer Klinton, brat tadašnjeg guvernera Bila Klintona. Tokom istrage afere „Vajtvoter“, otkriveno je da je Rodžer Klinton čak nekoliko godina radio u kompaniji Dena Lasatera.

Kao i njegove prijatelje, i Lesetera su neprestano pratili razni skandali. Jedan takav slučaj dogodio se 1977. godine, kada je u njegovom privatnom avionu, na aerodromu u Las Vegasu, viđen sa Džimijem Čagrom, istaknutim trgovcem drogom. Dve godine kasnije, Čagra je angažovao Čarlsa Harelsona da ubije saveznog sudiju Džona H. Bula u San Antoniju. Lasater nije bio uključen u taj skandal. Od policijske i tužilačke istrage, pa i od medijske radoznalosti zaštitio ga je Bil Klinton.

Kroz celu političku karijeru, Klinton je razvijao mrežu obaveštajaca, kriminalaca, poslovnih mogula i sudija. Zahvaljujući toj mreži, Bil Klinton nikada nije odgovarao za šverc oružja i droge, kao i za ostala teška krivična dela.

(U sledećem broju: Uspon seksualnog manijaka)